Savremeni svet | |||
Svetlosti i senke Nobelovih nagrada |
subota, 17. oktobar 2015. | |
Švedski naučnik i industrijalac Alfred Nobel je u svom zaveštanju, koji je sastavio 27. novembra 1895, odredio da se od njegovog kapitala dodeljuju godišnje međunarodne nagrade iz pet naučnih oblasti: fizike, hemije, fiziologije i medicine, zatim književnosti i nagrada za mir. U tom cilju je 1900. godine i osnovan Nobelov fond. Prve nagrade su bile dodeljene već godinu dana kasnije, 1. decembra 1901. godine. Poznato je da se nagrada za ekonomiju dodeljuje na inicijativu i uz učešće švedske banke i to od 1969. godine.
Alfred Nobel Osim Nobelove medalje, laureati dobijaju i novčanu nagradu u visini od oko milion i po dolara. Malo je reći da je već odavno očigledno da države koje mogu da utiču na dodelu Nobelove nagrade daju sve od sebe da to ne budu ruski naučnici. Svakako to čine zbog straha od eventualne popularnosti Rusije u svetu, a zbog dostignuća njenih naučnika, i očigledno je da ni u kom slučaju ne podržavaju njene najbolje predstavnike i njihova dostignuća. U čitavom čovečanstvu se na taj način prosto armira svest o tome da je sve što je vredno na kugli Zemaljskoj, a stvoreno za dobro čoveka, stvoreno na zapadu. Malo je reći da se golim okom vidi da je dodela Nobelove nagrade ispolitizovana ne samo iz oblasti književnosti i doprinosa miru, nego, nažalost, iz egzaktnih naučnih grana, kakve su fizika, hemija i medicina sa fiziologijom. Ovo je priča o ruskoj nauci i ruskim naučnicima, sa osvrtom na ''principijelnost i nepristrastnost'' Komiteta za dodelu Nobelove nagrade iz oblasti nauke. Naravno da je nemoguće sve pobrojati, dragi čitaoče, ali ovoliko primera koliko sam prikupila će, verujem, biti dovoljno da se stekne opšta slika. Počnimo od medicine. U toku ovih više od sto godina dodeljivanja nagrade, neki naučnici iz oblasti medicine i fiziologije (njih četvoro) su ovu nagradu dobijali i dva puta, ali se to nije dogodilo sa ruskim naučnicima.
Ivan Petrovič Pavlov Ruska medicina je dobila Nobelovu nagradu, verovali ili ne, samo dva puta i to na samom početku njene istorije. Prvi ruski laureat (1904) bio je Ivan Petrovič Pavlov, a drugi Iljja Iljjič Mečnikov (1908). Ako je iko trebalo da barem dva puta dobije tu nagradu, svakako je Ivan P. Pavlov, ali se Šveđani nisu usudili da iz iste oblasti daju nagradu po drugi put. Pavlov je nominovan 1925. i 1930. godine, ali nagradu nije dobio. Možda Komitetu za dodelu Nobelove nagrade baš i nije bilo po volji to što veliki naučnik i patriota nije hteo da posle Oktobarske revolucije napusti svoju otadžbinu i pređe u Švedsku, koja mu je nudila da izgradi nedaleko od Stokholma institut kakav on zaželi. Pavlov je kao nesporan autoritet dva puta nominovao ruske naučnike, za Nobelovu nagradu, prvi put fiziologa Lava Orbelija, a drugi put patofiziologa A. Speranskog, ali ni to nije pomoglo. Nobelove nagrade; bez obzira na visoka dostignuća, za mnoge ruske i sovjetske naučnike bile su nedostižna meta. Ništa se neće preterati kada se kaže da Nobelov komitet krši neke međunarodno priznate principe definisanja naučnih otkrića. To se događa svake godine, ali evo da se podsetimo 2009. godine kada su nagradu za medicinu dobila trojica Amerikanaca, ali za otkriće koje je načinio Rus Aleksej Olovnjikov.
