Rax Americana — Američki neokonzervativci, 30 godina kasnije

Činilo se da su SAD nepovratno na putu opadanja, ali događaji su nehotice učinili ogromnu uslugu Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima. Rusko-ukrajinski rat dao im je istorijsku priliku da se pregrupišu i ponovo pokrenu za eru intenzivnog rivalstva - ne samo sa Rusijom već i sa Kinom - i da, na kraju, ponovo izgrade međunarodni poredak sa američkom dominacijom koji je nedavno izgledao kao da je završio u kolapsu.

Na upravo okončanom samitu NATO-a u Madridu, alijansa je ojačana uključivanjem Finske i Švedske, čime je znatno uvećana sposobnost odbrane baltičkih država, dok će Ukrajina imati najveće konvencionalne kopnene snage u Evropi povezane sa NATO-om. U Americi smatraju da će Rusiji time biti pokazano da strah od ruske konvencionalne vojske koja bi prodrla u Evropu preko utvrđenih granica, a koji je visio nad Evropom od Drugog svetskog rata, ima svoje granice i da može da se spreči konvencionalnom akcijom NATO-a. „Prvi put u novijoj istoriji Rusija bi morala da se suoči sa potrebom da koegzistira sa Evropom kao celinom, umesto da Amerika sa svojim nuklearnim snagama bude glavni element u odbrani Evrope ", kaže u poslednjem intervjuu za The Spectator Henri Kisindžer.

Istovremeno, tri decenije nakon nastanka jednog dokumenta koji je presudno promenio američku politiku, pokazuju se obrisi njegovog ostvarenja, iako se činilo da su neokonzervativne snage koje su stajale iza njega definitivno izgubile svoju istorijsku pretenziju da posle „američkog veka" kreiraju još jedan „novi američki vek".

Doktrina Pola Volfovica

Naime, poslehladnoratovski razvoj i oblikovanje sveta veoma brzo su u SAD dobili neokonzervativne oblike. Verovatno nijedan američki dokument o planiranju odbrane od kraja Drugog svetskog rata (sa mogućim izuzetkom NSC-68, koji nije bio striktno odbrambeni dokument), nije dobio toliko pažnje i rasprava kao „Uputstvo za planiranje odbrane" (Defense Planning Guidance - DPG) iz 1992. godine, poznatiji kao „Volfoviceva doktrina".

Ukoliko proguglate „Uputstvo za planiranje odbrane iz 1992", dolazite do preko 40 miliona jedinica u kojima se on nalazi.  

Pol Volfovic, zamenik američkog ministra odbrane 1992. godine, nadgledao je izradu ovog dokumenta o američkoj misiji u eri posle Hladnog rata. Nacrt „Uputstva za planiranje odbrane", koji su izradili tadašnji službenici Ministarstva odbrane I. Luis Libi, Pol Volfovic i Zalmaj Kalilzad, smatra se ranom formulacijom neokonzervativske agende nakon Hladnog rata, sa nizom ekonomskih i vojnih ciljeva koji su trebalo da obezbede stvaranje i održanje unipolarnog globalnog sistema predvođenog SAD.

Naime, u poslednjim mesecima Hladnog rata, malo pre nego što se Sovjetski Savez konačno raspao, grupa neokonzervativnih kreatora politike i intelektualaca počela je da tvrdi da je došao trenutak za stvaranje svetskog poretka kojim dominira Amerika. Neki od njih su to nazvali „unipolarističkim imperativom". Umesto da smanje vojnu potrošnju, tvrdili su, Sjedinjene Države treba da prošire svoj vojni doseg do svakog regiona sveta, koristeći ogromnu američku vojnu i ekonomsku moć, i da stvore novi Pax Americana.

Neokonzervativna ideologija i praksa

Iako je u vreme njegovog nastanka DPG bio naširoko kritikovan, mnoge ideje predložene u ovom dokumentu opstale su do danas.

Ideologija američke globalne nadmoći nastala tokom predsednikovanja DŽordža Buša Starijeg i razvijena 1990-ih, postala je odlučujući instrument američke vlasti naročito od kada je DŽordž Buš Mlađi pobedio na predsedničkim izborima i zatim preoblikovao američku spoljnu politiku nakon 11. septembra 2001. godine.

