Rusija i Turska – Velika energetska pogodba?

(Stratfor, May 14, 2010)

Rezime

Nakon više meseci intenzivnih pregovora, izgleda da je veliki energetski dogovor zaključen između Rusije, Turske i Azerbejdžana. Dogovor Rusiji obezbeđuje jače uporište u energetskom sektoru Turske, istovremeno Turskoj daje priliku da revitalizuje odnose sa Bakuom i obezbedi krucijalan izvor prirodnog gasa za snabdevanje evropskog tržišta, dok Azerbejdžanu obezbeđuje političke i bezbednosne garancije u teritorijalnom sporu sa Jermenijom. Nekoliko delova ovog dogovora ne samo da su potpuno bez presedana u pogledu razmera, već bi takođe mogli da dožive krah tokom vremena, kada se politički prioriteti promene i pojave nove mogućnosti ili pretnje. Za sada, ipak, izgleda kao da su Moskva i Ankara našle način da kroz saradnju u energetici ojačaju strateški savez između dve Evro-azijske sile.

Analiza

Ruski predsednik Dimitrij Medvedev posetio je Tursku 11-12. maja, i tom prilikom potpisao ugovore za projekte u vrednosti od 25 milijardi dolara - uglavnom u okviru energetskog sektora, uključujući i veliku obavezu izgradnje 20 milijardi dolara vredne i 4800 gigavata snažne nuklearne elektrane. Medvedevljeva poseta je kulminacija višemesečnih pregovora između Ankare i Moskve sa ciljem da se dve zemlje slože oko toga da se ne slažu u pogledu budućnosti evroazijskih tokova energije. Turska, prostirući se između Evrope, Azije i Bliskog istoka, želi da učvrsti svoju geopolitičku poziciju potpisujući ugovore koji bi joj obezbedili ulogu tranzitne zemlje za energente sa istoka namenjenih evropskim tržištima. Rusija, kao dominantni snabdevač prirodnog gasa za Evropu, želi da osigura da Turska neće pružiti previše opcija Evropi, kojima bi ona mogla da premosti ruske energetske mreže.

Budući da su i Rusija i Turska regionalne sile u usponu, energetsko pitanje se može povremeno ispostaviti kao vrlo osetljivo, pogotovo uzevši u obzir pritisak Zapada na Tursku da zadrži određenu distancu od Moskve. Međutim, Rusija i Turska trenutno ne žele nikakve nesporazume u vezi sa energetikom. Tenzije između ova dva istorijska rivala postoje, ali trenutna geopolitička situacija nagoni dve strane na saradnju, a ne na rivalstvo.

Nadmetanje za Azerbejdžan

Duže vreme Azerbejdžan je imao ulogu piona u pregovorima Turske sa Rusijom. Zemlja deli duboke kulturne i jezičke veze sa Turskom, i već transportuje približno 9 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje za gasovod Baku-Tbilisi-Erzerum, koji zaobilazi Rusiju i odvodi prirodni gas od priobalnih polja Šah-Deniz (Shah Deniz) u Azerbejdžanu preko Gruzije i Turske za evropsko tržište. Druga faza azerbejdžanskog projekta Šah-Deniz bi po očekivanjima trebalo da otpočne 2018. godine sa proizvodnjom od 15 milijardi kubnih metara godišnje, od kojih bi 12 milijardi kubnih metara bilo za izvoz. Turska želi da osigura što je više moguće tog „ostatka“ za izvoz, kako bi mogla da transportuje pozamašne količine prirodnog gasa kroz svoju teritoriju za projekte kakav je prilično podržavani i forsirani gasovod Nabuko (Nabucco), osmišljen da Evropi pruži alternativu snabdevanja prirodnim gasom koji nije pod ruskim uticajem. Rusija, koja ima strateški interes u održavanju energetske dominacije nad Evropom, inherentno želi da osigura da gasovodni projekti kao što je Nabuko ostanu samo pusti snovi.

