„Sirijski čvor“ i ruska spoljna politika (II)

Prvi deo teksta možete pročitati ovde

Ukrajina kao prioritet ruske spoljne politike

Rusija je svoju medijsku pobedu u Siriji krunisala uspostavljanjem direktne saradnje sa Francuskom, koja se uključila u kampanju protiv ID nakon terorističkih napada u Parizu (Francuskoj je, dakako, bilo lakše da bombarduje mitološke „neprijatelje civilizacije“ u Raki nego da se ozbiljno posveti iskorenjivanju islamskog terorizma među svojim sopstvenim građanima), posle čega SAD i NATO nisu imali drugog izbora, nego da se pomire sa ruskim vojnim prisustvom u Siriji, i da sopstvenu delatnost protiv ID koordiniraju sa Rusima.

U međuvremenu, Rusi su dobili manevarski prostor da pokušaju da stabilizuju i reafirmišu Asada, kao i da rade na sopstvenom imidžu kao ključnom faktoru za očuvanje mira i bezbednosti u Evropi. Da to i dalje nije ni najmanje jednostavan zadatak, pokazuje incident sa Su-24, čija je osnovna svrha da natera Rusiju da „pokaže zube“, i još jednom Evropi otkrije „svoju agresivnu prirodu“. Ovaj krupni međunarodni incident pokazuje da je svaka priča o ruskoj „pobedi“ u Siriji preuranjena i neoprezna – Rusima je pošlo za rukom da svoje geopolitičke rivale zateknu i zbune, ali ta početna prednost neće trajati večno, i SAD i NATO će veoma brzo konsolidovati snage i okrenuti svoje glavne adute protiv Rusije. Utoliko ishod ruske avanture u Siriji nije ni najmanje izvestan, i veliko je pitanje u kojoj meri će Rusija imati snage da događaje na terenu usmeri prema ishodu povoljnom po nju i njene saveznike, pogotovo ako se konflikt sa ID otegne u nedogled.

Istovremeno, ne treba zaboraviti da je Rusija udarcem u Siriji odnela jednu drugu, za njih kudikamo važniju pobedu. Sirijski konflikt je u potpunosti izgurao situaciju u Ukrajini iz vidokruga zapadnih medija i javnosti. Ako je destabilizacija Ukrajine u 2014. bila direktni odgovor na rusku diplomatsku pobedu, kojom je 2013. sprečena vazdušna kampanja protiv Asada (sećate se brodova koji su iz Sirije odvozili „komponente za biološko oružja“ u Evropu kako bi ih „uništili“), novi ruski kontraudar u Siriji poslužio je pre svega da se konsoliduju ruske spoljnopolitičke pozicije u „bliskom inostranstvu“, odnosno upravo u Ukrajini.

Dok je konflikt u Donbasu i aneksija Krima u 2014. pretila da otvori novu epohu Hladnog rata, gde bi praktično cela Ukrajina, nepopravljivo zatrovana antiruskom histerijom, bila otrgnuta iz zone uticaja Rusije i ubačena u „evroatlantsku orbitu“, situacija se u međuvremenu bitno izmenila. Prvo je Zapad kroz pregovore u Minsku priznao Rusiji ulogu jedine sile koja u Ukrajini može da ima realan mirotvorački potencijal, a zatim je Rusiji uspelo da primirje između pobunjenih Donjecke i Luganske Narodne Republike i ratobornih vlasti u Kijevu održi u koliko-toliko prihvatljivoj meri.

Prekidi širokih ratnih dejstava usporili su napredovanje antiruskog sentimenta među ukrajinskim građanima, i otvorili prostor za nova politička trvenja u državi, čija je „bezalternativna orijentacija na Evropu i Zapad“ ostavila zemlju do te mere ekonomski devastiranu i politički razorenu da je to zaplašilo i same zapadnjake, koji su svesni da nikada neće moći da nahrane gladna usta koja bi im ostala u Ukrajini u slučaju potpunog kidanja veza sa Rusijom.

Kada je pažnja evropskih medija i dušebrižnika iz nevladinog sektora okrenuta ka Siriji, Ukrajina je praktično ostala zaboravljena, ostavivši prostor da Rusija povrati deo izgubljenog političkog uticaja u zemlji. Naravno, situacija u Ukrajini je do te mere složena, a zemlja toliko podeljena, da o nekom „povratku u rusko okrilje“ ne može biti ni govora.

