Svet se nalazi u najkritičnijem trenutku ljudske istorije

Intervju sa Čomskim vodio je K.J. Polihroniou.

K.J. P - Noam, u brojnim prilikama ste rekli da se svet nalazi u najkritičnijem trenutku ljudske istorije.Zašto tako mislite?Da li je nuklearno oružje danas opasnije nego što je bilo u prošlosti?Da li je porast desničarskog autoritarizma poslednjih godina opasniji od uspona i kasnijeg širenja fašizma 1920-ih i 1930-ih?Ili je to zbog klimatske krize, za koju ste rekli da predstavlja najveću pretnju sa kojom se svet ikada suočio.Možete li uporedno objasniti zašto mislite da je svet danas u znatno većoj opasnosti nego što je pre bio?

N. Č - Klimatska kriza je jedinstvena pojava u istoriji čovečanstva i iz godine u godinu postaje sve teža.Ako se krupni koraci ne preduzmu u narednih nekoliko decenija, svet će se verovatno naći na putu  bez povratka, suočavajući se sa neopisivom katastrofom.Ništa nije sigurno, ali to se čini previše uverljivim.

Sistemi naoružanja postaju sve opasniji i zlokobniji.Preživljavamo pod Damoklovim mačem od bombardovanja Hirošime.Nekoliko godina kasnije, pre 70 godina, najpre SAD, apotom Rusija, testirali su termonuklearno oružje, otkrivajući da je ljudska inteligencija „napredovala“ do sposobnosti da uništi sve.

Operativne odluke ograničene su društveno-političkim i kulturnim uslovima.Ti uslovi zloslutno su bili blizu sloma tokom raketne krize 1962. godine, koju je Artur Šlezinger, s razlogom, opisao kao najopasniji trenutak u svetskoj istoriji, iako do takvog neizrecivog momenta uskoro ponovo može doći u Evropi i Aziji.Sistem MAD-a (osigurano uzajamno uništenje) omogućio je jedan oblik bezbednosti, ludački, ali možda najbolji mali korak ka onoj vrsti društvene i kulturne transformacije koja još uvek predstavlja samo težnju.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, sistem bezbednosti MAD-a bio je narušen agresivnim trijumfalizmom predsednika Bila Klintona i projektom Buša drugog i Trampa o demontaži mukotrpno konstruisanog režima kontrole naoružanja.Bendžamin Švarc i Kristofer Lejn u važnoj  nedavnoj studiji ukazali su da su ti događaji velikom delom uzrokovali izbijanje Ukrajinskog rata. Oni raspravljaju o tome kako je Klinton započeo  novu eru međunarodnih odnosa u kojoj su „Sjedinjene Države postale revolucionarna sila u svetskoj politici“ napuštanjem „stare diplomatije“ i uspostavljanjem svog revolucionarnog koncepta globalnog poretka. „Stara diplomatija“ je nastojala da održi globalni poredak „razumevanjem interesa i motiva protivnika i sposobnošću da pravi razumne kompromise“.Novi trijumfalistički unilateralizam postavlja kao „legitimni cilj  (SAD) izmenu ili iskorenjivanje tih aranžmana (unutrašnjih za druge zemlje) ako nisu u skladu sa idealima i vrednostima koje propovedaju Sjedinjene Države.“

U pozadini leži Klintonova doktrina da SAD moraju biti spremne da pribegnu sili, multilateralno ako možemo, jednostrano ako moramo, kako bi osigurale svoje vitalne interese i „neometan pristup ključnim tržištima, zalihama energije i strateškim resursima“.

Prateća vojna doktrina dovela je do stvaranja daleko naprednijeg sistema nuklearnog oružja koji se može shvatiti samo kao „sposobnost preventivne kontrasile protiv Rusije i Kine“ (Rend korporacija). Radi se o sposobnosti da se izvede prvi udar, što je omogućeno Bušovim raskidanjem sporazuma o  sprečavanju raspoređivanja balističkih raketa u blizini granica protivnika. Ovi sistemi su prikazani kao odbrambeni, ali se na svim stranama shvataju kao oružje za prvi udar.

Ovi koraci su značajno oslabili stari sistem međusobnog odvraćanja, što je dovelo do znatnog povećanja opasnosti od nuklearnog rata.

