U odbranu libijske revolucije

Na ovaj tekst podstakla me prepiska s jednim kolegom s kojim sam, između ostalog, diskutovao o Libiji. Na početku svog komentara, inače vrlo kritičkog prema NATO agresiji na Libiju, rekao je da mu „razume se, Gadafi ni na koji način nije simpatičan, ali da uprkos kooperativnosni Libije poslednjih nekoliko godina i njenom naglašenom mirenju sa Zapadom - ipak personifikuje nekakav otpor bezrezervnoj podređenosti savremenom imerijalizmu“. Šaljivo sam mu odgovorio da meni Gadafi jeste simpatičan, naročito otkako je nabacio one brčiće i bradicu, pa još naočare za sunce i dužu, razbarušenu kosu - izgleda mi mlađi jedno 15-20 godina, nalik nekadašnjim holivudskim glumcima-zavodnicima tipa Klerka Gebla i sličnih.

Gadafijev revolucionarni i antiimperijalistički projekat

Ali, šalu na stranu u ovakvoj situaciji, sa drugim delom njegovog komentara sam se u potpunosti složio. Naravno da Gadafi simbolizuje otpor imperijalizmu, i da se u tom kontekstu njegov revolucionarni background i samopoimanje nikada se ne smeju prevideti ili zanemariti. To je vidljivo počev od samog državnog uređenja Libije. Pukovnik Gadafi je, nakon državnog udara protiv  kralja Idrisa, izvedenog u saradnji sa još nekoliko oficira 1. septembra 1969. godine, ukinuo monarhiju i Libiju pretvorio prvo u arapsku republiku, a kasnije u „veliku socijalističku narodnu arapsku džamahiriju“, kako glasi njeno puno ime od 1977. godine. „DŽamahirija“ je inače arapski naziv za „republiku“, pa se njime označava narodna republika kao državno uređenje. Gadafi je time želeo da istakne da je Libija država neposredne demokratije, bez suprotstavljenih političkih stranaka kao glavnih nosioca (od naroda otuđene) političke moći, odnosno država kojom izvorno vladaju narodne mase posredstvom svojih lokalnih saveta i komuna. To su tzv. osnovni narodni kongresi koji biraju svoje predstavnike u Opšti narodni kongres kao vrhovno državno telo.

Libijsko vođstvo je istovremeno obavestilo ambasadore SAD-a i Velike Britanije da prekida sa do tada važećim sporazumima donetim između Libije i ovih zemalja. Sve to bilo je praćeno napadom na pozicije stranog kapitala u ekonomiji, kao i nacionalizacijom velikih i srednjih industrijskih preduzeća.

Na čelu libijske države smenjuju se generalni sekretari Opšteg narodnog kongresa, dok se sam Gadafi nalazi izvan ovih tela sa neprikosnovenom ulogom „(bratskog) vođe libijske revolucije“, kako zvanično glasi njegova titula. Na ovom mestu opet je vidljivo revolucionarno samorazumevanje Gadafija, ali i svih onih Libijaca koji ga još uvek podržavaju i slede. Zato ne treba da čudi što je Gadafi nedavno, u jeku NATO agresije kao vazdušne podrške njegovim protivnicima, za sebe rekao: “Ja sam borac, revolucionar i umreću kao mučenik“, kao što ne treba da čudi da mnogi libijski pobunjenici nose stare zastave monarhije i slike kralja Idrisa, izražavajući time svoj kontrarevolucionarni patos. Osim toga, Gadafi je napisao „Zelenu knjigu“ za koju se kaže da je inspirisana „Crvenom knjigom“ Mao Ce Tunga. Dakle, slično socijalističkim/komunističkim vođama, bavio se neposredno teorijsko-ideološkim radom, još jednom potvrđujući Lenjinovu misao da „nema revolucionarne prakse bez revolucionarne teorije“, što komunističke vođe inače bitno razlikuje od liberalno-demokratskih državnika (ko se od ovih drugih bavio društvenom teorijom?!). U „Zelenoj knjizi“ eksplicitno se navodi socijalizam kao „rešenje ekonomskog problema“, i to u obliku koji ima dosta sličnosti sa konceptom radničkog samoupravljanja razvijanim u socijalističkoj Jugoslaviji kao alternativa kapitalizmu i birokratsko-etatističkom socijalizmu. Naravno, Gadafi se od komunističkih ideologa razlikuje u pogledu odnosa prema religiji. Islam je državna religija u Libiji, a Kuran se uzima kao temelj razumevanja pravde.

