Šta (ni)je promenio pad Berlinskog zida - uspon Nemačke i slom sovjetske imperije

(Stratfor, 11. novembar 2014)

Pre dvadeset i pet godina masa kojom je vladala mešavina radosti i besa srušila je Berlinski zid. Radost je postojala zbog kraja podeljenosti Nemačke i završetka tiranije. Postojao je bes nasuprot strahu u kojem su živele generacije. Jedan strah se odnosio na komunističku represiju. Drugi strah je bila pretnja od rata koji je lebdeo nad Evropom i Nemačkom od 1945. Jedan strah je bio moralan i ideološki, dok je drugi bio zdravorazumski i geopolitički. Kao i u svim odlučujućim političkim momentima, strah i bes, ideologija i geopolitika su zajedno bili pomešani u opijajućoj mešavini.

Vladavina marksizma

Dvadeset i pet godina kasnije mi uzimamo zdravo za gotovo moralno bankrotstvo sovjetskog komunizma zajedno sa njegovim geopolitičkim slabostima. Za nas je teško da se prisetimo koliko je marksizam bio zavodljiv i koliko je zastrašujuća bila sovjetska moć. Za moju generaciju, na boljim univerzitetima, marksizam nije bio egzotična forma orijentalnog despotizma, već ubedljivo objašnjenje sveta i načina na koji je on funkcionisao, kao i moralni imperativ, kome je zapanjujući broj studenata i fakultetskog osoblja bio obavezan. Velika većina marksista u onome što je bilo znano kao nova levica usvojila ga je više kao modu nego kao strast. Mali deo nove levice, naročito u Evropi, koji je bio podržavan od strane sovjetske obaveštajne službe, preduzeo je direktne akcije i preuzeo je rizik ubijanja, ranjavanja, kidnapovanja i dizanja stvari u vazduh radi postizanja političkih ciljeva. Za ovo na kraju je trebalo hrabrosti; prvo je bilo šuplje i cinično. Nije bilo sumnje da je šuplje i cinično više zasluživalo nagradu.

Ipak, ideološki, marksizam u svojih nekoliko varijeteta je imao snagu ubeđivanja koja je teška čak i za one koji su živeli kroz njega. Njegova snaga nije imala mnogo sa industrijskom demokratijom, iako su pesme radničkog pokreta pevane bez prestanka. Bio je mnogo manje povezan sa proleterijatom, više je bio revolt protiv onoga što se videlo kao šuplje jednodimenzionalno obilje materijalnih dobara. Meni nikada nije bilo jasno šta marksisti imaju protiv obilja pošto sam ja bio relativno siromašan, ali otrov protiv kapitulacija prethodnih generacija ka običnom životu bio je intenzivan.

Marksizam je postao ideologija mladih koji su slavili njegovu moralnu superiornost. Ovo ne bi trebalo odbaciti. Mladi su vodili evropske revolucije još od 1789, i one su uvek bile vođene dubokim osećanjem moralne superiornosti. Strast mladog Karla Marksa, koji je pisao tokom protesta 1848, vodili su direktno do Lenjina i zatim Staljina. Samopravičnost mladih imala je posledice, nešto što niko ko je pohađao važne evroameričke univerzitete u decenijama pre kolapsa sovjetske imperije nije mogao da ignoriše. Ogorčenost na one preko 30 (koji su tada smatrani starim) bio je veći zanos nego klasna borba. To da se mladi osećaju superiorniji u odnosu na stare bilo je utemeljeno u prosvetiteljstvu. Mi verujemo u progres, a mladi imaju više budućnosti nego stari.

Gledajući fotografije slavljenika kod ruševina Berlinskog zida vidim da su mladi ti koji su ustali. Ja nisam bio u Berlinu tih dana, ali sam bio u Berlinu pre, a Berlin je bio dinamo marksizma. Ja sam moralno i statistički siguran da su mnogi od onih koji su slavili pad Berlinskog zida bili marksisti.

Kada je zid pao, on je većim delom uništio marksizam. Tzv. nova levica smatrala je da je sovjetski komunizam izdao komunizam. Pošto je Marks argumentisao da je istorija u nekom smislu deterministička, kako je marksizam iz tačke gledišta marksiste mogao da izneveri nikada mi nije bilo jasno. Ali na kraju marksizam moje generacije je imao više veza sa činjenicom da su naši roditelji, koji su vaspitavani u vreme velike depresije i Drugog svetskog rata, bili zadovoljni kućom i autom, supružnikom i nešto ušteđevine. Mladi su oduvek imali veće aspiracije od toga da žive jednostavnim životom, ali oni su odrasli na tome.