Koliko su ova dešavanja bila nova, moglo bi se raspravljati, ali Švarc i Lejn tvrde da su ovaj trijumfalistički unilateralizam i otvoreni prezir prema poraženom neprijatelju bili značajan faktor za izbijanje velikog rata u Evropi, koji je počeo ruskom invazijom na Ukrajinu, sa potencijalom da eskalira u poslednji rat.

SAD su uspele da prošire NATO na Indopacifički region, angažujući tako Evropu u američkoj kampanji da spreči razvoj Kine – program koji se smatra ne samo legitimnim već i veoma hvale vrednim. Jedna od miljenica administracije, sekretarka za trgovinu Gina Rajmondo, jasno je izrazila postojeći konsenzus: „Ako zaista želimo da usporimo kinesku stopu inovacija, moramo da radimo sa Evropom. Posebno je važno sprečiti Kinu da razvija održivu energiju

Ništa manje zlokobna su dešavanja u Aziji. Uz snažnu dvostranačku i medijsku podršku, Vašington se suprotstavlja Kini i na vojnom i na ekonomskom frontu. Sa bezbednom Evropom pod američkom kontrolom,  zahvaljujući invaziji Rusije na Ukrajinu, SAD su uspele da prošire NATO na Indopacifički region, angažujući tako Evropu u američkoj kampanji da spreči razvoj Kine – program koji se smatra ne samo legitimnim već i veoma hvale vrednim. Jedna od miljenica administracije, sekretarka za trgovinu Gina Rajmondo, jasno je izrazila postojeći konsenzus: „Ako zaista želimo da usporimo kinesku stopu inovacija, moramo da radimo sa Evropom.”Posebno je važno sprečiti Kinu da razvija održivu energiju, oblast u kojoj je ona u velikoj prednosti i trebalo bi, prema analitičarima Goldman Saksa,  da dostigne energetsku samodovoljnost do 2060. Kina čak preti razvojem novih baterija koje bi mogle pomoći da se svet spase od klimatske katastrofe.

Očigledno, radi se o pretnji koju SAD moraju obuzdati, zajedno sa kineskim insistiranjem na politici jedne Kine koju su i SAD usvojile pre 50 godina i koja je održavala mir pola veka, ali koju Vašington sada odbacuje. Ima još mnogo toga da se doda kako bi se pojačala ova slika. Teško je reći tako nešto u ovoj sve čudnijoj kulturi, ali je blizu istinitosti da ako SAD i Kina ne pronađu načine da koegzistiraju, kao što su velike sile sa sukobljenim interesima često radile u prošlosti, svi smo izgubljeni.

Istorijske analogije, naravno, imaju svoje granice, ali postoje dve relevantne koje su više puta navođene: Evropski koncert sila uspostavljen 1815 na Berlinskom kongresu  i Versajski ugovor iz 1919. Prvi je odličan primer „stare diplomatije“.Poraženi agresor (Francuska) ugrađen je u novi sistem međunarodnog poretka kao ravnopravan partner. To je dovelo do toga da je devetnaesti vek bio vek relativnog mira. Versajski sporazum je paradigmatski primer „revolucionarnog“ koncepta globalnog poretka kakav je uspostavljeno trijumfalizmom 90-ih i njegovim posledicama. Poražena Nemačka nije inkorporirana u posleratni međunarodni poredak već je strogo kažnjena i ponižena. Znamo do čega je  to dovelo.

Trenutno se suprotstavljaju dva koncepta svetskog poretka: sistem Ujedinjenih nacija i sistem „zasnovan na pravilima“, koji su u bliskoj korelaciji sa multipolarnošću i unipolarnošću, pri čemu ovaj poslednji znači dominaciju SAD. Sjedinjene Države i njihovi saveznici (ili „vazali” ili „subimperijalne države”, kako ih ponekad nazivaju) odbacuju sistem UN i zahtevaju poštovanje „sistema zasnovanog na pravilima“. Ostatak sveta generalno podržava sistem UN i multipolarnost.

Sistem Ujedinjenih nacija je zasnovan na Povelji UN, koja čini temelj modernog međunarodnog prava. Ustav SAD je „vrhovi zakon zemlje“ koji su   izabrani američki zvaničnici dužni da poštuju. Ustav ima ozbiljan nedostatak: ne reugliše vođenje spoljne politike SAD. Njegov osnovni princip zabranjuje „pretnju ili upotrebu sile“ u međunarodnim poslovima, osim pod usko definisanim okolnostima. Bilo bi teško naći američkog posleratnog predsednika koji nije prekršio Ustav SAD. Ta tema malo koga interesuje.