Međutim, za razliku od recimo iranskih vođa, Gadafi nije islamski fundamentalista, čak i ako je nesumnjivo pomagao islamske radikalne grupe, a poslednjih godina uznemiravao zapadnu javnost izjavama da „Evropa treba da se preobrati u islam“ i da „postoje znaci da će Alah doneti pobedu islama u Evropi“. Jer, ovakve delatnosti i izjave mogu se tumačiti pre kao defanzivna reakcija  jednog ponositog Muslimana na agresivnu imperijalističku politiku Zapada prema muslimanskom delu sveta, nego kao nekakva ofanzivna akcija da se islamska religija nametne čitavom svetu kao jedino ispravna. Štaviše, Gadafijevo shvatanje islama ima univerzalizujući emancipatorski karakter, što se ne može videti kod zagriženih islamskih fundamentalista neraskidivo vezanih za sopstveni verski partikularitet: „Ako bismo sebe ograničili samo na pružanje podrške Muslimanima, bio bi to primer netrpeljivosti ili sebičnosti: istinski Islam je onaj koji štiti slabe, čak i ako oni nisu Muslimani“. Treba spomenuti i da su, zbog radikalnih društvenih promena koje je revolucija donela, neki muslimanski sveštenici optužili Gadafija za „odstupanje od Kurana“. Libijske vlasti su na takve napade reagovale ozbiljnim ograničavanjem uticaja sveštenstva, tako da je Libija daleko od teokratske države koja karakteriše krajnje konzervativni deo islamskog sveta. Dok je tamo moć sveštenstva ogromna, i u neposrednoj vezi s vlastima, može se reći da Gadafi među sveštenstvom ima ozbiljne protivnike. Na kraju, kao revolucionarni momenat u Gadafijevoj ideologiji i politici, ističe se panislamski i panarapski „nacionalizam“, projekat ujedinjenja svih Muslimana i Arapa u odbrambeni front protiv imperijalističke, pre svega angloameričke hegemonije u tom delu sveta. Kralj Idris se, uprkos sticanja formalne nezavisnosti Libije, snažno oslanjao na angloameričku podršku u borbi protiv panarapskih „nacionalista“, omogućavajući Angloamerikancima da u Libiji drže vojne baze. Sa Gadafijevim prevratom, a zatim revolucijom, okončana je suštinska libijska zavisnost i potčinjenost zapadnim imperijalističkim interesima. Svi prethodno navedeni revolucionarni impulsi koji obeležavaju Gadafijevu i uopšte libijsku politiku mogu se sažeti u sloganu koji je inače oficijelno geslo libijske vlasti: „Moć, bogatstvo, oružje - u rukama naroda!“

Antiimperijalistička orijentacija libijske revolucije bila je uočljiva odmah nakon puča izvršenog 1. septembra 1969. Tako je na 24. sednici Generalne skupštine UN, održanoj 7. oktobra 1969., predstavnik Libije saopštio odluku nove vlasti da sa teritorije Libije ukloni sve strane baze. Libijsko vođstvo je istovremeno obavestilo ambasadore SAD-a i Velike Britanije da prekida sa do tada važećim sporazumima donetim između Libije i ovih zemalja. Sve to bilo je praćeno napadom na pozicije stranog kapitala u ekonomiji, kao i nacionalizacijom velikih i srednjih industrijskih preduzeća. Zvaničan izraz ovih stremljenja bila je tzv. Privremena ustavna deklaracija, javno proglašena 11. decembra 1969. godine. U njoj je istaknuto da je jedan od glavnih ciljeva libijske revolucije izgradnja socijalizma zasnovanog na „religiji, moralu i patriotizmu“. Taj cilj trebalo je da bude ostvaren kroz „socijalnu pravdu, visok nivo proizvodnje, uništenje svih oblika eksploatacije i pravednu raspodelu nacionalog bogatstva“. Iz jednog pošteno napisanog teksta nedavno objavljenog u „Vremenu“, možemo videti rezultate libijske revolucije: „Svaki kutak zemlje je tada iz korena promenjen. Gadafi je zatvorio američke i britanske vojne baze, pohapsio ili proterao oficire povezane sa bivšim režimom, zamenio gotovo kompletno sveštenstvo u džamijama jer je bilo na strani kralja, nacionalizovao banke, proterao iz zemlje 30.000 Italijana naseljenih u vreme tridesetogodišnje italijanske okupacije Libije. Sproveo je društvene reforme koje su dovele do značajnog skoka standarda običnih Libijaca, školovanje i zdravstvena zaštita su postali besplatni, drastično se promenio i položaj žena, bar na papiru“. A pre nego što pređemo na komentarisanje aktuelne situacije u Libiji i oko nje, vredi spomenuti genezu i razvoj višedecenijskih, složenih i ambivalentnih odnosa između Libije i zapadnih zemalja: „Zapadne zemlje optuživale su Gadafija da pomaže terorističke pokrete širom sveta (on ih je nazivao revolucionarnim i oslobodilačkim), od palestinskih organizacija do IRA. Za podmetanje bombe koja je 5. aprila 1986. eksplodirala u jednom berlinskom klubu i ubila dva američka vojnika, SAD optužuju Libiju. Američki avioni su 15. aprila te godine bombardovali Tripoli i Bengazi, poginulo je oko 130 ljudi, među njima i usvojena Gadafijeva ćerka Hana. SAD i Velika Britanija su 1991. optužile Libijce Alija Amina Fimaha i Abdal Baseta al Megrahija za obaranje PAN AM-ovog aviona 1988. nad škotskim selom Lokerbi. Zbog odbijanja da izruči optužene, međunarodne sankcije protiv Libije uvedene su u aprilu 1992. Sankcije su teško pogodile zemlju, rasla je nezaposlenost, privreda je počela da se urušava, standard stanovništva je ubrzano opadao, raslo je nezadovoljstvo u zemlji. Sankcije su pale 1999, kada je Gadafi pristao da se Megrahiju i Fimahu sudi u Škotskoj, i brzo su uspostavljeni odnosi sa zemljama EU. Pukovnik je 2003. najavio da odustaje od programa razvoja oružja za masovno uništenje, a te godine je Libija prihvatila i da isplati odštetu porodicama 270 žrtava iz slučaja Lokerbi...Činilo se da je Gadafijev revolucionarni žar utihnuo, a ekscentričnost poprimila podnošljive forme...Gadafi vlada Libijom 42 godine čvrstom rukom, ali ta ruka poslednjih godina nije ni izbliza tako gvozdena kao što je u prošlosti umela da bude...Sistem obrazovanja je ipak besplatan i u prethodnim decenijama je davao šansu za obrazovanje svima, bez obzira na poreklo. I pored decenijskih sukoba sa Zapadom, režim u Libiji pružao je mogućnosti svojim građanima da putuju po svetu, elita društva obrazovana je na najboljim evropskim univerzitetima. Mnogo toga je, poput alkohola, zvanično zabranjeno, ali u realnom životu atmosfera u Libiji je bila mnogo opuštenija nego u većini drugih arapskih zemalja, a ekonomija u zemlji se osetno popravila posle ukidanja sankcija“.