Neokonzervativizam je politički pokret koji je nastao u Sjedinjenim Državama 1930-ih godina među levičarskim, uglavnom trockističkim intelektualcima, da bi se utemeljio među liberalnim jastrebovima koji su postali razočarani pacifističkom spoljnom politikom Demokratske stranke, rastućom novom levicom i kontrakulturom 1960-ih, posebno protestima zbog rata u Vijetnamu kao i spremnošću „realista" na sporazumevanje sa SSSR.

Glavni ideolozi neokonzervativnog pokreta bili su Irving i Vilijam Kristol i Gertruda Himelfarb, Norman Podhorec, Donald, Robert i Fred Kegan, Henri DŽekson, DŽošua Muravčik i Pol Volfovic, a intelektualnu osnovu pokreta našli su u moralnoj i vrednosnoj filozofiji Lea Štrausa.

Neokonzervativci su pristalice „izvoza demokratije" i intervencionizma u međunarodnim poslovima, uključujući mir preko upotrebe sile, poznati su po preziru komunizma i političkog radikalizma, imaju dugu istoriju konfrontacije sa Rusijom, a imali su važnu, a ponegde i odlučujuću ulogu u stvaranju javnog mnjenja za intervencije na Balkanu tokom 1990-ih godina. Odlučne su pristalice militarizacije američke spoljne politike. Njihov cilj je svetski poredak kojim dominiraju SAD, poput „benevolentne svetske imperije". Ideal njihovog predsednika i politike je Ronald Regan.

Bušova administracija

Istaknuti neokonzervativci u administraciji DŽordža V. Buša bili su Pol Volfovic, Eliot Abrams, Ričard Perl i Pol Bremer. Iako se nisu identifikovali kao neokonzervativci, visoki zvaničnici potpredsednik Dik Čejni i ministar odbrane Donald Ramsfeld pažljivo su slušali savete neokonzervativaca u vezi sa spoljnom politikom, naročito odbranom Izraela i promocijom američkog uticaja na Bliskom istoku. Mnogi od neokonzervativnih pristalica postali su politički uticajni tokom republikanskih predsedničkih administracija 1970-ih, 1980-ih, 1990-ih i 2000-ih, dostižući vrhunac u vreme administracije DŽordža V. Buša, kada su igrali glavnu ulogu u promovisanju i planiranju invazije na Irak 2003.

Američki „jatrebovi" svet koji oni imaju u vidu nazivaju „Pax Americana", a vojne snage i doktrina bezbednosti trebalo bi da izraze i očuvaju američku vodeću poziciju u svetu. Amerika nije više ni „supersila", ni „velesila", nego „megasila" - kako je definiše direktor londonskog „Četam hausa" Viktor Balmer Tomas.

Drugi njihov zahtev jeste da se ostatku sveta stavi na znanje da SAD smatraju da su u sukobu, čak i u ratu, ali sve do sada nije bilo jasne predstave o geografskom obimu tog sukoba.

„Dugi rat" koji se najavljuje, čini se, treba da zadovolji i ovaj uslov - to je izraz koji će se od sada pa nadalje upotrebljavati u svim zvaničnim vojnim dokumentima. Ono što je doskoro u svim zvaničnim dokumentima pokrivao izraz „globalni rat protiv terora", zamenjeno je drugom frazom „rat protiv ekstremizma", a „dugi rat" zameniće sada ono što se nekoliko decenija nazivalo „hladnim ratom".

Mnogo pre nego što je moglo da se predvidi da će terorizam postati takva pretnja, „jastrebovi" u američkom establišmentu su još sredinom devedesetih tražili da SAD učvrste svoju poziciju u svetu, prevashodno na vojnom planu. Oni su tvrdili da kod zemalja poput Kine i Indije ili bilo koje druge sile, samo uverenje da su bez šansi u vojnom nadmetanju sa SAD može da ih spreči da dovedu u pitanje svetski poredak ili da požele da se nadmeću u tehnologiji ili brojnosti snaga.

„Amerikanci treba da se raduju tome da su njihovi troškovi za armiju veći nego sledećih šest zemalja uzevši zajedno", tvrdili su radikalni američki militaristi, pozivajući se na standard Velike Britanije iz 19. veka o „dvostrukoj moći", odnosno princip da britanska mornarica mora da bude dva puta veća od dve sledeće pomorske sile zajedno. Oni su predlagali da i SAD usvoje sličan standard o dvostrukoj, trostrukoj ili četvorostrukoj vojnoj premoći.

Uputstvo za planiranje odbrane

Dokument nazvan „Uputstvo za planiranje odbrane" je interni skup vojnih smernica koje Ministarstvo odbrane obično priprema svakih nekoliko godina. Ove smernice se distribuiraju vojnim zapovednicima i civilnim šefovima ministarstava odbrane kako bi im se pružio geopolitički okvir za procenu nivoa njihovih snaga i budžetskih potreba. Pre tri decenije, pod pokroviteljstvom tadašnjeg ministra odbrane Dika Čejnija, Luis Libi i Pol Volfovic, dvojica retkih neokonzervativaca na položajima u administraciji DŽordža H. V. Buša, dobili su zadatak da naprave poverljivi dokument koji bi opisao buduće vojne strategije SAD i pružio okvir za razvoj budžeta za odbranu. Pošto bi to bilo prvo „Uputstvo za planiranje odbrane" od kraja Hladnog rata, zvaničnici su imali pred sobom veliki zadatak da osmisle ono što bi u suštini bio potpuno novi okvir za odbrambenu politiku SAD.

Volfovic, nekadašnji diplomac i profesor na Jejlu, s manje od 30 godina u Niksonovoj administraciji bio je zadužen za izradu najvažnijih dokumenata za okončanje Vijetnamskog rata. Istovremeno, bio je student Lea Štrausa i proteže Alberta Volštetera, „sive eminencije" vrhovnog „tink tenka" američkog vojno-industrijskog kompleksa - RAND korporacije.  

Zadatak pripreme dokumenta pao je na Luisa Libija, koji je delegirao pisanje nove strategije Zalmaju Kalilzadu, dugogodišnjem Volfovicevom pomoćniku. Kalilzad, avganistanskog porekla, rođen 1951. i odrastao u Kabulu, studirao u SAD, da bi u Reganovoj administraciji bio savetnik za Sovjetsko-avganistanski rat, kasnije je imao veoma važnu ulogu na Bliskom istoku i vodio je pregovore s talibanima praktično do američkog povlačenja iz Avganistana.

U početnoj fazi izrade dokumenta, Kalilzad je tražio mišljenja širokog kruga insajdera i autsajdera Pentagona, uključujući Endrjua Maršala, Ričarda Perla i Volfovicovog mentora na univerzitetu u Čikagu, nuklearnog stratega Alberta Volštetera.

Smernice nove strategije

Završavajući nacrt u martu 1992, Kalilzad je zatražio dozvolu od Libija da ga prosledi drugim zvaničnicima u Pentagonu. Libi je pristao. Tajni dokument od 46 stranica kružio je na višim nivoima u Pentagonu i u roku od tri dana Kalilzadov nacrt je objavio Njujork tajms, poslat mu od „zvaničnika koji je verovao da ova debata o strategiji posle Hladnog rata treba da se vodi u javnom domenu".

Kada je nacrt procurio u Njujork tajms i Vašington post, izazvao je uzbunu među demokratama i mnogim ličnostima iz administracije, što je podstaklo Belu kuću da ga odmah i javno povuče.

Među njegovim važnijim tačkama, ovaj nacrt poziva na masovno povećanje troškova za odbranu, tvrdnju o statusu Amerike kao usamljene i jedine supersile, sprečavanje pojave bilo kakvih regionalnih konkurenata, upotrebu preventivne sile i ideju o napuštanju multilateralizma ako to ne odgovara interesima SAD.

Smernice su tvrdile:

„Naš prvi cilj je da sprečimo ponovnu pojavu novog rivala. Ovo je dominantno razmatranje koje leži u osnovi nove regionalne odbrambene strategije i zahteva da nastojimo da sprečimo bilo koju neprijateljsku silu da dominira regionom čiji bi resursi, pod konsolidovanom kontrolom, bili dovoljni za stvaranje globalne moći. Ovi regioni uključuju Zapadnu Evropu, Istočnu Aziju, teritoriju bivšeg Sovjetskog Saveza i Jugozapadnu Aziju.

Postoje tri dodatna aspekta ovog cilja:

Prvo, Sjedinjene Države moraju pokazati liderstvo neophodno za uspostavljanje i zaštitu novog poretka koji obećava da će uveriti potencijalne konkurente da ne moraju težiti većoj ulozi ili zauzimati agresivniji stav kako bi zaštitili njihove legitimne interese.

Drugo, u oblastima koje nisu odbrambene, moramo u dovoljnoj meri uzeti u obzir interese naprednih industrijskih nacija kako bismo ih obeshrabrili da osporavaju naše vođstvo ili pokušaju da sruše uspostavljeni politički i ekonomski poredak.

Konačno, moramo zadržati mehanizme za odvraćanje potencijalnih konkurenata čak i od težnje ka većoj regionalnoj ili globalnoj ulozi."

Američke vrednosti

Drugi veliki cilj predviđen ovom strategijom bi trebalo da bude zaštita interesa SAD i promovisanje američkih vrednosti.

Prema nacrtu dokumenta, SAD bi trebalo da imaju za cilj „da se pozabave izvorima regionalnih sukoba i nestabilnosti na takav način da promovišu veće poštovanje međunarodnog prava, ograniče međunarodno nasilje i podstiču širenje demokratskih oblika vlasti i otvorenih ekonomskih sistema".

Nacrt navodi i nekoliko scenarija u kojima bi interesi SAD mogli biti ugroženi regionalnim sukobom: „ograničeni pristup vitalnim sirovinama, prvenstveno nafti iz Persijskog zaliva; širenje oružja za masovno uništenje i balističkih projektila, pretnje građanima SAD od terorizma ili regionalnog ili lokalnog sukoba i pretnje američkom društvu zbog trgovine narkoticima".

Nacrt se oslanja na sedam scenarija na potencijalnim problematičnim mestima - pri čemu su primarne studije slučaja Iraka i Severne Koreje.

U nacrtu dokumenta se navodi da bi SAD, ako je potrebno, moraju biti spremne da preduzmu jednostranu akciju, kao i da bi „trebalo da očekuju da buduće koalicije budu ad hoc okupljanja", formirane da bi se izborile sa određenom krizom i koje možda neće nadživeti rešenje krize.

U dokumentu se navodi i da ono što je najvažnije u smislu svetskog poretka kojeg podržavaju SAD jeste da „Sjedinjene Države treba da budu spremne da deluju nezavisno, kada kolektivna akcija ne može da se obezbedi, ili u krizi koja zahteva brz odgovor".

Obuzdavanje Rusije

Mnogo prostora posvećeno je Rusiji. U razradama dokumenta i pripremnim materijalima posebno se definisala uloga Rusije u novim okolnostima, gde je smanjivanje i suzbijanje ruskog uticaja neskrivena intencija dokument:

„Trebalo bi da ohrabrimo Moskvu da preduzme značajna jednostrana smanjenja konvencionalnih snaga izvan onih o kojima je već pregovarano u Sporazumu o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi (CFE). Trebalo bi da obezbedimo da budući pregovori ili jednostrano smanjenje snaga Zapada ne stvaraju disparitete nepovoljne za Zapad. U svim budućim pregovorima sa Moskvom, trebalo bi da obezbedimo da adekvatan nuklearni kapacitet NATO-a u Evropi ne bude ugrožen. Trebalo bi da osiguramo da bilo kakav sporazum o daljem smanjenju konvencionalnih snaga ne isključuje američko jačanje Evrope ili sposobnost SAD da odgovore na regionalne krize koristeći sredstva u Evropi."

Tokom decenije koja je prethodila izboru DŽordža V. Buša, ideje nacrta DPG-a bile su predmet mnogih neokonzervativnih publikacija i kampanja zagovaranja, čiji je najistaknutiji primer upravo bila osnivačka izjava o principima „Projekta za novi američki vek" (PNAC) iz 1997. godine.

Kao i nacrt smernica iz 1992, i izjava PNAC-a je pozivala na američko globalno vođstvo i preventivnu akciju, uz obrazloženje: „Ne možemo bezbedno da izbegnemo odgovornost globalnog liderstva ili troškove koji su povezani sa njegovim vršenjem. Amerika ima vitalnu ulogu u održavanju mira i bezbednosti u Evropi, Aziji i na Bliskom istoku. Ako izbegnemo svoje odgovornosti, štetimo našim fundamentalnim interesima. Istorija 20. veka trebalo je da nas nauči da je važno oblikovati okolnosti pre nego što se pojave krize i suočiti se sa pretnjama pre nego što postanu strašne. Istorija ovog veka trebalo je da nas nauči da prihvatimo cilj američkog liderstva."