Kako izgleda „sistem zasnovan na pravilima“?Odgovor zavisi od toga ko utvrđuje pravila i određuje kada ih treba poštovati. Odgovor nije nejasan -hegemonistička moć Sedinjenih država, koje su od Britanije preuzele globalnu dominaciju nakon Drugog svetskog rata - uveliko je proširila svoj domet.

Jedan od kamena temeljaca„sistema zasnovanog na pravilima“ kojim dominiraju SAD je Svetska trgovinska organizacija (STO).Možemo da se upitamo kako SAD uvažavaju STO.

Kao globalni hegemon, SAD su jedine u mogućnosti da uvede sankcije. To su sankcije treće strane koje drugi moraju da sprovode. I sprovode ih, čak i kada im se oštro protive. Jedan primer su američke sankcije osmišljene da zadave Kubu. Njima se protivi ceo svet, kao što vidimo iz redovnih glasanja u UN. Ali, uprkos toga, sankcije su prihvaćene.

Kada je Klinton uveo sankcije koje su bile još agresivnije nego ranije, Evropska unija je zatražila od STO da utvrdi njihovu legalnost. SAD su se ljutito povukle iz postupka, učinivši ga ništavim. Postojao je razlog, objasnio je Klintonov sekretar za trgovinu Stjuart Ajzenštat. G. Ajzenštat je tvrdio da Evropa osporava „tri decenije američke politike prema Kubi koja seže do Kenedijeve administracije“ i koja je u potpunosti usmerena na iznuđivanje promene vlade u Havani.

Ukratko, Evropa i STO nemaju nadležnost da utiču na dugogodišnju američku kampanju terora i ekonomskog gušenja čiji je cilj nasilno rušenje vlade Kube. Sankcije su nametnute i Evropa ih  mora poštovati - i to čini. To je jasna ilustracija prirode „poretka zasnovanog na pravilima“.

Ima i mnogo drugih primera. Svetski sud je presudio da je zamrzavanje iranske imovine u SAD nezakonito. I nikom ništa.

To je razumljivo. Prema „sistemu zasnovanom na pravilima“ , globalni egzekutor nema više razloga da se povinuje presudama Međunarodnog suda pravde (MSP) nego odlukama STO. Takva praksa ustanovljeno je pre dosta godina-1986. SAD ne priznaju nadležnost MSP-a od kada ih je on osudio za njihov teroristički rat protiv Nikaragve i naredio im da plate reparacije. SAD su odgovorile eskalacijom rata.

Da pomenemo još jednu ilustraciju „sistema zasnovanog na pravilima“. Samo su se SAD povukle iz postupka pred Tribunalom kada je Jugoslavijap odnela tužbu protiv NATO-a. Sjedinjene Države su tačno tvrdile da je Jugoslavija spomenula genocid, a SAD nisu pristupile  međunarodnom ugovoru o zabrani genocida.

Lako je razumeti zašto SAD odbacuju sistem baziran na Ujedinjenim nacijama - on zabranjuje njihovu spoljnu politiku koja preferira sistem u kome one utvrđuju pravila i imaju slobodu da ih ukinu kada žele. Više je nego jasno zašto SAD više vole unipolarni nego multipolarni poredak.

Sva ova razmatranja su neizbežna u tumačenju globalnih sukoba i pretnji opstanku.

K.J. P-Sva društva su doživela dramatične ekonomske transformacije u poslednjih 50 godina, a Kina je predvodila jer je u toku samo nekoliko decenija prerasla od agrarnog društva u industrijsku velesilu, izvlačeći stotine miliona ljudi iz siromaštva. Ali, to ne znači da je život nužno poboljšan u odnosu na prošlost. U SAD, na primer, kvalitet života je opao tokom protekle decenije, kao i zadovoljstvo životom u Evropskoj uniji. Da li smo u fazi kada smo svedoci opadanja Zapada i uspona Istoka?U svakom slučaju, dok se čini da mnogi ljudi misle da je uspon krajnje desnice u Evropi i Sjedinjenim Državama povezan sa percepcijama o opadanju Zapada, uspon krajnje desnice je globalni fenomen, u rasponu od Indije do Brazila, Izraela, Pakistana i Filipina. U stvari, alt-desnica je čak pronašla udobno utočište na kineskom internetu. Dakle, šta se dešava?Zašto se nacionalizam, rasizam i ekstremizam tako snažno vraćaju na svetsku scenu ?

N. Č - Postoji međuigra mnogih faktora, od kojih su neki specifični za određena društva, na primer, demontaža sekularne demokratije u Indiji gde premijer Narendra Modi nastavlja svoj projekat uspostavljanja oštre rasističke hinduističke etnokratije. To je specifično za Indiju, iako ne bez analogije sa drugim mestima.

Postoje neki faktori koji imaju prilično širok opseg i uobičajene posledice. Jedan je radikalno povećanje nejednakosti u većem delu sveta kao posledica neoliberalne politike koja potiče iz SAD i Ujedinjenog Kraljevstva i koja se širi na različite načine.

Činjenice su dovoljno jasne, posebno dobro proučene za SAD. Studija Rand korporacije o kojoj smo ranije govorili procenjuje da je tokom neoliberalne ere skoro 50 triliona dolara bogatstva preneto najbogatijima od radnika i srednje klase. Više informacija je dato u radu Tomasa Piketija i Emanuela Saeza, koje je jasno sažeo politički ekonomista Robert Brener.

Neoliberalni napad je veoma važan faktor u slomu društvenog poretka zbog čega je veliki broj ljudi besan, razočaran, uplašen i prezire institucije jer vide da one ne rade u njihovom interesu.

 Osnovni zaključak je da smo tokom „posleratnog buma“ zapravo imali sve manju nejednakost, a veoma ograničeni prihodi otišli su gornjim dohodovnim grupama. U celom periodu  od 1940-ih do kraja 1970-ih, 1 posto onih sa najvećim prihodima primalo je 9-10 posto ukupnog dohotka, ne više .Ali u kratkom periodu od 1980. godine, njihov udeo, odnosno udeo 1 posto onih na vrhu društvene hijerarhije popeo se na 25 posto,  dok 80 posto ljudi nije ostvarilo gotovo nikakav dobitak.

To ima mnogo posledica. Jedna je smanjenje proizvodnih investicija i prelazak na rentijersku ekonomiju, na neki način vraćanje od kapitalističkog ulaganja u proizvodnju ka feudalnom načina proizvodnje bogatstva, a ne kapitala – „fiktivnog kapitala“, kako ga je Marks nazvao.

Druga posledica je slom društvenog poretka. U oštroumnom delu „Zašto veća jednakost čini društva jačim“ , Ričard Vilkinson i Kejt Piket pokazuju blisku korelaciju između nejednakosti i niza društvenih poremećaja. Jedna zemlja odskače (SAD) -ima veoma visoku  nejednakost, ali čak i veći stepen društvenih poremećaja nego što bi se očekivalo na osnovu korelacije. To je zemlja koja je prednjačila u neoliberalnom napadu – navodno posvećena ograničenoj ulozi države i tržištu - u praksi radikalno različita, tačnije ona vodi klasni rat i koristi sve mehanizme koji su joj dostupni. Vilkinsonov i Piketov rad nastavljen je nedavno u važnoj studiji Stivena Bezručke. Čini se da je ubedljivo dokazano da je nejednakost glavni faktor u slomu društvenog poretka.

Bilo je sličnih posledica u Velikoj Britaniji zbog politike oštrih mera štednje, koje su se na mnogo načina proširile i drugde. Obično su najteže pogođeni oni koji su slabi. Latinska Amerika je pretrpela dve izgubljene decenije zbog destruktivnih politika strukturnog prilagođavanja. U Jugoslaviji i Ruandi takve politike 80-tih su naglo pogoršale društvene tenzije, doprinoseći užasima koji su usledili.

Ponekad se tvrdi da je neoliberalna politika bila veliki uspeh i da je dovela  do najbržeg smanjenja globalnog siromaštva u istoriji – ali se ne dodaje da su ova izuzetna dostignuća bila u Kini i drugim zemljama koje su odlučno odbacile propisane neoliberalne dogme.

