Sirija, kolevka civilizacije kao tempirana bomba arapskog sveta

Sirija je na redu. Ovom konstatacijom moramo početi tekst koji je posvećen krvavim sukobima u ovoj arapskoj zemlji. Istorija Sirije je jako duga o čemu sasvim jasno govori  sledeći citat: “nalazite se na mestu gde se može čuti glas istorije, gde samo tle sadrži otiske najstarijih civilizacija sveta, od kojih neke potiču iz perioda četvrtog milenijuma pre Hrista. Sama imena lokaliteta evociraju na početak priče čovečanstva: Mari, Ebla, Ugarit, Amrit, Apamea, Doura-Europus, Palmira, Bosra, Damask, Alepo, Hama, Latakia...”.[1]

Sirija predstavlja kolevku savremene civilizacije[2] jer se na teritoriji pomenute zemlje agrikultura u svom potpuno razvijenom obliku prvi put javila na svetu. Ova zemlja važi kao veoma liberalna islamska zemlja koja je najtolerantnija muslimanska državu na svetu u kojoj je čak i zabranjeno nošenje nikaba na univerzitetima[3] i u kojoj postoji maksimalno poštovanje verskih prava ne malog broja hrišćana koji čine oko 11 procenata stanovništva.[4] Nažalost, ova zemlja danas predstavlja krvavo poprište sukoba između vojske i, kako zapadni mediji uporno insistiraju, “protestanata” koji zahtevaju navodnu demokratizaciju zemlje i uvođenje višestranačkog sistema, kao i smanjenje uticaja mladog sirijskog lidera Bašara al Asada, oftamologa po profesiji, i smanjenje uticaja vladajuće Baat partije. Al Asad je regionalni sekretar navedene partije koja je osnovana u Damasku 1946. god. od strane arapskih intelektualaca i od tada se proširila na mnoge zemlje arapskog sveta. Partija Baat je jedina politička struja na vlasti u Damasku od 1963. god. Bašar al Asad je postao predsednik Sirije 2000. god. nasledivši svog oca Hafeza al Asada nakon njegove smrti. Hafez al Asad je uspeo da učvrsti centralnu vlast u Damasku koja je prethodno bila ugrožena brojnim državnim udarima koji su uglavnom bili organizovani od strane administracije predsednika Ajzenhauera. Osim toga, Hafez al Asad je umnogome doprineo da Sirija postane napredna zemlja jer je 1973. uveo Ustav koji je garantovao jednaka prava ženama u sirijskom društvu. Međutim, Hafez je isto tako poznat i po uvođenju ekonomskih reformi koje su otvorile zemlju prema stranom tržištu. Hafez je takođe ulagao u razvoj obrazovnog sistema kao i u razvoj zdravstva.

Danas se ova prelepa zemlja, prepuna kulturno istorijskog blaga[5], nalazi pred ivicom građanskog rata i poput Libije njene oružane snage se bore protiv “demonstranata” koji se navodno zalažu za veću demokratizaciju sirijskog društva. Moramo da konstatujemo da je na delu identičan scenario koji je primenjen i u Libiji, koju avijacija NATO pakta besomučno bombarduje iz dana u dan, pri čemu strada ogromni broj civila i dece. Međutim, uprkos tome što situacija u Siriji u mnogim aspektima veoma podseća na Libiju, ona se u drugim aspektima potpuno razlikuje od tragične situacije koja je zadesila pomenutu severnoafričku zemlju.

Libija i Sirija – da li je moguće povući paralelu?