Za Rusiju se takva prilika pojavila otprilike pre dve godine, kada je Turska počela da stremi ka diplomatskom zbližavanju sa najvećim protivnikom Azerbejdžana - Jermenijom. Azerbejdžan je jako uvredilo saznanje da bi Turska pokušala sa bilo kakvim otopljavanjem odnosa sa Jermenijom bez prethodnog ispunjenja zahteva Bakua povodom Nagorno-Karabaha, sporne teritorije koju je u ratu početkom devedesetih Jermenija oduzela Azerbejdžanu. Dok su se tursko-azerbejdžanski odnosi pogoršavali, Rusija se postarala da se nađe Bakuu u trenucima potrebe, što joj je poslužilo kao željena poluga u pitanjima kao što su finansijski pregovori oko projekta Šah-Deniz 2. Tako da, kad god se Turska bližila finansijskom aranžmanu sa Azerbejdžanom povodom Šah-Deniza 2, Rusija bi ih nadigravala i Baku bi se povlačio iz pregovora. U isto vreme, Rusija je koristila svoj uticaj u Jermeniji kako bi osigurala da tursko-jermenski pregovori ostanu bez progresa.

Međutim, u danima koji su prethodili Medvedevljevoj poseti Turskoj, nagoveštaji progresa između Turske i Azerbejdžana su postali primetni. Natik Alijev, ministar energetike Azerbejdžana, je 5. maja objavio da se Turska i Azerbejdžan bliže konačnom finansijskom dogovoru o snabdevanju Turske sa minimalno 7 milijardi kubnih metara prirodnog gasa poteklog iz Šah-Deniza 2. Sudeći po izvoru Stratfora, turski premijer Tadžip Erdogan je sa savetnikom predsednika Azerbejdžana Ilhamom Alijevim za sada verbalno ugovorio da Turska hiljadu kubnih metara gasa plaća između 220 i 270 dolara. Ova početna cena je znatno manja od 300 dolara po kubnom metru koliko su nedavno Rusi ponudili. Teško je poverovati da je zaključivanje ovih dogovora neposredno pre posete Medvedeva čista slučajnost. Ako Baku i dalje nastavlja saradnju sa Ankarom u okviru Šah-Deniz 2 projekta, sva je verovatnoća da se to dešava uz rusku saglasnost.

Nabuko u Zastoju

Dakako, uz saglasnost je stigao i račun. Rusija ne želi da azerbejdžanski prirodni gas ide ka gasovodnim projektima kao što je Nabuko, koji direktno narušava ruske energetske imperative. Drukčije rečeno, ima znakova da je Rusija voljna da malim delom popusti svoj energetski stisak nad Evropom, ako zauzvrat bude čvršće mogla da se etablira u Turskoj, krucijalnoj karici u evropskim naporima diverzifikacije snabdevanja energentima. Po izvoru Stratfora, Rusija je za sada dala svoj pristanak na tursko-azerbejdžanski gasni dogovor pod uslovom da se obustavi masivni projekat gasovoda Nabuko.

Izvor tvrdi da su Rusija i Turska postigle dogovor po kome će Turska za sada pažnju preusmeriti na drugi, manji cevovod koji bi prenosio višak azerbejdžanskog gasa: Interkonekcija Turska-Grčka-Italija (ITGI) i gasovodni projekat Posejdon. Ovaj gasovod bi sprovodio azerbejdžanski prirodni gas preko teritorija Gruzije i Turske (kroz postojeći gasovod Baku-Tbilisi-Erzerum) do Grčke, a odatle posredstvom podvodnog gasovoda u Jonskom moru do Italije. ITGI-Posejdon projekat bi imao kapacitet od 11,8 milijardi kubnih metara godišnje u poređenju sa projektovanim kapacitetima Nabukoa od 31 milijardu kubnih metara godišnje. Ova razlika u tržišnom udelu čini projekat ITGI-Posejdon prihvatljivim kompromisom za Ruse.

Štaviše, u budućnosti postoji potencijal da se Rusija nadoveže na ovaj gasovodni projekat posredstvom ambicioznog projekta Južni Tok kojim rukovodi ruski gasni gigant Gazprom i čija je namena snabdevanje Evrope ruskim energentima kroz Crno More. Projekat ITGI procenjen je na približno 507 miliona dolara i bio bi daleko isplatljiviji od projekta Nabuko, čija cena izgradnje bi prema procenama dostizala i do 11 milijardi dolara. Uz to, projekat ITGI je već započet, sa tursko-grčkom konekcijom koja postaje aktivna s početka 2007. U okviru Plana evropske ekonomske obnove (EERP) Evropska Unija je već priložila garanciju za 126,9 miliona dolara namenjenih finalnoj sekciji projekta gasovoda Posejdon. Ostaje da se vidi da li će Turska biti u stanju da ubedi evropske partnere, zaokupljene grčkim finansijskim krahom, da dodatnim finansijskim sredstvima isprate ovaj projekat, kao i neke druge poput, u budućnosti, gasovoda Nabuko. Međutim, Turska će u svojim rukama imati daleko jače argumente za traženje dodatnih ulaganja od strane EU ukoliko obezbedi da azerbejdžanski gas snabdeva ove projekte.

Zahtevi Azerbejdžana

Zahtevi Azerbejdžana u čitavoj ovoj stvari su zapravo vrlo jednostavni. Baku želi da dobije povoljnu cenu za svoj prirodni gas, ali takođe traži garancije od Ankare da turska vlada neće započinjati značajnije mirovne pregovore sa Jermenijom bez prethodnog konsultovanja stavova Azerbejdžana povodom Nagorno-Karabaha. Budući da su tursko-jermenski pregovori u zapećku još od početka godine, Turska svakako poseduje diplomatski manevarski prostor za takve garancije u interesu obezbeđivanja gasnog dogovora i otopljavanja odnosa sa Azerbejdžanom.

Nezabeleženi uspeh rusko-turskih pregovora

Rusija je morala da ima strateški interes u popuštanju pritiska nad tursko-azerbejdžanskim pregovorima o sistemu Šah-Deniz 2. Sva je verovatnoća da se ta strateška svrha manifestovala pri poseti Medvedeva Turskoj 12. maja. Tokom navedene posete, potpisana su dva energetska sporazuma koji su signalizirali rusko-tursku energetsku integraciju na do sada nezabeleženom nivou. Prvi dogovor se ticao izgradnje prve turske nuklearne elektrane od strane ruskog konzorcijuma pod vođstvom Atomstrojeksport-a (Atomstroyexport) i Inter RAO-a (Inter RAO). Elektrana će imati četiri reaktora ukupnog kapaciteta 4800 gigavata i koštaće približno 20 milijardi dolara. Značaj i razmera ovog projekta se ne može naglasiti u dovoljnoj meri. Ako se ova nuklearna elektrana izgradi, Turska će biti sedište jedne od najvećih svetskih nuklearnih instalacija ikada izgrađenih. Rusija čak ni za sebe nikada nije izgradila elektranu ovih dimenzija i nema reputaciju koja garantuje finansiranje realizacije ovakvog projekta.

Stratforovi izvori, međutim, tvrde da je veliki broj detalja iz ugovora već razrađen. Rusija će posedovati upravljački deo nad elektranom, a ostatak (49 procenata) će prodati investitorima, najverovatnije turskim kompanijama kao što je AKSA (AKSA), koja ima snažne političke i familijarne veze sa Erdoganom i vladajućom Partijom pravde i razvoja (AKP). Elektrana će, kako izgleda, najverovatnije biti izgrađena u dve etape: u prvoj će biti izgrađena prva dva reaktora, potom druga dva. Očekuje se da će vreme neophodno za izgradnju elektrane blizu turskog južnog, mediteranskog grada Akuju (Akkuyu) iznositi sedam godina, a izgradnja može započeti tek nakon što parlamenti obe zemlje ratifikuju sporazum.