Štaviše, nije „vašingtonski konsenzus“ bio taj koji je naveo američke investitore da prebace proizvodnju u zemlje sa mnogo jeftinijom radnom snagom, tamo gde su ograničena radnička prava i niski ekološki standardi. To je dovelo do deindustrijalizuje Sjedinjenih Država  sa dobro poznatim posledicama po radne ljude.

Postojale su druge opcije. Studije radničkih organizacija i Istraživačkog biroa Kongresa ponudile su izvodljive alternative koje su mogle koristiti zaposlenim ljudima širom sveta. Ali takva rešenja su odbačena.

Jedan od ključnih elemenata neoliberalnog napada bio je onesposobljavanje napadnutih da se brane. Predsednik Ronald Regan i premijerka Margaret Tačer započeli su neoliberalnu eru napadima na sindikate, glavnu polugu  odbrane radnih ljudi od klasnog rata koji se protiv njih vodi. Regan i Tačer omogućili su korporativne napade na rad koji su često bili nelegalni.

Primarna odbrana od klasnog rata je obrazovana, informisana javnost. Javno obrazovanje je bilo pod snažnim napadom tokom neoliberalne ere. Pored znatnog smanjivanja sredstava, favorizovani su modeli obrazovanja jeftine i lako dostupne radne snage koji potkopavaju kritičko razmišljanje i istraživanje. Najbolje je imati pasivnu, poslušnu i atomizovanu populaciju, čak i ako je besna i ogorčena, pa samim tim je lak plen za demagoge

K.J. P - Čuli smo u bezbroj navrata i od političkih stručnjaka i od uticajnih akademika da je demokratija u opadanju. Istražvačka jedinica časopisa Ekonomist je početkom 2022. iznela tvrdnju da samo 6,4 posto svetske populacije uživa „punu demokratiju“, iako nije jasno kako sestrinska kompanija konzervativnog nedeljnika Ekonomist razume pravo značenje i kontekst pojma „puna demokratija“.Kako god bilo, mislim da se svi možemo složiti da postoji nekoliko ključnih indikatora koji ukazuju na nefunkcionisanja demokratije u 21. veku. Ali, zar percepcija krize demokratije ne postoji toliko dugo koliko i sama moderna demokratija?Štaviše, zar nije takođe slučaj da se opšta priča o krizi demokratije odnosi isključivo na koncept liberalne demokratije, koja je sve samo ne autentična demokratija?

N Č - Šta je zapravo kriza demokratije?Pojam je poznat. Bio je to, na primer, naslov prve publikacije Trilateralne komisije, liberalnih naučnika iz Evrope, Japana i SAD. Pored toga postojao je i Pavlov memorandum koji je nagovestio neoliberalni napad. Memorandum je bio tvrdolinijaški program namenjen poslovnom svetu dok su trilateralisti činili mekšu struju.

Autor Memoranduma bio je sudija Lui Pavil. On je pozvao poslovni svet da iskoristi svoju moć kako bi odgovorio na ono što je on smatrao da prestavlja veliki napad na krupni biznis. Poruka je bila jasna -pokrenuti oštar klasni rat i okončati „vreme nevolja,(standardni izraz za aktivizam 1960-ih, koji je u velikoj meri civilizovao društvo).

Poput Pavila, i trilateralisti su bili zabrinuti zbog „vremena nevolja“.Prema njima uzrok krize demokratije  bio  je aktivizam iz 60-ih koji je donosio previše demokratije. Sve vrste grupa su pozivale na veća prava: mladi, stari, žene, radnici, farmeri...Posebnu zabrinutost izazivao je neuspeh institucija odgovornih „za indoktrinaciju mladih “ - škola i univerziteta, što je uzrokovalo „neprihvatljivo ponašanje mladih“ . Previše demokratije, prema trilateralistima, opteretilo je državu zahtevima koji nisu mogli biti ispunjeni i zato je došlo do krize demokratije.

Rešenje koje se nudi je : „više umerenosti u demokratiji“.Drugim rečima, povratak pasivnosti i poslušnosti kako bi demokratija cvetala. Taj koncept demokratije ima duboke korene, seže do očeva osnivača i Britanije pre njih, a oživljen u velikim radovima o demokratskoj teoriji mislilaca iz dvadesetog veka. Najpoznatiji pripadnici te škole su: Volter Lipman, najistaknutiji javni intelektualac; Edvard Bernajs, guru ogromne industrije odnosa sa javnošću;Harold Lasvel, jedan od osnivača moderne političke nauke Rajnhold Nibur, poznat kao teolog liberalnog establišmenta.

