Snaga nacionalizma, ili duh je pušten iz boce

(Stratfor, 16. 9. 2014)

Ujedinjeno Kraljevstvo bilo je gravitacioni centar međunarodnog sistema od kraja Napoleonovih ratova, pa sve do Drugog svetskog rata. Ono je uobličilo imperijalnu strukturu koja je oblikovala ne samo međunarodni sistem, već i unutrašnji politički poredak zemalja, koje su toliko različite, poput Sjedinjenih Država i Indije. Ujedinjeno Kraljevstvo izvelo je i vodilo industrijsku revoluciju. Na mnogo načina unija je bila osovina svetske istorije. Shvatiti to svakako je zapanjujuće i otkrićemo značajne stvari o pravcu u kom se svet kreće.

Škotska i Engleska su istorijski neprijatelji. Njihovo takmičenje u pogledu nacionalnosti seže vekovima unazad. To što nastanjuju isto ostrvo uzrokovalo je da vode mnoge ratove. Istorijski, oni nisu verovali jedni drugima i svako je imao dobar argument da ne veruje drugoj strani. Nacionalno pitanje je bilo isprepleteno sa dinastičkim sukobima i pokušajima da se stvori unija bilo putem osvajanja ili dinastičkih intriga. Britanci su bili duboko zabrinuti da će strane sile, naročito Francuska, iskoristiti Škotsku kao bazu za napad na Englesku. Škoti su se plašili da će engleska želja da ovo spreči izazvati eksploataciju Škotske od strane Engleske i možda izumiranje škotske nacije.

Unija iz 1707. je bila rezultat parlamentarnih poteza na obe strane, što je vodilo do stvaranja Parlamenta Velike Britanije. Engleski motivi su bili stari geopolitički strahovi. Škotska se više rukovodila finansijskim problemima koje nije mogla sama da reši. Ono što je stvoreno bilo je ujedinjeno ostrvo koje je delovalo kao jedinstvena nacija. Iz spoljašnje perspektive Škotska i Engleska su bile varijacija jedinstvene nacionalne teme, britanske, i nije neophodno smatrati ih odvojenim. Ukoliko je ikada postojala nacionalna distinkcija koju bi neko očekivao da bude prevaziđena u drugim pitanjima osim u kulturološkim, onda je to bila ona. Sada mi učimo da je ona netaknuta. Potreban nam je fundamentalniji intelektualni okvir za razumevanje zašto je škotski nacionalizam preživeo.

Princip nacionalnog samoopredeljenja

Francusko prosvetiteljstvo i revolucija koja joj je sledila uzdigli su naciju do moralnog centra sveta. To je bila pobuna protiv transnacionalnih dinastija i delova nacija koje su vladale većim delom Evrope. Prosvetiteljstvo je videlo naciju, koju je odredilo u pitanjima zajedničkog jezika, kulture i istorije, kao da ima nasleđeno pravo za samoopredeljenje i kao okvir za republikanske demokratije. Prosvetiteljstvo je smatralo da je to moralno ispravna forma vladavine.

Nakon Francuske revolucije, neke zemlje kao što su Nemačka i Italija su se ujedinile u nacionalne države. Posle Prvog svetskog rata, kada su Habzburško, Hohenzolernovo, Romanovo i Otomansko carstva pala, talas razjedinjenja je prohujao Evropom. Imperije su se rastavile na svoje nacionalne komponente. Neke su se sjedinile u veće nacije, kao što je Jugoslavija ili Čehoslovačka, dok su druge, kao što je Poljska, postale jedinstvene države. Neke su imale republikansku demokratiju, neke varijacije na tu temu, dok su druge imale diktaturu. Drugi veliki talas razjedinjenja dogodio se 1992. kada je Sovjetski Savez doživeo kolaps i njegove republike konstituenti postale nezavisne nacionalne države.

Doktrina prava na nacionalno samoopredeljenje vodila je prvi talas revolta protiv evropskog imperijalizma na zapadnoj hemisferi tvoreći republike u obe Amerike. Drugi talas kolonijalnog uspona i evropskog povlačenja dogodio se nakon Drugog svetskog rata. U nekim slučajevima nacije su postale samoopredeljujuće, u drugim slučajevima nacionalne države su prosto izmišljene bez odgovaranja nijednoj naciji i u stvarnosti podelile mnoge. U drugim slučajevima postojale su nacije, ali republikanska demokratija nikada nije instintucionalizovana osim pukim pretvaranjem.

