Хоће ли опстати савез Москве, Анкаре и Техерана?

Након што је амерички председник Доналд Трамп потписао закон о санкцијама, који је предложио Конгрес САД, усмерен против Русије, Ирана и Северне Кореје, постало је очигледно, да је на Блиском истоку наступио тренутак промене.

Пре свега, за Москву и Техеран, који су убачени у такозвани јединствени пакет санкција, што може да предодреди нови ниво у развоју њихових политичких, економских и војних узајамних односа. Тако се сада саопштава, да се током посете Ирану вицепремијера Русије Димитрија Рогозина, планира потписивање уговора за куповину руских тенкова, борбених авиона, а такође, можда, и руских противваздушних ракетних система С-400 од стране Техерана.

У то исто време очигледно је, и то, да у овој етапи, односи Русије и Ирана, треба да се формирају узимајући у обзир важне одлике унакрсних интереса две државе на Блиском истоку, и фактор конфликтних чворишта, од којих је једно катарска криза. Подсећам да је после посете Трампа Ријаду, где је он оптужио Иран за „подршку светском тероризму“ и означио га као „главног непријатеља“ у региону, Саудијска Арабија оптужила Катар за потпору ,,многобројних терористичких и секташких група“ (на пример, Муслиманске Браће) чији је циљ рушење стабилности у региону, и за сарадњу са Ираном. Од арапских држава почела је да се ствара антикатарска коалиција којој су приступили Египат, Бахреин, Саудијска Арабија и УАЕ. Доху су подржали и настављају да подржавају Анкара и Техеран, који су још раније стали у заштиту Катара у његовом сучељавању са арапским суседима.

Иран је најближи тзв. врућем стадијуму конфликта са САД. Тврда Трампова реторика демонстрира не само одступање од политике побољшавања односа са Техераном, већ је и враћа у време Џорџа Буша млађег, који је у једном свом говору назвао Иран, Ирак и Северну Кореју „осом зла“. Истина, Вашингтон позива савезнике да не журе са санкцијама, истовремено посматрајући како се земља где је распоређена његова највећа база, зближава са главним „непријатељем“ у региону – Ираном. Ево због чега се јавља питање – да ли је реално постојање стабилног савеза Катара, Ирана и Турске?

Постоји и астанским документима установљен савез Русија – Турска – Иран на сиријском правцу, који је предвидео стварање и учвршћење у Сирији зона деескалације. Ако се имају у виду две коалиције, Катар – Иран – Турска и Русија – Турска – Иран, онда САД у циљу даљег расклимавања ситуације на Блиском истоку, могу да одиграју само на „турску карту“.  Али, уз услов, да се оне дистанцирају од подршке сиријским Курдима, на чему инсистира Анкара. Са своје стране, Турска маше црвеном марамом испред САД, изражавајући спремност да купи од Москве ракетне противваздушне системе С-400. „Тај посао је у знатној мери завршен. Остају ситна питања, али су основни правци споразума разјашњени“, констатује турски лист Yeni Şafak.

Пентагон изражава забринутост због неподударања одбрамбених система НАТО-а и руских противваздушних ракетних комплекса, без да каже, непопустљиво и енергично, да и није сагласан са захтевима Турске у погледу Курда. Могуће је, да је ствар у томе, да покушај Анкаре да баци карту куповине система С-400, не изгледа као јак потез, пошто Грчка, такође члан НАТО-а, већ одавно користи руске ракетне системе ПВО. И то није довело до било каквих геополитичких промена. Стога, да би Турска у односима са Северноатлантском алијансом и Западом одиграла на све или ништа, у региону треба да се догоде непредвиђена збивања од великог значаја за њу, која директно дотичу њену националну безбедност. А док тога не буде, Анкара ће да се „додворава“ Москви и Техерану, управљајући се према новим приоритетима.

Како истиче турски лист Milli Gazete „Турска је почела да буде свесна фактора војног присуства Русије на Блиском истоку, не само са становишта будућности режима у Сирији и Ирану“ већ и „могућности вођења регионалне политике равнотеже снага“. По мишљењу листа, ,,Турска која изгуби Русију и Иран, изгубиће и текућу игру, што се може рећи и за друге чланове тријаде“. И још цитат: „убрзо ће се догађаји, који се практично оваплоћују у Сирији, испољити у Ираку, Персијском заливу, Авганистану, Средњој и Јужној Азији. И Западу неће бити лако“.

Независно од улоге САД у том процесу, формирање тријумвирата Русија – Иран – Турска јесте веома важан догађај пошто у историји те три државе никада нису били савезници. У прошлости, оне су водиле ратове међу собом чије се последице осећају до данас. Између Москве, Анкаре и Техерана, и данас постоји доста противречности, али политика прагматизма коју су прихватили објективно олакшава њихово зближавање. Учесници тријаде имају потребу да граде дугорочне односе, у стварању опште архитектуре безбедности на Блиском и Средњем  истоку без „прекобројног трећег“.

Русија и Иран су подржали председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана током неуспешног пуча 15. јула 2016. године, активно развијају двострану политичку, трговачко-економску, и чак војно-техничку сарадњу. Сачекаћемо шта ће бити даље.

Превео са руског: Небојша Вуковић

Извор: https://regnum.ru/news/polit/2307380.html