Odurno licemerstvo imperijalističke propagande

Tako dolazimo do aktuelnog rata koji NATO i zapadne zemlje vode protiv Libije. Nas zanimaju pre svega načini na koji se u zapadnoj javnosti opravdava ova „vojna intervencija“. Govori se, pre svega, o Gadafijevoj „diktaturi“, „represiji“ itd. usmerenim „protiv sopstvenog naroda“, naspram koje se NATO bombarderi i zapadne sile pojavljuju kao „oslobodioci“ i „spasitelji“ „potlačenog“ libijskog naroda. Naravno, ovaj scenario i njegova prateća retorika odavno su poznati, nama pogotovo. Videli smo ga u međuvremenu i u Iraku, a po svoj prilici ćemo ga, na žalost, i dalje gledati na svakom mestu i u svakoj situaciji gde zapadni imperijalizam ima ozbiljne poteškoće da ostvari svoje hegemone ekonomske, političke i vojne interese. Koliko je postalo zamorno slušati ove otrcane fraze i konstrukcije iz arsenala imperijalističke propagande, nije potrebno posebno spominjati. I bez upuštanja u tumačenje i osmišljavanje jednog revolucionarnog projekta koji liberalno-demokratskoj ideologiji nužno deluje kao oličenje antidemokratske politike (budući da ova ideologija svoje razumevanje demokratije dogmatski uzima kao univerzalno važeće), na nivou proste empirije mnoge stvari u ovoj imperijalističkoj galami deluju sasvim nejasno i sumnjivo, ili možda bolje reći, vrlo očigledno.

Ispod ideološke obrazine građanskih sloboda na Zapadu krije se nevidljiva ruka tržišta i novca koju je bolje nazvati pesnicom koja udara radničku klasu po sred čela, što je vidljivo u permanentnoj nezaposlenosti i stalnom povratku osiromašenja i stihijskih kriza koje milione ljudi bacaju u ekonomsku provaliju.

Uporedimo Libiju sa recimo Jemenom i Bahreinom u kojima se takođe odvijaju demonstracije protiv zvanične vlasti, a njima možemo dodati i Saudijsku Arabiju. Predsednik Jemena je na vlasti od 1978., dakle svega devet godina manje od Gadafija; kad trajanje vlasti pređe nekih tridesetak godina, to su zanemarljive razlike. Bahrein je ustavna monarhija, a Saudijska Arabija apsolutistička monarhija. I u Jemenu i u Bahreinu imamo pobune građana, štaviše pravih građana, civila (a ne naoružanih do zuba kao u Libiji), ima na desetine pobijenih, a u Bahrein ulaze tenkovi S. Arabije kao pomoć (spomenimo ovde jednu situaciju koja takođe može biti ilustrativna - kada je svojevremeno sovjetska vojska ušla u Avganistan, i to na poziv samog Avganistana, po osnovu prethodno potpisanog sporazuma između dve vlade o pružanji pomoći SSSR-a u slučaju unutrašnje pobune protiv nove, socijalističke vlasti, koju su talibani i pokrenuli, to je proglašeno sovjetskom "invazijom", "okupacijom", "imperijalizmom" i čime sve ne). Vidim i da je nacionalni moto S. Arabije: "Nema drugog Boga od Alaha; Muhamed je Alahov izaslanik". Baš fina, tolerantna religiozna poruka, sasvim u skladu sa vrednostima demokratskog Zapada! I ko zna šta sve još može da se navede, ali i ovo je sasvim dovoljno. Postavimo sada neka logična pitanja:

1. Ako je reč o "diktaturi", da li je veća diktatura tamo gde imaš doduše doživotnog vođu, ali koga niko ne nasleđuje (a ispod njega formalne šefove država koji se smenjuju i narodnu skupštinu), ili tamo gde imaš doživotne monarhe koje obavezno nasleđuju njihovi sinovi, već generacijama unazad i ko zna dokle u budućnost, a u S. Arabiji sve to dodatno začinjeno kraljevim apsolutizmom (nema nikakvog parlamenta)? U Bahreinu je, osim toga, jedno od gorućih pitanja zahtev šiitske većine (70 odsto stanovnika) da budu ravnopravni sa sunitima, kojima pripada i kraljevska dinastija, dakle, nije se stiglo ni do ideje, a kamoli prakse građanske ravnopravnosti. Takođe, ako se, s druge strane, pozabavimo samim Zapadom koji u ovim sukobima, kao i obično, na sebe preuzima ulogu i kadije i sudije, da li je moćnija i opasnija lična, vidljiva vlast jednog čoveka, neka bude i diktatura, koja je ipak ograničena na trajanje njegovog života, od bezlične, anonimne diktature imperijalističkog Kapitala koji svet drži u šaci mnogo jače i duže od svih tih stvarnih ili izmišljenih, ali u svakom slučaju, globalno ocrnjenih ličnih diktatura? Neko je lepo rekao da najjače steže nevidljiva ruka, a Gete je imao sličnu misao: „Niko nije tako beznadežno porobljen kao onaj koji pogrešno veruje da je slobodan“. Ispod ideološke obrazine građanskih sloboda na Zapadu krije se nevidljiva ruka tržišta i novca koju je bolje nazvati pesnicom koja udara radničku klasu po sred čela, što je vidljivo u permanentnoj nezaposlenosti i stalnom povratku osiromašenja i stihijskih kriza koje milione ljudi bacaju u ekonomsku provaliju. A o sprezi (krupnog) kapitala i (visoke) politike u vrlim „zapadnim demokratijama“ izlišno je govoriti. Naročito je groteskno slušati spomenute optužbe protiv Gadafija i drugih „diktatora“ kada pred sobom imamo očiglednu činjenicu iz života jedne od tih najčuvenijih i najgrlatijih „demokratija“, one američke, koja inače prednjači u satanizaciji „diktatura“ (u koje volšebno ne spadaju Jemen, Bahrein ili S. Arabija) - u njoj, kao i u mnogim drugim „zapadnim demokratijama“, ne samo da do vlasti već vekovima realno mogu doći samo dve partije, što samo po sebi predstavlja obesmišljavanje načela demokratskog pluralizma (njegovim esktremnim reduciranjem na dualizam, tj. na krajnji minimum neophodan za održanje iluzije o „demokratiji“), već poslednjih decenija vidimo dodatno suženje pluralizma. Naime, dve porodice (Bušovi i Klintonovi) smenjuju se na vrhu vlasti tokom više od dvadeset godina, čime postaje sasvim ogoljena odavno poznata istina o američkom društvenom i političkom poretku, koliko je snažno u toj „demokratiji“ ograničen pristup hijerarhijski višim i vodećim položajima koji se daleko više klasno reprodukuju iz generacije u generaciju nego što se stiču trudom i zalaganjem pojedinaca koji kreću „od nule“ i ostvaruju „američki san“ (setimo se teorije Rajta Milsa o „kruženju elita“ unutar američkih vladajućih klasa). Uostalom, Marks je lucidno i vizionarski razotkrio prirodu ovog sistema već u samom njegovom povoju i zahuktavanju, pre više od sto godina: „Nigde »političari« ne predstavljaju odvojeniji i moćniji deo nacije nego baš u Severnoj Americi. Obema velikim strankama, koje se naizmenično smenjuju na vlasti, vladaju ljudi koji od politike prave posao, špekulišu mestima kako u zakonodavnoj skupštini saveza, tako i u skupštinama pojedinih država, ili žive od agitacije za svoju stranku, a kad ona pobedi, dobivaju za nagradu položaje. Poznato je kako se Amerikanci u toku poslednjih trideset godina trude da stresu taj već nesnosni jaram i kako, uprkos svemu tome, sve dublje zapadaju u ovu močvaru korupcije. Baš u Americi možemo najbolje videti kako se razvija taj proces osamostaljivanja državne vlasti u odnosu na društvo kome je ona prvobitno imala da služi samo kao oruđe. Tamo nema dinastije, nema plemstva, nema stajaće vojske, osim ono malo ljudi za čuvanje Indijanaca, nema birokratije sa stalnim mestima ili pravom na penziju. Pa ipak imamo tamo dve velike bande političkih špekulanata koje naizmenično uzimaju u svoje ruke državnu vlast, zloupotrebljavaju je najkoruptivnijim sredstvima u najkoruptivnije svrhe  a nacija je nemoćna prema tim dvema krupnim kartelima političara, koji joj tobože služe, a u stvari vladaju njome i pljačkaju je“. Ove surovo istinite reči mogu se primeniti, bez obzira na stepen obesmišljavanja, izigravanja i korumpiranja izvornog principa demokratije (vladavine naroda), na sve „zapadne demokratije“, od njihovih početaka do danas.