Aleksej Matvejevič Olovnjikov Radi se o otkriću genetičkog mehanizma starenja. Pojednostavljeno rečeno, Amerikanci su dobili Nobelovu nagradu zato što su dokazali pojavu mehanizma rada telomera u ćelijama. Da pojasnim, radi se o mogućnosti usporavanja starenja i mogućnosti podmlađivanja, a što je važnije, o otvaranju novih mogućnosti u borbi sa rakom, jer ferment telomeraze može da se sintetiše samo u matičnim, polnim, embrionalnim i u ćelijama raka. Ćelije 85% oboljenja raka imaju telomeraznu aktivnost i zato se smatra da je aktivacija telomeraze jedan od puteva pretvaranja zdravih ćelija u zloćudne. Aleksej Olovnjikov je svoje otkriće formulisao i teoretski opisao i svoj rad objavio još 1971. godine. Genijalna Olovnjikovljeva teorija je dobila praktičnu potvrdu, a nagradu je dobio ne onaj ko je pojavu otkrio, nego onaj ko ju je potvrdio. To što je potvrda teorije sakrila njen ruski koren i izvor i njen ruski trag izgleda Šveđanima nije mnogo bitno, kao ni to što je doktor bioloških nauka, profesor, akademik Ruske akademije nauka, akademik Njujorške akademije nauka, član Evropske akademije nauka Vladimir Petrovič Skulačov, poštujući sva protokolom zadata pravila, na vreme i sa potpunom argumentacijom, predložio Alekseja Olovnjikova za Nobelovu nagradu za tu istu 2009. godinu. Uvaženi ruski naučnik A. Olovnjikov, koji trenutno radi u Institutu biohemijske fizike Ruske akademije nauka, nije želeo da komentariše ovu krađu Šveđana i aktuelnih laureata koji su se kleli da svojim očima nisu videli naučni rad Olovnjikova. Šta reći na ovo? Zar je za dodelu Nobelove nagrade dovoljna ''časna pionirska''?
Vladimir Petrovič Skulačov Evo obrnutog slučaja: Ideja nije ruska, nego američka. Naučnik Mičel je izneo hipotezu o ulozi fotona (prilikom fotosinteze) za stvaranje različitih potencijala ćelije. Tu ideju su putem najkomplikovanijih eksperimenata dokazali ruski naučnici – biohemičari Skulačov i Loberman, a Nobelovu nagradu je dobio samo amerikanac Mičel. Može se reći da su glavne nauke u 20. veku bile atomska fizika i genetika. Ove dve nauke se po svojoj prirodi ponekad prepliću, što su dokazali i sovjetski biolozi Georgij Adamovič Nadson (1867-1939) i G. S. Filipov (1898-1933). Oni su 1925. otkrili da rendgenski zraci izazivaju mutaciju. U to vreme je u Rusiji boravio i radio američki naučnik G. Meler. Vrativši se u Ameriku, G. Meler je 1927. sve to ponovo ''otkrio'', dodao metode registracije tog efekta i dobio Nobelovu nagradu.
Georgij Adamovič Nadson Sovjetski naučnici Saharov i Lobašov su nekoliko godina nakon Nadsona i Filipova otkrili da i hemijske supstance utiču na pojavu mutacije. Posle Drugog svetskog rata ruski naučnik Lobašov je stvorio teoriju, koja opisuje zakonomernosti samog procesa mutacija, međutim, Nobelov komitet je odredio da Nobelovu nagradu iz te oblasti i za ta dostignuća u nauci 1946. godine dobije Amerikanac koji je boravio u timu ruskih velikana, G. Meler. Otkriće strukture molekula DNK je načinilo pravu revoluciju u razvoju mikrobiologije. Ta dostignuća su nekoliko puta obeležavana Nobelovim nagradama. Danas malo ko zna da je da je mogućnost postojanja genetskog koda predskazao sovjetski naučnik Nikolaj Konstantinovič Koljcov (1872 – 1940), koji je, može se reći, išao ispred svog vremena nekoliko decenija. On je još 1927. godine, na Trećem saveznom kongresu anatoma, histologa i embriologa SSSR, formulisao princip matrične predaje naslednih informacija. Njegovi radovi vezani za biofiziku ćelija, naročito za faktore koji određuju oblik ćelije su još sa početka prošlog veka ušli u sve udžbenike pod nazivom ''princip Koljcova''.