Sudbina marksizma u Evropi i u SAD veoma se razlikuje od njegove sudbine u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi. Marksizam je umro u Sovjetskom Savezu sa Staljinom. Sa Maom, Staljin je bio poslednji veliki komunista. Ne samo da je on verovao već je delovao na osnovu tog uverenja. U srcu komunizma bila je klasna borba, i ona se nije završila kada je komunistička partija pobedila. Partija i ljudi su morali da budu pročišćeni oblikovani i izliveni u nešto što nije imalo presedan. To je bio proces agonije, a Staljin se spremao da nametne agoniju. Staljin je najfiniji argument koji postoji protiv istinitosti. On je iskreno verovao ne samo u mogućnost stvaranja novog društva već i u brutalne postupke koji bi bili potrebni da se ono postigne.

Staljin je ubio komunizam. On je bio u pravu da stvaranje novog društva zahteva agoniju. On nije shvatio ili možda na kraju ga nije bilo briga da je agonija koja je zahtevana učinila novo društvo besmislenim, korumpiranim pre nego što je rođeno. Nikita Hruščov je pokušao da izgradi komunističku državu bez staljinizma. Ali kada su Leonid Brežnjev, Aleksej Kosjugin i Nikolaj Podgorni zbacili Hruščova 1964, to je bila revolucija iscrpljenih. Njihovi životi su se zasnivali na jedinstvenom trijumfu - oni su preživeli Staljina. Njihov cilj je bio da nastave sa preživljavanjem. Brežnjev je uništio komunizam pokušavajući da zadrži apsolutnu moć, a da učini što je manje moguće u tu svrhu. On je potonuo u korupciju i slabost, kao i njegov režim. Imperija nije revoltirana. Jednostavno je iskoristio činjenicu da je Sovjetski Savez bio previše korumpiran i samozadovoljavajući i držao se toga. To je bila manje revolucija, a više činjenica da su vrata zatvora ostala otvorena.

Neuspeh marksizma

Marksizam je uništio sebe zato što je došao do moći, a to će ga na kraju koštati kredibilnosti. Marksizam ima reputaciju ideologije, čak i kada je to bilo uopšteno. On je bio kulminacija prosvetiteljstva ne samo zato što je imao najekstremniju premisu jednakosti koja je zamisliva, već i zato što je bio nemilosrdno konzistentan. Sadržavao je stavove ne samo političke prirode ili ekonomske, već i stavove o umetnosti, pravilnom vaspitavanju deteta, odgovarajuće metode za snalaženje u društvu i o ulozi sporta u društvu. Imao je stavove o svemu, i sa državnom moći na raspolaganju ništa nije bilo izvan njegovog vidnog polja. Na kraju, marksizam je diskreditovao prosvetiteljstvo. To je bio reductio ad absurdum sa sistematskim razlogom. Marksizam je raspršio prosvetiteljstvo na beskonačan broj prizmi, od kojih je svaka bila slobodna da živi životom koga marksizam nije mogao da toleriše - život u kontradikciji. Mi smo naslednici kontradikcija koje je on ostavio.

Ali istina je da marksizam ne samo da nije uspeo da stvori društvo koje je želeo, već takođe nije efektivno motivisao novu levicu. Marksizam nikada nije uspeo da se odvoji od prvobitne realnosti ljudskog stanja. Ne mislim da nije izbegao sopstvenim interesima ili korupciji. Ono što nije uspeo da učini to je da izbegne realnost društva kao temelj ljudske egzistencije, što je važnije od individue, a sigurno mnogo važnije od klase.

Od početka pa do kraja Sovjetski Savez je bio imperija. Imao je centar u Moskvi i aparaturu koja je kontrolisala druge vazalne države. Može se reći da je sovjetski čovek bio stvoren, ali istina je da je Rus ostaje Rus, Kozak Kozak, a Jermenin Jermenin. Staljin nikada nije uspeo da uništi ovu realnost, ma koliko pokušavao. Kada je umro, a sovjetska država postajala sve slabija i korumpiranija, ove nacionalne razlike postale su još važnije.

Međutim, Sovjetski Savez se u svetu ponašao kao imperija. Kada je dolazio na vlast, Lenjin je sklopio dogovor s Nemačkom, trampivši zemlju za mir. Zaista Lenjin je došao na vlast kao nemački operativac, isporučen u Sankt Peterburg u zatvorenom vozu. On je zbacio vladu i sklopio primirje s Nemačkom po berlinskim uslovima. Lenjin je učinio to kako bi se dokopao vlasti. Kada je Nemačka poražena, on je povratio izgubljene zemlje i ostatak carstva u građanskom ratu i proklamovao carstvo Petra Velikog za sebe. Kada pogledamo unazad, klasna borba je poslužila samo kao opravdanje. Realnost je bila ono što je Marks nazvao orijentalnim despotizmom, povezanim sa kapitulacijom do geopolitičke realnosti.