Uostalom, ruski uticaj na Ukrajinu je bio krajnje ograničen još od 1991. godine, ali Moskva je do sada pokazala da im strpljenja ne nedostaje, i da će se zadovoljiti time što Zapad ponovo priznaje da se nijedno pitanje u Ukrajini ne može rešiti bez saradnje sa Rusijom. Takva pozicija nije nešto naročito povoljna, ali je neuporedivo bolja od situacije početkom 2014, kada se rusko stanovništvo u Ukrajini nalazilo pred realnom pretnjom masovnog egzodusa, što bi za ruske interese u regionu bilo ravno katastrofi.

„Turski tok“ i spoljnopolitička vrludanja

Kao što je već rečeno, Rusija je za prethodnih nekoliko godina brižno gradila imidž zemlje koja zna šta hoće i koja ne bira sredstva kada je potrebno da zaštiti svoje interese i svoje saveznike. Uprkos nizu poteza koji su šokirali međunarodnu javnost (aneksija Krima, odustajanje od „Južnog toka“, intervencija u Siriji), pre svega zato što su direktno prkosili američkoj spoljnoj politici u Evropi i na Bliskom istoku, Moskvi je pošlo za rukom da u svojim spoljnopolitičkim potezima deluje koherentno i ozbiljno i, što je najvažnije, da svoje iznenađujuće poteze predstavi kao dobro promišljene strateške korake, a ne kao improvizaciju i taktiziranje.

Da to nije baš uvek slučaj, najbolje svedoči najnoviji konflikt sa Turskom, koja je preko noći od „strateškog partnera“ sa kojim Rusija planira ogromne ekonomke projekte došla do „ogorčenog rivala“ koji obara ruske avione, i kome se uvode sankcije. Kada je Rusija odustala od „Južnog toka“ zbog evropskih ucena i podmetanja klipova u točkove u Bugarskoj, ruske vlasti su preko noći potpisale novi ugovor sa Turskom i bezmalo ponudile ovoj državi, ako ne baš ulogu „nove Ukrajine“, a ono svakako ulogu jednog od najvažnijih gasnih čvorišta u Evropi.

Pored činjenice da je potez bio očigledan šamar Bugarskoj, koja je sopstvenom nerazumnom politikom nenadoknadivo izgubila mogućnost da postane jedna od najvažnijih karika u snabdevanju Evrope ruskim energentima, ideja da bi magistralni gasovod koji zaobilazi Ukrajinu u tako širokom luku mogao da bude tehnički i ekonomski rentabilan delovala je u najmanju ruku nategnuto.

Javnost u Srbiji, koja je naročito otvoreno navijala za „Južni tok“, nije bila ni najmanje oduševljena ovim „skretanjem“ Rusije prema Turskoj, ne samo zato što je projekat od koga je Srbija očekivala ogromnu korist počeo da visi u vazduhu, već i zato što se Srbi s razlogom plaše neootomanskih ambicija Ankare na Balkanu, ambicija koje se u velikoj meri oslanjaju na problematične i Srbiji nenaklonjene Prištinu, Tiranu i Sarajevo. Ali ne samo to – srpski komentatori i teoretičari su se s opravdanom sumnjom odnosili prema racionalnosti odluke da se nepouzdana i prevrtljiva (ali slaba i povodljiva) Bugarska zamene za ništa manje nepouzdanu i prevrtljivu (ali komparativno znatno jaču i ambiciozniju) Tursku. Ugledni ruski orijentalisti su nas tada uveravali da „Rusija zna šta radi“, i da je Erdoganova Turska „suverena država koja zna da prepozna i štiti svoje interese“, te se na njih može osloniti kudikamo više nego na nemoćne satelite Vašingtona i Brisela.

