Стварање "контролисаног хаоса" у региону Блиског истока и Северне Африке

Стратегија дестабилизације (контролисаног хаоса) карактеристична је, пресвега, за регион Блиског истока и северне Африке, који је овог момента, највише од свих, укључен у велику геополитичку игру. Огромне залихе енергената и распоред стратешких транспортних комуникација предодредили су заинтересованост западних стратега за тај регион. Агресија западних држава против суверених актера и легитимних државних режима, довела је до директног свргавања народних лидера и до стварања нестабилних механизама управљања унутар тих држава, у којима је високу улогу почео да игра радикални ислам.

Крајем 1990-тих година, међу америчким неоконзервативцима, који су потом заузели положаје у администрацији Џорџа Буша млађег, појавио се геополитички пројекат за ,,Нови амерички век“ (Project for the New American Century). У њему се формулише главни задатак – глобално лидерство у свету. Такође, поставља се теза о неопходности да се изазову на борбу режими који су непријатељски усмерени према америчким интересима. Пажња се фокусира на Блиски исток, посебно на Ирак, чије се руководство поставило као претња нафтним и регионалним интересима САД и њихових савезника. Међу кључним задацима, истакнута је замена режима и уклањање Садама Хусеина са власти, што је по мишљењу неоконзервативаца, требало да доведе до промене равнотеже снага у региону. На званичном нивоу, предузимају се активни потези ка свргавању легитимног државног режима уз помоћ оружаних снага и инструмената ,,меке моћи“.

Ради тога, председник САД Бил Клинтон 1998. године, потписује тзв. закон о либерализацији Ирака, који је претпостављао успостављање ,,демократске владе“ у земљи и војну обуку опозиције Садаму Хусеину, а такође и финансијску подршку појединцима из тзв. демократске опозиције. Потом, не добивши очекиване резултате, Вашингтон је кренуо на још једно у историји рушење међународног права, и напао је Ирак.

Управо је међународна агресија на Ирак, пропраћена повећањем броја терористичких организација, довела на крају до хаотизације целог простора Блиског истока. Акције САД су потпомогле распадање механизама унутар држава. Терористичка организација Исламска држава била је створена управо у Ираку, где је наишла на широку подршку у редовима бивших официра армије Садама Хусеина, као и међу представницима партије БААС.

Још током операције у Ираку, САД су истакле испред своје спољне политике, доктрину демократизације Блиског истока. Како је истакао 2005. године, председник САД Џорџ Буш млађи, ,,појава у самом средишту региона ,слободног Ирака' биће тежак пораз снага тираније и биће својврсни сигнал свима – од Бејрута до Техерана – да слобода може да постане будућност сваке земље. Самим тим, отвара се пут за глобалну демократску револуцију“. Вашингтон је стављао до знања, да стратегија страног уплитања са каснијим успостављањем своје окупационе администрације, може да се распростре далеко ван граница Багдада. Таква тежња довела је до повећаног финансирања америчких пројеката у региону, а такође је послужило као весник ,,арапског пролећа“.

Отворено прокламујућу курс свргавања блискоисточних лидера – Гадафија, Асада и раније Хусеина,  и поседујући највећу на свету обавештајну машину, САД нису могле а да не схвате, да ће државе потонути у хаос, и да ће на власт да дођу шаролике исламистичке и терористичке групације. Тврђење, како су САД биле сасвим неприпремљене за револуционарна дешавања на северу Африке и у земљама Блиског истока, не одговара стварности. Системска криза се у арапским земљама развијала током деценија, и у многоме је била основни узрок раволуционарних збивања. Ипак, то не оповргава то да спољашња сила, ослањајући се баш на објективно присутне проблеме у држави, користи енергију узавреле ,,арапске улице“ зарад остварења својих геополитичких циљева.

Још пре активне фазе тзв. арапског пролећа, америчке службе су предузеле конкретне акције припреме специјалних група агентуре од утицаја у земљама Блиског истока и Северне Африке за консолидацију опозиционих активиста. Инструментом реализације планова западних политичких технолога, постала је јавна дипломатија. Од 2002. до 2009. године, САД су наступиле у својству иницијатора многобројних програма, усмерених на стварање слоја демократски опредељених и прозападних грађана који су лојални САД. У периоду од 2006. до 2011. године, америчка влада се активно користила социјалним мрежама за развијање протестног покрета (digital activism), посебно међу омладином у земљама Северне Африке и Блиског истока. Образовна политика такође је припомогла постављеним циљевима. Стотине хиљада грађана су били увучени у образовне програме. Ако је из Египта 2007. године, позвано да учествује у програмима развоја демократије 47.300 грађана, већ 2008. године, тај број се увећао на 148.700. Зарад одгајања будућих кадрова опозиције, специјално је привлачена омладина, која није имала могућност да добије високо образовање. У Тунису, најактивнији чланови опозиције су у периоду од 2003. до 2004. године, добили позиве за САД. Неколико година пре ,,арапског пролећа“ САД су развиле делатност на интернету, стварајући просторе за привлачење опозиционих блогера који су потом сједињавали опозиционо настројене особе. Непосредно пре пролећа 2010. године, влада САД заједно са Националним демократским институтом (класични амерички инструмент меке силе за ,,обојене револуције“) сабрала је 31 активисту из Алжира, Туниса, Либије и Марока. Њих су обучавали савременим технологијама демонтаже политичких режима, управо ,,твитерско-фејсбучним“ механизмима конфликтне мобилизације у околностима арапског истока. Штавише, у периоду протестних демонстрација, САД су направиле владине твитер налоге (e-diplomacy, i-diplomacy, tech@state), и са њиховом помоћи, у оперативном режиму, преносили су саопштења која су позивала на конфликтну мобилизацију маса. Према томе, очигледан је високи ниво спољашњег утицаја на ,,непредвидљиве“ револуције у региону.

