„Сиријски чвор“ и руска спољна политика (II)

Први део текста можете прочитати овде

Украјина као приоритет руске спољне политике

Русија је своју медијску победу у Сирији крунисала успостављањем директне сарадње са Француском, која се укључила у кампању против ИД након терористичких напада у Паризу (Француској је, дакако, било лакше да бомбардује митолошке „непријатеље цивилизације“ у Раки него да се озбиљно посвети искорењивању исламског тероризма међу својим сопственим грађанима), после чега САД и НАТО нису имали другог избора, него да се помире са руским војним присуством у Сирији, и да сопствену делатност против ИД координирају са Русима.

У међувремену, Руси су добили маневарски простор да покушају да стабилизују и реафирмишу Асада, као и да раде на сопственом имиџу као кључном фактору за очување мира и безбедности у Европи. Да то и даље није ни најмање једноставан задатак, показује инцидент са Су-24, чија је основна сврха да натера Русију да „покаже зубе“, и још једном Европи открије „своју агресивну природу“. Овај крупни међународни инцидент показује да је свака прича о руској „победи“ у Сирији преурањена и неопрезна – Русима је пошло за руком да своје геополитичке ривале затекну и збуне, али та почетна предност неће трајати вечно, и САД и НАТО ће веома брзо консолидовати снаге и окренути своје главне адуте против Русије. Утолико исход руске авантуре у Сирији није ни најмање известан, и велико је питање у којој мери ће Русија имати снаге да догађаје на терену усмери према исходу повољном по њу и њене савезнике, поготово ако се конфликт са ИД отегне у недоглед.

Истовремено, не треба заборавити да је Русија ударцем у Сирији однела једну другу, за њих кудикамо важнију победу. Сиријски конфликт је у потпуности изгурао ситуацију у Украјини из видокруга западних медија и јавности. Ако је дестабилизација Украјине у 2014. била директни одговор на руску дипломатску победу, којом је 2013. спречена ваздушна кампања против Асада (сећате се бродова који су из Сирије одвозили „компоненте за биолошко оружја“ у Европу како би их „уништили“), нови руски контраудар у Сирији послужио је пре свега да се консолидују руске спољнополитичке позиције у „блиском иностранству“, односно управо у Украјини.

Док је конфликт у Донбасу и анексија Крима у 2014. претила да отвори нову епоху Хладног рата, где би практично цела Украјина, непоправљиво затрована антируском хистеријом, била отргнута из зоне утицаја Русије и убачена у „евроатлантску орбиту“, ситуација се у међувремену битно изменила. Прво је Запад кроз преговоре у Минску признао Русији улогу једине силе која у Украјини може да има реалан миротворачки потенцијал, а затим је Русији успело да примирје између побуњених Доњецке и Луганске Народне Републике и ратоборних власти у Кијеву одржи у колико-толико прихватљивој мери.

Прекиди широких ратних дејстава успорили су напредовање антируског сентимента међу украјинским грађанима, и отворили простор за нова политичка трвења у држави, чија је „безалтернативна оријентација на Европу и Запад“ оставила земљу до те мере економски девастирану и политички разорену да је то заплашило и саме западњаке, који су свесни да никада неће моћи да нахране гладна уста која би им остала у Украјини у случају потпуног кидања веза са Русијом.

Када је пажња европских медија и душебрижника из невладиног сектора окренута ка Сирији, Украјина је практично остала заборављена, оставивши простор да Русија поврати део изгубљеног политичког утицаја у земљи. Наравно, ситуација у Украјини је до те мере сложена, а земља толико подељена, да о неком „повратку у руско окриље“ не може бити ни говора.

Уосталом, руски утицај на Украјину је био крајње ограничен још од 1991. године, али Москва је до сада показала да им стрпљења не недостаје, и да ће се задовољити тиме што Запад поново признаје да се ниједно питање у Украјини не може решити без сарадње са Русијом. Таква позиција није нешто нарочито повољна, али је неупоредиво боља од ситуације почетком 2014, када се руско становништво у Украјини налазило пред реалном претњом масовног егзодуса, што би за руске интересе у региону било равно катастрофи.

„Турски ток“ и спољнополитичка врлудања

Као што је већ речено, Русија је за претходних неколико година брижно градила имиџ земље која зна шта хоће и која не бира средства када је потребно да заштити своје интересе и своје савезнике. Упркос низу потеза који су шокирали међународну јавност (анексија Крима, одустајање од „Јужног тока“, интервенција у Сирији), пре свега зато што су директно пркосили америчкој спољној политици у Европи и на Блиском истоку, Москви је пошло за руком да у својим спољнополитичким потезима делује кохерентно и озбиљно и, што је најважније, да своје изненађујуће потезе представи као добро промишљене стратешке кораке, а не као импровизацију и тактизирање.

Да то није баш увек случај, најбоље сведочи најновији конфликт са Турском, која је преко ноћи од „стратешког партнера“ са којим Русија планира огромне економке пројекте дошла до „огорченог ривала“ који обара руске авионе, и коме се уводе санкције. Када је Русија одустала од „Јужног тока“ због европских уцена и подметања клипова у точкове у Бугарској, руске власти су преко ноћи потписале нови уговор са Турском и безмало понудиле овој држави, ако не баш улогу „нове Украјине“, а оно свакако улогу једног од најважнијих гасних чворишта у Европи.

Поред чињенице да је потез био очигледан шамар Бугарској, која је сопственом неразумном политиком ненадокнадиво изгубила могућност да постане једна од најважнијих карика у снабдевању Европе руским енергентима, идеја да би магистрални гасовод који заобилази Украјину у тако широком луку могао да буде технички и економски рентабилан деловала је у најмању руку натегнуто.

Јавност у Србији, која је нарочито отворено навијала за „Јужни ток“, није била ни најмање одушевљена овим „скретањем“ Русије према Турској, не само зато што је пројекат од кога је Србија очекивала огромну корист почео да виси у ваздуху, већ и зато што се Срби с разлогом плаше неоотоманских амбиција Анкаре на Балкану, амбиција које се у великој мери ослањају на проблематичне и Србији ненаклоњене Приштину, Тирану и Сарајево. Али не само то – српски коментатори и теоретичари су се с оправданом сумњом односили према рационалности одлуке да се непоуздана и превртљива (али слаба и поводљива) Бугарска замене за ништа мање непоуздану и превртљиву (али компаративно знатно јачу и амбициознију) Турску. Угледни руски оријенталисти су нас тада уверавали да „Русија зна шта ради“, и да је Ердоганова Турска „суверена држава која зна да препозна и штити своје интересе“, те се на њих може ослонити кудикамо више него на немоћне сателите Вашингтона и Брисела.

Међутим, након првобитног залета, преговори око будућег „Турског тока“ запели су практично одмах на Турском упорном инсистирању на додатном снижењу цене гаса, које је на моменте више деловало као класично цењкање на оријенталном базару, него као „преговори два стратешка партнера“. А „поуздани“ Ердоган је веома брзо направио калкулацију, и проценио да му је више стало до новостеченог утицаја у Сирији преко сопствених наоружаних „побуњеника“ и паравојних снага, и до профита од јефтине нафте која се у традиционално енергетски жедну Турску масовно шверцује са територија под контролом ИД, него до стратешког партнерства са Русијом. Поготово ако се кварење односа са Москвом и саботирање њихових операција у Сирији (кроз, рецимо, неки „лудо несмотрен“ и „импулсиван“ потез као што је рушење руског бомбардера над Сиријом) може наплатити код НАТО савезника, пре свега кроз затварање очију пред поново акутним Курдским питањем.

Након овог Ердогановог преокрета, Русија је била приморана да други пут за годину дана преиспитује своје стратешке енергетске пројекте на Балкану, и да се поново окрене према бирократизованој и „несувереној“ Европској унији. Додуше, Русија није понудила Бугарској поновно отварање „Јужног тока“, без обзира на пасивно-агресивна преклињања и набусите изјаве бугарских власти, већ је одлучила да се врати већ провереном и опробаном пројекту „Северног тока“.

Изградња „Северног тока 2“ имала би крајње негативне последице по Балкан, који не само да би остао без транзита најмање 32 млрд. кубних метара руског гаса кроз своју територију, него би истовремено био приморан да, уместо кроз Украјину, сопствени гас увози кроз Немачку по дужој и потенцијално скупљој траси.

Истовремено, умањивши уцењивачки потенцијал слабе и економски разорене Украјине, Русија је одлучила да Немачкој преда скоро апсолутни монопол на даље испоруке руског гаса Европи. Колико је такав потез био далековид и промишљен, време ће показати, као што ће показати да ли ће „Северни ток 2“ уопште успети да се пробије кроз џунглу бриселске бирократије.

Време отрежњења

Без обзира на све, сиријска криза, као и конфликт у Украјини, показали су да Русија чини огромне напоре да се прилагоди новонасталим глобалним околностима, и да у условима у којима њена привреда и индустрија још нису ухватили замах упоредив са „златним временима“ СССР или Империје, чини све у својој моћи да задржи улогу озбиљног глобалног играча, који се мора поштовати и са којим се мора рачунати. Русија се већ показала као веома поуздан савезник и партнер, који се строго придржава преузетих међународних обавеза, и као рационалан избор сваке земље која жели озбиљно да сарађује са једном великом силом, а на обострану корист.

Проблем Русије, међутим, лежи у томе што највећи број земаља света нема снаге нити политичке воље да чини такве „рационалне изборе“, будући да им над главом виси цела неоколонијална империјалистичка машинерија САД и њених савезника, чији је једини задатак да их спрече у доношењу промишљених и суверених одлука на корист сопствене државе и народа, и да их натера да доносе одлуке у корист западних мегакорпорација, обавештајних служби и званичних и незваничних центара моћи. Утолико је озбиљна сарадња Русије засад била ограничена, било на државе које су довољно велике и моћне да им Вашингтон не може диктирати њихову политику – попут Бразила, Индије или Кине, или довољно политички одговорне да се од овакве врсте колонијалног условљавања директно бране, попут Ирана, Венецуеле, или – Сирије.

Ово значи да се Русија тренутно налази у процесу великог преиспитивања своје спољне политике, која у великој мери значи одбацивање укорењених илузија о „старим савезницима“ из Варшавског пакта, или о „братским словенским државама“ попут Пољске, Бугарске, или Црне Горе. Ове штетне спољнополитичке парадигме није лако искоренити у једном мастодонтском и инертном политичком систему какав је руски, али је то опет нешто што се догађа на наше очи. Руска јавност, ништа мање оптерећена бесмисленим стереотипима, медијским јавашлуком и западном пропагандом него српска, полако почиње да се окреће око себе и да сагледа реалност света који је окружује.

У том отрежњењу, које је у великој мери наступило након крвавог конфликта у Украјини, Русија све више обраћа пажњу и на Србију, која, додуше, претходних година није водила некакву проруску политику, али је са довољно упорности и конзистентности одбијала да се повинује западним диктатима да води антируску политику, да је то у једнаком мери изазвало фрустрације код „српских пријатеља на Западу“, колико и интересовање политичких и медијских кругова у Москви.

Ово повећање интересовања Русије за Србију је очигледно, како кроз стидљиво помаљање руских ставова на медијској сцени Србије, ништа мање стидљиво повећање искоришћења специјалних економских веза које су годинама тавориле заборављене, али и кроз веома конкретну спољнополитичку подршку Србији по питањима резолуције о Сребреници, односно интеграције „Републике Косова“ у Унеско, односно – по свим оним питањима по којима је Србија била спремна да помоћ Русије отворено затражи.

Наравно, да би Србија имала користи од овог постепеног спољнополитичког отрежњења Русије, неопходно је и да српске власти раскрсте са тим ко су им је пријатељ, а ко није. Русија од својих партнера не тражи ништа више од „пријатељства на рационалним основама“ о коме је наглашено говорио српски премијер, али за такву сарадњу је потребно и да се Србија и према осталим „пријатељима“ односи једнако рационално, и да не допушта себи да доноси штетне одлуке по саму себе како би доказала „љубав“ и „приврженост“ својим западним партнерима. У том смислу пример Сирије је изузетно индикативан.

У Србији је изузетно популарно јадиковати како нас „Русија није бранила“, како „није хтела да нам пошаље С-300“ и како је „предала Слатину НАТО“ (додуше, нико не помиње да је српска влада тада пристала да КФОР, у чијем су саставу биле руске јединице, пређе под директну контролу НАТО). Али ево – Русија се није суздржавала да Сирији пошаље оружје (и размести тамо систем С-400), веома категорично је бранила Асада и, када је постало неопходно, послала му је и подршку у виду сопствене авијације, све то у време када се њен народ у Украјини налази под директним нападом.

Међутим, са друге стране, Сирија је била одани савезник СССР и Русије дуже од 40 година, она никада није кокетирала са руским противницима покушавајући да „седи на обе столице“, руску помоћ никада није омаловажавала, а када је нападнута, није захтевала да Русија решава њихове проблеме уместо њих, већ је показала спремност да се бори и да се пуне 4 године опире завојевачу који је отео њене најважније ресурсе, а њене градове претворио у прах и пепео. У свему томе Русија није била идеалан савезник, умногоме је деловала споро и дезоријентисано, али довољно је погледати потпуно уништење Либије, Јемена и Авганистана, и замало избегнути грађански рат у Египту да се види да је то савезништво неупоредиво боља опција од „светле западне алтернативе“.

Исто тако Србија треба да погледа око себе, и да се озбиљно запита да ли је спремна да некоме буде поуздан савезник, и да заједно са земљама које јој желе добро сама сопственим снагама покуша да се искобеља из тренутне беде, или ће да се препусти у руке својим „пријатељима са Запада“, који могу да јој гарантују ону врсту благостања и просперитета коју већ деценијама гледамо у БиХ, Албанији и на Косову.