субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > У сенци ненасиља - како раде технолози државних преврата
Савремени свет

У сенци ненасиља - како раде технолози државних преврата

PDF Штампа Ел. пошта
Никита Дањук   
петак, 10. јул 2015.

Технологије ,,обојених револуција“ које користе САД за смењивање непожељних политичких режима у разним регионима света, са једне стране, постале су ефикасан инструмент реализације геополитичких задатака Вашингтона, а са друге, глобални бренд америчке ,,меке моћи“. Резултати ,,револуционарних“ тековина свуда се истичу као успех демократије, а не силе, који је постигнут не само захваљујући настојањима најпросвећенијег дела народа те државе, у којој су се она десила, већ и конкретној помоћи САД и њихових невладиних ,,демократских“ организација.

Све се то укорењује у масовној свести посредством тиражних брошура америчких режисера-сценариста протестних акција, попут радова Џ. Шарпа – ,,198 метода ненасилне акције“, ,,Од диктатуре ка демократији“ и сл. Тако се ствара привлачан имиџ ,,племенитих“ револуционара, спремних да изаћу на барикаде и да мирно, без ма какве насилне акције, свргну мрски и несносни државни режим, чији ће крах обавезно довести до напретка, демократије и идеалног грађанског друштва.

А како је у самој стварности?

У стварности, величање концепта ,,ненасиља“ од стране западних политичких технолога  јесте само део стратегије прикривања врло важне, али непристрасне информације од друштва. Конструише се ефектан параван, који виде гледаоци много познатог спектакла под називом ,,обојена револуција“. Ипак, из њега развија се она права представа – жестока, крвава борба радикалних бојовника, специјално припремљених за извршавање провокативних и диверзантских акција. Успешна реализација треба да доведе или до уступака државе или до примене силе, која ће се са своје стране сматрати као слабост власти и још ће јаче да уздрма њене позиције у друштву.

Начин на који се ,,обојене“ технологије реализују у пракси – током тзв. арапског пролећа или ,,мајданске револуције у Украјини 2.0“ – сведочи да постоји почетак обележен насиљем практично у свим масовним протестима и политичким акцијама, које нам приказују као ,,ненасилно одупирање“ и победу ,,демократије“.

Према тиражним књигама које се међу тзв. мирним револуционарима сматрају као главни уџбеници, примена технологије ,,ненасилне“ борбе показала се успешном у земљама као Индија, имајући у виду њено добијање независности од британске круне, или САД, подразумевајући одређена постигнућа афроамеричког дела становништва у контексту борбе против расне сегрегације. Ипак, удубивши се у историју тог питања, видећемо да Индија у доба Гандија, или САД у доба Мартина Лутера Кинга уопште не потврђују те постулате. Управо је насилна борба радикалних група у тим земљама вршила притисак на владу, принуђући је да промени свој однос према овом или оном проблему.

Верујући на реч западним приступима и тумачењима, људи не постављају питања, да ли је стварно ненасилна борба Махатме Гандија и његових следбеника утицала на одлуку Лондона о деколонизацији? Можда је једну од најважнијих улога играла управо оружана, насилна борба радикалних индијских формација, а такође и спољашњи конјунктурни фактори, повезани са губитком финансијско-економске моћи британске круне, која више није могла да одржава своје прекоморске колонијалне поседе? Зашто се од јавности сакривају погроми које су починили Афроамериканци – присталице радикалне стратегије ,,Црних пантера“ у Балтимору, или дешавања у држави Џорџија, где је бунтовна омладина заузела током једне ноћи читаве квартове и принудила полицију да оде из гета. Можда су баш та дешавања постала за америчке власти озбиљан стимуланс за промену политике по питању расне дискриминације?

Наравно, ,,ненасилна“ деловања у виду масовних акција непослушности су се догађала, али првостепену, одлучујућу улогу код доношења одлука од стране државе, никада нису играла. Гомила која се не опире, делујући у контексту Гандијевих принципа, или позива Мартина Лутера Кинга, показује се само као слика, као форма, која је суштински параван.

Књишки тренери будућих револуционара сакривају од широких маса постојање сурове, насилне борбе. Појава такве концепције са нагласком на силу, у литератури, сведочила би о супротном – о томе да, као прво, ,,ненасиље“ није победничка стратегија и да те акције, које масе предузимају за реализацију несанкционисаних митинга, и ,,мирног“ заузимања владиних зграда, директно противрече закону и да ће их власт грубо пресећи. Друго, наглашена пажња на насилној борби, уклонила би сваку жељу код обичних грађана који се не слажу са деловањем државних власти да учествују у тој авантури. А то би скрхало планове прекоокеанских режисера који су деценијама стварали привлачан изглед ,,ненасилног отпора“.