Međutim, nakon prvobitnog zaleta, pregovori oko budućeg „Turskog toka“ zapeli su praktično odmah na Turskom upornom insistiranju na dodatnom sniženju cene gasa, koje je na momente više delovalo kao klasično cenjkanje na orijentalnom bazaru, nego kao „pregovori dva strateška partnera“. A „pouzdani“ Erdogan je veoma brzo napravio kalkulaciju, i procenio da mu je više stalo do novostečenog uticaja u Siriji preko sopstvenih naoružanih „pobunjenika“ i paravojnih snaga, i do profita od jeftine nafte koja se u tradicionalno energetski žednu Tursku masovno švercuje sa teritorija pod kontrolom ID, nego do strateškog partnerstva sa Rusijom. Pogotovo ako se kvarenje odnosa sa Moskvom i sabotiranje njihovih operacija u Siriji (kroz, recimo, neki „ludo nesmotren“ i „impulsivan“ potez kao što je rušenje ruskog bombardera nad Sirijom) može naplatiti kod NATO saveznika, pre svega kroz zatvaranje očiju pred ponovo akutnim Kurdskim pitanjem.

Nakon ovog Erdoganovog preokreta, Rusija je bila primorana da drugi put za godinu dana preispituje svoje strateške energetske projekte na Balkanu, i da se ponovo okrene prema birokratizovanoj i „nesuverenoj“ Evropskoj uniji. Doduše, Rusija nije ponudila Bugarskoj ponovno otvaranje „Južnog toka“, bez obzira na pasivno-agresivna preklinjanja i nabusite izjave bugarskih vlasti, već je odlučila da se vrati već proverenom i oprobanom projektu „Severnog toka“.

Izgradnja „Severnog toka 2“ imala bi krajnje negativne posledice po Balkan, koji ne samo da bi ostao bez tranzita najmanje 32 mlrd. kubnih metara ruskog gasa kroz svoju teritoriju, nego bi istovremeno bio primoran da, umesto kroz Ukrajinu, sopstveni gas uvozi kroz Nemačku po dužoj i potencijalno skupljoj trasi.

Istovremeno, umanjivši ucenjivački potencijal slabe i ekonomski razorene Ukrajine, Rusija je odlučila da Nemačkoj preda skoro apsolutni monopol na dalje isporuke ruskog gasa Evropi. Koliko je takav potez bio dalekovid i promišljen, vreme će pokazati, kao što će pokazati da li će „Severni tok 2“ uopšte uspeti da se probije kroz džunglu briselske birokratije.

Vreme otrežnjenja

Bez obzira na sve, sirijska kriza, kao i konflikt u Ukrajini, pokazali su da Rusija čini ogromne napore da se prilagodi novonastalim globalnim okolnostima, i da u uslovima u kojima njena privreda i industrija još nisu uhvatili zamah uporediv sa „zlatnim vremenima“ SSSR ili Imperije, čini sve u svojoj moći da zadrži ulogu ozbiljnog globalnog igrača, koji se mora poštovati i sa kojim se mora računati. Rusija se već pokazala kao veoma pouzdan saveznik i partner, koji se strogo pridržava preuzetih međunarodnih obaveza, i kao racionalan izbor svake zemlje koja želi ozbiljno da sarađuje sa jednom velikom silom, a na obostranu korist.

Problem Rusije, međutim, leži u tome što najveći broj zemalja sveta nema snage niti političke volje da čini takve „racionalne izbore“, budući da im nad glavom visi cela neokolonijalna imperijalistička mašinerija SAD i njenih saveznika, čiji je jedini zadatak da ih spreče u donošenju promišljenih i suverenih odluka na korist sopstvene države i naroda, i da ih natera da donose odluke u korist zapadnih megakorporacija, obaveštajnih službi i zvaničnih i nezvaničnih centara moći. Utoliko je ozbiljna saradnja Rusije zasad bila ograničena, bilo na države koje su dovoljno velike i moćne da im Vašington ne može diktirati njihovu politiku – poput Brazila, Indije ili Kine, ili dovoljno politički odgovorne da se od ovakve vrste kolonijalnog uslovljavanja direktno brane, poput Irana, Venecuele, ili – Sirije.

Ovo znači da se Rusija trenutno nalazi u procesu velikog preispitivanja svoje spoljne politike, koja u velikoj meri znači odbacivanje ukorenjenih iluzija o „starim saveznicima“ iz Varšavskog pakta, ili o „bratskim slovenskim državama“ poput Poljske, Bugarske, ili Crne Gore. Ove štetne spoljnopolitičke paradigme nije lako iskoreniti u jednom mastodontskom i inertnom političkom sistemu kakav je ruski, ali je to opet nešto što se događa na naše oči. Ruska javnost, ništa manje opterećena besmislenim stereotipima, medijskim javašlukom i zapadnom propagandom nego srpska, polako počinje da se okreće oko sebe i da sagleda realnost sveta koji je okružuje.

U tom otrežnjenju, koje je u velikoj meri nastupilo nakon krvavog konflikta u Ukrajini, Rusija sve više obraća pažnju i na Srbiju, koja, doduše, prethodnih godina nije vodila nekakvu prorusku politiku, ali je sa dovoljno upornosti i konzistentnosti odbijala da se povinuje zapadnim diktatima da vodi antirusku politiku, da je to u jednakom meri izazvalo frustracije kod „srpskih prijatelja na Zapadu“, koliko i interesovanje političkih i medijskih krugova u Moskvi.

Ovo povećanje interesovanja Rusije za Srbiju je očigledno, kako kroz stidljivo pomaljanje ruskih stavova na medijskoj sceni Srbije, ništa manje stidljivo povećanje iskorišćenja specijalnih ekonomskih veza koje su godinama tavorile zaboravljene, ali i kroz veoma konkretnu spoljnopolitičku podršku Srbiji po pitanjima rezolucije o Srebrenici, odnosno integracije „Republike Kosova“ u Unesko, odnosno – po svim onim pitanjima po kojima je Srbija bila spremna da pomoć Rusije otvoreno zatraži.

Naravno, da bi Srbija imala koristi od ovog postepenog spoljnopolitičkog otrežnjenja Rusije, neophodno je i da srpske vlasti raskrste sa tim ko su im je prijatelj, a ko nije. Rusija od svojih partnera ne traži ništa više od „prijateljstva na racionalnim osnovama“ o kome je naglašeno govorio srpski premijer, ali za takvu saradnju je potrebno i da se Srbija i prema ostalim „prijateljima“ odnosi jednako racionalno, i da ne dopušta sebi da donosi štetne odluke po samu sebe kako bi dokazala „ljubav“ i „privrženost“ svojim zapadnim partnerima. U tom smislu primer Sirije je izuzetno indikativan.

U Srbiji je izuzetno popularno jadikovati kako nas „Rusija nije branila“, kako „nije htela da nam pošalje S-300“ i kako je „predala Slatinu NATO“ (doduše, niko ne pominje da je srpska vlada tada pristala da KFOR, u čijem su sastavu bile ruske jedinice, pređe pod direktnu kontrolu NATO). Ali evo – Rusija se nije suzdržavala da Siriji pošalje oružje (i razmesti tamo sistem S-400), veoma kategorično je branila Asada i, kada je postalo neophodno, poslala mu je i podršku u vidu sopstvene avijacije, sve to u vreme kada se njen narod u Ukrajini nalazi pod direktnim napadom.

Međutim, sa druge strane, Sirija je bila odani saveznik SSSR i Rusije duže od 40 godina, ona nikada nije koketirala sa ruskim protivnicima pokušavajući da „sedi na obe stolice“, rusku pomoć nikada nije omalovažavala, a kada je napadnuta, nije zahtevala da Rusija rešava njihove probleme umesto njih, već je pokazala spremnost da se bori i da se pune 4 godine opire zavojevaču koji je oteo njene najvažnije resurse, a njene gradove pretvorio u prah i pepeo. U svemu tome Rusija nije bila idealan saveznik, umnogome je delovala sporo i dezorijentisano, ali dovoljno je pogledati potpuno uništenje Libije, Jemena i Avganistana, i zamalo izbegnuti građanski rat u Egiptu da se vidi da je to savezništvo neuporedivo bolja opcija od „svetle zapadne alternative“.

Isto tako Srbija treba da pogleda oko sebe, i da se ozbiljno zapita da li je spremna da nekome bude pouzdan saveznik, i da zajedno sa zemljama koje joj žele dobro sama sopstvenim snagama pokuša da se iskobelja iz trenutne bede, ili će da se prepusti u ruke svojim „prijateljima sa Zapada“, koji mogu da joj garantuju onu vrstu blagostanja i prosperiteta koju već decenijama gledamo u BiH, Albaniji i na Kosovu.