Sovjetsko i rusko osvajanje kosmosa (I) - Borba za ''Saljut 7' kao borba za spas čovečanstva

Dana 15. jula u okviru hronika "na današnji dan" na ovom sajtu objavljen je i podatak da su 1975. sovjetski i američki kosmički brodovi "Sojuz 19" i "Apolo 18" lansirani u orbitu oko Zemlje radi spajanja u svemiru.

Dva dana kasnije, brodovi su se spojili i zajedno leteli 46 sati i 36 minuta. Ovaj događaj je nazvan ''Rukovanje u kosmosu". To je bilo prvo spajanje američkog i sovjetskog kosmičkog broda. Ovo podsećanje me je i navelo da, kako bi pesnici rekli. skinem veo zaborava sa jednog mnogo interesantnijeg kosmičkog događaja iz 1985. godine, koji je bio sve samo ne rukovanje. Taj događaj je poslovični Holivud iskoristio da snimi i film, naravno u svoju, američku korist. No, krenimo redom, što bi rekli – od početka.

Otac kosmonautike Konstantin E. Ciolkovski

Prvo da se podsetimo kalendara kosmičkih osvajanja, kojih ne bi ni bilo da nije bilo oca kosmonautike Rusa, Konstatina E. Ciolkovskog (1885-1935) i prvog ruskog i svetskog konstruktora Sergeja Koroljova (1907–1966), čoveka čije ime je skoro do same njegove smrti bilo državna tajna, čoveka koji je (osim mnogih naknadnih) konstruisao i prvu raketu i prvi Zemljin satelit, lansiran 4. oktobra 1957. godine, otkad je reč ''Sputnjik'', kako se satelit zvao, ušla u sve jezike sveta.

Ruski konstruktor №1 Sergej Koroljov

Prvi živi kosmonaut lansiran u svemir je bio pas Lajka (3. novembar 1957. godine). Brod sa Lajkom se nikada nije vratio na zemlju. Na fotografiji koja je učinjena uoči leta, tužni pseći pogled svedoči da Lajka predoseća šta će sa njom biti. Ponekad se, gledajući u nebo, setim Lajke i maštam da ona nije uginula, nego da i danas leti i kao pravi verni pas čuvar, čuva svoj bivši dom. Prvi živi kosmonauti koji su se uspešno vratili su poleteli 19. avgusta 1960. godine i za 25 sati leta obišli Zemlju 17 puta. To su bili psi Bjelka i Strjelka.

Prvi čovek u kosmosu Jurij Gagarin (SSSR, 1961)

Prvi čovek u kosmosu (12. jun 1961) jeste Jurij Aleksandrovič Gagarin, čovek koji je u SSSR-u postao pravi nacionalni junak, a u svetu pravi ''superstar''. Prva žena u kosmosu Valentina Tjereškova (16. jun 1963). Prvi čovek koji je iz kosmičkog broda izašao u kosmos je bio Aleksej Leonov (18. marta 1965). Prva žena koja je izašla iz broda u kosmos je bila Svetlana J. Savicka (25. jul 1984).

Prva žena kosmonaut Valentina Tjereškova (SSSR, 1963)

Sva ova prva mesta u osvajanju kosmosa su pripala Sovjetskom Savezu. Amerikanci su jedino pretekli Sovjete svojim odlaskom na Mesec, ali i to ne bi mogli ostvariti da nije bilo ruskog naučnika Jurija Kondratjuka, koji je ideju leta na Mesec pretvorio u matematički tačne proračune i dao teorijski osnovane sheme najoptimalnije trajektorije leta na Mesec. Ti algoritmi su do te mere precizni da se ni dan-danas ne traži ništa novo, jedino je obrada podataka savremenija.

Prva žena u otvorenom  kosmosu Svetlana Savicka (SSSR, 1984)

Da se spisak sovjetskih kosmičnih dostignuća sa predznakom prvi u istoriji čovečanstva ne završava podvigom Svetlane Savicke, svedoči kosmički događaj iz 1985. godine, kada je 11. februara zbog kvara na sistemu upravljanja  izgubljena veza sa orbitalnom stanicom ''Saljut 7''.  Otkazalo je automatsko punjenje baterija. Stanica je ostala bez struje i u potpunosti izašla iz stroja.