Na osnovu izveštaja sirijskih organizacija za zaštitu ljudskih prava u nasilju u ovoj zemlji do sada je stradalo 1 297 civila i 340 pripadnika sirijskih snaga bezbednosti.Vašington nastavljasa poznatom politikom optuživanja Irana za podršku koju Ahmadinedžad pruža predsedniku Sirije u napadima na “prodemokratske“ snage u zemlji i urgira da Asad prestane sa napadima na civile, ali su ovi zahtevi očigledno upućeni na pogrešnu adresu. Državna sekretarka Hilari Klinton je u jednoj od svojih brojnih izjava navela da: “Iran podržava nemilosrdne napade Asadovog režima na mirne demonstrante”.[6]

Britanski ministar inostranih poslova Vilijem Hejg takođe se založio da se u Savetu bezbednosti usvoji rezolucija koja bi privolela Siriju da “odgovori na legitimne proteste, oslobodi političke zatvorenike, omogući pristup internetu i da sarađuje sa visokim Komesarom UN za ljudska prava.” Veoma je indikativno to što je Hejg naglasio da ne postoji mogućnost međunarodne vojne intervencije (koja, da podsetimo, nije odobrena nijednom rezolucijom Saveta bezbednosti) radi navodne zaštite civilnog stanovništva kao što se dogodilo u Libiji. “U slučaju Libije postojao je jasan poziv Arapske lige za preduzimanjem akcije i to je predstavljalo jasnu intervenciju Arapske lige, ali ne postoji takav poziv u slučaju Sirije”.[7] Naravno, ove Hejgove reči upućuju na suštinsko i duboko licemerje zapadnih diplomata i zvaničnika koji pravdaju vojnu agresiju protiv suverene zemlje navodnim zahtevom Arapske lige koji nije uopšte ni postojao u formi koju je naveo Hejg. Hejg je mreži “Sky News” takođe izjavio sledeće: ”verujem da je vreme da Savet bezbednosti donese jasnu izjavu one vrste za koju se mi zalažemo”. Naravno, u ovom kontekstu ne moramo ni da pominjemo u kojoj meri se NATO pakt pridržava bilo kakvih rezolucija Saveta bezbednosti ili UN uopšte.  

I ponovo kao i u slučaju Libije, zapadni mediji sasvim jednostrano izveštavaju o sukobima u Siriji i navode podatke o ogromnim civilnim žrtvama, kao i o navodnoj činjenici da su pripadnike sirijskih snaga bezbednosti ubile njihove kolege jer nisu hteli da pucaju na sopstveni narod(!). Ne možemo da se otrgnemo utisku da je na delu medijski pristup koji predstavlja sliku u ogledalu onoga što je predstavljalo uvod u NATO “intervenciju” u Libiji. Ali u nastavku ćemo videti da se situacija u Libiji (koja je izgubila međunarodnu podršku, a pri tome mislimo prevashodno na njenog lidera Moamera Gadafija) ipak u potpunosti razlikuje od Sirije koja se, po svemu sudeći, može osloniti na podršku Rusije i Kine u Savetu bezbednosti. Na primeru već pomenute Libije možemo jasno da uvidimo da se NATO ponaša kao srednjevekovna imperija koja oko sebe okuplja vazalne zemlje koje su spremne da daju “doprinos” u borbi za tzv. poštovanje ljudskih prava, a čini se da je cilj Zapada da se upravo destabilizuju ili unište  režimi liberalnih islamskih zemalja kako bi se izazvali novi sukobi i stvorile neuralgične tačke širom sveta koje bi pak poslužile kao opravdanje za neke buduće vojne intervencije. Sve nalikuje dobro oprobanom šablonu. Zapadne zemlje pre svega ne uvažavaju specifičan kulturno-istorijski milje, okruženje i mentalitet stanovništva pomenutih zemalja, jer ukoliko stabilan režim padne u ovim državama, to širom otvara vrata anarhiji i islamskom fundamentalizmu. Tako da svaku vrstu argumenta koji počiva na tome da su režimi u ovim zemljama autokratski i nedemokratski i da guše elementarne ljudske slobode možemo u načelu odbaciti kao najobičniju praznu demagogiju, jer ono što istinski guši ljudska prava jesu sukobi i anarhija koji su neosporno inicirani uticajem stranog faktora.                           

svom, dugo očekivanom, obraćanju javnosti 20. juna, sirijski predsednik je pomenuo i optužio zaverenike za sukobe u zemlji i pomenuo je da oni koriste najsavremenija komunikaciona sredstva koja su dobili iz stranih izvora. Sirijski predsednik pri tome nije pomenuo koji bi to “strani izvori“, mogli biti, ali je nesumnjivo mislio na SAD i Izrael koji bi mogli podržati pobunjenike protiv njegovog režima.[8] [9]                          

Stanje u Siriji svakim danom se sve više pogoršava, dok se borbe inteziviraju kako na jugu u gradu Deraa[10] tako i u predgrađu Damaska, ali i na severu zemlje gde je sirijska vojska nastavila obračun sa protivnicima režima u blizini granice sa Turskom. Na osnovu situacije na terenu možemo da se uverimo u tačnost Hejgovih reči, jer zaista Sirija veoma nalikuje na arapsku džamahiriju, međutim, Sirija ipak nije Libija. Naime, u Libiji je navodna tortura Moamera Gadafija dovela do opšte pobune protiv njegovog režima, a svakodnevno imamo priliku da se uverimo da nije reč ni o kakvim demonstrantima već o naoružanim pobunjenicima koje obučavaju operativci CIA i pripadnici britanskog SAS-a[11]. Slični ako ne isti scenario imamo u Siriji, ali na primeru ove zemlje nemamo priliku da se uverimo na koga to zapravo sirijski vojnici pucaju. Zapadni mediji konstantno izveštavaju da je reč o civilima, ženama i deci koji stradaju usled konstantne vatre Sirijskih snaga bezbednosti. Međutim, možemo sasvim razložno da postavimo pitanje kako je moguće, ukoliko su ti izveštaji istiniti, da je u sukobima poginulo i više od 340 pripadnika sirijskih snaga bezbednosti? Da li su nenaoružani civili iz zasede ubili 120 pripadnika oružanih snaga Sirije?[12]. Čak je i agencija “Rojters” prenela da su stanovnici grada Jisr al Šughuru, koji je od Damaska udaljen 330 kilometara u poslednja tri dana “molili za pomoć i brzu intervenciju vojske” nakon terora oružanih bandi koje se navodno bore za veću demokratizaciju sirijskog društva kako to uporno nastoje da predstave zapadni izvori informisanja i američka administracija. U izveštaju agencije “AFP” pominje se da su se policija i agenti službe bezbednosti sukobili sa stotinama naoružanih muškaraca pre nego što su uspeli da oslobode pomenuti grad.  

“Tokom vikenda ubijeno je najmanje 35 osoba u operaciji sirijske vojske na gušenju antivladinih protesta protiv jedanaestogodišnje vladavine predsednika Bašara al Asada”, izjavio je čelnik Sirijske organizacije za nadgledanje ljudskih prava čije je sedište, ne iznenađuje, upravo u Londonu.[13] Grad od oko 40 000 stanovnika na oko 20 kilometara od granice sa Turskom je uglavnom napušten, a mnogi koji se dosada nisu evakuisali su pokušali da pobegnu.

Kakvu dimenziju i formu može poprimiti već unapred pripremljeni scenario govore i navodni aktivisti otpora Bašaravom režimu čije izjave prenose zapadni mediji. Prema datim izveštajima došlo je tobože do “pobune unutar vojske, jer su vojnici odbili da izvrše naređenje da primene silu protiv demonstranata, te su ubijeni od svojih kolega”. Možemo da se prisetimo potpuno istih izjava u slučaju Libije kada su navodni svedoci tvrdili da su snage lojalne Gadafiju ubijale vojnike koji nisu hteli da pucaju u nenaoružane demonstrante(!). “DŽisr je gotov, zbrisan”, rekao je za agenciju čovek koji se predstavio kao Abu Ali. Taj navodni svedok tvrdi da Asadovi ljudi ubijaju sve u vojsci , policiji i ostalim službama koji se ne drže slepo njegovih naredbi”. Naravno ovo se vrlo lako može protumačiti kao još jedan vid medijskog rata, jer teško je očekivati da su poginuli pripadnici Sirijske armije nastradali od svojih kolega što predstavlja opravdanje za aktivnosti raznih grupa i organizovanih bandi koje predstavljaju većinski sastav “pobunjenika” protiv sirijske vlade. General sirijske vojske izjavio je da vladine trupe gone samo one koji su odgovorni za ubistvo pripadnika snaga bezbednosti. Vojska tvrdi da postoje masovne grobnice u kojima počivaju likvidirani pripadnici sirijskih snaga bezbednosti.[14],[15].   

Nažalost,mnogo civila je tragično nastradalo, ali nesumnjivo je da je većina civila (moramo da pomenemo da se brojem stradalih civila putem elektronskih medija uvek manipuliše kada je u pitanju ostvarivanje strateških ciljeva) stradala pod unakrsnom vatrom pripadnika armije i tzv. opozicionih snaga koje podržavaju SAD, Izrael i NATO. Naime, sajt “Vikiliks“ objavio je podatak da je Stejt department tajno finansirao sirijske opozicione organizacije, o čemu je pisao i  „Vašington post”[16]. Stejt department je, prema tim izveštajima, navodno, od 2006. godine grupi koja se protivi aktuelnom režimu u Damasku dao šest miliona dolara koji su iskorišćeni za pokretanje satelitske televizije  „Barada”, sa sedištem u Londonu, ali i za finansiranje aktivnosti u samoj Siriji, pri čemu se ne pominje vrsta navedenih aktivnosti.

Agencija “Rojters” je navela da ni „Vašington post” ni Stejt department nisu hteli da komentarišu autentičnost diplomatske prepiske niti da odgovore na pitanja o finansiranju televizije „Barada”. Ugo Čaves je naravno podržao Asada  rečima da su: ” sada u Siriji nastali neki tzv. politički pokreti, uz nekoliko smrtnih slučajeva…A sada oni optužuju predsednika da ubija svoj narod a kasnije će jenki da dođu i bombarduju narod da bi ga spasili”. Čaves je ove reči izgovorio na državnoj televiziji.[17]

Naravno, ne radi se o “nekoliko” smrtnih slučajeva, već se radi o stotinama poginulih civila i pripadnika oružanih snaga koji sigurno nisu stradali od svojih kolega ili od tih istih nedužnih civila koji su se nesrećno našli na udaru izmeću čekića i nakovnja, odnosno sirijske vojske i naoružanih grupa i pobunjenika kojima pomoć gotovo sigurno pristiže iz inostranstva što dodatno komplikuje situaciju u ovoj zemlji i što može dovesti do sukoba kome se ni ne nazire kraj. Da rezimiramo, situacija u Siriji je izuzetno teška, ali ne treba ad hoc prihvatiti pojednostavljenu i rudimentarnu sliku koju nude zapadna sredstva informisanja koja se može svesti na jednu jedinu maksimu koja glasi: narod u zemljama poput Sirije i Libije je ustao protiv represivnog režima koji krši osnovna ljudska prava”, što je postala vrsta mantre koju politički lideri na Zapadu neprestano ponavljaju. Ta priča je odavno izgubila svaki kredibilitet, jer činjenica je da Zapadu  a pre svega Izraelu smeta jaka Sirija i da pod izgovorom kršenja ljudskih prava SAD žele da stvore još jednu Libiju. Međutim, u slučaju Sirije situacija se umnogome razlikuje od one u Libiji. Naime, sama Hilari Klinton rekla je da SAD neće intervenisati u Siriji. Razlozi za to su brojni ali postoje različiti tipovi intervencije koje se ne moraju isključivo odvijati iz vazduha kao u slučaju Libije. SAD će pre svega pokušati da dovedu do unutrašnje destabilizacije zemlje, što je trenutno ključni zadatak “mirnih demonstranata” i “civila”.