Georgij Antonovič Gamov Pedesetih godina je ruski fizičar Georgije Antonovič Gamov čisto teoretski, svojim genijalnim umom predskazao strukturu i osnovne osobine genetskog koda. Ne mogu a da ne pokušam barem da opišem šta je to i kako Gamov predskazao. Genetičarima ovo neće biti komplikovano, ali i laici mogu da se uvere u genijalnost ovog razmišljanja i zaključka. Njegova misao je išla ovako:' 'Ako je ''azbuka života'' sastavljena od 4 slova (A – G – C – T), adenin (A) guanin (G), citozin (C) i timin (T), (to su baze nukleotida), kako se onda sa njima pišu ''reči života''? Upotrebivši svoj matematički talenat, znanja iz biologije i teorije informacija, Gamov je došao do ideje o univerzalnom kodu sa rečima od tri slova, kojih u ''azbuci'' od četiri slova može biti ''četiri na kub'', to jest 64 reči. Ostalo je da se eksperimentalno dokaže usaglašenost 64 ''reči jezika života'' sa 20 amino-kiselina, od kojih se grade proteini. To je bio trijumf genetike, naučni trijumf Gamova o čijim otkrićima i naučnim dostignućima bi se mogli pisati čitavi tomovi. Ovakav način razmišljanja neodoljivo podseća na Nikolu Teslu, koji, kao što znate, takođe nije dobio nijednu Nobelovu nagradu, mada je svojim umom zadužio celo čovečanstvo, mnogo vekova unapred! Nego da se vratimo Gamovu i ''pretiocima''. Američki i engleski naučnici su idući po tragu genijalnog otkrića Gamova dešifrovali DNK i naravno dobili Nobelove nagrade. U drugoj polovini 20. veka jedno od najvažnijih otkrića u biologiji je bilo otkriće genetske nestabilnosti. Taj problem je došao u žižu interesovanja u sedamdesetim godinama prošlog veka zahvaljujući naučnicima iz Amerike, Francuske (D. Grin, N. Plis) i SSSR-a Raisi Berg, M. Golubovskom. U naučnim krugovima, niko nije mogao da objasni kako je 1983. godine Nobelovu nagradu iz ove oblasti zaslužila peta osoba, amerikanka Barbara Mek Klintoh. Interesantna je sudbina Raise Berg, koja je iz SSSR-a emigrirala u Ameriku, nadajući se da će tamo moći da ostvari svoj naučnički potencijal. Ona je u Americi stvarno dobila posao, ali da priprema preparate i pere epruvete. Američki organi joj nisu dozvoljavali da ide na bilo kakva međunarodna savetovanja, ili kongrese.
Vladimir Petrovič Demihov O visokim dostignućima ruske medicine danas zna svaki prosečno obrazovani čovek. Više nije nikakva tajna da je mnogo pre kloniranja ovce Doli u naučnom gradu u Novosibirsku klonirana žaba. Nemoguće je zamisliti saniranje teških preloma kostiju bez dostignuća doktora Ilizarova iz Omska, zatim uspešna saniranja kratkovidosti, tj. mikrohirurgiju oka bez zasluga doktora Fjodorova i klinike u Kalugi, a da se ne govori o patrijarhu svetske transplantologije Vladimiru Demihovu, od koga je, Kristijan Barnar, naučio da presađuje srce i dobio Nobelovu nagradu za medicinu. Sam Kristijan Barnar je to javno priznao. Podatak da je do 1999. godine Nobelovu nagradu za fiziku dobilo 67 Amerikanaca, 20 Engleza, 19 Nemaca, 11 Francuza, 8 Holanđana (!) i 7 (slovima: sedam ) naučnika iz SSSR-a sam za sebe najbolje govori o objektivnosti Nobelovog komiteta. Primer dodele Nobelove nagrade za fiziku 1930. godine je klasičan primer zataškavanja uspeha ruskih naučnika. Te godine nagradu je dobio indijski naučnik Raman, za rad o širenju svetlosti i od tada se u naučnoj literaturi i koristi termin ''Ramanov efekat'', mada je u naučnim krugovima svima poznato da je ovu pojavu otkrio i javno objavio u ruskim i stranim časopisima još 1928. godine sovjetski naučnik L. I. Mandeljštam. Istini za volju, Raman je 1928. godine istraživao tu pojavu, ali je rezultate istraživanja objavio dve godine kasnije. Da je nagrada barem podeljena, bruka bi bila manja, a ovako...
Jurij Vasiljjevič Kondratjuk Zasigurno najveći uspeh čovečanstva u 20. veku je čovekov let u kosmos. Otac kosmonautike i još mnogih drugih otkrića, genijalni Rus Konstantin E. Ciolkovski nije postao Nobelov laureat. Neki izvori navode da je Nobelov komitet hteo da nagradi ne manje genijalnog Sergeja Koroljova, konstruktora kosmičkih letilica, ali da nije mogao da dođe do njega jer je Koroljov svojevremeno bio ''čovek-državna tajna''. Zna se da je Koroljov ipak izašao iz senke svoje tajne, ali se Šveđani nisu setili da isprave grešku. Šta reći o tome da je Nobelova nagrada zaobišla i genijalnog Rusa Kondratjuka, koji je dao neverovatno tačan proračun sletanja na Mesec i još mnogo drugih, za fiziku važnih proračuna. Poznato je i to da su mnogi ruski naučnici bili i žrtva represije u svojoj rođenoj zemlji, ali je vrlo karakteristično to da se zapadni dušebrižni svet vrlo rado i isključivo zauzimao za kakvog političkog disidenta, ili književnika koji je pisao protiv Rusije, ili režima, a za naučnike nikada. Izuzetak je naučnik Saharov, ali on nije dobio nagradu za svoja naučna dostignuća, nego zbog svog političkog delovanja.