Ova kosmička kuća je do tada bila primila osam posada, a sada je letela bez mogućnosti da se njome upravlja sa Zemlje. Polako je počela da se hladi, bolje rečeno - ledi, i više se uopšte nije moglo proračunati kada će pasti na zemlju i gde će pasti komadi koji ne izgore u atmosferi. Problem je pretio da postane međunarodni, ali to nije bila jedina opasnost. Postojala je realna mogućnost da stanicu ''presretnu'' Amerikanci i da je ''odnesu'' kući. Tako bi konkurenti u trci za kosmičko naoružanje imali priliku da dođu do sovjetskih vojnih tajni.

Orbitalna stanica ''Saljut 7''

Baš u to vreme je Amerika razrađivala globalni sistem strateške inicijative koja je bila sposobna da uništi u kosmosu bilo kakve rakete i satelite. Informacija da se kosmička stanica otela kontroli je odmah registrovana i u Americi u centru NASA u Hjustonu i tako je počeo jedan od najoštrijih sukoba između Amerike i SSSR, koji je lako mogao da preraste i Treći svetski rat.

Do koje mere je ovo bila vanredna situacija i važna za Ameriku, govori i podatak da je direktor Agencije za nacionalnu bezbednost SAD, general vojnog vazduhoplovstva, u pola dva noću pozvao telefonom, to jest probudio američkog predsednika Ronalda Regana rečima: ''Gospodine predsedniče, neophodno je vaše lično naređenje. Sa orbite je nestala ruska kosmička stanica."  

"I šta ja treba da uradim? Da letim u kosmos i da je nađem?", odgovorio je Regan u holivudskom stilu.

''Ne, gospodine, mi imamo drugu varijantu. Na kosmodromu 'Kanaveral' sprema se za start šatl 'Čelendžer'. Ako odložimo lansiranje i prepravimo orbitu letilice, mi ćemo naći u kosmosu ovu stanicu. Pokušaćemo da je skinemo sa orbite i ako budemo imali sreće, vratićemo je na Zemlju. Potrebno je vaše naređenje i podrška sredstava javnog informisanja.''

Predsednik SAD Ronald Regan

Svi važni dokumenti, dopisi, naređenja iz ovog perioda su još uvek pod znakom ''strogo poverljivo''. Ipak svi sledeći koraci vezani za ovaj događaj svedoče o tome da se Ronald Regan bio odlučio na korak koji je bio na ivici bezumlja i mogao je lako da dovede do trećeg svetskog rata. Slobodno se može reći da je svet u tom trenutku bio na ivici katastrofe.

Šatl ''Čelendžer''

U ruskom centru za upravljanje letovima gubljenje signala sa stanice  ''Saljut 7'' ne izaziva posebno uznemirenje. Stanica sa orbite ne može nikud otići, treba restartovati aparaturu i signal će se ponovo pojaviti. Odlučeno je da se za vladu SSSR ne piše nikakav vanredni izveštaj.

Naravno da su već sutradan svi rukovodioci ovog centra pozvani na raport kod ministra. Kako i ne bi kada su tog istog dana sve novine u Americi osvanule sa udarnim naslovima na prvim stranama ''Ruska smrt iz kosmosa'', ''Sovjetska orbitalna stanica leti na glave Amerikanaca''. To je u nekom smislu i bilo istina, jer je stanica mogla pasti i na Ameriku, ali i na Evropu i na Japan. Bilo je jasno da su članci bili deo masovne propagande i pripreme ne samo Amerikanaca nego i celokupne svetske javnosti da Amerika ima pravo da ''uhapsi'' rusku stanicu. Sva medijska buka ipak nije bila briga za eventualne žrtve, nego početak realizacije plana ''Otmica sa orbite''.

''Obrada'' javnog mnjenja: Naslovi o ''Saljutu 7'' u američkoj štampi

To su bile godine oštre suprotstavljenosti SSSR i SAD i rat je prosto visio u vazduhu. Podsetimo se da su, po dogovoru Kenedi–Hruščov, a nakon kubanske krize, ruske rakete srednjeg dometa bile izmeštene sa Kube, a Amerika je značajno smanjila svoje atomsko naoružanje u Evropi. Nakon što su Rusi ušli u Avganistan, Amerika je svoje rakete ponovo postavila u Evropu.