Svi su oni bili dobri liberali poput Vilsona, F.D. Ruzvelta i DŽona Kenedija. Svi su se složili sa očevima osnivačima da je demokratija opasnost koju treba izbeći. Da bi demokratija u našoj zemlji pravilno funkcionicala obični Amerikanci treba da budu svedeni na glasače koji na izborima biraju nekoga koga im nude „odgovorni ljudi“.Oni treba da budu „gledaoci, a ne učesnici“, kontrolisani upotrebom „neophodnih iluzija“ i „emocijama nabijenim pojednostavljivanjima“, što je Lipman nazvao „proizvodnjom pristanka“ - primarnom veštinom demokratije.

Zadovoljavanje ovih  uslova predstavljalo bi „punu demokratiju“, kako se koncept shvata unutar liberalno-demokratske teorije. Drugi mogu imati drugačije poglede, ali oni su deo problema, a ne rešenje, da parafraziram Regana.

Da se vratimo na zabrinutost zbog opadanja demokratije - čak i puna demokratija u ovom smislu je u opadanju u svojim tradicionalnim centrima. U Evropi, rasistička „neliberalna demokratija“ premijera Viktora Orbana u Mađarskoj zabrinjava Evropsku uniju, zajedno sa poljskom vladajućom strankom Pravo i pravda i drugima koji dele njihove duboko autoritarne tendencije.

Nedavno je Orban bio domaćin konferencije ekstremno desničarskih pokreta u Evropi, od kojih su neki bili neofašističkog porekla. Američki Nacionalni konzervativni politički akcioni komitet (NKAPK), ključni deo današnje Republikanske partije učestvovao je u radu konferencije.  Glavno izlaganje imao je Donald Tramp, a u svom maniru govorio je i Taker Karlson.

Ubrzo nakon toga, NKPAK je održao konferenciju u Dalasu (Teksas). Glavni govornik bio je Orban, hvaljen kao vodeći zastupnik autoritarnog belog hrišćanskog nacionalizma.

Ne radi se o smešnim stvarima. I na nivou država i na nacionalnom nivou u SAD, današnja Republikanska partija, koja je napustila svoju prethodnu ulogu autentične parlamentarne stranke, traži načine da stekne trajnu političku kontrolu kao manjinska organizacija, posvećena neliberalnoj demokratiji Orbanovog stila. Njen vođa, Tramp, nije krio svoje planove da zameni nestranačku državnu službu, koja je temelj svake moderne demokratije, imenovanim lojalistima; da spreči predavanje američke istorije na bilo koji minimalno ozbiljan način, i da okonča ostatke više nego ograničene formalne demokratije.

U najmoćnijoj državi u ljudskoj istoriji, sa dugom, mešovitom, ponekad progresivnom demokratskom tradicijom, to nisu male stvari.

K.J.P - Čini se da zemlje na periferiji globalnog sistema pokušavaju da se otrgnu uticaju Vašingtona i da se sve više pozivaju na novi svetski poredak. Na primer, čak i Saudijska Arabija,sledeći Iran,teži da se pridruži bezbednosnom bloku Kine i Rusije. Koje su implikacije ovog prestrojavanja u globalnim odnosima i koliko je verovatno da će Vašington nastojati da zaustavi ovaj proces ?

N. Č - U martu se Saudijska Arabija pridružila Šangajskoj organizaciji za saradnju. Ubrzo nakon toga to je učinio i drugi bliskoistočni naftni teškaš, Ujedinjeni Arapski Emirati, koji su već postali čvorište kineskog pomorskog puta svile, koji se proteže od Kalkute u istočnoj Indiji preko Crvenog mora i dalje do Evrope. Ovaj razvoj događaja usledio je nakon što je Kina posredovala u dogovoru između Irana i Saudijske Arabije, dotadašnjih ljutih neprijatelja, i na taj način ometala napore SAD da izoluju i svrgnu režim u Teheran. Vašington tvrdi da nije zabrinut, ali u to je teško verovati.