Aleksandar Leonidovič Čiževski Veoma karakteristična sudbina po tom pitanju je sudbina Aleksandra Leonidoviča Čiževskog, koji se smatra pionirom nove nauke – kosmičke biologije. Ovaj genije svetske i ruske nauke je i otac helobiologije, nauke o uticaju Sunca na biosferu i sferu socijalnog rada – jonosferu, drugim rečima uticaj sunca na istoriju čovečanstva. Dostignuća ovog naučnika su u mnogome odredili razvoj medicine, biofizike, ekologije i istorije. Nije slučajno dobio naziv ''Prorok Sunca'', a vodeći naučni autoriteti sveta su ga nazivali Leonardom da Vinčijem 20. veka. Ne samo da je bio naučnik teoretičar, nego i praktičar. On je razradio jonizator vazduha. Njegov udeo u razvoju svetske nauke je bio toliki da ga je za Nobelovu nagradu predložila američka nacionalna Akademija nauka. Nagradu nije dobio, ali su u samom Sovjetskom Savezu, revnosni politkomi pokrenuli hajku protiv Čižovskog. U tadašnjem državnom glasilu Pravda je osvanuo članak ''Neprijatelj pod maskom biologa''. Veličina ovog naučnika je bila tolika da je sam Staljin, pročitavši članak, zabeležio ''treba još videti da li je on neprijatelj''. Naučnika su dve godine ostavili na miru, ali je ipak kroz dve godine doživeo represiju i sklonjen sa naučne scene. Nijedno naučno društvo van Rusije, niti strana akademija, niti Nobelov komitet se nisu zauzeli za ovog naučnika– mučenika. On je do te mere išao ispred svog vremena da ga ni svi naučnici – savremenici nisu shvatali i može se slobodno reći da ga tek danas oni počinju u potpunosti shvatati.
Karta mikrotalasnog zračenja. Horizontalni pojas je odsjaj galaksije Mlečni put, Crvena boja označava toplije oblasti, a plava boja hladnije oblasti Mikrotalasno pozadinsko zračenje je teoretski predskazao već pomenuti ruski genije Georgij Gamov, još 1948. godine, u svojoj teoriji Velikog praska. Ovo otkriće široj i užoj naučnoj javnosti; kao da nije bilo interesantno u datom trenutku; međutim, naučnici istraživači nisu sedeli skrštenih ruku, pa tako 1955. godine, u Pulkovskoj opservatoriji (Lenjingrad), mladi sovjetskiradioastronom Tigran Aramovič Šmaonov pod rukovodstvom poznatih sovjetskih naučnika S. E. Hajkina i N. L. Kajdanovskog svojim eksperimentalnim merenjima potvrđuje teoriju Gamova. Rezultate svog istraživanja je publikovao u sklopu svoje disertacije. Pitanje mikrotalasnog lučenja je, slobodno se može reći, prelazilo iz ruke u ruku američkih i sovjetskih naučnika, ali su samo Amerikanci nagrađivani Nobelovim nagradama. Tako je 1978. godine dodeljena Nobelova nagrada za fiziku američkim naučnicima Penzijasu i Vilsonu za dostignuća koje je već 1955. godine imao sovjestski naučnik Šmaonov i američki naučnici Robert Dik i Jakov Zeldovič, koji su početkom šezdesetih godina potvrdili rezultate Šmaonova.
