Savremeni svet | |||
Savez Putin-Erdogan može postati politička realnost |
nedelja, 15. april 2012. | |
Prema turskim medijima, premijer Turske Redžep Tajip Erdogan ima nameru da ovih dana, na poziv Vladimira Putina, poseti Rusiju. Ranije je bilo objavljeno da je za vreme pregovora ministara kulture i turizma Turske i Rusije u Moskvi Ertugrula Gjunaja i Vitalija Mutka Vladimir Putin telefonirao turskom ministru i zamolio ga da prenese pozdrave njegovom prijatelju, turskom premijeru Redžepu Tajipu Erdoganu, uz poziv da poseti Rusiju kad god mu to bude odgovaralo. Mnogi turski mediji ovako su naveli reči ruskog premijera: “Rusija smatra Tursku najboljim prijateljem, i nameravamo da te odnose razvijamo u svim oblastima.“ Ovome treba dodati i da je u toku pregovora na samitu o nuklearnoj bezbednosti u Seulu ruski predsednik Dmitrij Medvedev pozvao Erdogana da poseti Moskvu kako bi učestvovao na inauguraciji Vladimira Putina za predsednika Ruske Federacije. Očekuje se da će Erdogan u Moskvi razmotriti stanje u Siriji i celom regionu, kao i perspektive rusko-turskih odnosa. Na taj način ostvaruju se prognoze mnogih ruskih i turskih eksperata da će, posle Putinovog izbora, početi da se ostvaruje politički efekat saveza Putin – Erdogan. Kako je u vezi s tim zabeležio turski list Star: „Lideri tih dveju zemalja ne nose na sebi ostatke `Hladnog rata`, i sposobni su da prestignu ostale igrače na duge staze.“ Istovremeno, Rusija i Turska, čiji su predstavnici izjavili da je neophodno razvijati uzajamno strateško partnerstvo, i koje aktivno proširuju uzajamne trgovinsko-ekonomske odnose, stvorivši oko toga i atmosferu političkog poverenja, spotakle su se o „sirijski prag“. Poznato je da su Rusija i Kina u Savetu bezbednosti UN blokirale rezoluciju o Siriji, što je izazvalo određeno nezadovoljstvo – kako na Zapadu tako i u Turskoj. Smatrajući, naime, da bi to samo još više zaoštrilo situaciju u Siriji, ni Moskva ni Peking ne misle da je prevashodni zadatak da se s vlasti u Damasku skine predsednik Bašar Asad. Istovremeno, Rusija i Kina aktivno podržavaju misiju specijalnog izaslanika UN Kofija Anana u Siriji i pozivaju svetsku zajednicu, uključujući i Tursku, da na delu – a ne samo na rečima, podrže njegov plan. O tome su nedavno putem telefona razgovarali čelnici ministarstava spoljnih poslova Rusije i Turske Sergej Lavrov i Ahmet Davutoglu. Uzgred, Davutoglu je posle tog razgovora demantovao izveštaje o nekom „sirijskom scenariju“, koji su, navodno, već razradili turski generalštab i ministarstvo spoljnih poslova, i potvrdio da Turska stremi da pomogne uspešan završetak Ananove misije. Uzgred, o tom pitanju nedavno se raspravljalo i tokom nedavne Erdoganove posete Kini. Istina, dve strane nisu javnosti iznele detalje postignutih dogovora o tome. Međutim, sama činjenica da je u Pekingu potpisan važan sporazum o saradnji Turske i Kine u oblasti nuklearne energije od strateškog je značaja. Takva stvar moguća je samo pod uslovom da su obe strane orijentisane ka dugoročnoj saradnji, a ne samo ka želji da za sopstvene interese iskoriste međunarodnu konjunkturu. Na taj način, objektivno posmatrano, formira se savez Ankara – Peking – Moskva. S druge strane, izgleda da su pokušaji Ankare da preko Teherana odigra neku ulogu u sirijskoj krizi ispali neuspešni. Hodžet ul-islam Ali Saidi, predstavnik vrhovnog poglavara Islamske revolucije Irana ajatolaha Sajeda ali Hameneija, u Korpusu čuvara islamske revolucije je, govoreći o ulozi koju Turska želi da igra u sirijskom pitanju, kazao: „Erdogan ili sanja snove Otomanske imperije, ili teži da iskoristi činjenicu opadanja značaja Egipta i Saudijske Arabije u regionu, uz težnju da postane lider islamskog sveta.“ Uz to, Ali Saidi sumnjiči Erdogana da iza njegovih leđa proviruju „interesi SAD“. Ipak, Turskoj postaje sve očiglednije da je jačanje njenog položaja na pozicijama regionalne sile praktično nemoguće isključivo sa osloncem na savez sa Zapadom. Stoga dolazi i do formiranja novog, istočnog pravca u turskoj spoljnoj politici. Rusija je zainteresovana za jaku i stabilnu Tursku, jer države tog regiona, kako je naglasio i Vladimir Putin u svom izveštaju Državnoj dumi Rusije, iskazuju težnje za očuvanjem i jačanjem regionalnog bezbednosnog sistema kao pitanja od opšteg fundamentalnog značaja. Zbog toga je moguće i saglasiti se sa onim ekspertima koji smatraju da na prva mesta rusko-turskih odnosa ne izbija problem povećanja uzajamnih trgovinsko-ekonomskih veza, nego geopolitički spektrumi njihove saradnje. Uz to – i onaj potencijal ranije doktrine turskog ministra spoljnih poslova Ahmeda Davutoglua – „bez ijednog problema sa susedima“ – praktično je već iscrpljen. Štaviše, na onom „sirijskom pragu“ [kamenu spoticanja] otkrila se i ograničenost mogućnosti Turske za podsticanje procesa transformacije arapskih režima u pravcu demokratizacije. Baš zbog toga čudnovato zvuče zaključci nekih ruskih eksperata da Turska „teži da postane svetska sila čiji se uticaj prostire pre svega na Bliski istok, Centralnu Aziju i Kavkaz“. Njen glavni zadatak se ipak vidi u drugačijem scenariju: ne samo da ugasi ratni požar na svojim granicama, nego i da pokuša da neutrališe delovanje faktora iračkih Kurda, koji svakog časa mogu da proglase svoju državnu nezavisnost. U vezi s tim, pred Turskom stoji strateška neophodnost da za sebe osigura podršku Moskve i Pekinga, kako bi pomoću tog saveza pokušala da blokira procese rasparčavanja geopolitičkog prostora širom Bliskog istoka, koji su, po zapadnom scenariju, već započeli. Uz to, pre posete Moskvi, Erdogan će posetiti i prestonicu Saudijske Arabije Er-Rijad, gde će se sresti s kraljem Abdulahom ben Abdel Azizom, s kojim i Rusija vodi živahne politične konsultacije o Siriji. Na taj način – u slučaju postizanja uzajamno prihvatljivog dogovora za izlaz iz sirijske krize na relaciji Ankara – Moskva, Turskoj bi mogla pripasti istorijska uloga za vršenje posredničke misije sa Damaskom. Eto, zbog toga Erdoganova poseta Moskvi i rezultati njegovih pregovora s Vladimirom Putinom mogu postati senzacionalni. Sa ruskog posrbio: Vasilije Kleftakis (regnum.ru, 12. april 2012) |