Ми долазимо до основне теме, чије непознавање омогућава спољашњим режисерима да манипулишу народним масама, зарад својих себичних циљева. Увереност грађана-опозиционара у то да ће пароле и позиви који одјекују из уста лидера ,,псеудореволуције“ бити реализовани, заснива се на елементарној емоционалној манипулацији којој је подвргнут човек који је постао део разнолике гомиле.

Смисао технологије је довољно једноставан – ако би само радикали-бојовници, вођени деструктивно-субверзивним идејама, изашли да реализују државни преврат, они би сместа били растерани, задржани од органа реда и ускоро заслужено кажњени у складу са законодавством на снази. Ипак, постојање протестне масе од обичних људи, незадовољних стањем ствари у земљи, омогућава радикалима да се покрију њима као штитом, да се појаве иза њихових леђа, и на крају крајева, да се њиховим често оправданим незадовољством служе у деструктивном кључу.

На бојишту под називом ,,ненасилна обојена револуција“ изводе се два сценарија – операција ,,покриће“ или стварање из широких маса жаришта ненасилног, пасивног одупирања и ,,главна офанзивна операција“, чију насилну базу чине бојовници-диверзанти. Управо постојање ове две карике у оперативном планирању омогућава страним режисерима да лако прибаве легитимитет, преко средстава информисања која су под њиховом контролом, деструктивним дејствима по државу од стране радикала-бојовника, која се одвијају паралелно са ,,ненасилним протестом“ људи на трговима. У светском информативном простору ствара се лажна слика, која се означава као глас народа или на пример као ,,демократска револуција достојанства“.

У случају успешне дестабилизације у држави и реализације демонтаже непожељног политичког режима (победе наредне ,,обојене револуције“), аутори попут Џ. Шарпа користе тај случај као очигледан пример још једне успешне итерације технологије ,,ненасилних“ и ,,мирних“ акција. А табор псеудореволуционара пуниће се новим следбеницима технологије потенцијалног насиља, убистава и обарања законите власти.

У савременом свету, у свакој држави постоје објективни социјално-економски проблеми, и као последица, одговарајући захтеви грађана за правичношћу. Сасвим је природно да грађани хоће врло брзо решење тих проблема. Некада је једноставно довољно да буду саслушани од државне власти. Ипак, сваки пут, када вам предлажу да изађете на било који масовни митинг, шетњу или акцију, треба да добро одмерите све разлоге за и против, схватити и памтити, да предложени моментални одговори ,,револуционара“ на најсложенија питања државног живота јесу само спекулације, параван-покриће иза којег се крије њихов себични интерес.

Посебно је важно да истакне улога разгранатих мрежа иностраних НВО и такозваних института за припрему ,,демократских“ лидера, то јест будућих револуционара, као на пример Института Алберта Ајнштајна Џ. Шарпа. Да ли знају срдити грађани да су ти институти ширења ,,демократије“, где се уче тактике ,,ненасиља“ најефикаснијим инструментима западних полититехнолога уграђени у парадигму силе?

Јавно се не показује, али је несумњива и значајна чињеница то да је заједно са Џ. Шарпом дуго времена радио Р. Хелви који долази из обавештајног система САД, који је познат по својим суровим и насилним операцијама у иностранству, почевши од припреме бојовника до политичких убистава. На Западу се не либе, да укључе своје ,,пензионере“, не просто у структуре невладиних организација, већ и да их директно именују на руководеће дужности.  Тако на пример, директор једне од најзвучнијих слободољубивих организацији, позната под фирмом Freedom House, био је бивши шеф ЦИА Џ. Вулси. Може се претпоставити да се баш преко таквих представника обавештајне делатности, а такође и неименованих особа које раде у ,,демократским“ организацијама, под чијим се оделом крију еполете, са оне стране океана остварује контрола над тобоже ,,ненасилним“ пројектима који се реализују у другим државама.

У последње време, у иностранству се све чешће чују позиви да се следећа ,,обојена револуција“ организује у Русији. И ми смо већ неколико пута видели неуспеле спектакле, постављене према свим канонима концепта паравана ,,ненасиља“ потанко описаног у методикама америчких режисера протеста.

Веома је важно да се не дозволи да наши земљаци који имају  конструктивне претензије и праведне захтеве, постану монета за поткусуривање, да буду искоришћени од западних манипулатора, који желе да помоћу широких народних маса потпале у земљи ватру револуције, али да остану при томе у сенци ,,ненасиља“.

Превео са руског: Небојша Вуковић

Извор: http://iarex.ru/articles/51842.html

Аутор је експерт Института за стратешка истраживања и прогнозе РУДН

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер