Савремени свет | |||
Сирија, колевка цивилизације као темпирана бомба арапског света |
среда, 06. јул 2011. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Сирија је на реду. Овом констатацијом морамо почети текст који је посвећен крвавим сукобима у овој арапској земљи. Историја Сирије је јако дуга о чему сасвим јасно говори следећи цитат: “налазите се на месту где се може чути глас историје, где само тле садржи отиске најстаријих цивилизација света, од којих неке потичу из периода четвртог миленијума пре Христа. Сама имена локалитета евоцирају на почетак приче човечанства: Мари, Ебла, Угарит, Амрит, Апамеа, Доура-Еуропус, Палмира, Босра, Дамаск, Алепо, Хама, Латакиа...”.[1] Сирија представља колевку савремене цивилизације[2] јер се на територији поменуте земље агрикултура у свом потпуно развијеном облику први пут јавила на свету. Ова земља важи као веома либерална исламска земља која је најтолерантнија муслиманска државу на свету у којој је чак и забрањено ношење никаба на универзитетима[3] и у којој постоји максимално поштовање верских права не малог броја хришћана који чине око 11 процената становништва.[4] Нажалост, ова земља данас представља крваво поприште сукоба између војске и, како западни медији упорно инсистирају, “протестаната” који захтевају наводну демократизацију земље и увођење вишестраначког система, као и смањење утицаја младог сиријског лидера Башара ал Асада, офтамолога по професији, и смањење утицаја владајуће Баат партије. Ал Асад је регионални секретар наведене партије која је основана у Дамаску 1946. год. од стране арапских интелектуалаца и од тада се проширила на многе земље арапског света. Партија Баат је једина политичка струја на власти у Дамаску од 1963. год. Башар ал Асад је постао председник Сирије 2000. год. наследивши свог оца Хафеза ал Асада након његове смрти. Хафез ал Асад је успео да учврсти централну власт у Дамаску која је претходно била угрожена бројним државним ударима који су углавном били организовани од стране администрације председника Ајзенхауера. Осим тога, Хафез ал Асад је умногоме допринео да Сирија постане напредна земља јер је 1973. увео Устав који је гарантовао једнака права женама у сиријском друштву. Међутим, Хафез је исто тако познат и по увођењу економских реформи које су отвориле земљу према страном тржишту. Хафез је такође улагао у развој образовног система као и у развој здравства. Данас се ова прелепа земља, препуна културно историјског блага[5], налази пред ивицом грађанског рата и попут Либије њене оружане снаге се боре против “демонстраната” који се наводно залажу за већу демократизацију сиријског друштва. Морамо да констатујемо да је на делу идентичан сценарио који је примењен и у Либији, коју авијација НАТО пакта бесомучно бомбардује из дана у дан, при чему страда огромни број цивила и деце. Међутим, упркос томе што ситуација у Сирији у многим аспектима веома подсећа на Либију, она се у другим аспектима потпуно разликује од трагичне ситуације која је задесила поменуту северноафричку земљу. Либија и Сирија – да ли је могуће повући паралелу? На основу извештаја сиријских организација за заштиту људских права у насиљу у овој земљи до сада је страдало 1 297 цивила и 340 припадника сиријских снага безбедности.Вашингтон настављаса познатом политиком оптуживања Ирана за подршку коју Ахмадинеџад пружа председнику Сирије у нападима на “продемократске“ снаге у земљи и ургира да Асад престане са нападима на цивиле, али су ови захтеви очигледно упућени на погрешну адресу. Државна секретарка Хилари Клинтон је у једној од својих бројних изјава навела да: “Иран подржава немилосрдне нападе Асадовог режима на мирне демонстранте”.[6] Британски министар иностраних послова Вилијем Хејг такође се заложио да се у Савету безбедности усвоји резолуција која би приволела Сирију да “одговори на легитимне протесте, ослободи политичке затворенике, омогући приступ интернету и да сарађује са високим Комесаром УН за људска права.” Веома је индикативно то што је Хејг нагласио да не постоји могућност међународне војне интервенције (која, да подсетимо, није одобрена ниједном резолуцијом Савета безбедности) ради наводне заштите цивилног становништва као што се догодило у Либији. “У случају Либије постојао је јасан позив Арапске лиге за предузимањем акције и то је представљало јасну интервенцију Арапске лиге, али не постоји такав позив у случају Сирије”.[7] Наравно, ове Хејгове речи упућују на суштинско и дубоко лицемерје западних дипломата и званичника који правдају војну агресију против суверене земље наводним захтевом Арапске лиге који није уопште ни постојао у форми коју је навео Хејг. Хејг је мрежи “Sky News” такође изјавио следеће: ”верујем да је време да Савет безбедности донесе јасну изјаву оне врсте за коју се ми залажемо”. Наравно, у овом контексту не морамо ни да помињемо у којој мери се НАТО пакт придржава било каквих резолуција Савета безбедности или УН уопште. И поново као и у случају Либије, западни медији сасвим једнострано извештавају о сукобима у Сирији и наводе податке о огромним цивилним жртвама, као и о наводној чињеници да су припаднике сиријских снага безбедности убиле њихове колеге јер нису хтели да пуцају на сопствени народ(!). Не можемо да се отргнемо утиску да је на делу медијски приступ који представља слику у огледалу онога што је представљало увод у НАТО “интервенцију” у Либији. Али у наставку ћемо видети да се ситуација у Либији (која је изгубила међународну подршку, а при томе мислимо превасходно на њеног лидера Моамера Гадафија) ипак у потпуности разликује од Сирије која се, по свему судећи, може ослонити на подршку Русије и Кине у Савету безбедности. На примеру већ поменуте Либије можемо јасно да увидимо да се НАТО понаша као средњевековна империја која око себе окупља вазалне земље које су спремне да дају “допринос” у борби за тзв. поштовање људских права, а чини се да је циљ Запада да се управо дестабилизују или униште режими либералних исламских земаља како би се изазвали нови сукоби и створиле неуралгичне тачке широм света које би пак послужиле као оправдање за неке будуће војне интервенције. Све наликује добро опробаном шаблону. Западне земље пре свега не уважавају специфичан културно-историјски миље, окружење и менталитет становништва поменутих земаља, јер уколико стабилан режим падне у овим државама, то широм отвара врата анархији и исламском фундаментализму. Тако да сваку врсту аргумента који почива на томе да су режими у овим земљама аутократски и недемократски и да гуше елементарне људске слободе можемо у начелу одбацити као најобичнију празну демагогију, јер оно што истински гуши људска права јесу сукоби и анархија који су неоспорно иницирани утицајем страног фактора. свом, дуго очекиваном, обраћању јавности 20. јуна, сиријски председник је поменуо и оптужио заверенике за сукобе у земљи и поменуо је да они користе најсавременија комуникациона средства која су добили из страних извора. Сиријски председник при томе није поменуо који би то “страни извори“, могли бити, али је несумњиво мислио на САД и Израел који би могли подржати побуњенике против његовог режима.[8] [9] Стање у Сирији сваким даном се све више погоршава, док се борбе интезивирају како на југу у граду Дераа[10] тако и у предграђу Дамаска, али и на северу земље где је сиријска војска наставила обрачун са противницима режима у близини границе са Турском. На основу ситуације на терену можемо да се уверимо у тачност Хејгових речи, јер заиста Сирија веома наликује на арапску џамахирију, међутим, Сирија ипак није Либија. Наиме, у Либији је наводна тортура Моамера Гадафија довела до опште побуне против његовог режима, а свакодневно имамо прилику да се уверимо да није реч ни о каквим демонстрантима већ о наоружаним побуњеницима које обучавају оперативци ЦИА и припадници британског САС-а[11]. Слични ако не исти сценарио имамо у Сирији, али на примеру ове земље немамо прилику да се уверимо на кога то заправо сиријски војници пуцају. Западни медији константно извештавају да је реч о цивилима, женама и деци који страдају услед константне ватре Сиријских снага безбедности. Међутим, можемо сасвим разложно да поставимо питање како је могуће, уколико су ти извештаји истинити, да је у сукобима погинуло и више од 340 припадника сиријских снага безбедности? Да ли су ненаоружани цивили из заседе убили 120 припадника оружаних снага Сирије?[12]. Чак је и агенција “Ројтерс” пренела да су становници града Јиср ал Шугхуру, који је од Дамаска удаљен 330 километара у последња три дана “молили за помоћ и брзу интервенцију војске” након терора оружаних банди које се наводно боре за већу демократизацију сиријског друштва како то упорно настоје да представе западни извори информисања и америчка администрација. У извештају агенције “АФП” помиње се да су се полиција и агенти службе безбедности сукобили са стотинама наоружаних мушкараца пре него што су успели да ослободе поменути град. “Током викенда убијено је најмање 35 особа у операцији сиријске војске на гушењу антивладиних протеста против једанаестогодишње владавине председника Башара ал Асада”, изјавио је челник Сиријске организације за надгледање људских права чије је седиште, не изненађује, управо у Лондону.[13] Град од око 40 000 становника на око 20 километара од границе са Турском је углавном напуштен, а многи који се досада нису евакуисали су покушали да побегну. Какву димензију и форму може попримити већ унапред припремљени сценарио говоре и наводни активисти отпора Башаравом режиму чије изјаве преносе западни медији. Према датим извештајима дошло је тобоже до “побуне унутар војске, јер су војници одбили да изврше наређење да примене силу против демонстраната, те су убијени од својих колега”. Можемо да се присетимо потпуно истих изјава у случају Либије када су наводни сведоци тврдили да су снаге лојалне Гадафију убијале војнике који нису хтели да пуцају у ненаоружане демонстранте(!). “Џиср је готов, збрисан”, рекао је за агенцију човек који се представио као Абу Али. Тај наводни сведок тврди да Асадови људи убијају све у војсци , полицији и осталим службама који се не држе слепо његових наредби”. Наравно ово се врло лако може протумачити као још један вид медијског рата, јер тешко је очекивати да су погинули припадници Сиријске армије настрадали од својих колега што представља оправдање за активности разних група и организованих банди које представљају већински састав “побуњеника” против сиријске владе. Генерал сиријске војске изјавио је да владине трупе гоне само оне који су одговорни за убиство припадника снага безбедности. Војска тврди да постоје масовне гробнице у којима почивају ликвидирани припадници сиријских снага безбедности.[14],[15]. Нажалост,много цивила је трагично настрадало, али несумњиво је да је већина цивила (морамо да поменемо да се бројем страдалих цивила путем електронских медија увек манипулише када је у питању остваривање стратешких циљева) страдала под унакрсном ватром припадника армије и тзв. опозиционих снага које подржавају САД, Израел и НАТО. Наиме, сајт “Викиликс“ објавио је податак да је Стејт департмент тајно финансирао сиријске опозиционе организације, о чему је писао и „Вашингтон пост”[16]. Стејт департмент је, према тим извештајима, наводно, од 2006. године групи која се противи актуелном режиму у Дамаску дао шест милиона долара који су искоришћени за покретање сателитске телевизије „Барада”, са седиштем у Лондону, али и за финансирање активности у самој Сирији, при чему се не помиње врста наведених активности. Агенција “Ројтерс” је навела да ни „Вашингтон пост” ни Стејт департмент нису хтели да коментаришу аутентичност дипломатске преписке нити да одговоре на питања о финансирању телевизије „Барада”. Уго Чавес је наравно подржао Асада речима да су: ” сада у Сирији настали неки тзв. политички покрети, уз неколико смртних случајева…А сада они оптужују председника да убија свој народ а касније ће јенки да дођу и бомбардују народ да би га спасили”. Чавес је ове речи изговорио на државној телевизији.[17] Наравно, не ради се о “неколико” смртних случајева, већ се ради о стотинама погинулих цивила и припадника оружаних снага који сигурно нису страдали од својих колега или од тих истих недужних цивила који су се несрећно нашли на удару измећу чекића и наковња, односно сиријске војске и наоружаних група и побуњеника којима помоћ готово сигурно пристиже из иностранства што додатно компликује ситуацију у овој земљи и што може довести до сукоба коме се ни не назире крај. Да резимирамо, ситуација у Сирији је изузетно тешка, али не треба ад хоц прихватити поједностављену и рудиментарну слику коју нуде западна средства информисања која се може свести на једну једину максиму која гласи: народ у земљама попут Сирије и Либије је устао против репресивног режима који крши основна људска права”, што је постала врста мантре коју политички лидери на Западу непрестано понављају. Та прича је одавно изгубила сваки кредибилитет, јер чињеница је да Западу а пре свега Израелу смета јака Сирија и да под изговором кршења људских права САД желе да створе још једну Либију. Међутим, у случају Сирије ситуација се умногоме разликује од оне у Либији. Наиме, сама Хилари Клинтон рекла је да САД неће интервенисати у Сирији. Разлози за то су бројни али постоје различити типови интервенције које се не морају искључиво одвијати из ваздуха као у случају Либије. САД ће пре свега покушати да доведу до унутрашње дестабилизације земље, што је тренутно кључни задатак “мирних демонстраната” и “цивила”. У интервјуу за мрежу “Си-Би-Ес” Клинтон је рекла да САД ужаснуте насиљем у Сирији, али да су околности другачије него у Либији, где је Моамер Гадафи употребио авијацију и тешко наоружање против цивила. “Свака побуна у арапском свету је другачија и прича за себе. Ми осуђујемо насиље у Сирији, ми позивамо ову, као и друге владе, да одговоре на захтеве народа, да не прибегавају насиљу, дозволе мирне протесте и почну процес економских и политичких реформи”, рекла је Хилари Клинтон.[18] Битка на дипломатском пољу и међународни положај Сирије “Сиријска влада обећала је грађанима веће слободе и реформе, укључујући и могуће укидање закона о ванредном стању, који је на снази више од четири деценије. После серије крвавих анти-владиних протеста, те промене је саопштила саветница сиријског председника, Бутаина Шаабан, која је навела да ће влада “проучити” идеју о укидању закона о ванредном стању”.[19]Ово су речи којима се председникова саветница обратила новинарима на конференцији приређеној у Дамаску 24. марта. Она је такође истакла да влада ради на закону којим би се дозволио рад политичких странака, подигле плате државним службеницима и увеле мере за смањење стопе незапослености. Међутим, од тада Сиријом без престанка бесне сукоби који свакога дана узимају све више живота. И поново морамо да повучемо паралелу са Либијом јер је Моамер Гадафи обећао реформе побуњеницима као и преговоре уколико обуставе нападе на владине снаге, међутим то се није догодило јер циљ Запада нису преговори већ свргавање Гадафија с власти. Башар ал Асад се за разлику од Гадафија налази у далеко повољнијој позицији, јер Русија и Кина ће овога пута поступити далеко опрезније него у случају Либије. Портпарол америчког Стејт департмента Викторија Нуланд изјавила је да САД покушавају да убеде Русију како би заједно радиле на резолуцији о Сирији која би била изнета пред Савет безбедности УН. Русија се, пак с друге стране, противи увођењу такве резолуције истовремено осуђујући насиље у Сирији и ургирајући за дипломатско решење кризе. За разлику од Русије, која ће заједно са Кином највероватније уложити вето у Савету безбедности уколико таква резолуција уопште и буде изнета пред гласање, Француска, Британија и Немачка се залажу за такву резолуцију како би се наводно спречило даље крвопролиће у Сирији.[20] Док сиријска армија напредује ка граници према Турској[21] премијер Реџеп Тајип Ердоган искористио је прилику да оптужи режим Башара Асада за “дивљаштво” али је осим тога изјавио како ће наводно покушати да допре до лидера Сирије да би се “решила” криза у земљи. Кључно је да у северном делу Сирије близу границе са Турском постоји непријатељство према сиријском председнику и сигурно је да је у кризи у поменутој земљи Турска има велику улогу као чланица НАТО пакта.[22] Међутим, истовремено у Турској сви су свесни чињенице да би евентуални пад Асадовог режима вероватно значио и понављање ситуације која је присутна у Ираку, односно другим речима, победа “опозиције” дефинитивно би омогућила климу за сукобе међу бројним фракцијама које би биле под контролом радикалног исламског фактора. Ипак, оно што је кључно је да Турска на мала врата покушава да ступи у контакт са представницима побуњеника. Турска је слично поступила и када је Либија била у питању јер је дозволила да се у Анталији одржи конференција тзв. либијске опозиције.[23] Што се Кине, а нарочито Русије тиче, очигледно је да ће поменуте земље заузети сасвим другачији став који ће се умногоме разликовати од њиховог приступа кризи у Либији. Русија је свесна чињенице да је НАТО акција у Либији изашла далеко из оквира резолуције Савета безбедности. То је агенцији “АП” саопштио руски амбасадор у Француској Александар Орлов приликом самита осам индустријски најразвијенијих земаља света у Довилу. Орлов је изјавио да је циљ резолуције УН био да се заштите цивили у Либији, а Русија се оштро противи повећаној употреби силе на чијој мети је либијски лидер Моамер Гадафи. Међутим, стиче се утисак да је ова изјава ипак дошла прекасно и да неће имати много утицаја на даљи ток кризе у Либији при чему пре свега на уму имамо свакодневно страдање цивилног становништва. Као резултат чињенице да се Русија “опекла” када није уложила вето у Савету безбедности приликом доношења резолуције о увођењу санкција Либији и зоне забране летења, Орлов је навео да Русија не жели “сувише растегљиву резолуцију” и о Сирији. Орлов је такође истакао да Русија осуђује насиље против демонстраната у Сирији али да ће Москва (што је и требало очекивати) бити уздржана и “веома пажљива”, пре него што одобри сличну резолуцију о Сирији. Русија, која има право вета, била је, као што смо навели, тек уздржана када је било у питању увођење зоне забране лета над Либијом која обично значи, по схватању стратега Алијансе, увод у операцију ваздушних удара.[24] Да ће Русија и Кина заузети потпуно другачији став према Сирији упућује и чињеница да су поменуте земље блокирале европску иницијативу да Савет безбедности осуди насиље у Сирији. У прилог тези да ће Русија и Кина заузети потпуно другачији став према Сирији говоре и званичне изјаве које стижу из Пекинга и Москве. Наиме, Кина је навела да Дамаск проблеме треба да реши разговорима, док је с друге стране Русија навела да власти у Сирији треба да приведу правди све оне који су одговорни за убиства и крвопролиће. У истом контексту морамо да наведемо и тесне везе које постоје између Ирана и Сирије јер је чињеница да у наведеним земљама преовладава анти-израелско расположење које је нарочито присутно у Сирији након Израелске агресије на ову земљу 1967. год. Стратешко питање Голанске висоравни Међународни положај Сирије је више него сложен, нарочито уколико узмемо у обзир да део њене територије Израел још увек држи под окупацијом. Реч је о стратешки важној територији Голанске висоравни која Израелу, захваљујући најсавременијим системима за осматрање, омогућава увид у сваки покрет сиријске војске који се одвија у дубини њене територије. Израел је окупирао Голанску висораван након “шестодневног” израелско-арапског рата 1967. год. и успео је да задржи то подручије након рата 1973. год. који је познат као “Јом-Кипурски рат”, када су сиријске оклопне јединице неуспешно покушале да поврате изгубљену територију. “Рат је обустављен посредством ОУН. Новембра 1967, Савет безбедности ОУН донео је Резолуцију којом се тражи повлачење Израелских снага са окупираних територија, што Израел упорно одбија.”[25] Наведена територија налази се под константном тензијом, јер се чарке готово непрестано одвијају дуж линије разграничења. Озбиљан сукоб догодио се 5. јуна када је израелска војска отворила ватру на демонстранте који су покушали да пређу границу. Према сиријским изворима том приликом страдала је укупно 23 Палестинаца и Сиријаца. Наравно, осуда међународне заједнице није уследила. Израелска војска је одбацила информације да је у наведеним сукобима страдало 23 људи и понудила прилично неуверљиво објашњење да је “десет особа страдало од запаљивих граната које су бацали демонстранти у Кунеитри”. Портпарол израелске војске изјавио је следеће:” упркос бројним упозорењима, десетине Сиријаца наставило је да се приближава граници и израелске снаге нису имале другог избора осим да пуцају у ноге демонстрантима како би их спречили у тој намери”.[26] Голанска висораван представља стратешку базу за Израелски систем раног упозорења и најсавременије радаре који могу да контролишу покрете Сиријске војске и зато се Израел никада неће одрећи виталне територије и с тим у вези непрекидно спроводи војне маневре на поменутом подручију.[27] Несумњиво је да Израел са симпатијама гледа на акције побуњеника у Сирији слично као и Турска која је чланица НАТО пакта и која такође подржава побуњенике у Либији. С друге стране, Сирија може рачунати на свесрдну подршку Ирана, што додатно компликује ситуацију у региону и доводи је до тачке усијања. Да ли је упркос свему могућа војна интервенција у Сирији по либијском сценарију? Израел се јако плаши могућности да Сирија набави и унапреди свој систем ПВО што би укључило и потенцијалну набавку система дугог домета С-300. Међутим, упркос томе што Израелски сајт “Ynet”[28] пише о опцији у којој би Сирија евентуално драстично унапредила свој систем ПВО, поменута компонента сиријске армије ипак остаје најслабија карика у њеним оружаним снагама с обзиром да Сирија ипак није набавила систем С-300, нити систем “Панцир”, иако се о томе дуго спекулисало. Најмодернији систем ПВО којима тренутно располажу оружане снаге Сирије јесте систем “Бук” који има НАТО кодну ознаку СА-11. Поменути систем представља значајну модернизацију старијег система “Куб” односно СА-6. У сваком случају без обзира на паралеле које смо повукли између Сирије и Либије, сасвим је јасно да су веома мале могућности да ће уследити војна интервенција попут оне у земљи на северу Африке. Навешћемо неколико круцијалних разлога. Као прво поменули смо да су Москва и Пекинг заузели потпуно другачији став по питању кризе у Сирији, тако да сасвим реално можемо очекивати вето у савету безбедности уколико се буде поновила ситуација као са Либијом. Друго, тесне везе између Дамаска и Техерана упућују на сасвим реалну могућност да и Иран узме учешће у евентуалном сукобу који би се онда проширио на читав Блиски искот и чије би последице биле несагледиве. Треће и најважније НАТО нема ресурса нити средстава да се паралелно води неколико ратних операција у свету јер на примеру Либије видимо да упркос вишемесечном бомбардовању те земље НАТО је још далеко од постизања својих циљева. Међутим, Израел чија се стратегија одбране заснива на “превентивним нападима” могао би да послужи као земља која би евентуално извршила напад на Сирију. Иако су шансе поново напомињемо за то јако мале, у наставку ћемо упоредити Сиријске капацитете за одбрану и капацитете којима располаже Израелско ратно ваздухопловство.
Извор: http://www.globalsecurity.org/military/world/syria/army-equipment.htm Као што ћемо видети у наставку сиријско ратно ваздухопловство[29] не може да се носи са ратним ваздухопловством Израела али упркос томе, као што смо навели, Сирија ипак располаже са савременим ракетним ПВО системом типа “Бук” који би евентуално могао да нанесе озбиљне губитке ратном ваздухопловству Израела.[30] Узевши поменуте чињенице у обзир и ангажовање НАТО пакта у Либији, Запад би једино могао да се ослони на Израел у хипотетичкој војној акцији, јер је израелско ваздухопловство свакако у великој предности у односу на ратно ваздухопловство Сирије које, упркос томе што располаже са 11 савремених варијанти авиона “МИГ-29СМТ” није у стању да се носи са огромним арсеналом савремених борбених авиона којима располаже израелско ваздухопловство чији преглед следи у наведеној табели.
Извор: http://www.globalsecurity.org/military/world/israel/iaf-equipment.htm Да закључимо, чињеница је да у Сирији имамо озбиљно кршење људских права, али се поставља питање ко је иницијатор наведених оштрих сукоба између сиријских снага безбедности и “опозиције”. И као у случају са Либијом, оружане снаге Сирије се не супротстављају ненаоружаним протестантима већ организованим побуњеницима и бројним фракцијама као и бандама које поседују наоружање које су свакако добиле споља, тако да страни фактор има пресудну улогу у овој арапској земљи. Упркос изјави саветнице председника Башара ал Асада да је влада спремна на реформе сукоби се сваким даном интезивирају, што довољно говори да “демократизација“ саме земље није примарни циљ, већ управо супротно, дестабилизација режима и успостављање једне марионетске власти чиме би се отклонила претња по Израел. Истовремено на овај начин правда се присуство САД у региону и улагање у војну индустрију. Али Тел Авив се још увек не усуђује на отворени напад против Сирије, већ овим покушајима дестабилизације владе у Дамаску, САД и Израел покушавају да “омекшају” владу у Дамаску. Да је међународној заједници заиста стало до људских права она не би само увела санкције против режима већ би увела и тзв. зону забране летења. Међутим, међународна позиција Сирије и њеног председника је далеко повољнија него што је то позиција Гадафија, јер се Кина и Русија противе пооштравању санкција а морамо узети у обзир и Иран који би активно помагао Сирију у случају евентуалног сукоба са Израелом. Дакле, евентуални пад режима Башара ал Асада довео би, као што смо поменули, до сукоба бројних фракција и опасности да радикални исламски фактор дође на власт. Чињеница је да се и Сирија суочава са истом опасношћу као и Либија и то по цену великих цивилних жртава који свакодневно страдају у име “демократизације“ земље. Такође, морамо да напоменемо да Русија и Кина сасвим сигурно неће дозволити увођење оштријих санкција против Сирије и евентуалне “зоне забрањеног лета“ јер на примеру Либије видимо колико НАТО заиста и поштује резолуције Савета безбедности и уколико Русија жели да остане озбиљан играч на светској геополитичкој сцени она не сме да дозволи да се понови ситуација са Либијом која је додуше тешко остварљива јер НАТО, осим уколико се не ослони на Израел што би пак за собом повукло озбиљне консеквенце, нема ресурса за покретање још једног рата, овога пута против ипак респектабилне сиријске војске. [4] http://www.nspm.rs/savremeni-svet/rusko-oruzje-kao-garant-mira-zemljama-treceg-sveta.html [12] http://www.blic.rs/Vesti/Svet/258394/Sirija-Iz-zasede-ubijeno-120-pripadnika-bezbednosnih-snaga [13]http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/904316/ %D0%91%D0%B5%D0%B7%D0%B1%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0% BD%D0%B5+%D1%81%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B5+%D0% [14]http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5% [16] http://www.politika.rs/rubrike/wikileaks/Vikiliks-SAD-tajno-finansirale-sirijsku-opoziciju.lt.html [17] http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Caves-podrzao-Asada-i- [19] http://www.voanews.com/serbian/news/world/syria-reforms-03-24-2011- 118598784.html?c=y&pollSubmitted=y#pollAnchor&mr=1&oid=2&pid=122775784&cid=8500664 [21] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Sirijska-vojska-upala-u-grad-blizu-granice-sa-Turskom.lt.html [25] Vojni leksikon, “Vojnoizdavački zavod”, Beograd, 1981, str.890. [30] Русија упркос свему није, као ни у случају Ирана, Сирији испоручила системе |