„Sirijski čvor“ i ruska spoljna politika (I)

Neobična sudbina Asadove Sirije

Kompleksni i mnogostrani građanski rat u Siriji prerastao je na naše oči okvire regionalnog konflikta i izrodio se u međunarodnu krizu nezapamćenih razmera u posthladnoratovskom periodu. Od pada Berlinskog zida bilo je krvavijih sukoba sa strašnijim posledicama, ali u Siriji prvi put imamo direktnu umešanost različitih stranih sila u jedan konflikt, a koje na terenu ne deluju unisono (na osnovu mandata OUN, odluke NATO ili pod uticajem diplomatije SAD), već praktično paralelno ostvaruju sopstvene interese, podržavajući različite zaraćene strane. Istovremeno, kriza koja je nastala oko rušenja ruskog bombardera Su-24 podsetila je celu planetu koliko je zapravo put do šireg konflikta sa dalekosežnijim posledicama prav, ravan i kratak. Istovremeno, sudbina sirijske države i Asadovog režima zanimljiva je sama po sebi.

Protesti tzv. „Arapskog proleća“ počeli su u ovoj zemlji među prvima, ali dok je „Proleće“ u Egiptu, Alžiru, Tunisu i Libiji sagorelo i otvorilo put ka novim političkim procesima i realnostima, u Siriji se ono pretočilo u jedan naročito prljav i destruktivan građanski rat koji ni danas, četiri godine kasnije, ne pokazuje znake jenjavanja. Istovremeno, za razliku od pukovnika Gadafija, koji je u Libiji na svojoj strani imao širu popularnost i najviši ekonomski standard u Africi, pa je ipak mučki ubijen, predsednik Asad, koji se suočavao sa manje-više identičnom režijom državnog prevrata kao i Gadafi, uspeo je koliko-toliko da žonglira sa realpolitičkim faktorima i očuva kontrolu nad većinom gusto naseljenih oblasti Sirije.

Naravno, razlog ove iznenađujuće izdržljivosti Asadovog režima je samo jedan i opštepoznat – Rusija. Sirijski predsednik tokom celog građanskog konflikta u svojoj zemlji uživao veoma ozbiljnu diplomatsku podršku Rusije na svim međunarodnim nivoima, što je isključilo mogućnost „legalne vojne intervencije“ NATO pod mandatom OUN, kao i mogućnost legalizovanja samoproglašenih institucija „sirijske opozicije“ na međunarodnom nivou. Na zapadno naoružavanje i podršku „opoziciji“ Rusija je odgovorila naoružavanjem i obukom Asadovih vojnika, i taj upliv ruske vojne tehnike je umnogome zaslužan što Asadove snage do sada nisu vojno poražene. Najzad, Rusija je pripretila da će Siriju naoružati savremenim protivvazdušnim sistemima ako se NATO odluči da je unilateralno bombarduje kao Libiju ili SR Jugoslaviju, a kada je „Islamska država“ postala realna pretnja Asadu, započeli su sopstvenu vazdušnu kampanju protiv ID, što je još jednom potez bez presedana od formiranja Ruske Federacije.

Pogotovo je ulazak ruskih vazdušnih snaga u direktna borbena dejstva predstavljao iznenađenje za međunarodnu javnost. Mnogi mediji i komentatori su tim potezom bili vidljivo zatečeni, pre svega ako se ima u vidu da su Rusi u toliko navrata propustili bolje prilike da primene tzv. „doktrinu Medvedeva“ iz 2008. g., koja dozvoljava upotrebu ruskih vojnih snaga u inostranstvu „u cilju zaštite života i dostojanstva“ ruskih građana. Rusija nije upotrebila svoje vojne snage da bi regulisala konflikt u Ukrajini u kome je rusko stanovništvo bilo pod direktnim udarom, čak ni nakon spaljivanja Doma sindikata u Odesi u maju 2014. godine, koje su mnogi videli kao idealan povod za rusku vojnu intervenciju, a ruska vojska na Krimu je sve do prisajedinjenja delovala u okvirima postojećeg mandata Crnomorske flote, uz angažovanje specijalaca (tzv. „pristojnih ljudi“) bez ruskih vojnih oznaka kao defacto paravojnih snaga u službi lokanih krimskih vlasti. Naspram ove „suzdržanosti“ u Ukrajini, ruska politika u Siriji bila je znatno glasnija i otvorenija, a kulminirala je angažovanjem ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga u borbama protiv ID, a nakon obaranja bombardera Su-24, i raspoređivanjem elemenata ruske PVO (uključujući i sistem S-400 „Trijumf“) u Siriji. Ako je zvanični povod za intervenciju i bila zaštita ruskih građana od islamskog terorizma, nije jasno u kojoj meri ruske građana „Islamska država“ ugrožava više od, recimo, ukrajinskog neonacističkog „Desnog sektora“, tim pre što se obe organizacije na identičan način „zabranjene u Rusiji“.

Sirija je na tako postala novi poligon za globalno razračunavanje velikih sila, a u slučaju Rusije, poligon za demonstraciju novostečenog diplomatskog i geopolitičkog uticaja izvan svojih granica, što je umnogome stvorilo uslove za Asadov otpor, što pobunjenicima i islamistima pod direktnom kontrolom Zapada, što „Islamskoj državi“, u čijem je nastajanju Zapad igrao centralnu ulogu, a koja je ideološki i ekonomski veoma bliska sa nekim od zapadnih tradicionalnih saveznika, poput Turske i Saudijske Arabije. Bez ambicija da se u obziru uzmu svi ključni elementi kompleksne geopolitičke situacije u Siriji i širem region, ovde ćemo se fokusirati na rusku politiku i redom razmotriti nekoliko važnih aspekata nove ruske spoljnopolitičke doktrine koja se razvija pred našim očima.

Ruski naspram NATO intervencionizma

Rusiju su sa Zapada nebrojeno puta optuživali da „globalnu politiku hoće da vrati u XIX vek“. Ova opaska, zamišljena kao derogativna, uvek je zanemarivala činjenicu da je XIX vek, u kome su spoljnopolitički subjekti bile jake nacionalne države sa sopstvenim vojskama, diplomatijama, i interesima, u poređenju sa XX vekom bio period relativnog mira, a da je blokovska spoljna politika u XX veku u više navrata dovodila do eskalacije regionalnih sukoba u svetske i masovne ratove, kao i do same ivice nuklearnog rata. Naspram ove dvadesetovekovne politike „blokovskog statusquo“, „postmoderna“ diplomatija i politika posle pada Berlinskog zida uglavnom se svodila na sprovođenje geopolitičke samovolje SAD uz manje ili više napora da se ona legalizuje u OUN, pri čemu je upravo Rusija često bila ta koja je „odbijala da se uključi u program“ i „ide u korak sa vremenom“. Naravno, status NATO kao unilateralnog „svetskog policajca“ podrila je i obesmislila sama Amerika, prvo zaobilazeći Savet bezbednosti tokom agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine, a zatim i same institucije NATO prilikom agresije na Irak. Baš kao u slučaju proglašenja nezavisnosti i aneksije Krima, Rusija je po pitanju Sirije mogla da se pozove na američko rušenje međunarodno-pravnog poretka i da konstatuje da je „ništa ne sprečava“ da povuče određene jednostrane poteze u spoljnoj politici.

Pa opet, ruska intervencionistička politika sa intervencionizmom NATO poklapa se samo u onoj meri, u kojoj su obe sile u različitim prilikama delovale u okvirima mandata OUN – NATO u Bosni i Avganistanu, a Rusija u Moldaviji i Gruziji – kao i utoliko što se obe strane pozivaju na „globalnu borbu protiv terorizma“. Ali tu se svaka sličnost završava. Mehanizam NATO intervencija podrazumevao je u većini slučaja medijski generisane „humanitarne krize“ koje bi, zatim, poslužile kao osnov za spinovanje javnog mnjenja u smeru lažne „moralne odgovornosti“ prema „kršenju ljudskih prava“. Ovakva doktrina je do sada nebrojeno puta kritikovana, ali čak i takva, klimava kakva jeste, često je ustupala mesto otvorenim i sebičnim interesima vodećih zemalja-članica Alijanse, ili njihovih korporativnih elita, koje su vojne operacije pokretale na ime „borbe protiv terora“ i „zaštite nacionalnih interesa“, a koje su se po pravilu završavale kolonijalnim porobljavanjem nesrećne zemlje koja se na taj način „demokratizuje“. Ova ratnohuškačka i krvožedna politika išla je ruku pod ruku sa do sada neviđenom kontrolom medijskog diskursa, i za sada je dovela globalnu civilizaciju ne samo do potpune razgradnje sistema međunarodnog prava, već i do apsolutne relativizacije pojmova istine, pravde i moralnosti na međunarodnom nivou, što je za prirodnu posledicu imalo novu plimu nasilja i terorizma.

Ovo nas dovodi do druge karakteristike NATO intervencija – one su se do sada pokazale katastrofalno neuspešnim u pogledu postizanja svojih proklamovanih ciljeva. Za organizaciju koja za svoj posao proglašava „mir“, „stabilnost i razvoj“, te „zaštitu bezbednosti i ljudskih prava“, Alijansi do sada nijednom nije pošlo za rukom da ove i ovakve ciljeve obezbedi. U BiH su instalirali nefukcionalan i dubinski korumpiran državni sistem sa strancima na čelu, koji od novog rata pre sprečava umor i zazor građana od novog konflikta, nego odgovorna delatnost stranih predstavnika.

Na Kosovu je instalirana (i priznata kao nezavisna) mafijaška pseudo-država pod kontrolom terorista, kriminalaca i švercera narkotika i njihovih američkih poslovnih partnera, dok su uslovi za život mizerni i za albansku većinu, a Srbe i druge manjinske narode da ne pominjemo. Avganistan, Irak, Libija, a dobrim delom i Sirija, od organizovanih, stabilnih i suverenih država pretvorene su u teritorije, u faktičke terraenullius unutar kojih „red i zakon“ predstavlja svaka grupa ljudi koja raspolaže sa dovoljnom količinom naoružanja i bahate samovolje, i unutar kojih više ne važe nikakve međunarodne norme, konvencije, niti ljudska prava.

Nekompetencija NATO-zemalja je pri tome tolika, da su u okviru ovih sukoba u više navrata naoružavali i obučavali oružane grupe protiv kojih će kasnije ratovati. Istovremeno, ratni zločini, civilne žrtve i druga „kolateralna šteta“ NATO intervencija je po pravilu ogromna, i dodatno osporava svaki autoritet ove vojne organizacije. Bez preterivanja se može reći da je svaka zemlja u koju je NATO donosio „mir i stabilnost“ višestruko ekonomski i politički unazađena, a veliki broj njih je doveden u bezmalo pretpolitičko i pretcivilizacijsko stanje „rata svih protiv svih“.

Naspram ove neslavne reputacije SAD i NATO, delatnost ruske vojske van granica Rusije bila je znatno ređa, ali sa znatno impresivnijim rezultatima. Ne računajući unutrašnji konflikt u Čečeniji, koja opet danas predstavlja jednu od retkih konfliktnih zona u kojima se može osetiti napredak i stabilizacija, ruska vojska se pokazala izuzetno sposobnom i profesionalnom, kako tokom osmodnevnog gruzijskog rata 2008. godine, tako i tokom operacije prisajedinjenja Krima Rusiji 2014. godine. Rusi su u oba slučaja delovali oštro, munjevito i efikasno, sa ciljem da se u najkraćem roku onemogući dalji nastavak i eskalacija konflikta, uz minimalne žrtve i „kolateralnu štetu“. Gruzijska vojska je teško stradala u ratu sa Rusijom, ali Gruzija nije sistematski uništavana na način na koji je to NATO radio u Jugoslaviji i Libiji, a država posle rata nije postala postapokaliptična bestragija. Pri tome su osnovni zadaci operacije – zaštita civilnog stanovništva Južne Osetije i Abhazije i prekid oružanog konflikta – ispunjeni u potpunosti. Naspram ove dve operacije, intervencija u Siriji je još uvek u toku, i teško je podvući crtu, ali se većina komentatora (uključujući i komentatore na zapadu) slaže da je su ruske VKS imale kudikamo veće rezultate u borbama protiv „Islamske države“ za nešto više od mesec dana, nego NATO snage za godinu dana.

Međutim, jedna druga stvar je specifična kada je u pitanju ruska intervencija u Siriji. Ruske snage su jedina strana sila u zemlji čije je prisustvo tamo legalno, budući da su one došle na poziv legalne i (još uvek) međunarodno priznate vlade, pozivajući se na skoro zaboravljeni pojam savezništva. Iako nema nikakve sumnje u tome da Rusija u Siriji štiti svoje neposredne interese, najvažniji od kojih je svakako očuvanje njihove jedine vojne luke u Sredozemnom moru, rusko mešanje u sirijski konflikt, kudikamo više nego mešanje evropskih zemalja i SAD, primarno je usmereno na okončanje konflikta, a ne na njegovo perpetuiranje adinfinitum, kao što je slučaj u svim zonama koje su „umirivale“ NATO zemlje. Utoliko se mora primetiti da je prisustvo ruskih snaga u Siriji istinski „faktor mira i stabilizacije“, baš kao što je teško osporiti da se Rusija kudikamo dobronamernije i prijateljskije odnosi prema Siriji, nego SAD prema svojim „partnerima“ u regionu.

Ovo je dovelo do velikog rasta popularnosti Rusije, kako u samoj Siriji, tako i u šiitskim Iraku i Iranu, ali i sunitskom Egiptu, gde se Rusija posmatra kao istinski partner i saveznik, a ne kao strani zavojevač i kolonizator. Ako se tome doda da Rusiji polazi za rukom da vojno interveniše u regionu, a da istovremeno održava dobre odnose i sa Iranom, i sa Izraelom, mora se priznati da rezultati geopolitike na Bliskom Istoku nisu zanemarljivi, pogotovo kada se ima u vidu koliko manje novca Moskva ulaže u region od njenih „partnera sa Zapada“.

Rusko „jahanje talasa“ zapadne propagande

Jedan od značajnijih aspekata ruskog angažmana u sirijskom konfliktu jeste njihova mogućnost da iznova testiraju medijsko-propagandnu strategiju koju su sa velikim uspehom upotrebili u Gruzijskoj kampanji 2008. godine. Reč je o neobičnoj primeni ruske vojne doktrine „disproporcionalnog odgovora“ u medijskoj sferi. Otkako je počeo da se bavi reformom ruske armije, ruski predsednik Vladimir Putin nebrojeno puta je naglašavao da Rusija „ne namerava da se uvuče u novu trku naoružanja“, niti pretenduje da da prekomereno opterećuje vojni budžet izdacima za odbranu, već će umesto toga gledati da maksimalno koristi resurse koje ima na raspolaganju (pre svega u svetu nenadmašni raketni potencijal) kako bi obezbedila zemlju od opasnosti oružane agresije. Ako se budžeti Rusije i SAD ne mogu porediti na planu izdataka za odbranu, ruski uticaj na globalnu medijsku sferu i formiranje javnog mnjenja je tek apsurdno mali kada se uporedi sa količinom novca i resursima koje SAD ubacuju u svetske medije.

I mada delatnost ruske anglojezične televizije RT i drugih međunarodnih medija kontinuirano izaziva frustracije među zapadnim propagandistima, nije nikakva tajna da je njihov uticaj na globalnom planu minoran, pogotovo nakon što ih je konflikt u Ukrajini naterao da zastupanju sopstvenih stavova pristupe znatno agresivnije i „bez rukavica“. Nema nikakve sumnje da se ta situacija srednjoročno neće izmeniti, i da Rusija verovatno nikada neće biti u prilici da troši na kontrolu medija onoliki novac, koliki troše Amerikanci i njihovi saveznici.

Međutim, kao što je rečeno, alternative kupovini i kontroli medija postoje, i Rusi iz godine u godinu postaju sve veštiji u njihovom korišćenju. Kada je izbila Gruzijska kriza, ruska vojska i vlada je, u saradnji sa ruskim medijima, munjevito reagovala učinivši dostupnim ogromnu količinu ekskluzivnih materijala sa lica mesta, koje je ponudila stranim medijskim kućama. Zatečene izbijanjem rata na dan spektakularnog otvaranja Olimpijskih igara u Pekingu, zapadne medijske kuće nisu imale pripremljene medijske kampanje koje bi Ruse prikazale kao agresore na Gruziju, a njihovi urednici nisu mogli da odole objavljivanju ekskluzivnih materijala, plašeći se da će „njihova konkurencija to učiniti pre njih“. Kada su se zapadna propagandna odeljenja konsolidovala i „zavrnula slavinu“ ruskom pristupu zapadnim medijima, bilo je već kasno – vest o gruzijskom napadu na Osetiju bila je opštepoznata, kao i činjenica da Rusija dole deluje u okviru mandata Ujedninjenih nacija.

Glavni štab ruskih oružanih snaga je u jednom trenutku čak maestralno okrenuo jedan od centralnih zapadnih medijskih simulakruma protiv samog Zapada, izjavivši, kako „ruski mirotvorci neće dopustiti da se u okviru njihovog mandata ponovi Srebrenica“. Tako je Srebrenica, koja na Zapadu vrši konkretnu ulogu zaplašivanja evropske i zapadne javnosti „unutrašnjim evropskim zlom“, koje može da iskrsne svaki čas, ako se samo ugrozi evroatlantska bezbednosna osovina, nakratko postala oruđe ruskog propagandnog rata protiv Zapada (uz jasne implikacije da je sam Zapad kriv za ono što se u Srebrenici dogodilo).

Ova medijska doktrina podrazumeva svojevrsno „jahanje talasa“ zapadne propagande umesto uzaludnih pokušaja da se ti talasi zaustave. Ruski zvaničnici su već verzirani u ovoj strategiji, a niko u tolikoj meri kao ruski predsednik lično. Svesni da su oni uvek izvori „prvorazrednih novosti“, kojima redakcije zapadnih medija u večitoj poteri za tiražom, gledanošću i novcem ne mogu da odole, pažljivo biranim provokacijama i spinovima oni su do sada nebrojeno puta sa velikim uspehom približavali svoje stavove zapadnoj publici uprkos svojstvenim naporima tih istih zapadnih medija da ih u tome osujete. Vojna kampanja protiv „Islamske države“, međutim, predstavlja u medijskom smislu do sada najveći trijumf ruske spoljne politike.

Rusi su strpljivo čekali i gledali dok zapadni mediji od „Islamske države“ prave novu „Al-Kaidu“, iskarikirano i beslovesno otelotvorenje zla, čija je jedina svrha da unište bogata i prosperitetna zapadna društva, ako se ona i na sekundu odreknu zaštite svojih bezbednosnih i vojnih struktura. Pri tome, uloga „Islamske države“ na Zapadu uvek je bila čisto medijska – naduvana opasnost od ove najnovije „globalne terorističke organizacije“ služila je pre svega da se povrati poljuljano poverenje u državnu bezbednost nakon serije skandala sa „Vikiliksom“, Evardom Snoudenom i Bredlijem Maningom, kao i da perpetuira neumorni rad američke ratne industrije na Bliskom istoku. I naravno, u skladu sa već razrađenom medijskom strategijom američke sapunske opere, ova medijska kampanje protiv „Islamske države“ se razvlačila, a američki i NATO zvaničnici nećkali i premišljali o „odgovorima na pretnju“ u duhu Šekspirovog Ričarda Trećeg, dok su istovremeno, preko svojih saveznika u Turskoj i Saudijskoj Arabiji, odnosno preko svojih plaćenika među „sirijskom opozicijom“ perpeturali konflikt, i polako uništavali Siriju kamen po kamen, istovremeno profitirajući od evropske prestravljenosti pred talasom izbeglica i migranata koji je zapljusnuo obale Starog kontinenta.

Naravno, post hoc i nije neko iznenađenje što su Rusi iskoristili priliku, „utrčali na gotovo“ i počeli da nanose prve ozbiljne udare „Islamskoj državi“, istovremeno promovišući Asadove snage kao jedinu realnu vojnu silu koja može da se na terenu sukobi sa islamistima, i prikupljajući svesrdnu podršku iračkih i iranskih vlasti, koje podjednako u ID vide „američko maslo“ i ozbiljnu (i veoma realnu) pretnju po sopstvenu bezbednost. Rusi su još jednom reagovali munjevito, pribrano i organizovano, i na taj način opet uhvatili medijsku mašineriju Zapada na spavanju. Dok je njihova avijacija profesionalnim, efikasnim i preciznim delovanjem ostavljala utisak respektabilne vojne sile koja se ozbiljno bavi rešavanjem problema koji su Amerikanci „zakuvali“, ruske vlasti bombardovale su medije pažljivo pripremljenim izjavama protiv globalnog terorizma i islamizma, upozorenjima na opasnost od poplave migranata i humanitarne katastrofe, pozivima na globalnu akciju i jedinstvo, drugim rečima – svim onim za šta je zapadna publika već bila pripremljena od strane svojih sopstvenih medija. I sve je to opet bilo praćenom poplavom ekskluzivnih materijala, satelitskih snimaka, reportaža – svega onoga čemu zapadni mediji ne mogu da odole. Rusija je tu bitku dobila čim ju je započela – nije bilo teoretske šanse da se sluđenim građanima SAD i Evrope objasni da je „Rusija agresor i smutljivac“ koji „podržava diktatora Asada“.

Opasnost od ID i migranata bila je toliko prenaglašena i opipljiva da zapadna javnost ništa drugo nije ni htela, ni mogla da vidi. Tragikomični pokušaji da se Rusija optuži da „bombarduje mirnu opoziciju“ i „dobre pobunjenike“ naišla je na ismevanje u zapadnim medijima, baš kao i groteskni pokušaj Zapada da „naoruža dobre islamiste kako bi se borili protiv loših islamista“.