Staljin se kasnije, tridesetih godina, pripremao za rat sa Nemačkom čisteći vojsku, izgladnjivao je seljake kako bi kupio čeličane i pravio oružje. Zatim se preračunao, početak nije promenio kraj. Staljin je dobio rat za domovinu i proširio sovjetsku imperiju zapadno do centra Nemačke i do Karpata. Sovjetski Savez se ukotvio u centru Evrope, rizikujući rat sa SAD za bivša evropska carstva koja su bila slobodna kolapsom evropske moći. To je jedna od najvećih ironija istorije - da se najveći imperijalni konflikt vodio između dve velike antiimperijalne države - SAD i Sovjetskog saveza. Svi mi znamo da je Sovjetski Savez bio osuđen na propast. To nije ni blizu tako jasno SAD koje su se borile do primirja u Koreji i poraza u Vijetnamu. Nije bilo jasno tokom kubanske krize ili tokom blokade Berlina. Osim toga, nije bilo jasno 1980, kada su SAD izgubile u Vijetnamu i oporavljale se ekonomski. Iran je izbacio američki uticaj, a Sovjeti su izvršili invaziju na Avganistan. Tito je umro u Jugoslaviji, a Sovjeti su pecali u mutnim vodama. Grčko društvo se raspalo, a Sovjeti su finansirali sve strane rađanja građanskog rata u Turskoj. Američka strategija ograničavanja je bila čvrsta u Evropi i dodala je Kinu granici, ali izgleda da je gubila na liniji od Jugoslavije do Avganistana.

U retrospektivi vidimo da je Sovjetski Savez već davno izgubio volju za moć. Nije mogao da preduzima rizike čak i da je to želeo. Do 1980. mogao je da uperi prstom u SAD i njene saveznice, ali krvoproliće je bilo nešto što je proganjalo jedino američke umove. Ipak, Sovjeti su igrali geopolitičku igru. Opkoljeni, oni su tražili pukotine i neuspešno su tragali za onima sa kojima bi pokušali da Amerikance izbace iz ravnoteže širom sveta. Oni su bili svugde. Ali na kraju njihova ekonomija je bila slaba, njihovi vazali su bili nemirni, a lideri su hteli da uživaju u svojim dačijama i njihovim zadovoljstvima. To je delom bilo zbog toga što su izgubili svu veru, ali to je takođe bilo, u retrospektivi, i zbog toga što su znali da su slabi.

Marks je argumentovao da će se revolucija desiti u naprednim industrijskim zemljama, poput Nemačke. Umesto toga, došla je na mesto koje je narušilo njegovu teoriju i tamo gde je izgradnja komunizma bila nemoguća. On je stigao na prostrano evropsko tlo, a ne na evropska poluostrva. Došao je u slabe , zatvorene zemlje sa užasnim transportnim sistemom i raštrkanom populacijom, a ne na poluostrva sa odličnim transportom i koncentrisanom populacijom. To znači da ih je njihovo poverenje u Nemačku i istočnu Evropu ostavilo sa regionom koji je sada delio rusko siromaštvo i koji je morao biti okupiran i branjen. Američko rešenje je bilo jednostavno - čekati. Zaista nije bilo drugog rešenja pošto je invazija matične zemlje uništila Napoleona i Hitlera. Geopolitika je nametnula strategiju čekanja koja je važila za obe strane, a Sovjeti su imali manje vremena nego Amerikanci i njihovi saveznici.

I tako se zid srušio. Najfantastičniji snovi prosvetiteljstva su se srušili. Mladi marksisti Berlina, zbunjeni istorijom koja se nije uklapala u njihove kontradiktorne snove, su dobili poslove u Simensu, Banci Nemačke ili u Briselu. Amerikanci su proklamovali pobedu koja je donekle razumna ukoliko je strategija nečinjenja dozvoljena pravilima geopolitike. Imperija se raspala na male delove koji ne mogu biti spojeni, uprkos lideru koji voli da za sebe misli da je Staljin, ali u stvarnosti je bolje obučeni Brežnjev.

Najvažnija stvar koja se desila tog dana i koja ne sme biti zaboravljena jeste da je Nemačka ponovo bila ujedinjena. Od 1871. pa nadalje ujedinjena Nemačka je predstavljala problem za Evropu. Ona je suviše produktivna da bi se s njom takmičilo i suviše nesigurna da bi se s njom živelo. To nije stvar ideologije: to je stvar geografije i kulture. Mladi muškarci i žene koji su bili na zidu sada empatično podržavaju tvrdičluk u Evropi ne prihvatajući odgovornost za neodgovornost ostatka Evrope, a i zbog čega bi?

Pad Berlinskog zida pre 25 godina poslužio je kao prelomna tačka u istoriji kada se okončala ideologija i završila imperija. Ona nije završila istoriju, već je pre obnovila zagonetku koja uznemirava Evropu od 1871. Šta je sledeće što će Nemačka učiniti i šta će spoljašnji svet učiniti sa Nemačkom ? Ovo nekada blago uznemiravajuće pitanje postalo je umereno uznemiravajuće. U Evropi istorija ponekada priredi zabavu, a onda unese neprijatno iznenađenje. No, Evropa je uvek predstavljala iznenađenje, ili u najmanju ruku pretenduje da to bude.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić