Siriza i početak „Nove Evrope“

Kada je u noći izuzetne izborne pobede – čiji su rezultati prevazišli sva istraživanja javnog mnjenja – lider Sirize Aleksis Cipras saopštio da su Grci odlučili da napišu istoriju i uzmu sudbinu u sopstvene ruke bilo je to daleko više od „običnog“ trijumfalnog pokliča.

Jer, upravo suprotno od analiza tzv. „eksperata“ - koji već danima insistiraju da  su predstavnici nove grčke vlade „politički amateri“ – Cipras vrlo dobro zna i šta je politika i koliki je ulog borbe u koju se upustio. Ovo važi u trostrukom smislu.

Prvo, promena je suštinska jer je na vlast došao doslovno čovek iz naroda tj. posle dugo vremena na čelu jedne evropske države nalazi se neko ko nije pripadnik političke klase, političke oligarhije koju čine nosioci neoliberalizma i neokolonijalizma.

Drugo, Ciprasovo najbliže okruženje već godinama čine istaknuti intelektualci, poput filozofa Kostasa Duzinasa, tako da je reč o čoveku koji ima dovoljno političkog obrazovanja i samosvesti da razume do kakvih promena mora doći i u politici, i u ekonomiji, i u društvu i kulturi da bi se moglo govoriti o uspostavljanju novog sistema.

Treće – radi se o nekom ko se ozbiljno spremao za ovaj trenutak (u razradi političkog plana, izboru saradnika poput Janisa Varufakisa i sl.), znajući vrlo dobro da nije glavno pitanje dolaska na vlast, već pitanje o, metaforički govoreći, „danu posle“ tj. o vremenu koje nastupa kada se vlast preuzme.

U tom svetlu, i druga primedba koja je najvećom brzinom stigla od strane vodećih zapadnih medija i stručnjaka – a koja se tiče navodno „neprincipijelne koalicije“ autenično levičarske Sirize sa izvorno desnom strankom Nezavisnih Grka – nije osnovana, iako na prvi pogled tako deluje. Jer, naime, i ovaj potez daleko je od slučajnog i nepromišljenog, i prevazilazi ravan političke tehnike i matematičkog računa.

Štaviše, koliko je nova grčka koaliciona vlada stvar od izvanrednog značaja pokazuje i činjenica da su ovakvim dogovorom nezadovoljni i neoliberali, i ekstremni levičari, i izraziti desničari. Isto tako, upravo snaga novog dogovora proporcionalna je stepenu ovog nezadovoljstva – pri čemu, razume se, treba razlikovati one koji ne razumeju o čemu je tačno reč i one druge tj. branitelje postojećeg EU-poretka, koji se upravo ovakve veze - i s pravom - pribojavaju.

Jer, u Evropi se rađaju i ubrzano narastaju prave leve politike i prave desne politike a njihove tačke slaganja u najbitnijim određenjima – u ovom istorijskom trenutku – jače su od svih razlika koje svakako postoje. Šta to znači? Znači da su zajednički imenitelji, poput suprotstavljanja neoliberalizmu i imperijalizmu u politici i ekonomiji, suprostavljanja intervencionističkim politikama Zapada i NATO-a, povratak suvernitetu i subjektivitetu i povratak politike kao prave demokratije tj. vladavine naroda više nego dovoljni za stvaranje saveza za promenu savremenog sistema.

Takođe znači i da se sve razlike između pravih levih i desnih politika u ovom času trebaju staviti ad acta i ostaviti za bolje vreme u kojem će elementarna sloboda i pravda već biti ostvarene. I tu je, dakle, Cipras već pokazao širinu političkog duha i svesti o situaciji, jednako kao što je prvim povučenim potezima, poput nedvosmislenog distanciranja u pogledu politike EU prema Ukrajini, jasno stavio do znanja da Evropa za koju će se boriti na suštinski način uključuje i Rusiju.

U tom smislu, potrebno je imati u vidu da će Evropa za koju će se Grčka sada zalagati biti politički, ekonomski i kulturno sasvim nova Evropa – toliko različita od Evropske unije kakvu poznajemo da je skoro irelevantno da li će se na kraju ovih procesa zadržati postojeće iskompromitovano ime ili ćemo ipak govoriti o savezu evropskih država i naroda zasnovanog na novom društvenom ugovoru.

Prvi Ciprasov pokušaj će svakako biti da se, ako je to izvodljivo, pre svega stanje promeni iznutra, i to je sastavni deo sveobuhvatne strategije postepenih promena. Jer, osobenost pristupa Sirize se prepoznaje i u tome što je programski radikalna tj. usmerena na promenu sistema, a u pogledu političke metodologije realistična. Ili, preciznije, svaka manja ili veća promena traži politički trenutak u kojem može biti ostvarena.

Svakako, činjenica da uspeh Ciprasa itekako ubrzava započete promene u Evropi, upućuje na to da je realna mogućnost da će se relativno brzo na jednoj strani naći države južnog dela kontinenta, možda i Francuska, dok će na strani neoliberalizma i dominacije – kao njen glavni protagonist - ostati Nemačka. Ipak, finalni obračun biće suštinski razmešten u ravni političkog sukoba između još uvek većinski vladajućih samozvanih evropskih elita, sa jedne, i naroda sa druge strane – na briselskoj ravni, kao i unutar pojedinačnih država.   

Zato smisao reči novog premijera sa početka teksta tj. da je grčki narod napisao i stvorio istoriju zadire čak dalje i od, već sasvim dovoljnog značenja prisećanja da su upravo u Staroj Grčkoj, u isto vreme, nastale i politika i filozofija i demokratija. Jer, pisanje istorije upravo je suprotno neoliberalnoj priči o „kraju istorije“.

U takvom procesu pisanja i stvaranja, u kojem narod postaje ono što jeste i vraća mu se dostojanstvo, susreću se Ciprasova revolucionarnost i Putinova državotvornost - jer redosled ovih atributa zapravo može da bude i obrnut. To je, bez dileme, početak vremena malih revolucija – a njihovi predvodnici će učiniti sve da sletanje bude bez većih turbulencija.