Francuski mislilac Fransoa de La Ročefuko je rekao: „Licemerje je danak koji porok plaća vrlini". Čak dok je izdavao svoje principe čitav svet nije se mogao opirati potrebi da prihvati principe nacionalnog samoopredeljenja putem republikanske demokratije. Ovo je efektivno prihvaćeno kao globalni standard u zlatu nacionalne moralnosti u Povelji Lige nacija i Ujedinjenim nacijama.

Nesavršenost nacionalne države

Neverovatna moć nacionalne države kao moralnog principa i prava može biti samo nesavršeno uspostavljena. Nijedna nacija nije čista. Svaka ima delove i manjine drugih nacija. U mnogim slučajevima oni su živeli jedni s drugima. U ostalim slučajevima većina je htela da izbaci ili čak uništi manjinsku naciju. U nekim drugim slučajevima manjina je zahtevala nezavisnost i pravo da stvori svoju nacionalnu državu. Ovi konflikti nisu samo unutrašnji, oni takođe izazivaju međunarodne konflikte oko prava određene nacije da postoji ili oko preciznih granica koje odvajaju nacije. Evropa je praktično pocepala samu sebe u ratovima između 1914. i 1945. Oko pitanja koja su povezana sa pravima nacionalnih država sa idejom da nacionalna država bude dovedena do svog reductio ad absurdum od strane Nemaca kao primarnim primerom. Nakon rata u Evropi pojavio se princip da granice koje jesu, bez obzira na to koliko bile nesavršene, ne treba menjati. Cilj je bio da se spreči jedan od primarnih uzroka rata u Evropi.

Doktrina nije savršeno primenjena. Kolaps Sovjetskog Saveza poništio je mnoge granice pretvarajući unutrašnje granice u spoljašnje. Jugoslovenski građanski rat pretvorio se u međunarodni rat jednom kada je Jugoslavija prestala da postoji i u građanski rat unutar nacionalnih država kao što je Bosna, Srbija i Hrvatska. U isto vreme granice na Kavkazu su bile povučene kada je novonastala nezavisna Jermenija uzela ono što je bio deo Azarbejdžana. I u činu koji je išao u prilog principu NATO države su podelile Srbiju na dva dela: albanski deo koji se zove Kosovo i na ostatak Srbije.

Suština svega jeste da se uvidi da pravo na nacionalno samoopredeljenje dolazi iz dubine unutar evropskih principa i to je prihvatano sa intenzitetom i čak zlobom, i čak ako je to pocepalo Evropu i iscrtalo nove granice. Jedan od razloga što postoji Evropska unija jeste da se formalno ponište ovi ratovi nacionalnog samoopredeljenja putem pokušaja stvaranja okvira koji i štiti, ali ujedno i trivijalizuje nacionalnu državu.

Slučaj Škotske

Mogućnost škotske nezavisnosti mora biti shvaćena u ovom kontekstu. Nacionalizam, sećanje i ljubav prema istoriji i kulturi nisu trivijalna stvar. Ona je vodila Evropu čak i svet više od dva veka u talasima koji su se neprestano povećavali. Škotski izbori bez obzira kako se završili, pokazuju enormnu moć želje za nacionalnim samoopredeljenjem. Ukoliko može da korodira Britansku uniju može da korodira sve.

Postoje oni koji argumentišu da bi škotska nezavisnost mogla voditi do ekonomskih problema ili da može da zakomplikuje upravljanje nacionalnom odbranom. Ovo nisu trivijalna pitanja, ali ona nisu u pitanju ovde. Sa ekonomske tačke gledišta za Škotsku nema smisla da nastavi sa ovom vrstom preokreta. U najboljem slučaju, ekonomske dobiti su nesigurne. Ali ovo je razlog zašto svaka teorija o ljudskom ponašanju koja pretpostavlja da je jedinstvena svrha ljudi da povećaju ekonomsku dobit pogrešna. Ljudi poseduju druge motive koji su neshvatljivi za ekonomski model, ali mogu empirijski biti dokazani kao veoma jaki. Ukoliko ovaj referendum uspe, još uvek će pokazati da posle više od 300 godina skoro polovina Škota preferira ekonomsku nesigurnost nego uniju sa stranom nacijom.