U intervjuu za mrežu “Si-Bi-Es” Klinton je rekla da SAD užasnute nasiljem u Siriji, ali da su okolnosti drugačije nego u Libiji, gde je Moamer Gadafi upotrebio avijaciju i teško naoružanje protiv civila. “Svaka pobuna u arapskom svetu je drugačija i priča za sebe. Mi osuđujemo nasilje u Siriji, mi pozivamo ovu, kao i druge vlade, da odgovore na zahteve naroda, da ne pribegavaju nasilju, dozvole mirne proteste i počnu proces ekonomskih i političkih reformi”, rekla je Hilari Klinton.[18]

Bitka na diplomatskom polju i međunarodni položaj Sirije

“Sirijska vlada obećala je građanima veće slobode i reforme, uključujući i moguće ukidanje zakona o vanrednom stanju, koji je na snazi više od četiri decenije. Posle serije krvavih anti-vladinih protesta, te promene je saopštila savetnica sirijskog predsednika, Butaina Šaaban, koja je navela da će vlada “proučiti” ideju o ukidanju zakona o vanrednom stanju”.[19]Ovo su reči kojima se predsednikova savetnica obratila novinarima na konferenciji priređenoj u Damasku 24. marta. Ona je takođe istakla da vlada radi na zakonu kojim bi se dozvolio rad političkih stranaka, podigle plate državnim službenicima i uvele mere za smanjenje stope nezaposlenosti. Međutim, od tada Sirijom bez prestanka besne sukobi koji svakoga dana uzimaju sve više života. I ponovo moramo da povučemo paralelu sa Libijom jer je Moamer Gadafi obećao reforme pobunjenicima kao i pregovore ukoliko obustave napade na vladine snage, međutim to se nije dogodilo jer cilj Zapada nisu pregovori već svrgavanje Gadafija s vlasti.

Bašar al Asad se za razliku od Gadafija nalazi u daleko povoljnijoj poziciji, jer Rusija i Kina će ovoga puta postupiti daleko opreznije nego u slučaju Libije. Portparol američkog Stejt departmenta Viktorija Nuland izjavila je da SAD pokušavaju da ubede Rusiju kako bi zajedno radile na rezoluciji o Siriji koja bi bila izneta pred Savet bezbednosti UN. Rusija se, pak s druge strane, protivi uvođenju takve rezolucije istovremeno osuđujući nasilje u Siriji i urgirajući za diplomatsko rešenje krize. Za razliku od Rusije, koja će zajedno sa Kinom najverovatnije uložiti veto u Savetu bezbednosti ukoliko takva rezolucija uopšte i bude izneta pred glasanje, Francuska, Britanija i Nemačka se zalažu za takvu rezoluciju kako bi se navodno sprečilo dalje krvoproliće u Siriji.[20]

Dok sirijska armija napreduje ka granici prema Turskoj[21] premijer Redžep Tajip Erdogan iskoristio je priliku da optuži režim Bašara Asada za “divljaštvo” ali je osim toga izjavio kako će navodno pokušati da dopre do lidera Sirije da bi se “rešila” kriza u zemlji. Ključno je da u severnom delu Sirije blizu granice sa Turskom postoji neprijateljstvo prema sirijskom predsedniku i sigurno je da je u krizi u pomenutoj zemlji Turska ima veliku ulogu kao članica NATO pakta.[22] Međutim, istovremeno u Turskoj svi su svesni činjenice da bi eventualni pad Asadovog režima verovatno značio i ponavljanje situacije koja je prisutna u Iraku, odnosno drugim rečima, pobeda “opozicije” definitivno bi omogućila klimu za sukobe među brojnim frakcijama koje bi bile pod kontrolom radikalnog islamskog faktora. Ipak, ono što je ključno je da Turska na mala vrata pokušava da stupi u kontakt sa predstavnicima pobunjenika. Turska je slično postupila i kada je Libija bila u pitanju jer je dozvolila da se u Antaliji održi konferencija tzv. libijske opozicije.[23]