2. Vratimo se opet na Gadafija i Libiju. Ako je reč o "represiji", da li je veća represija tamo gde se vlast silom bori protiv oružane pobune (koja je, gle čuda, izbila baš tamo gde su bogata izvorišta nafte), ili tamo gde silom guši i razbija nenaoružane demonstracije (Jemen), pa još uz podršku tenkova iz susedne zemlje (Bahrein)? Takođe, da li je veća represija tamo gde podršku spolja i iznutra napadnutoj vlasti neposredno pružaju hiljade ljudi spremnih da u toj borbi poginu, ili tamo gde su uz vlast ostale samo policijske i vojne snage? Po imperijalističkoj propagandi, ispada da su libijski pobunjenici više libijski narod od onih Libijaca koji brane Gadafija, da su nekako jednakiji od ovih drugih. A inače kako bi, po ovim zapadnim „pacifistima“, libijska vlast trebalo da reaguje, da li bi se možda u „uzornim zapadnim demokratijama“ borili na „demokratski“, miroljubiv način, dijalogom sa naoružanim pobunjenicima?! Bar SAD o tome treba da ćute i da se „pokriju ušima“, više puta smo videli kako one rešavaju slučajeve oružanog suprotstavljanja federalnim vlastima u nekim svojim lokalnim sredinama. Na spoljnjem planu prisutna je ista logika, uzmimo samo primere nekadašnjeg i sadašnjeg bombardovanja Libije. Ako su za ubistvo dva američka vojnika SAD bile spremne da bombarduju Libiju, i da pri tom ubiju 130 ljudi, zašto onda libijska vlast ne bi smela silom da reaguje na pokušaj njenog nasilnog rušenja?! Ako NATO, kako nedavno reče njegov generalni sekretar, ima u Libiji „pravo na samoodbranu“ (ma koliko to apsurdno zvučalo), zašto onda libijska vlast ne bi takođe imala pravo na samoodbranu od naoružanih pobunjenika?! Nije li, štaviše, ovo drugo mnogo logičnije od prvog?

Američka administracija na čelu sa Obamom samo se preorijentisala sa Iraka na Avganistan, budući da se u Iraku već bespovratno zaglibila, a dalje se nastavilo i čak pojačalo sa stezanjem obruča oko Rusije ili vojnim pretnjama Iranu i S. Koreji, da bi na red, kao što vidimo, došla i Libija.

Navedenim imperijalističkim „argumentima“ koji treba da legitimišu terorisanje libijskog naroda od strane NATO avijacije koja ga tobože štiti od Gadafijevog „terora“, možemo pridodati i optužbe na račun „korupcije“ i „nepotizma“ u koje je „ogrezla“ libijska vlast na čelu sa Gadafijem. Opet, bez upuštanja u defanzivnu strategiju demantovanja ovih optužbi, u oči nam ponovo upada njihova odurna licemernost. Pa svedoci smo da se baš u „zapadnim demokratijama“ iz dana u dan otkrivaju novi slučajevi teških korupcija koje sežu do samih vrhova vlasti, i koje samo potvrđuju onu Marksovu dijagnozu. Kako ko ode sa vlasti ili izgubi političku moć, javnost se upoznaje sa njegovim mahinacijama počinjenim za vreme vlasti. Navedimo samo primere Širaka i Helmuta Kola. Poznati su nam i primeri fuzije političke i poslovne moći u američkoj visokoj politici, što bi nepobitno trebalo da ukazuje na sukob interesa kao izvorište korupcije (predsednici i ministri imaju istovremeno jake pozicije u velikim korporacijama, često u oblasti vojne industrije). A nepotizam smo videli na primeru političkih klanova koji se formiraju oko određenih porodica (u novije vreme Bušovi i Klintonovi, a ranije Kenedijevi). Da li uopšte iko može da nas ubedi da u „zapadnim demokratijama“ deca i rođaci vodećih političkih ličnosti ni na koji način ne (zlo)upotrebljavaju njihov visok politički položaj, da u svom životu dobijaju samo ono što proizlazi iz njihovog ličnog zalaganja, nalik „običnim“ ljudima (uzmimo u obzir i da oni ne moraju eksplicitno tražiti određene privilegovane pozicije u svom društvenom napredovanju, dovoljno je da se zna koje im je poreklo, pa će im se svakako „izaći u susret“)? Kako je to moguće ako se zna da se ispod te „demokratske“ fasade krije trulo i surovo klasno društvo u kome u najvećem broju slučajeva o sudbini pojedinaca nikako ne odlučuju njihove lične sposobnosti i kvaliteti, već pripadništvo klasi u kojoj su rođeni, zatečeni i zatočeni, a malobrojni izuzeci su samo izuzeci koji potvrđuju ovo pravilo, i koriste se za ideološko opravdanje sistema koji navodno pruža jednake šanse svima? Ali, vratimo se Gadafiju i imperijalističkoj propagandi. Kako to da zapadnim liderima i medijima, tobože vrlo osetljivim na korupciju i nepotizam, i duboko i iskreno posvećenim ostvarenju socijalne pravde na kugli zemaljskoj, nisu te pojave koje vezuju za Gadafija smetale svih poslednjih godina, kada su se ređali u njegovoj rezidenciji (ili bi on podizao šator u njihovim prestonicama), pri tom potpisujući sa njim poslovne ugovore vredne milijarde dolara?!