Od otkrića izuzetnih rezervi nafte u Saudijskoj Arabiji 1938. kontrola te zemlje spadala je u najvažnije prioritete Sjedinjenih Država. Njeno kretanje ka nezavisnosti — i još gore, ka rastućoj kineskoj ekonomskoj sferi - izaziva duboku zabrinutost među donosiocima odluka u Vašintonu..To je još jedan veliki  korak ka multipolarnom poretku koji je anatema za SAD.

 Do sada, SAD nisu osmislile efikasnu taktiku da se suprotstave ovim snažnim tendencijama u međunarodnim odnosima koje imaju mnogo uzroka — uključujući samouništenje američkog društva i političkog života.

K.J.P -  Organizovani poslovni interesi su imali odlučujući uticaj na spoljnu politiku SAD u poslednja dva veka. Međutim, danas se iznose argumenti da je došlo do slabljenja poslovne hegemonije nad američkom spoljnom politikom, a Kina se nudi kao dokaz da Vašington više ne sluša biznis. Ali zar nije i dalje tačno da kapitalistička država, iako uvek radi u korist opštih interesa poslovnog establišmenta, poseduje i određeni stepen nezavisnosti i da drugi faktori imaju uticaja kada je u pitanju utvrđivanje i sprovođenje spoljne politike?Čini mi se da je spoljna politika SAD prema Kubi, na primer, dokaz relativne autonomije države od ekonomskih interesa kapitalističkih klasa.

N. Č - Možda je karikatura opisati kapitalističku državu kao izvršni komitet vladajuće klase, ali to je karikatura nečega što postoji već dugo vremena. Možemo se ponovo prisetiti opisa Adama Smita o ranim danima kapitalističkog imperijalizma, kada su „gospodari čovečanstva“ koji su posedovali ekonomiju Engleske bili „glavni arhitekti“ državne politike i obezbeđivali da se njihovi sopstveni interesi zadovolje, bez obzira koliko su teške posledice po druge. Drugi su bili narod Engleske, ali mnogo više žrtve „divlje nepravde“ gospodara, posebno u Indiji u ranim danima kada je Engleska uništila ono što je tada, zajedno sa Kinom, bilo najbogatije društvo na svetu, dok je krala njenu napredniju tehnologiju.

Neki principi globalnog poretka imaju dugu  istoriju.

Jedna od vodećih doktrina je da SAD neće tolerisati ono što su zvaničnici Stejt departmenta nazvali „filozofijom novog nacionalizma“, koja obuhvata „politike osmišljene da dovedu do šire raspodele bogatstva i podizanja životnog standarda masa“ zajedno sa pogubnom  idejom  „da prvi korisnici eksploatacije resursa jedne zemlje budu ljudi te zemlje“. Oni to zaistu nisu. Prvi korisnici su klasa investitora, prvenstveno iz SAD.

Pre osamdeset godina činilo se da će svet konačno izaći iz bede Velike depresije i fašističkih strahota. Talas radikalne demokratije proširio se većim delom sveta, sa nadom u pravedniji i humaniji globalni poredak. Najraniji imperativi za SAD i njihovog britanskog mlađeg partnera bili su da blokiraju ove težnje i da obnove tradicionalni poredak, uključujući fašističke kolaboracioniste, prvo u Grčkoj (sa ogromnim nasiljem) i Italiji, zatim širom zapadne Evrope, potom u Aziji. Rusija je igrala sličnu ulogu u svojim ograničenijim domenima.

Dok Smitovi gospodari čovečanstva prilično generalno obezbeđuju da državna politika služi njihovim neposrednim interesima, postoje izuzeci koji daju dobar uvid u kreiranje politike. Upravo smo razgovarali o jednom: Kubi. Nije samo svet taj koji se oštro protivi politici sankcija kojih se mora pridržavati. Isto važi i za moćne sektore među gospodarima, uključujući energetiku, agrobiznis, a posebno farmaceutske kompanije – oni  žele da se povežu sa naprednom industrijom Kube. Ali izvršni komitet to zabranjuje. Parohijalni interesi biznisa su nadjačani dugoročnim interesom sprečavanja „uspešnog protivljenja“ američkoj politici koja vodi poreklo od  Monroove doktrine, kako je Stejt department objasnio pre 60 godina. Svaki mafijaški don bi razumeo o čemu se radi.