Što se Kine, a naročito Rusije tiče, očigledno je da će pomenute zemlje zauzeti sasvim drugačiji stav koji će se umnogome razlikovati od njihovog pristupa krizi u Libiji. Rusija je svesna činjenice da je NATO akcija u Libiji izašla daleko iz okvira rezolucije Saveta bezbednosti. To je agenciji “AP” saopštio ruski ambasador u Francuskoj Aleksandar Orlov prilikom samita osam industrijski najrazvijenijih zemalja sveta u Dovilu. Orlov je izjavio da je cilj rezolucije UN bio da se zaštite civili u Libiji, a Rusija se oštro protivi povećanoj upotrebi sile na čijoj meti je libijski lider Moamer Gadafi. Međutim, stiče se utisak da je ova izjava ipak došla prekasno i da neće imati mnogo uticaja na dalji tok krize u Libiji pri čemu pre svega na umu imamo svakodnevno stradanje civilnog stanovništva. Kao rezultat činjenice da se Rusija “opekla” kada nije uložila veto u Savetu bezbednosti prilikom donošenja rezolucije o uvođenju sankcija Libiji i zone zabrane letenja, Orlov je naveo da Rusija ne želi “suviše rastegljivu rezoluciju” i o Siriji. Orlov je takođe istakao da Rusija osuđuje nasilje protiv demonstranata u Siriji ali da će Moskva (što je i trebalo očekivati) biti uzdržana i “veoma pažljiva”, pre nego što odobri sličnu rezoluciju o Siriji. Rusija, koja ima pravo veta, bila je, kao što smo naveli, tek uzdržana kada je bilo u pitanju uvođenje zone zabrane leta nad Libijom koja obično znači, po shvatanju stratega Alijanse, uvod u operaciju vazdušnih udara.[24] Da će Rusija i Kina zauzeti potpuno drugačiji stav prema Siriji upućuje i činjenica da su pomenute zemlje blokirale evropsku inicijativu da Savet bezbednosti osudi nasilje u Siriji. U prilog tezi da će Rusija i Kina zauzeti potpuno drugačiji stav prema Siriji govore i zvanične izjave koje stižu iz Pekinga i Moskve. Naime, Kina je navela da Damask probleme treba da reši razgovorima, dok je s druge strane Rusija navela da vlasti u Siriji treba da privedu pravdi sve one koji su odgovorni za ubistva i krvoproliće.

U istom kontekstu moramo da navedemo i tesne veze koje postoje između Irana i Sirije jer je činjenica da u navedenim zemljama preovladava anti-izraelsko raspoloženje koje je naročito prisutno u Siriji nakon Izraelske agresije na ovu zemlju 1967. god. 

Strateško pitanje Golanske visoravni

Međunarodni položaj Sirije je više nego složen, naročito ukoliko uzmemo u obzir da deo njene teritorije Izrael još uvek drži pod okupacijom. Reč je o strateški važnoj teritoriji Golanske visoravni koja Izraelu, zahvaljujući najsavremenijim sistemima za osmatranje, omogućava uvid u svaki pokret sirijske vojske koji se odvija u dubini njene teritorije. Izrael je okupirao Golansku visoravan nakon “šestodnevnog” izraelsko-arapskog rata 1967. god. i uspeo je da zadrži to područije nakon rata 1973. god. koji je poznat kao “Jom-Kipurski rat”, kada su sirijske oklopne jedinice neuspešno pokušale da povrate izgubljenu teritoriju. “Rat je obustavljen posredstvom OUN. Novembra 1967, Savet bezbednosti OUN doneo je Rezoluciju kojom se traži povlačenje Izraelskih snaga sa okupiranih teritorija, što Izrael uporno odbija.”[25] Navedena teritorija nalazi se pod konstantnom tenzijom, jer se čarke gotovo neprestano odvijaju duž linije razgraničenja. Ozbiljan sukob dogodio se 5. juna kada je izraelska vojska otvorila vatru na demonstrante koji su pokušali da pređu granicu. Prema sirijskim izvorima tom prilikom stradala je ukupno 23 Palestinaca i Sirijaca. Naravno, osuda međunarodne zajednice nije usledila. Izraelska vojska je odbacila informacije da je u navedenim sukobima stradalo 23 ljudi i ponudila prilično neuverljivo objašnjenje da je “deset osoba stradalo od zapaljivih granata koje su bacali demonstranti u Kuneitri”. Portparol izraelske vojske izjavio je sledeće:” uprkos brojnim upozorenjima, desetine Sirijaca nastavilo je da se približava granici i izraelske snage nisu imale drugog izbora osim da pucaju u noge demonstrantima kako bi ih sprečili u toj nameri”.[26]

Golanska visoravan predstavlja stratešku bazu za Izraelski sistem ranog upozorenja i najsavremenije radare koji mogu da kontrolišu pokrete Sirijske vojske i zato se Izrael nikada neće odreći vitalne teritorije i s tim u vezi neprekidno sprovodi vojne manevre na pomenutom područiju.[27] Nesumnjivo je da Izrael sa simpatijama gleda na akcije pobunjenika u Siriji slično kao i Turska koja je članica NATO pakta i koja takođe podržava pobunjenike u Libiji. S druge strane, Sirija može računati na svesrdnu podršku Irana, što dodatno komplikuje situaciju u regionu i dovodi je do tačke usijanja.

Da li je uprkos svemu moguća vojna intervencija u Siriji po libijskom scenariju?

Izrael se jako plaši mogućnosti da Sirija nabavi i unapredi svoj sistem PVO što bi uključilo i potencijalnu nabavku sistema dugog dometa S-300. Međutim, uprkos tome što Izraelski sajt “Ynet”[28] piše o opciji u kojoj bi Sirija eventualno drastično unapredila svoj sistem PVO, pomenuta komponenta sirijske armije ipak ostaje najslabija karika u njenim oružanim snagama s obzirom da Sirija ipak nije nabavila sistem S-300, niti sistem “Pancir”, iako se o tome dugo spekulisalo. Najmoderniji sistem PVO kojima trenutno raspolažu oružane snage Sirije jeste sistem “Buk” koji ima NATO kodnu oznaku SA-11. Pomenuti sistem predstavlja značajnu modernizaciju starijeg sistema “Kub” odnosno SA-6.

U svakom slučaju bez obzira na paralele koje smo povukli između Sirije i Libije, sasvim je jasno da su veoma male mogućnosti da će uslediti vojna intervencija poput one u zemlji na severu Afrike. Navešćemo nekoliko krucijalnih razloga. Kao prvo pomenuli smo da su Moskva i Peking zauzeli potpuno drugačiji stav po pitanju krize u Siriji, tako da sasvim realno možemo očekivati veto u savetu bezbednosti ukoliko se bude ponovila situacija kao sa Libijom. Drugo, tesne veze između Damaska i Teherana upućuju na sasvim realnu mogućnost da i Iran uzme učešće u eventualnom sukobu koji bi se onda proširio na čitav Bliski iskot i čije bi posledice bile nesagledive. Treće i najvažnije NATO nema resursa niti sredstava da se paralelno vodi nekoliko ratnih operacija u svetu jer na primeru Libije vidimo da uprkos višemesečnom bombardovanju te zemlje NATO je još daleko od postizanja svojih ciljeva.

Međutim, Izrael čija se strategija odbrane zasniva na “preventivnim napadima” mogao bi da posluži kao zemlja koja bi eventualno izvršila napad na Siriju. Iako su šanse ponovo napominjemo za to jako male, u nastavku ćemo uporediti Sirijske kapacitete za odbranu i kapacitete kojima raspolaže Izraelsko ratno vazduhoplovstvo.   

