Со на рану Кини - јапански милитаризам поново постаје тема међународне политике

Хиљаде демонстраната из целог Јапана протестује испред резиденције премијера Шинзо Абеа. Разлог је колико до јуче био незамислив. Јапанска влада одлучила је да укине вишедеценијска ограничења употребе војне силе.

Абеов кабинет најавио је ново тумачење девете одредбе јапанског устава, која допушта колективну самоодбрану и помоћ савезника, али је до сада забрањивала употребу војне силе у решавању међународних конфликата и забрањивала Токију слање борбених трупа у иностранство.

„Јапанска влада предузела је мере без преседана у области војне и друштвене безбедности, што је узроковало велику промену у политици јапанске одбране", изјавио је гласноговорник Министарства спољних послова Кине Хонг Леј. „Питање је да ли ће Јапан променити свој пут мирног развоја на који се обавезао после Другог светског рата".

Одлука Токија је со на рану Кини

Јасно, ова вест најснажније је одјекнула у Кини и околним државама, које су у Другом светском рату биле жртве јапанске агресије. Јужна Кореја од Токија је одмах затражила да развеје сумње, које проистичу из прошлости. Историја на Далеком истоку за време Другог светског рата и јапанске агресије однела је десетине милиона живота.

Односе Кине и Јапана дуже време оптерећују спорови. Јапан оспорава територијални интегритет Кине над острвима Ђаоју (јапански: Сенкаку). Јапанци су ова острва насилно присвојили крајем XIX века, након рата са Кином, али савремени суверенитет Кине над њима по слову међународног права не би требало да буде споран.

Затим, ту је и спор у вези са масакром у Нанђингу, где је, према добро документованим кинеским изворима, од децембра 1937. до фебруара 1938. године, стардало око триста хиљада цивила и заробљеника. Уз то, силовано је између двадесет хиљада и осамдесет хиљада Кинескиња, „жена за утеху“, које су јапански војници држали у посебним затворима за сексуално иживљавање. Управо ових дана, Кина у Нанђингу обнавља неке од тих затвора, како би сачувала успомену на ове злочине.

Трећа важна тачка спорова Кине и Јапана је све чешће одавање поште злочинцима у храму Јасукуни. После пораза Јапана у Другом светском рату, Међународни војни суд за Далеки исток осудио је 14 особа за тешке ратне злочине прве категорије и више од хиљаду за ратне злочине друге и треће категорије.

Злочинци су, међутим, 1978. године тајно сахрањени у храму Јасукуни. Међу њима и најозлоглашенији - Хидеки Тоџо, ратни премијер, Кенџи Доихара, осуђен због злочина почињених током окупације Кине, Иване Мацуи, који је директно одговоран за масакр у Нанђингу, Хиотаро Кимура, одговоран за масакр у Мјанмару и Акира Муто, главни кривац за масакр у Манили.

Јапан никада није призано злочине и одговорност

Проблем представља и интерпретација модерне јапанске историје. Јапан се представља као жртва европских колонијалних сила. Каже се да је Токио у Другом светском рату само настојао да заштити остатак Азије. Јапанска колонијална окупација Кореје описана је као "партнерство"; а сведоци кажу да је у Јасукунију узалудно тражити било какве процене жртава јапанског милитаризма у Нанђингу или Манили.

За разлику од Немачке, Јапан никада није прихватио одговорност за рат. Иако се социјалистички премијер Томичи Мурајама 1995. године званично извинио Кини, у Јапану никада није поведена искрена расправа о степену сопствене одговорности.

Кина се, са друге стране, од завршетка Другог светског рата трудила да повуче линију између јапанског народа и милитаризма Јапана. Пекинг је много пута до сада истицао да је јапански народ такође био жртва рата и да одговорност за злочине сноси мањи број вођа. Овакав приступ довео је до нормализације дипломатских односа две земље 1972. године. Кинески лидери донели су одлуку да од Јапана не захтевају ратне репарације, у циљу превазилажења прошлости.

Подршка САД

Данас је ситуација сасвим другачија. Јапан ужива снажну подршку САД и на овакав потез одлучио се, сасвим сигурно, уз неку врсту одобрења. Подсетимо, фебруара ове године, јапански премијер Шинзо Абе изјавио је да се не противи транспорту нуклеарног оружја САД у Јапан, уколико се, како је рекао, појаве хитни случајеви.

Коментаришући говор јапанског премијера, портпаролка кинеског Министарства иностраних послова Хуа Чуенјинг изразила је наду да ће Јапан наставити да инсистира на документу Три принципа денуклеаризације, усвојеном 1971. године у Државном конгресу те земље.

Додала је да инсистирање на три принципа денуклеаризације представља важан симбол избора мирног развоја Јапана после Другог светског рата и поседује важан значај за заштиту регионалног мира и стабилности. Три принципа денуклеаризације подразумевају да Јапан не поседује, не производи и не транспортује нуклеарно оружје. Накнадно је Јапан саопштио да ускладиштене залихе плутонијума чува у мирнодопске сврхе.

Постало је јасно да САД подржавају овакве кораке Јапана, што је постало видљиво у вези са острвом Ђаоју, али и код формирања кинеске безбедносне ваздушне зоне.

„Зашто Јапан складишти осетљиве нуклеарне материје, упркос посвећености и прописима на које се обавезао потписивањем споразума са Међународном агенцијом за атомску енергију? У овом тренутку, Јапан није још у потпуности решио нуклерану кризу Фукошиме, па како онда ова ситуација не представља потенцијалну бригу", рекла је крајем фебруара потрпаролка кинеског Министарства спољних послова Хуа Чуенјинг, позивајући владу Јапана да открије тачан износ плутонијума.

Заменик кинеског представника у УН Ву Хајтао изјавио је у марту да Кина од Јапана захтева да озбиљно размотри историју своје агресије, уочи 70. годишњице победе антифашистичких снага, која ће бити обележена следеће године.

Након тога, у априлу, Кина је упозорила САД да буду опрезније према Јапану и не толеришу или подржавају провокације Токија. У разговору са америчким секретаром за одбрану Чаком Хегелом, кинески министар одбране Чанг Ванћуан подвукао је да САД треба да поштују основне интересе Кине.

Као што се види, Далеки исток после најновије одлуке Јапана, уколико се Токио коначно одлучи да на нови начин тумачи свој устав, неће бити више исти. Ову одлуку свакако треба посматрати и анализирати у глобалним оквирима, јер су се сродне одлуке већ спровеле у политичко дело у Европи. Не зато што смо германофоби, кроатофоби или јапанофоби, већ због чињеница које никога не треба да оставе равнодушним.