Naravno, sva prethodno navedena pitanja su ne samo logična, već i retorička, tako da se odgovori sami nameću kao očigledni. Ali, znamo da razum i iskustvo nemaju naročitu snagu kad su brutalni odnosi moći u pitanju. Sila argumenata, na žalost, najčešće uzmiče pred argumentom sile. Jer, ma koliko argumenti u ovom sukobu bili u korist Libije, tj. na štetu Jemena, Bahreina, S. Arabije i njima sličnih, sve njih realno poništava jedna druga odlučujuća razlika. Ove orijentalne despotije su, naime, već dugo dosledni američki saveznici i lojalni partneri imperijalističkog Zapada;  tu je sva priča završena, na tom mestu prestaju da važe svi argumenti koji se pozivaju i oslanjaju na logiku i činjenice. Jer, kad su u pitanju zapadni i američki saveznici i imperijalistički interesi, ma koliko te države odudarale od svega onoga što se smatra zapadnim duhom demokratizacije, modernizacije i prosvećenosti, iluzorno je očekivati rezolucije i sankcije UN, unisonu harangu globalnih medija, o bombardovanju da ne govorim, koji bi se protiv njih okrenuli i ugrozili ih. One su prosto jednakije u svom nevaljalstvu od Libije, Irana, Kube, Venecuele, S. Koreje i drugih „diktatura“. Što reče Ruzvelt svojevremeno za nikaragvanskog diktatora Somozu: "Možda je on kučkin sin. Ali, on je NAŠ kučkin sin". A skoro videh jednu Kisindžerovu misao: "Imperije nikada ne odlaze zauvek".  I tu je u pravu, sve vreme smo svedoci starih imperija obnovljenih u novom ruhu. Ovo gnusno imperijalističko licemerstvo lepo je sažeto i oslikano u već spomenutom novinskom tekstu: „Reakcije velikih sila, pre svega SAD, na sve što se u poslednja dva meseca dešava bile su kontradiktorne. Od početka dešavanja u Egiptu videla se nelagodnost Stejt departmenta. Na jednoj strani je bio Mubarak, saveznik već 30 godina, pa ni 300 poginulih nije bilo dovoljno da se upotrebe teže reči od deklarativnog pozivanja na mir, dijalog i demokratiju. Slične reakcije iz SAD bile su i na brutalno ponašanje policije i vojske u Bahreinu, utočištu američke Pete flote, kao i na haos u Jemenu, još jednom važnom savezniku. Zato mnogima cinično zvuče reči osude surovosti vlasti u Libiji i Iranu prema mirnim demonstrantima. Međutim, da se politika velikih sila zasniva na principima, a ne na golim interesima, neko bi se već zapitao zašto nema nikakvih naznaka promena u Saudijskoj Arabiji, ultrakonzervativnoj kraljevini prebogatoj naftom, u kojoj po drakonskoj verziji šerijatskog zakona ne može ni da se pomisli na bilo kakve verske ili političke slobode, o ženskim pravima da ne govorimo“.

Zajednička sudbina Libije, Iraka i Srbije

Dešavanja oko Libije samo ponavljaju istorijski razvoj situacije vidljiv i u slučajevima Iraka i Srbije/SR Jugoslavije, u vreme Sadamove, odnosno Miloševićeve vladavine . Sve tri zemlje prošle su iste faze odnosa prema Zapadu, od prvobitne zategnutosti i sukoba, preko kraćeg perioda miroljubivijih odnosa i saradnje, do direktnog rata koji je na kraju odlučio o njihovoj sudbini. Imperijalistički Zapad nije mogao do kraja da ovlada tim državama i u potpunosti ih potčini svojoj kontroli, već je mogao u najboljem slučaju da računa na njihovu spremnost na saradnju isključivo do granice koja ozbiljnije ne ugrožava suverenitet i nezavisnost ovih zemalja. Otuda frustracija i nervoza Zapada koja bi u ređim trenucima poklapanja interesa samo utihnula, ostajući pritajena u pozadini ovih odnosa, i pripravna da se ponovo aktivira u pogodnom trenutku. Ni Gadafi ni Sadam ni Milošević nisu želeli da, bilo u delovima bilo u celini, prepuste bogate resurse i potencijale sopstvenih država volji i nadzoru zapadne kapitalističke Imperije. I to je bio njihov neoprostiv „greh“ u očima Imperije, usled kojeg se na njih sručila sva lavina ekonomskih, političkih, medijskih i na kraju oružanih pritisaka i napada, kada već prethodne mere i metodi disciplinovanja i „preumljenja“ nisu doveli do željenog ishoda, tj. do potpunog slamanja kičme i otpora. U Iraku i Libiji je zapadna, naročito američka, neutoljiva žeđ za naftom bila od presudnog značaja. Ekonomskom i finansijskom krizom uzdrman i iscrpljen Zapad nije mogao više da podnese da izdvaja milijarde dolara za libijsku naftu. I zato je odlučio da pređe na direktno vojno svrgavanje neposlušne i nepodobne libijske „diktature“, ili bar da svesrdno podrži libijske pobunjenike koji su se pokrenuli na talasu bliskoistočnih i severnoafričkih „revolucija“. Kada sam krajem 2008. godine gostovao u emisiji „Ključ“, na pitanje voditeljke o američkoj spoljnjoj politici čiju je miroljubivost u to vreme Obama uporno isticao, kao zaokret u odnosu na agresivnu, militantnu politiku prethodne, Bušove administracije, odgovorio sam da ne bih bio toliki optimista, jer je istorija pokazala da u vremenima velikih ekonomskih kriza svetske sile često traže izlaz u ratovima, kao i da ne treba precenjivati Obamin uticaj jer je vojno-industrijski kompleks u SAD izuzetno jak i sigurno se neće olako odreći svojih interesa. Na žalost, kasniji događaji potvrdili su moje slutnje. Američka administracija na čelu sa Obamom samo se preorijentisala sa Iraka na Avganistan, budući da se u Iraku već bespovratno zaglibila, a dalje se nastavilo i čak pojačalo sa stezanjem obruča oko Rusije ili vojnim pretnjama Iranu i S. Koreji, da bi na red, kao što vidimo, došla i Libija. Kao što su 90-tih na prostoru nekadašnje Jugoslavije i Srbije, kada su videli da njihovi balkanski saveznici ne uspevaju da vojno poraze Srbe i Srbiju, zapadni imperijalisti neposredno pokrenuli NATO agresiju na RSK, RS i Srbiju (zbog Kosmeta), tako danas bombarduju Libiju nakon što su pobunjenici počeli da gube bitku na terenu. I ponovo vidimo kako njihove „pametne“ bombe ubijaju same te pobunjenike, kao što su nekada ubijale Albance, dakle, iste one koje navodno treba da zaštite. A takođe vidimo da Gadafi nema nameru da napusti zemlju i da je odlučan da se bori, nedavno rekavši: "Ovo je moja zemlja. Neću napustiti Libiju...Boriću se do poslednje kapi svoje krvi“. Ili, kako je još tvrđe i energičnije izjavio njegov sin, u cilju jačanja borbenog morala Gadafijevih pristalica i time odbrambene snage same Libije, da će se boriti „do poslednjeg čoveka, žene i metka“. U tome je sličnost sa Sadamom i Miloševićem koji takođe nisu želeli da pobegnu s bojnog polja, već su i nakon poraza ostajali u svojoj zemlji, spremni da u njoj okončaju svoj život, za razliku od brojnih proameričkih diktatora koji su pred pobedom progresivnih snaga brže-bolje napuštali otadžbinu i nalazili azil na Zapadu. Zato ne treba imati nikakve iluzije. Ako Gadafi izgubi ovaj rat, ako ga združene snage imperijalističkog Zapada i libijskih kontrarevolucionara zbace s vlasti, najverovatnije će doživeti Miloševićevu ili Sadamovu sudbinu. Poučen tim iskustvima, sasvim je razumljivo što je voljan da se bori do poslednje kapi krvi, kao što su i njemu odani Libijci snažno  opredeljeni da se bore do poslednjeg čoveka, žene i metka jer budućnost poražene Libije biće budućnost njihovog ropstva i siromaštva, mnogo raširenijeg i strašnijeg nego ikada pod Gadafijevom „diktaturom“. Današnje katastrofalno socijalno stanje u Iraku ili Srbiji može im, u slučaju poraza u ovom ratu, služiti kao mračna slika njihove moguće budućnosti.

Sumnjiva pozicija Rusije i neslavno držanje domaćih nacionalista

Na kraju, ne može a da se ne prokomentariše držanje Rusije, domaćih nacionalno orijentisanih organizacija i uopšte patriotskog dela naše javnosti prema ratu koji se vodi protiv Libije. Poznata je neutralna pozicija koju je izabrala Rusija. Neki naši rusofili u tome vide mudru i ispravnu spoljnju politiku Rusije koja navodno strpljivo čeka da se Zapad istroši i možda doživi poraz u sukobu sa muslimanskim delom sveta, kako bi onda Rusija trijumfalno stupila na globalnu geopolitičku scenu. Meni ova kalkulantska koncepcija nije razumljiva niti prihvatljiva. Jer, šta nam garantuje da će se imperijalistički Zapad zaista spotaći u Libiji i da će, uopšte, njegove pozicije u budućnosti biti bitno oslabljene? Otkuda tolika sigurnost u takav povoljan razvoj događaja? Šta ako on pobedi Libiju i iz tog sukoba izađe jači? Ako se niz vodu puste Iran, Libija, Srbija, što Rusija u ovom ili onom obliku danas otprilike čini, na koje saveznike u tim delovima sveta ona uopšte računa u budućnosti?! Ili možda misli da će moći da igra jaču ulogu na globalnoj sceni potpuno sama, bez saveznika?! Jer, zašto bi Libija, ako pobedi u ovom ratu, ili bilo koja druga zemlja koju je Rusija u suštini izneverila i ostavila na cedilu, sutra pomogla ili podržala Rusiju, u slučaju jačanja zapadnog pritiska na nju? Zašto je, na kraju krajeva, bilo tako teško uložiti veto u UN, odnosno šta je sprečilo Rusiju da to učini, i time sa ove akcije varvarskog uništavanja Libije skine poslednji privid legalnosti i legitimnosti? Da li se Rusija uopšte zalaže za neke principe i kakve-takve ideale, tj. za zaista novi globalni poredak u kojem će se daleko više poštovati međunarodno pravo i nezavisnost manjih i slabijih država, i u kome će stoga nestati ili bar biti obuzdano dosadašnje imperijalističko nasilje Zapada, ili samo lukavo gradi bolju poziciju za sebe u postojećem globalnom poretku u kome će u budućnosti preuzeti ulogu Imperije, i koji, samim tim, nije voljna suštinski da menja? Ako je ovo prvo slučaj, zašto onda Rusija nije odlučnije nastupila povodom Libije i uložila veto u UN? Ako je drugo slučaj, zašto bi onda trebalo toliko naginjati Rusiji, jednoj novoj Imperiji, ma koliko ona eventualno bila za nas povoljnija od sadašnje zapadne, čiju smo destruktivnu prirodu u tolikoj meri osetili da nam svaka promena na tom planu nužno deluje kao spasonosna, a što se naknadno može ispostaviti kao u velikoj meri iluzorno? Sve su ovo pitanja koja pobuđuju sumnju bilo u istinske namere Rusije bilo u to da ona uopšte ima jasnu i definisanu viziju svog mesta i uloge u svetu. Čudne nesuglasice unutar ruskog rukovodstva po pitanju Libije mogle bi potvrđivati ovu drugu sumnju. Prilikom nedavnog gostovanja ruskog ambasadora u Srbiji Aleksandra Konuzina na Univerzitetu Megatrend, iz publike je bilo postavljeno pitanje ruskog stava prema Libiji. Konuzin je krenuo sa pričom o „lošem“ Gadafiju i sličnim stvarima, ali je istakao da je za Rusiju najvažnije da prestane ubijanje civila. Naravno, ostalo je dvosmisleno šta se tačno misli pod ovim poslednjim, što su uobičajeni, već poznati diplomatski trikovi koji treba da ukažu na „nepristrasnost“ nečije pozicije. Jer, u pravom smislu te reči, civile u ovom sukobu ubija jedino NATO, pošto libijski pobunjenici nisu civili, nego naoružani ljudi. Zato htedoh da ustanem i kažem da imam predlog kako sprovesti ruski stav: neka naoružani „civili“ prestanu sa pobunom i neka NATO obustavi bombardovanje, i civilnih ili „civilnih“ žrtava više biti neće! No, nisam hteo da ovakvom ironijom kvarim prijateljsku i srdačnu atmosferu koja je pratila posetu ruskog ambasadora, pogotovo što se ona odvijala u kontekstu nesumnjivo značajne posete Vladimira Putina našoj zemlji.