Umesto da Turska isplati veliku sumu novca avansno, turska elektro kompanija TEDAS (TEDAS) potpisala je sporazum koji je obavezuje da minimum narednih 15 godina otkupljuje električnu energiju od elektrane, time otvarajući mogućnost Turskoj da izgradnju plati u ratama nakon što elektrana postane operativna. Očekuje se da će Rusija iskoristiti ovu petnaestogodišnju garanciju za obezbeđenje zajmova. Turska će takođe morati da se osloni na Rusiju u održavanju i snabdevanju elektrane tehnološkim komponentama, čime će Moskvi obezbediti dugo iščekivani uticaj na turski energetski sektor. Ipak, 20 milijardi dolara je ogromna suma i Stratfor ostaje skeptičan po pitanju ruske sposobnosti da ispoštuje finansijsku obavezu i pokrene ovaj projekat. Ako pak uspe, projekat će obeležiti vidnu promenu u ruskom investicionom ophođenju. Takođe bi se postavilo pitanje gde još Rusija može da uloži svoj novac u poteri za strateškim energetskim ciljevima. Potpisan je još jedan ugovor po kome bi Rusija snabdevala cevovod koji bi pumpao rusku naftu iz crnomorske luke Samsun (Samsun) u severnoj Turskoj do Čejhan (Ceyhan) naftnog terminala u južnoj Turskoj na mediteranskoj obali. Turska kompanija Kalik Enerdži (Calik Energy), koja ima bliske veze sa vladajućom AKP partijom, i italijanska kompanija ENI (ENI), koja ima bliske veze sa Gazpromom, grade cevovod koji će biti kapaciteta između 1,2 i 1,4 miliona barela dnevno. Zamenik ruskog premijera Igor Sečin je izjavio da će vrednost Samsun-Čejhan dogovora biti tri milijarde dolara, a izvori Stratfora tvrde da će za finansiranje većeg dela biti odgovorna kompanija Kalik enerdži. Svrha ovog cevovoda Sever-Jug je da razbije veliku koncentraciju naftnih tankera koji se kreću kroz moreuze Bosfor i Dardaneli na svom putu između Crnog mora i Mediterana; to je pitanje sa kojim se već neko vreme bezuspešno nose Turska i međunarodne naftne kompanije. Osnovna svrha ovog cevovoda je da smanji saobraćanje većih tankera od 350.000-400.000 tona i oslobodi moreuze za tankere od 150.000 tona. Ekonomska vitalnost ovog cevovoda je dugo dovođena u pitanje jer tranzit kroz Bosfor i Dardaneli je po zakonu slobodan. Nadalje, svakako preostaje da se vidi kakvi će se ekonomski podsticaji dati tankerima za transport nafte do luke Samsun, odakle bi ona dalje išla naftovodom Samsun-Čejhan. Turska već uvozi više od 60 procenata svojih energetskih zaliha iz Rusije, a ta energetska zavisnost će se još više produbiti ako ovaj cevovod postane operativan.

Još uvek ništa konkretno

Stratfor će svakako pažljivo pratiti tursko-ruske nuklearne i Samsun-Čejhan pregovore, kao i da li će u predstojećim danima Turska i Azerbejdžan postići dogovor oko projekta Šah-Deniz 2, kao što najavljuju zvaničnici sa obe strane. Samo šire razumevanje Moskve i Ankare može dovesti do finalizacije pregovora. Ipak, sa svakim od ovih dogovora treba biti obazriv. Pored pitanja ekonomske izvodljivosti izgradnje nuklearne elektrane i projekta Samsun-Čejhan, nameću se i brojne potencijalne teškoće i pri sprovođenju projekta Šah-Deniz 2. Na primer, Turska za sada može da uveri Rusiju da višak prirodnog gasa koji dobije iz Azerbejdžana neće teći ka projektu Nabuko, a onda u perspektivi može da ga usmeri ka bilo kom drugom projektu, pa i ka tom. Na isti način, Rusija sada može da potpomogne pregovore Turske i Azerbejdžana oko projekta Šah-Deniz 2, kako bi osigurala željene energetske poslove sa Turskom iz sfere nuklearne energije i snabdevanja prirodnim gasom, ali takođe, u nekom budućem vremenu, može da upotrebi svoj uticaj na Azerbejdžan za remećenje Šah-Deniz 2 dogovora između Ankare i Bakua. U ovom prožimanju cevovodnih politika ništa nije uklesano u kamen, ali za sada, izgleda da Rusija i Turska zajedničkim snagama rade na obostranom energetskom razumevanju.