Догађаји ,,арапског пролећа“ обележени су победом ,,обојених револуција“ у Тунису, Египту, Алжиру, Јемену и низу других држава. Све је то придонело акумулацији конфликтног потенцијала у региону, који је довео до дуготрајне нестабилности.

Гибања у Тунису, која се почела крајем 2010. године, после акције самоспаљивања једног становника, довели су до тзв. јасминове револуције чији је резултат било свргавање председника Бен Алија. Дешавања у Тунису имала су одјека у Египту, где је током неколико деценија владао Хосни Мубарак. После масовних протеста, које су пратили притисци САД и ЕУ, египатски лидер је дао оставку. Потом се ланцу револуционарних догађаја прикључио низ других држава Северне Африке и Блиског Истока.

Међу њима треба издвојити регионалне актере са геополитичким значајем – Либију и Сирију.

У погледу Либије и Сирије, Американци су предузели комбинована дејства са ослонцем на потајно мешање без широког публицитета – обука унутрашње опозиције, њено помагање оружјем, муницијом, материјалним средствима и на отворено мешање – војни упад НАТО снага, стварање тзв. опозиционих анти-владиних коалиција које су чинили професионално обучени терористи.

Успело се у намери да се сруши Либија као целовита и просперитетна држава са јаким лидером који је имао своју независну позицију на међународној сцени. Приликом организације војне операције против руководства Либије, улогу је играла и жеља либијског лидера да напусти праксу међународне размене у еврима и америчким доларима. Пуковник Гадафи, заједно са арапским и афричким државама, тежио је да успостави регионални систем, обезбеђен и јединственом валутом – златним динаром.

Западни планови трансформације региона све више постају геополитичка реалност. Трансформација регионалне равнотеже снага довела је до раста турбулентности која је екстремистима и религиозним фанатицима отворила пут ка власти и дала широк простор за маневар.

Технологија демонтаже политичких режима и као последица хаотизација регионалног простора довела је до стварања плацдарма за преношење конфликата на простор Евроазије и Европе. При томе, карактеристична особеност била је примена протестних технологија према релативно прозападним режимима. Стварање контролисаног хаоса у коме се догађа даље прекрајање граница (балканизација) прати смањивање контроле националних држава над геостратешким ресурсима и основним рутама њиховог транспорта. Вредно је пажње то, да су збачени режими у целини спроводили антиисламистичку политику. Простор целог региона као да је циљано расчишћен за различите терористичке групације. Подсећам да тактика привлачења „ратника џихада“ у геополитичке пројекте Англосаксонаца није принципијелно нова, и већ је испробана против руске империје у XIX веку када су британски емисари – агенти распиривали побуну међу планинским народима Кавказа.

Терористичка активност различитих групација у региону постала је геополитички инструмент у рукама командне спољне силе. САД се враћају коришћењу старе тактике из периода два светска рата. Служећи се географским положајем између два океана и удаљеношћу од жаришта напетости, САД имају могућност да извлаче дивиденде из експорта нестабилности са територија Блиског и Средњог Истока и са севера Африке на просторе ЕУ, слабећи самим тим европске државе и „евроазијски Балкан“. Организујући широку коалицију за борбу против тероризма, САД копирају англосаксонску тактику „необичног рата“. Западни стратези стварају привид борбе, док невидљивом руком управљају хаосом. Истовремено решавају неколико задатака: потпомажу виталност своје економије преко обезбеђивња војних наруџби и подржавају своју глобалну доминацију. Резултат такве политике је вишекратно увећање токова миграната међу које су инфилтрирани обучени чланови терористичких ћелија, који су способни да учествују у масовним нередима или да организују диверзије и терористичке нападе.

Унутар структурних јединица тзв. Исламске државе, низ кључних дужности које су раније вршили првенствено Арапи – Ирачани, сада заузимају дошљаци из кинеског Синкјанга и руског Кавказа, а такође и из Заједнице независних држава. Компликоване политичке прилике у државама омогућују терористима да нађу тачке ослонца услед чега опасне тенденције постепено постају реална претња за безбедност држава. На територију Русије почели су да стижу емисари и поједине борбене терористичке ћелије, док се Кина суочава са повећањем нивоа активности ујгурских сепаратиста који покушавају да дестабилизују ситуацију у Синкјангу.

Продирање бораца из тзв. Исламске државе у Централну Азију, чини крајње рањивим „меки трбух“ Русије, а одсуство визних ограничења и масовно прелажење избеглица из земаља тог региона може да доведе до појачања међуконфесионалне и међуетничке напетости унутар земље. У посебно ризичној групи налазе се субјекти Руске Федерације са високим процентом исламског становништва. Наведени проблеми иду на руку тим снагама које теже да ослабе руску државу. Зато одлука Русије да почне војну операцију у Сирији, усаглашену са легитимним руководством државе, представља ништа друго до упозоравајући удар геополитичком пројекту – Исламској држави. Само ширење мреже руске војне инфраструктуре на Блиском Истоку са паралелним јачањем оружаних снага може да заустави распростирање контролисаног хаоса на територију Русије и Заједнице независних држава. 

Превео: Небојша Вуковић

Извор: http://www.iarex.ru/articles/52332.html