Svet je u rukama psihopata – i svi scenariji su mogući

Taman kada je izgledalo da pandemija posustaje, da građani mogu da odahnu i vrate se normalnom životu, taman kada je izgledalo da ima nade da svet izađe iz stanja permanentne, indukovane psihoze, „kad ono međutim“ … Na istoku Evrope, na rusko-ukrajinskoj granici preti novi rat. Ima tih kriza koje prosto dolaze kao da ih je neko naručio.

Globalni ekonomski sistem, pogotovo njegov zapadni deo, već dugo je u haosu – blago rečeno. Ili manje blago, sistem je u ćorsokaku. Taj haos, koji je pandemija (gotovo kao naručena) skrivala poslednje dve godine, sada izbija na površinu. Inflacija, do juče tretirana kao prolazni fenomen, čini se da više nije tako prolazna. Stvarni troškovi života najvećeg dela populacije značajno prevazilaze statističke stope inflacije a cene esencijalnih proizvoda i usluga rastu mnogo brže nego plate. (U Britaniji, na primer, veliki broj građana izjavljuje da je prisiljen da bira hoće li jesti ili će se grejati.)

Globalni ekonomski sistem, pogotovo njegov zapadni deo, već dugo je u ćorsokaku. Stvarni troškovi života najvećeg dela populacije značajno prevazilaze statističke stope inflacije a cene esencijalnih proizvoda i usluga rastu mnogo brže nego plate

Ako države odluče da ozbiljnije smanje inflaciju, ako prestanu da štampaju novac i ako podignu kamatne stope, moglo bi doći do sloma globalnog finansijskog sistema i do recesije dublje od one koju smo videli 2009. ili 2020. Ako se inflaciji pusti na volju, ona bi se, kroz spiralu rasta cena i rasta plata, mogla oteti kontroli. Ova inflatorna kupovina vremena bi možda odgodila recesiju, ali ne bi promenila traumatični ishod. Za trenutak je izgledalo da će centralne banke krenuti da zauzdavaju inflaciju, ali poslednjih dana se pojavljuju signali novog oklevanja.

Nedavno je izašla analiza verovatno najmoćnije svetske finansijske kuće „Blekrok“ u kojoj se njeni analitičari zalažu da se inflacija toleriše. Ne pamtim da su ikada velike finansijske kuće i njihovi jastrebovi bili tako tolerantni prema inflaciji. Naprotiv, oni su bili ključni propovednici cenovne stabilnosti po svaku cenu. Pod cenom se podrazumevalo da se države gurnu u duboku recesiju bez obzira na posledice koje će snositi građani.

Od „Blekroka“ saznajemo da inflacija nije monetarni fenomen i da nema veze s enormnim štampanjem novca. Ne, sada je reč o nekoj vrsti tzv. strukturne inflacije. (Strukturna inflacija je bila demodirani koncept kome su se monetaristi rutinski izrugivali.) Saznajemo i da monetarna politika ne može istovremeno da stabilizuje i cene i privredni rast, iako se do juče tvrdilo sasvim suprotno. Mora biti da je „Blekrok“ izračunao šta bi rast kamata značio za njihove bilanse deformisane ludim špekulacijama, pa je odlučio da batali dosadašnju monetarnu doktrinu i promoviše prigodniju – bar do neke bolje prilike.

Ali, kakve sve ovo veze ima s ukrajinskom krizom? Kakvo je ovo besmisleno povezivanje inflacije, ekonomske politike i potencijalnog rata na istoku Evrope? Odgovor leži u istoriji, a ona uči da je rat sjajan način da se izađe iz ekonomskog ćorsokaka. „Lepota“ ukrajinske krize je u tome što ona pogađa nekoliko ciljeva istovremeno – skriva ekonomski ćorsokak, širi i održava stanje straha, i otvara put realizaciji geostrateških i energetskih ciljeva Zapada, ili bar SAD-a.

Ko prati svetske medije i izjave zapadnih zvaničnika, mogao je saznati da se Rusi spremaju da unište fizičku i elektronsku infrastrukturu Ukrajine, da bombarduju žene i decu, a da zatim, kada uđu u Kijev, krenu da siluju žene. ( Ovo poslednje sam izmislio jer za sada zapadni mediji samo još to ne najavljuju.)

Za slučaj da građani Zapada prozru igru i odluče se na pobunu, zapadne demokratije imaju pripremljena rešenja i upravo ih testiraju u Kanadi. Ko se pobuni može dobiti dobre batine, dopasti demokratske apsane, a privatni bankarski računi mu mogu biti demokratski blokirani. Ovo poslednje je nešto novo pod zapadnim suncem u kome je privatna svojina bila svetinja

U svetlu ukrajinske krize građani Evrope će razumeti da njihovi trivijalni, egzistencijalni problemi i njihovi mali, nebitni životi nisu ništa spram opasnosti po globalni poredak i demokratiju. Sa strahom i siromaštvom se zato mora živeti, a za to su krivi agresivni Rusi. Potencijalni rat je još opasniji od kovida i tu nema spasonosne vakcine. Srećom postoji doktor za ovu vrstu kriza i zove se NATO. Posle „nove normalnosti“ koju je kreirala pandemija, „doktor“ sada najavljuje još noviju normalnost. Ta nova NATO normalnost podrazumeva miroljubivo jačanje vojnih potencijala u istočnoj i jugoistočnoj Evropi kako bi alijansa bila spremna za novi rat – odbrambeni, kao i uvek.

A za slučaj da građani Zapada prozru igru i odluče se na pobunu, zapadne demokratije imaju pripremljena rešenja i upravo ih testiraju u Kanadi. Ko se pobuni može dobiti dobre batine, dopasti demokratske apsane, a privatni bankarski računi mu mogu biti demokratski blokirani. Ovo poslednje je nešto novo pod zapadnim suncem u kome je privatna svojina bila svetinja.

U ovom tekstu se nisam bavio nesretnom, nesposobnom i sterilnom Evropskom unijom i njenim tragičnim vazalnim položajem u odnosu na SAD. Otuda sam propustio da kažem kako se politika EU već decenijama vodi u korist sopstvene štete. Ali ako sam to propustio, neću propusti da ponovim – svet je u rukama psihopata, pa su otuda svi scenariji mogući, čak i oni najmračniji koji izmiču normalnom ljudskom umu.

(nkatic.wordpress.com)