Amerikanci već javno objavljuju da  njihov kosmički sistem odbrane takav da može da uništi bilo kakav leteći objekat u kosmosu. To je značilo da je svet na ivici ''Rata zvezda''. Deo ovog sistema je bio i višekratni teretni  ''Šatl'', a analogni sovjetski brod ''Buran'' je još uvek bio u fazi ispitivanja. Sudbina ovog broda je priča za sebe, ali o njemu drugi put.

''Buran'' pred prvi i jedini start

''Nije bilo nemoguće očekivati da će se poput filmova iz oblasti naučne fantastike desiti da Šatl doleti do stanice, otvori vrata svog teretnog dela, uhvati kosmičku stanicu i odnese je u Ameriku'', seća se Sergej Rogov, direktor Instituta Amerike i Kanade Ruske akademije nauka i dopisni član RAN. Šatl ''Čelendžer'' je bio pred startom, a ruska stanica, kojom se ne može upravljati sa Zemlje, bila je u orbiti.

Za Amerikance je to bio pun pogodak – bingo, tim pre što je ''Saljut 7'' mogao sasvim lako da se smesti u teretni deo ''Šatla''. Razmere ''Šatla'' bile su 14 sa 6 metara, a nosivost broda je bila 27 tona. Sedam više nego je bila teška ruska stanica, koja se polako, ali sigurno ledila. Nije primala komande i mogla se kretati potpuno nepredviđeno. Kada je temperatura pala ispod nule, počele su da pucaju cevi od titana i voda koja do tada nije bila smrzla prskala je na sve strane i novi slojevi leda pokrivali su instrumente i kablove u unutrašnjosti stanice.

Prvi start šatla ''Čelendžer'' 4.4.1983. 

Međutim, desilo se nešto potpuno nepredviđeno, što bi se reklo - znak s neba. Na Suncu su se desile tri eksplozije i svetlosna struja je stigla do spoljnog omotača stanice, što je uticalo na punjenje njenih otvorenih solarnih baterija i od tog trenutka stanica je počela svoj nepredvidivi let. Problem na orbitalnoj stanici je registrovan već nakon četiri dana, a jedina dobra vest u svemu ovome je bila procena balističara da će stanica biti u kosmosu 178 dana i 18 sati. To je bilo dovoljno da se pripremi i brod i ekipa koja će pokušati da je spasu.

Kroz tri dana je sledilo novo iznenađenje. Dana 24. februara, ministar odbrane SSSR dobija izveštaj Glavne uprave obaveštajne sužbe SSSR da je sastav nove ekipe američkog "Čelendžera" promenjen i da su u njega ušla dva kosmonauta, koji su bili dobro poznati u SSSR. To su bili Francuzi Patrik Badri i Žan-Luj Kretjen.

Patrik Badri

Rusima je bilo sasvim jasno, zašto su oni ušli u američku posadu ''Čelendžera''. Oni su do detalja bili upoznati sa, sada se već može reći, lutajućom kosmičkom stanicom ''Saljut 7''. Obojica su postali kosmonauti zahvaljujući isključivo Sovjetskom Savezu. U znak prijateljskih odnosa i sećanja na svetle tradicije savezništva i pobede u Drugom svetskom ratu.

Povodom prvog rusko-francuskog leta, novine su pisale ''Eskadrila Normandija – Njemen u kosmosu''. Leteli su zajedno Vladimir DŽanibekov i Žan-Luj Kretjen upravo na kosmičku stanicu ''Saljut 7''. Patrik Badri mu je bio o dubler, što znači da je i on morao znati sve do tančina što se tiče te kosmičke stanice. Žan-Luj Kretjen je 1982. godine dobio zvanje heroja SSSR. Nagrađen je i Ordenom Lenjina, Ordenom Crvene zastave i Ordenom za zasluge za osvajanje kosmosa.

Žan Luj Kretjen

Da li će posada "Čelendžera" umeti i moći da zahvati ''Saljut 7'', to nije niko mogao stoprocentno da tvrdi, pa ni sami konstruktori stanice. Sve je bilo nepoznato. Principijelno su ti tehnički problemi bili rešivi, ali trebalo je vremena da se razradi metodika rada i to je zahtevalo ne samo mnogo novca nego - što je u ovom slučaju bilo najgore - i mnogo vremena.

Amerikanci su imali novac, i nisu žalili sredstva da se dokopaju ruske stanice i zbog prestiža, ali pre svega zato što su na stanici bili rezultati onih tehnologija koje su sovjeti osvojili, a koje su amerikancima i dan danas nepoznate. Ako bi se to dogodilo ruski kosmos kao termin bi mogao da nestane. Ovo nije bi međunarodni konflikt ''jedan u nizu''. Direktor Instituta za SAD i Kanadu pri Ruskoj akademiji nauka se seća: ''Naravno, da je kojim slučajem došlo do zahvata ove stanice, sigurno bi došlo do nuklearnog rata, jer zahvat ove letilice bi značio isto što i američki napad na našu atomsku podmornicu ili avion."

U Moskvi se za to vreme neprestano vode savetovanja kosmičkih stručnjaka, vojnih eksperata i najvišeg rukovodstva. Na jednom od tih vanrednih zasedanja, kome su prisustvovali članovi vlade SSSR i konstruktori, donosi se odluka da se hitno odabere najiskusnija posada i da se spasava stanica. To je ujedno značilo i spasti celu državu. Međutim za pripremu kosmičkog broda i posade trebalo je tri meseca, a šatl ''Čelendžer'' je bio spreman za start, što je za Ruse bilo ravno katastrofi. Šahovskim rečnikom rečeno, Rusi su bili u potpunom cajtnotu. Tada na scenu stupa gospodin slučaj, dešava se nešto što menja planove i Amerikanaca i Rusa - desetog marta 1985. godine umire generalni sekretar CK KPSS Konstantin Černjenko.

Predsednik Vrhovnog sovjeta SSSR do 10. marta 1985. Konstantin Černjenko

Da podsetim da su u Sovjetskom Savezu početkom osamdesetih godina umrla tri predsednika (Leonid Brežnjev 1982, Jurij Andropov 1983. i Konstantin Černjenko 1985), što nimalo nije pogodovalo stabilnosti ove ogromne imperije. U vlasti SSSR je polako počelo da dolazi do rasula, koji je bilo naročito izraženo nakon smrti Andropova, da bi tokom bolesti Černjenka rasulo u partijskim strukturama dostiglo vrhunac. Naravno da je Amerikancima to sve bilo dobro poznato i bili su sigurni da za života Černjenka niko iz vlasti SSSR neće preuzeti na sebe odgovornost da zbog otmice orbitalne stanice započne nuklearni rat. U takvim okolnostima je zahvat stanice od strane Amerikanaca bio realnost, ne baš tako lako ostvariva, ali realnost. Sve se promenilo u trenutku kada je Černjenko umro, moguća reakcija SSSR na ovakvu akciju Amerikanaca je sada bila potpuno neizvesna.

''Buran'' u letu

Samo nekoliko sati do starta "Čelendžera" u Vašington stiže informacija da je Černjenko umro. Za Amerikance je u tom trenutku nastao nemali problem. Znali su da za života Černjenka, koga su oni inače ismevali, niko iz vlasti SSSR neće preuzeti na sebe odgovornost da zbog orbitalne stanice započne nuklearni rat, a sada je moguća reakcija ljudi iz vlasti SSSR na otmicu orbitalne stanice bila potpuno neizvesna. Zahvat  ''Saljuta 7'' od strane Amerikanaca je bio realnost, ne baš tako lako ostvariva, ali je bila realnost, međutim i ruski vojni potencijal je takođe bila realnost i to surova realnost, koje su u SAD bili veoma svesni i koje su se plašili i te kako. Start "Čelendžera" je odložen za kraj aprila. Oficijelno objašnjenje za ovo odlaganje je ''tehnički problemi''. Rusi su u tom trenutku dobili šansu da preteknu Amerikance i odu do svoje orbitalne stanice.

Zvezdani grad ''Jurij Gagarin'' Moskva

Tada se u ruskom ''Zvezdanom gradu'' za novi ruski brod ''Buran'' pripremala posada za specijalne zadatke, kao što su zahvat stanica iz kosmosa, njihov prenos na zemlju u slučaju potrebe remonta, prelazak sa orbite na orbitu, pomoću pogonskih motora, to jest pilotiranjem. ''Buran'' u tom trenutku nije bio spreman, niti je za njega bilo rakete, pa je odlučeno da se adaptira klasični brod ''Sojuz''. 

Posadu su činili ljudi koji su u potpunosti savladali kompletan algoritam programa za ''Buran''. Veoma važnu ulogu u ovoj operaciji je imao komandir posade. Za to mesto je izabran visoki stručnjak sa velikim iskustvom, čovek čelične volje i čvrste vere, Vladimir DŽanibekov.