Satelit ''Prognoza 9'' Ne tako davne 2006. godine je Nobelova nagrada za fiziku ponovo dodeljena '' i po babu, i po stričevima''. Opet se radilo o neujednačenosti mikrotalasnog lučenja u kosmosu. Poznato je da su još tokom kosmičkih istraživanja 1983. godine Sovjeti lansirali satelit ''Prognoza-9'' koji je skupljao i slao podatke sa udaljenosti 700 hiljada kilometara (daleko iza mesečeve orbite). Upućeni tvrde da nije bio samo jedan satelit i da oni tamo nisu lansirani samo ''da broje zvezde'' nego i u špijunske svrhe. Međutim, sovjetski naučnici koji su radili na ovom projektu (''Relikt-1'') prateći signale i podatke sa satelita ''Prognoza-9'' otkrili su do tada nepoznat fenomen neujednačenosti mikrotalasnog pozadinskog zračenja. Podaci koje je godinama slao satelit ''Prognoza – 9'' su veoma skrupulozno proveravani, pedantno obrađeni i u januaru 1992. godine referisani u Moskvi u Astronomskom institutu ''Šternberg''. Ruski naučnici su potvrdili tačnost teorije Velikog praska svog zemljaka Georgija Gama. Ta prava senzacija u naučnom svetu je odmah publikovana u Astronomskom časopisu Akademije nauka SSSR i u engleskom časopisu Monthly Notices Royal Astronomical Society, koji izdaje Kraljevsko društvo. Potpisnici tog članka su i autori naučnog dostignuća: Igor Strukov, Dmitrij Skulačov, Andrej Brjuhanovi Mihail Sažin. Nobelovu nagradu za to su 2006. godine dobili Amerikanci DŽon Mazer i DŽordž Smut, koji su prateći podatke sa svog satelita ''SOVE'', lansiranog 1989. godine svoje rezultate objavili tri meseca, nakon svojih ruskih kolega.
Dmitrij Ivanovič Mendeljejev Podatak da su ruski naučnici do sada samo dva puta bili nagrađeni iz oblasti hemije je za Riplijevu rubriku ''Verovali, ili ne!'' Neverovatno zvuči činjenica da je izostavljen čovek čije ime je postalo sinonim za hemiju kao nauku. To je Dmitrij Mendeljejev. Dvojica ruskih naučnika koji su nagrađeni su Nikolaj Nikolajevič Semjonov, jedan od osnivača hemijske fizike, koji je1956. dobio nagradu za teoriju hemijskih lančanih reakcija, teoriju toplotne eksplozije gasnih smeša, i Iljja Romanovič Prigožin 1977. za radove iz termodinamike i statike. Kraj osamdesetih i devedesete godine su godine koje su bile mnogo teže za rusku nauku od godina represije. Radi se o vremenu perestrojke, ili kako je mnogi Rusi zovu katastrojke. Sredstva koja su izdvajana za fudamentalna naučna istraživanja su nestala, to jest preselila se u džepove oligarha, naučnicima je u kuloarima savetovano ''da se ne takmiče sa američkim kolegama'' jer će to loše uticati na međunarodnu saradnju. Rusija je baš tada spremala lansiranje novog satelita sa instrumentima koji su bili nekoliko puta precizniji od svih dotadašnjih američkih, ali i njega zaustavila perestrojka. Ne moram ponovo da podvlačim političku obojenost Nobelove nagrade i u nauci, to jest direktan američki uticaj u njenom dodeljivanju u mnogim slučajevima. Primeri koje sam navela govore dovoljno. Međutim, ono što želim da podvučem jeste da je sovjetska nauka u osamdesetim godinama bila u punom naponu, da se rad naučnika nije gušio, da je pred njom bila velika budućnost. Država koja ima sredstva za razvoj fundamentalne nauke je država koja funkcioniše, koja stvara sve dotle dok njen predsednik ne krene u lov na Nobelovu nagradu za mir. Posle Nobelove nagrade za mir, koju je dobio Mihail Gorbačov, u ruskoj ekonomiji, a samim tim i u nauci je došlo do velikog zastoja i Amerikanci su ponovo dobili u vremenu. Međutim, dubinu koju ima ruski čovek i ruska civilizacija Ameri ne mogu dostići dok je sveta i veka, a ona se dokazuje i pokazuje u današnjim dostignućima ruske nauke.
Georgij Konstantinovič Žukov Da o laureatima Nobelove nagrade za mir vrlo često važi pravilo: što gore – to bolje, potvrđuju dela kojima su ''laureati'' tu nagradu zaslužili. Interesantno je i to da se Nobelova nagrada za mir često dodeljivala ljudima koji su se kao mirotvorci dokazali u pojedinim lokalnim konfliktima, a da uništenje najvećeg zla u 20 veku, zla fašizma, uopšte nije obeleženo Nobelovom nagradom. Potpisnik akta o kapitulaciji fašističke Nemačke, predstavnik države koja je pobola pobedničku zastavu na Rajhstag, general Georgij Žukov nije dobio nagradu za mir. Posle Drugog svetskog rata dobili ju je troje Amerikanaca 1945, 1946. godine i 1947, američki kvekeri za svoje proteste protiv ratnih sukoba(?!). Prvi Rus koji je dobio Nobelovu nagradu za mir je Andrej Dimitrijevič Saharov, fizičar, jedan od konstruktora ruske hidrogenske bombe. Nagradu je dobio 1975. godine, ali ne za fiziku (iako ju je zasigurno zaslužio), nego kao politički disident SSSR-a. Sledeći je (1990) Mihail Sergejevič Gorbačov, autor raspada sovjetske imperije i samim tim glavni podrivač ruske ekonomske, vojne i državne nezavisnosti i stabilnosti u svetu uopšte. Hagrada za mir je po svojoj prirodi politički nijansirana, ali spisak laureata u proteklih petnaest godina govori da je ovaj politički špil karata Nobelovog komiteta ratnički, a ne mirovni, i da ga sada meša ona ista ruka, koja je poslednje decenije dvadesetog veka delila karte u kockarsko-ratnoj partiji zvanoj ''Razbijanje Jugoslavije''. Igrači su tada, u u skladu sa svojim moralom, izvlačili adute iz rukava, a kasnije su, kao što se vidi, svojim ''adutima'' delili Nobelove nagrade za mir. Do sada su tu nagradu dobila 22 Amerikanca i nekoliko američkih organizacija, među njima je i Organizacija Ujedinjenih nacija, sa svojim predsednikom Kofijem Ananom, i to baš u pravo vreme, 2001. dve godine nakon prećutne saglasnosti za bombardovanje Srbije. Sledeće godine, Nobelovu nagradu dobija, verovali ili ne, DŽimi Karter. Verovatno je samo Nobelovom komitetu poznato zašto. Ovaj grupni portret je u kratkom roku upotpunilo lepo društvance. Za 2007. godinu dobila je tzv. Međuvladina grupa eksperata za praćenje klimatskih promena i najbliži saradnik srpskog dželata, Bila Klintona i njegov potpredsednik, Alber Gor, takođe borac za zaustavljanje globalnog otopljenja. Ne mogu da se ne osvrnem na ovu ''Međuvladinu organizaciju'' koja je dobila Nobelovu naradu za mir. Mnogi vodeći naučnici Rusije (i ne samo oni) tvrde da je priča o globalnom zagrevanju priča za mase, a da vreme u kome živimo svetska histerija zvana ''globalno zagrevanje'' samo fama, dirigovana iz određenih krugova sa zapada sa ciljem da zaustavi privredni razvoj pojedinih zemalja.
Dela ''Mirotvoraca `Milosrdnog anđela`'' Za 2008. godinu nagradu dobija Marti Ahtisari, čovek koji je bio na čelu ''grupe za Bosnu i Hercegovinu'', a od novembra 2005. radio kao specijalni izaslanik UN za Kosmet. Srbi su na svojoj koži dobro osetili kakvo mirotvorstvo sprovodi ova ''rara avis'' iz jata milosrdnih anđela, koje je slomilo kičmu srpskoj državi i ostavilo je sa oduzetim Kosovom i paralizovanom Vojvodinom. S obzirom na to da tzv. američka nacija koja je izmislila ''TRADE MARK'' nema svoj nacionalni ''TRADE MARK'', a ima neprebolni kompleks zvani ''bez porekla'', ili narodski rečeno - repa bez korena, ona daje sve od sebe da se promoviše dobijanjem raznih nagrada, i da tako nadopunjuje nedostatak drevnih nacionalnih mitova, zajedničkog plemenitog istorijskog pamćenja, istorijskih pobeda, slavnih vojskovođa, pronicljivih duhovnika, plemićkih titula, kraljeva i careva. U nemogućnosti da kao država dobije Nobelovu nagradu za mir, Amerika ju je 2009. godine dodelila svom predsedniku. Tako je i Barak Obama 2009. godine postao Obama off Nobel. Šta bi na sve ovo rekao Jovan Sterija Popović, a kroz usta svog junaka majstor Mitra, brata pokondirene Feme koja je takođe htela da bude ''nobles'', jasno je kao dan: ''Dosta, imena ti božja! Prevrću mi se creva!'' (Da podsetim mlađane čitaoce: kada je stvarao naš književni genije Sterija, američka država je još bila u pelenama). Nominacija Obame za ovu nagradu je bila potpuno van svih pravila. Mislim na datume do kada se mora poslati nominacija i dokumentovano potkrepljenje nominacije. Kada su Amerikanci u pitanju, za dobijanje Nobelove nagrade ne postoji pravilo koje se ne može prekršiti. Da ova dodela nije samo izraz trenutne simpatije prema zapadnom svetu, nego nešto mnogo ozbiljnije, potvrdio je tadašnji govor slavodobitnika, govor od čijih delova je podilazila jeza i ledila se krv u žilama; svakome ko je znao i malo da misli, a bio bombardovan 1999. godine.
OBAMA Off Nobel Naime, američki predsednik je javno promovisao pravo kršenja svih elementarnih prava pojedinačnih država, pojedinaca takođe. Svetski žandar dobijanje nagrade ocenjuje kao priznanje za ispravnost politike koju ta država vodi i koju će, kako se iz govora vidi i voditi. Evo šta je između ostalog rekao: ''Sve češće se zamišljamo nad složenim pitanjem, šta uraditi da mirni građani ne stradaju od svojih sopstvenih vlada, kako, naprimer, zaustaviti građanske ratove. Vojna sila može da se iskoristi za mirotvoračke operacije. Odgovorne države moraju imati mandat za primenu sile u cilju održanja i očuvanja mira.'' Sve u svemu, gledano iz današnje perspektive, Obama je održao reč koju je dao prilikom dodele Nobelove nagrade za ''mir''. Do koje mere se preteruje, i do koje mere je u pravu Femin brat, majstor Mitar, govori podatak da je za obezbeđenje slavodobitnika Obame potrošena suma novca koja je jedanaest puta veća od same nagrade. Volela bih da neko od čitalaca izračuna i pošalje u komentaru podatak, koliko je to recimo, kilograma žita po današnjim cenama, žita koje je moglo da se pošalje na primer u Afriku, za čijom gladnom decom od silne ljubavi ''izgiboše'' svi političari, glumci i rokeri sa zapada. Dok ta deca i dalje umiru od gladi i bolesti izazvanih neuhranjenošću, dotle Amerikanci uporno ubeđuju ceo svet da samo oni mogu da ih usreće. Evo kako jedan predstavnik američke administracije, sa pozicije prepotencije države koja se strogo drži one da ''sila Boga ne moli'', vidi dodelu nagrade Obami: ''U svetu postoji potreba za konstruktivnim američkim rukovodstvom, i to je Nobelov komitet i obeležio." Bez obzira na tu ''potrebu sveta za američkim rukovodstvom'', za svaki slučaj je prilikom uručivanja Nobelove nagrade za mir, švedska prestonica, bila u poluopsadnom stanju. Oko grada su bili postavljeni zenitno – raketni kompleksi, centar Osla je bio u potpunosti blokiran, a iznad hotela, u kome je odseo američki predsednik, bez prestanka su dežurali vojni helikopteri. Tako je otmeno švedsko i svetsko društvo umesto da je u svojoj istoriju upisalo svetlu stranicu upisivanja u spisak nagrađenih - autora grandioznog umetničkog dela ''Rat i mir'', slušalo uz zvuke ratnih helikoptera strašnu priču o ratu bez mira koja će tek da nam se desi od onog koji je na čelu države – istrebitelja celih civilizacija.
Lav Nikolajevič Tolstoj Švedska akademija je od samog početka svoje delatnosti odbacivala značaj ruske književnosti i veličinu ruskih književnika. Odbacivala je Tolstoja, Čehova nije primećivala i tek nakon tri decenije se ''setila'' ruskih pisaca, pa je prvi ruski pisac – nobelovac Ivan Bunjin (1933.). Istom nagradom su kasnije nagrađivani Boris Pasternak (1958), Mihail Šolohov (1965), Aleksandar Solženjicin (1970), Josif Brodski (1987). Osim što su bili talentovani pisci, svi oni su bili (osim Šolohova) u veoma velikom sukobu sa aktuelnim vlastima i davanje nagrade ovom piscima očigledno nije bilo samo sa ciljem da se nagradi njihov talenat, nego i njihovo političko delovanje i njihov status u Rusiji. Kada sam nedavno čula da je Nobelovu nagradu dobio neko ko piše na ruskom, moram priznati da mi je odmah tu nešto bilo sumnjivo. Kako je moguće da je Komitet za dodelu nagrade ''progledao'' i to baš u vreme kada Putin ''ne daje pardona'' ''mirotvorcu'' Obami, kada je ruska država na čelu sa njenim predsednikom bukvalno satanizovana na zapadu. Šta to može biti? Trknem ja na internet, prošvrljam po raznim sajtovima i nađem da je Švedska akademija ovako obrazložila nagradu S. Aleksijevič (1968) ''Za njena polifonijska dela koja su monument stradanja i hrabrosti u našem vremenu''.
Anton Pavlovič Čehov Na ovo objašnjenje Švedske akademije je vrlo konkretno odgovorio Vladimir Novikov, priznati profesor žurnalistike još priznatijeg Moskovskog državnog univerzitteta (MGU) ''Lomonosov''. On je dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost Svetlani Aleksijevič nazvao izazovom umetničkoj književnosti i dodao: ''Mi već 15 godina živimo u ovom veku, a u suštini se literatura piše po kanonima prošlog, dvadesetog veka. Sada nema lidera svetske književnosti takvog kakav je bio Alber Kami, Hemingvej, Folkner, nema takvih nobelovaca koje je čitao ceo svet. U uslovima ove pauze, ovog zastoja, u prvi plan izlazi Non-fiction.'' On je podvukao da, kada je reč o stvaralaštvu Svetlane Aleksijevič, ''mi imamo posla ne sa delom umetničke književnosti, ovde se radi o savesnoj, vrednoj dokumentaristici''. Nije slučajno onda što se već istog dana i nije govorilo o stvaralaštvu S. Aleksijevič, nego o nečem drugom, o njenim antiruskim izjavama, koje je ona dala na konferenciji za novinare u Minsku.
Svetlana Alekijevič – Nobelova nagrada za književnost (2105) Evo dela njenih ''odgovora'': ''Želim da ovde kažem da se osećam kao čovek koji pripada beloruskom svetu, beloruska osećanja, beloruski svet, kao čovek koji pripada ruskoj kulturi, jer je veoma snažna vakcina ruske kulture, i kao čovek koji je dugo živeo u svetu i koji je naravno kosmopolita. Vlada Belorusije se ponaša tako kao da ja ne postojim, mene ne štampaju, ne mogu nigde da nastupam, u svakom slučaju se ne sećam da me je zvala beloruska televizija (grupa novinara beloruske televizije joj u tom momentu daje do znanja da su tu). Ja osećam da je to moja otadžbina, moja zemlja, a u isto vreme, moja baka, moja majka su Ukrajinke. Ja veoma volim Ukrajinu, i kada sam nedavno bila na Majdanu, na trgu i videla te fotografije ''Nebeske stotine'', ja sam stajala i plakala. To je takođe moja zemlja (drhtavim glasom). Ne, to nije mržnja, to je kako bih rekla: teško je biti častan čovek u naše vreme, veoma teško i ne treba padati pod uticaj tog oportunizma. Ja volim ruski svet (''Russkiй mir'', prim.prev), mada ja sve do sada ne mogu da shvatim šta oni imaju u vidu. Ako se ima u vidu ruski svet, koji se nalazi van granica ruskog sveta (države), ili ako se uzme sve zajedno, ja volim da tako kažem, ruski svet, dobri ruski svet, humanitarni ruski svet, onaj svet pred kojim se klanja sav svet, pred tom književnošću, pred baletom, pred tom velikom muzikom, da ja taj svet volim, no ja ne volim svet Berije, Staljina, Putina, Šojgu. To nije moj svet.'' Nije slučajno S. Aleksijevič ponavljala izraz ''ruski svet'' jer je to svojevrstan sinonim za svako ono područje gde živi ruska kultura i jezik i gde postoji uticaj ruske kulture i jezika i oni koji malo više o tome znaju, znaju koliki napor ulaže zapadni svet da 'ruski svet'', '' Russkiй mir'' izguraju sa određenih teritorija i izbrišu iz pamćenja čitavih naroda. (U Srbiji se to veoma uspešno radi.) Zato se ova ''umetnica reči'' baš i okomila na ovaj termin, podvlačeći da se i ne zna šta je to. Treba zaraditi milion dolara....
Ivo Andrić Neko će posle svega ovoga reći da se mnogi velikani svetske književnosti koji su dobili Nobelovu nagradu, a među njima i naš Ivo Andrić, prevrću u grobu. Ne! Nikako ne verujem da je to moguće, kada je Ivo Andrić u pitanju. Taj gospodin stila, majstor izraza i velemajstor rečenice, taj genije koji se za života uzdigao u nebeske visine i odatle na malom uzoru balkanskih zbivanja i sudbina dao odgovore na kosmička pitanja smisla postojanja i besmisla rata se sigurno sa nebeskih visina samo smeška i ponavlja: ''Eh, došlo je poslednje vreme kada se fukara obogatila, pametni zaćutali, a budale progovorile''. Ja grešna dodajem: ''I još za to dobile nagradu, to jest, grdne pare, to jest obogatile se.'' Nešto nadam, dragi čitaoče, da se Nobel povampiri, uzme šaku dinamita i ovim svojim raspikućama u Oslu zapreti da više ne dozvoljavaju da se u posao gospode mešaju kravari, iliti "nobles'' rečeno – kauboji. |