Ali, bilo kako bilo, ne možemo očekivati da Rusi budu veći Srbi od Srba, i kad je u pitanju Libija, a ne samo Srbija. Da se Srbi, naročito oni koji za sebe i svoje organizacije misle da su istinski promoteri srpskih nacionalnih interesa, nisu baš proslavili povodom ovog rata protiv Libije, bolno je očigledno. Svaka čast brojnim nadahnutim i ubedljivim tekstovima na NSPM-u i drugim internet portalima koji se profilišu kao patriotski, takođe i našim mnogočlanim Fejsbuk grupama koje su izrazile podršku Gadafiju i libijskom narodu. Takođe, u gradu se po zidovima tu i tamo mogu videti grafiti i slike sa istom porukom podrške. Ali, sve to daleko je od dovoljnog i očekivanog. Teško se može poreći da je ipak sramotno i poražavajuće da nijedna od političkih stranaka ili nevladinih organizacija koje se deklarišu kao patriotske (DSS, radikali, Dveri, Naši 1389, Obraz i slični) nisu pozvale narod da se bar jednom javno okupi u što većem broju i tako pokaže svoju solidarnost sa Libijom, i to u obliku demonstracija ispred ambasada agresorskih zemalja. Takve slike imaju, rekao bih, još uvek veći medijski uticaj nego internet servisi ili umetnost urbane gerile, jer pokazuju spremnost ljudi na hrabriju kolektivnu javnu akciju, a ne samo na manje-više individualne, anonimne i bezopasne izraze otpora i neslaganja s nasiljem koje se, utoliko gore, sprovodilo i sprovodi ne samo protiv Libije, već i protiv Srbije. Na čini mi se jedinom javnom skupu koji je do sada održan (ne računam okupljanja radikala u zatvorenim salama), u organizaciji libijskih studenata i Društva srpsko-libijskog prijateljstva, okupilo se svega par desetina ljudi, što je velika sramota. Jesmo li sasvim izgubili pamćenje, jel’ se ne sećamo kako je nama značilo u vreme NATO agresije kada vidimo da se u svetu organizuju protestni skupovi koji su istovremeno bili skupovi podrške našem narodu i državi? Jesmo li baš toliko oguglali, otupeli i pukli kao narod (da uveliko jesmo, nije sporno), da više nismo u stanju da se pokrenemo gotovo ni za šta, ni za svoju slobodu i elementarnu egzistenciju, a kamoli za ljudsko saosećanje sa narodom koji danas, kao nekada mi, krvari pod udarima NATO bombardera? A poznato je koliko su Libija i naša država imale dobru saradnju (slično Iraku i Srbiji/Jugoslaviji) , koliko je naših ljudi tamo radilo ili radi, i koliko nas, na kraju krajeva, sam Gadafi poštuje, što govori činjenica da u njegovom  okruženju ima dosta Srba i da se na njihove savete i pomoć rado oslanja.

Pokazati danas solidarnost sa Libijom i vođom libijske revolucije znači pokazati privrženost našoj vlastitoj ličnoj i nacionalnoj slobodi, dostojanstvu, pravdi i istini. Jer, libijski narod na čelu sa Gadafijem danas vodi istu onu borbu koju smo mi nekada vodili i koju treba opet da povedemo, za ponovno sticanje slobode da sami odlučujemo o sadašnjosti i budućnosti svoje zemlje i nas samih, protivno hegemonoj volji i eksploatatorskim interesima zapadne kapitalističke Imperije.

Korišćeni izvori:

http://en.wikipedia.org/wiki/Muammar_al-Gaddafi

http://en.wikipedia.org/wiki/Third_International_Theory

http://en.wikipedia.org/wiki/The_Green_Book

http://en.wikipedia.org/wiki/Idris_of_Libya

Momir Turudić: „Do poslednjeg čoveka, žene i metka“, Vreme br. 1051, 24. februar 2011, link: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=977960