Drugi slučaj je Iran, u kome je 1953. godine parlamentarna vlada nastojala da preuzme kontrolu nad ogromnim sopstvenim naftnim resursima, praveći grešku verujući „da bi prvi korisnik eksploatacije resursa jedne zemlje trebalo da bude narod te zemlje“. Britanija, dugogodišnji gospodar Irana, više nije imala kapacitet da spreči takvo odstupanje od dobrog poretka, pa je zatražila pomoć preko okeana. SAD su zbacile iransku vladu i instalirale šahovu diktaturu. To su bili privi koraci u američkom mučenju naroda Irana koje traje bez prekida do danas.

Ali postojao je problem. Kao deo sporazuma, Vašington je zahtevao da američke korporacije preuzmu 40 odsto britanske koncesije, ali one nisu bile voljne, iz kratkoročnih razloga. To bi štetilo njihovim odnosima sa Saudijskom Arabijom, gde je eksploatacija resursa bila jeftinija i isplativija. Ajzenhauerova administracija pretila je kompanijama antimonopolskim tužbama i one su se povinovale.

Sukob između Vašingtona i američkih korporacija traje do danas. Kao i u slučaju Kube, i Evropa i američke korporacije se snažno protive oštrim američkim sankcijama Iranu, ali su prinuđene da se povinuju i da zbog toga budu isključene sa unosnog iranskog tržišta. Opet, državni interes da kazni Iran zbog uspešnog protivljenja Americi nadjačava parohijalne krakoročne profitne interese.

Savremena Kina je mnogo značajniji slučaj. Ni evropske ni američke korporacije nisu srećne zbog posvećenosti Vašingtona „da uspori kinesku stopu inovacija“ jer gube pristup bogatom kineskom tržištu. Čini se da su američke korporacije možda pronašle način da zaobiđu ograničenja trgovine

Savremena Kina je mnogo značajniji slučaj. Ni evropske ni američke korporacije nisu srećne zbog posvećenosti Vašingtona „da uspori kinesku stopu inovacija“ jer gube pristup bogatom kineskom tržištu. Čini se da su američke korporacije možda pronašle način da zaobiđu ograničenja trgovine. Analiza azijske poslovne štampe otkrila je „snažnu povezanost  između uvoza Vijetnama, Meksika i  Indije iz Kine i njihovog izvoza u Sjedinjene Države“, što sugeriše da je trgovina sa Kinom jednostavno preusmerena.

Ista studija izveštava da „udeo Kine u međunarodnoj trgovini stalno raste. Njen izvoz porastao je za 25 posto od 2018, dok je obim izvoza industrijskih zemalja stagnirao. Ostaje da se vidi kako će evropska, japanska i južnokorejska industrija reagovati na direktivu o napuštanju primarnog tržišta kako bi se zadovoljio cilj SAD da spreče razvoj Kine. Bio bi to gorak udarac, daleko gori od gubitka pristupa Iranu ili, naravno, Kubi.

K.J. P - Pre više od nekoliko vekova, Imanuel Kant je predstavio svoju teoriju večnog mira kao jedini racionalan način da države koegzistiraju jedna sa drugom. Ipak, večni mir ostaje fatamorgana, nedostižan ideal. Da li je moguće da je svetski politički poredak udaljen od nacionalne države kao primarne jedinice neophodan preduslov za ostvarenje večnog mira?

N. Č - Kant je tvrdio da bi razum doneo večni mir u benignom globalnom političkom poretku. Drugi veliki filozof, Bertrand Rasel, video je stvari prilično drugačije kada su ga pitali o izgledima za svetski mir: „Posle vekova tokom kojih je Zemlja proizvela bezopasne trilobite i leptire, evolucija je napredovala do tačke u kojoj je stvorila Nerona, DŽingis-kana i Hitlera. Verujem da je to prolazna noćna mora – doći će vreme kada će Zemlja ponovo postati nesposobna da održava život i mir će se vratiti.”

Ne smem da prihvatim takvo predviđanje. Voleo bih da mislim da su ljudi sposobni  da postupaju mnogo bolje od onoga što je Rasel nagovestio, čak i ako ne postignu Kantov ideal.

Noam Chomsky – Why This Is the Most Dangerous Point in Human History

Interview by C.J. Polychroniou,May 28, 2023

https://bityl.co/JPHR

Orginalni intervju je neznatno skraćen. Pripremio i preveo sa engleskog za NSPM Miroslav Samardžić