Kosmonaut Vladimir DŽanibekov

Imao je pravo da sam bira drugog člana i on se bez razmišljanja opredelio za čoveka koga je odavno poznavao, sa kojim je bio i veliki prijatelj. To je bio avio inženjer Viktor Savinih, koji je i najbolje znao ''Saljut 7''. Počele su ubrzane pripreme za let. DŽanibekov je zapisao u svom dnevniku: ''Mi smo živeli sa tim programom. Mi smo ga i u snu videli, ne jednom sam u snu radio ono što sam kasnije radio na javi, u kosmosu.'' Sve ovo bi izgledalo romantično i ružičasto da nije bilo činjenice da je njihov pristanak na ovaj let je bio što i pristanak japanskih kamikaza i da lako može biti put bez povratka.

Kosmonaut Viktor Savinih

Stanica se, za sve to vreme, polako približavala Zemlji i kretala sve brže. Da je kasnije mogla da priča šta je sve bilo, ispričala bi kako se jednog, sada već aprilskog jutra iznad nje nadvila crna senka. Senka je padala od ogromne bele ptice – letilice zloslutnice i da joj je ta ptica i ranije prilazila, ali ne ovako blizu.

No pošto se zaklela zemlja raju da se tajne sve odaju, tako se i desilo da je nekoliko godina nakon ovog događaja Vladimir Savinih dobio iz Amerike na poklon fotografije ''Saljut 7'' ispod kojih je pisalo ''Mrtva ruska stanica Saljut 7''. Taj snimak je urađen sa šatla ''Čelendžer'', koji je lansiran 29. aprila 1985. godine.

Sergej Sergejev, specijalista balističar Centra nadzemne kosmičke inftastrukture, tvrdi da su se Amerikanci za ovaj let spremali ranije i to još od prvog lansiranja stanice ''Saljut 7''. Prema ruskim podacima, "Čelendžer" je prvi put ušao u orbitu "Saljuta" još oktobra 1984. godine, kada je ''uhapsio'' manji špijunski satelit i odneo ga na Zemlju. To je bila jedna od etapa traženja i zahvata nedirigovanih kosmičkih letilica. Ovaj aprilski let ''Čelendžera'' je imao zadatak ne da zahvati stanicu nego da imitira njen zahvat. Razlika između orbita šatla i "Saljuta" je bila 1,7 stepeni i pomoću određenih logaritama stanica se mogla uzeti, međutim, manevrom približavanja velikim kosmičkim objektima se i završavao ovaj tajni program.

''Saljut 7'' snimljen sa ''Čelendžera''

Drugo, nije ni bilo planirano, niti razrađeno, ipak malo je reći da je ovo bila generalna proba, pre da je pretpremijera, jer je sletanje bilo takvo kao da je ''Saljut – 7'' već u depou ''Čelendžera''. U teretnom delu ''Čelendžera'' nalazila se specijalna kosmička laboratorija uz čiju pomoć je moglo beležiti i pratiti sve šta se događalo sa ''Saljutom''. Masa i dimenzije ove specijalne laboratorije su bili približni dimenzijama i masi ''Saljut 7''.

''Čelendžer'' je faktički odradio sve što je trebalo da se odradi prilikom zahvata orbitalne stanice. Nakon ovog leta, Amerikanci su bili u potpunosti spremni da zauzmu rusku orbitalnu stanicu, pomorskim vojnim rečnikom rečeno - ''na abordaž''.  U ovom slučaju bi to značilo susret na orbiti, što podrazumeva procene i algoritam kao kod spajanja broda sa stanicom, a što je "Čelendžerova" specijalna laboratorija već u potpunosti uradila. Šta se dalje događalo, u idućem pismu, dragi čitaoče.

Izvori:

http://www.federalspace.ru/4604/

http://library.khai.edu/pages/ukraine_and_spice/buran.html

http://epizodsspace.airbase.ru/bibl/pervushin/loz-loz/loz.html

http://astronaut.ru/as_rusia/vvs/text/jahnibekov.

htm?reload_coolmenus

http://www.astronaut.ru/as_rusia/energia/text/

savinih.htm?reload_coolmenus

http://www.federalspace.ru/10672/

http://geektimes.ru/post/215627/

http://www.dazzle.ru/politika/atokrc.shtml

http://geektimes.ru/post/186610/