Ovo je nešto što mora pažljivo biti razmotreno na kontinentu koji je sklon ekstremnim konfliktima i još uvek punim granicama, koje ne odgovaraju nacijama kako se one istorijski razumeju. Katalonija, čija je prestonica Barselona drugi grad po veličini i najživlji u Španiji, poseduje značajan pokret za nezavisnost. Trianonski sporazum podelio je Mađarsku tako da neki Mađari žive u Rumuniji, dok drugi žive u Slovačkoj. Belgija se sastoji od francuske i holandske grupe (Valonaca i Flamanaca) i nije previše reći da one mrze jedna drugu. Istočna polovina Poljske je uzeta od strane Sovjetskog Saveza i sada pripada Ukrajini i Belorusiji. Mnogi Čečeni i Dagestanci žele da se otcepe od Rusije, kao i Karelijanci koji sebe smatraju Fincima. U severnoj Italiji postoji pokret koji želi da bogate severne gradove odvoji od juga Italije. Rat između Azarbejdžana i Jermenije je daleko od toga da bude završen. Mnogi drugi primeri se mogu pronaći u Evropi samoj.

Pravo na nacionalno samoopredeljenje nije prosto činjenica da nacija vlada sobom, već i pravo da nacija naseljava svoj tradicionalni geografski položaj. A pošto sećanje na istoriju geografije varira, raste mogućnost konflikta. Razmotrimo Irsku: nakon borbe za slobodu od Engleske i zatim Britanije pravo na Severnu Irsku čiji nacionalni identitet zavisi od toga čije sećanje konsultujemo, uzrokovalo je decenijskim krvavim sukobima.

Škotska nezavisnost će transformisati britansku istoriju. Svi pokušaji minimizacije maše poentu. To će značiti da će Britansko ostrvo biti podeljeno na dve nacionalne države , i ma koliko osećanja bila topla sada, ona nisu bila topla u prošlosti niti možemo biti sigurni da će biti topla u budućnosti. Engleska će biti ranjiva na načine na koje to nije bila tri stotine godina a Škotska će morati da odredi svoju budućnost. Teži deo nacionalnog samoopredeljenja je potreba da se donesu odluke i da se živi sa njima. Ovo nije argument za ili protiv škotske nacionalnosti. On prosto privlači pažnju na neverovatnu snagu nacionalizma u Evropi posebno i u zemljama koje su Evropljani kolonizovali.[1]

Čak se i Škotska seća kako je jednom bilo i mnogi, možda većina, a možda i velika manjina, dugo čeka na povratak prošlosti. Ali ideja da se Škotska seća svoje prošlosti i želi da je vaskrsne jeste uzbudljivo svedočenje manje od strane škotske istorije nego prosvetiteljskog preokreta nacionalnih prava u moralni imperativ koji ne može biti suzbijen. Možda još značajnije jeste to što iako kolaps Jugoslavije i Sovjetskog Saveza nisu viđeni kao recept za ostatak Evrope, Škotska će se smatrati takvom. Niko ne može poreći da je Britanija entitet od jedinstvenog značaja. Ukoliko može da se istopi, šta je onda sigurno? U vreme kada je ekonomska kriza Evropske unije značajna i koja izaziva evropske institucije i principe, raspad britanske unije će legitimizovati nacionalne zahteve koji su bili pokopani decenijama.

Ali onda moramo da se setimo da je Škotska bila zakopana pod Britanijom vekovima i da sada vaskrsava sebe. Ovo postavlja pitanje koliko uveren svako od nas može biti da su nacionalni prohtevi, koji su zakopani tek decenijama, primireni. Ja nemam predstavu kako će Škoti glasati. Značajno mi je to da je budućnost Britanije sada na stolu i postoji ozbiljna mogućnost da će prestati da postoji na način na koji je postojala. Nacionalizam ima tendenciju da se kreće ka svojoj logičkoj posledici, pa sam stavio malo akcije u umerena uveravanja škotskih nacionalista. Nisam našao da je argument protiv secesije, koji je zasnovan na poreskim prihodima ili na pokretima u bankarstvu.zadovoljavajući. Vekovima nacionalizam je bio džoker za ekonomska pitanja. Model ekonomskog čoveka može nekima biti idealan, ali je on empirijski pogrešan. Ljudi su zainteresovani za ekonomsko blagostanje, ali ne do stepena kada se isključuje sve ostalo. U ovom slučaju, on ne čini prevagu u odnosu na pravo škotske nacije za nacionalnim samoopredeljenjem.

Ja smatram da je, ma kako protekne glasanje, osim da nacionalisti budu iznenađeni velikim porazom, duh pušten iz boce i to ne samo u Britaniji. Referendum će ponovo legitimizovati pitanja koja su prouzrokovala mnoge ratove širom evropskog kontinenta vekovima unazad, uključujući i drugi veliki svetski rat 20. veka koji je ostavio 80 miliona mrtvih.

Sa engleskog preveo : Vladimir Jevtić