Izvor: http://www.globalsecurity.org/military/world/syria/army-equipment.htm

Kao što ćemo videti u nastavku sirijsko ratno vazduhoplovstvo[29] ne može da se nosi sa ratnim vazduhoplovstvom Izraela ali uprkos tome, kao što smo naveli, Sirija ipak raspolaže sa savremenim raketnim PVO sistemom tipa “Buk” koji bi eventualno mogao da nanese ozbiljne gubitke ratnom vazduhoplovstvu Izraela.[30] Uzevši pomenute činjenice u obzir i angažovanje NATO pakta u Libiji, Zapad bi jedino mogao da se osloni na Izrael u hipotetičkoj vojnoj akciji, jer je izraelsko vazduhoplovstvo svakako u velikoj prednosti u odnosu na ratno vazduhoplovstvo Sirije koje, uprkos tome što raspolaže sa 11 savremenih varijanti aviona “MIG-29SMT” nije u stanju da se nosi sa ogromnim arsenalom savremenih borbenih aviona kojima raspolaže izraelsko vazduhoplovstvo čiji pregled sledi u navedenoj tabeli.    

Izvor: http://www.globalsecurity.org/military/world/israel/iaf-equipment.htm

Da zaključimo, činjenica je da u Siriji imamo ozbiljno kršenje ljudskih prava, ali se postavlja pitanje ko je inicijator navedenih oštrih sukoba između sirijskih snaga bezbednosti i “opozicije”. I kao u slučaju sa Libijom, oružane snage Sirije se ne suprotstavljaju nenaoružanim protestantima već organizovanim pobunjenicima i brojnim frakcijama kao i bandama koje poseduju naoružanje koje su svakako dobile spolja, tako da strani faktor ima presudnu ulogu u ovoj arapskoj zemlji. Uprkos izjavi savetnice predsednika Bašara al Asada da je vlada spremna na reforme sukobi se svakim danom inteziviraju, što dovoljno govori da “demokratizacija“ same zemlje nije primarni cilj, već upravo suprotno, destabilizacija režima i uspostavljanje jedne marionetske vlasti čime bi se otklonila pretnja po Izrael. Istovremeno na ovaj način pravda se prisustvo SAD u regionu i ulaganje u vojnu industriju. Ali Tel Aviv se još uvek ne usuđuje na otvoreni napad protiv Sirije, već ovim pokušajima destabilizacije vlade u Damasku, SAD i Izrael pokušavaju da “omekšaju” vladu u Damasku. Da je međunarodnoj zajednici zaista stalo do ljudskih prava ona ne bi samo uvela sankcije protiv režima već bi uvela i tzv. zonu zabrane letenja. Međutim, međunarodna pozicija Sirije i njenog predsednika je daleko povoljnija nego što je to pozicija Gadafija, jer se Kina i Rusija protive pooštravanju sankcija a moramo uzeti u obzir i Iran koji bi aktivno pomagao Siriju u slučaju eventualnog sukoba sa Izraelom.

Dakle, eventualni pad režima Bašara al Asada doveo bi, kao što smo pomenuli, do sukoba brojnih frakcija i opasnosti da radikalni islamski faktor dođe na vlast. Činjenica je da se i Sirija suočava sa istom opasnošću kao i Libija i to po cenu velikih civilnih žrtava koji svakodnevno stradaju u ime “demokratizacije“ zemlje. Takođe, moramo da napomenemo da Rusija i Kina sasvim sigurno neće dozvoliti uvođenje oštrijih sankcija protiv Sirije i eventualne “zone zabranjenog leta“ jer na primeru Libije vidimo koliko NATO zaista i poštuje rezolucije Saveta bezbednosti i ukoliko Rusija želi da ostane ozbiljan igrač na svetskoj geopolitičkoj sceni ona ne sme da dozvoli da se ponovi situacija sa Libijom koja je doduše teško ostvarljiva jer NATO, osim ukoliko se ne osloni na Izrael što bi pak za sobom povuklo ozbiljne konsekvence, nema resursa za pokretanje još jednog rata, ovoga puta protiv ipak respektabilne sirijske vojske.