Radikalne evropske politike i/ili novi kolonijalizam?

U kojoj meri je, naime, savremena EU postala praktično par excellence primer zatiranja racionalnosti, jednakosti i sloboda govori i Habermasovo delo O ustavu Evrope (Zur Verfassung Europas), kao i izdanje pod nazivom Kriza Evropske unije (The Crisis of the European Union), gde je uobličena teza o različitim aspektima demokratskog deficita i, štaviše, obrazložena kvalifikacija da je Unija suštinski stupila u postdemokratsku eru. Izvodeći osnovni argument o monopolizaciji evropskog projekta od strane samoproklamovanih elita – koje je uslovilo i birokratizovanje i sve veće udaljavanje od evropskog građanstva[1]– Habermas artikuliše diskurs o „fasadnoj demokratiji“. Sa druge strane, uprkos jezgrovitoj i oštroj analizi o sveukupnom stanju EU, ovde se, na kraju, ipak ostaje pri stavu da je za budućnost Unije neophodan sistemski preokret, tj. da je to cilj od kojeg se ne sme odustati jer bi, u najkraćem,“odricanje od evropskog ujedinjenja, bio i rastanak od učešća u svetskoj istoriji.”[2]

Evropske stvarnosti, međutim – i suprotno Habermasovim težnjama - danas su znatno bliže stavu DŽona Greja da „ako su arhitekti Evropsku uniju zamišljali kao novi model za svet, trenutna dogma upućuje na suprotan obrt“...[3] To znači da je dogmatizacija i mitologizacija uslovila pojavu EU kao kontraprimera tj. anti-uzora, ali i da je novo raslojavanje, prevashodno na socijalnoj, a onda i nacionalnoj osnovi, savremeno stanje ponajviše približilo Balibarovom radikalnom uvidu da je „Evropa mrtav politički projekat“, jer „neke zemlje su dominantne, a drugima se dominira“.[4]Ovaj, naoko paradoksalni obrt, pre svega je prirodna i logična posledica činjenice da momenti koji su najpre bili isključeni iz oficijelnog EU diskursa, kao i ne malog dela EU praksi, su upravo nacionalni momenat i socijalni momenat.[5] To znači sledeće: (1) jaz između EU  kriptopolitičkih elita, sa jedne, i naroda, sa druge strane, dramatično je porastao u proteklih nekoliko godina, (2) ovaj jaz značio je produbljivanje socijalnih i ekonomskih nejednakosti zbog čega se klasa ponovo pojavila kao relevantno političko ime, (3) s obzirom na to da se tzv. “nacionalno pitanje” od strane samoproklamovanih političkih elita i u zvaničnom diskursu i u konkretnim potezima tretiralo – u skladu sa mainstream postmodernim i/ili neoliberalnim okvirom – kao potencijalno fašističko, a u najboljem slučaju kao potpuno anahrono ili irelevantno, rezultat takvog stava je da se nacionalizam kao patriotizam praktično vraća na velika vrata.

Drugim rečima, činjenica da se, uslovno govoreći, radikalne politike levice i desnice u novo vreme iznova rađaju i samoproizvode, doživljavajući sve veći procvat, najimanentnije i najživlje proizilazi iz toga da je “evropska elita” za teorijsku i političku paradigmu EU odabrala koncepte koji jetrebaloda označe kraj i levice i desnice, ida stvore contradicio in adjecto, odnosno političku zajednicu bez političkog subjektiviteta. Na koji način se odigravala destrukcija levice u, prvobitno, blerovsko-šrederovskom okviru, kao tzv. politika “trećeg puta” i “socijademokratije”, tj. u praznoj formuli koja je trebalo da glasi “s one strane desnice i levice”, jezgrovito govori Šantal Muf, dok je, već pomenuto delo Roberta Kupera Raspad nacija umnogome nezamenljivi primer pledoajea za postnacionalni postmoderni politički poredak koji je trebalo da reprezentuje nova EU. Suština je, dakle, u tome da je, praktično duže od dve decenije, EU građena u stanju političkog simulakruma, tj. da su njene, tzv. “leve” i “desne” politike većinski bile artikulisane kako bi činile simulaciju obe politike, dok se razlog i koren takvog poduhvata po svemu sudeći ponajviše pronalazi u sadržajnoj formulaciji Tarika Alija da je, naime, Evropa bila ,,zatočenik atlantizma“ – što je u isti mah prouzrokovalo i slabljenje kritičkog mišljenja i nedostatak (političke i druge) imaginacije.[6]

Tako su prve decenije 21. veka – sa rasplamsavanjem ekonomske, političke i društvene krize i postepene, ali sistemske promene globalnih diskursa – u teorijskom, ali i sasvim praktičnom smislu, donele porast evrorealizma i evroskepticizma, upravo jer se višeslojnost krize EU kao krize političkog jednovremeno pojavilo i kao pitanje krize političke participacije, krize demokratije u bezmalo svim njenim segmentima i pitanje krize političkog subjektiviteta tj. sveukupno, u svetlu legitimacijske krize evropskog projekta per se. U članku pod nazivom „Nacionalizam se vraća u Evropu“, Nikolas Gvozdev zapisao je da „stranke radikalne desnice postaju mainstream politički akteri“, kao i da sentimenti o sopstvenom dostojanstvu i/ili našoj državi odzvanjaju širom evropskih zemalja.[7] Tako su grčka „Zlatna zora“, mađarski „Pokret za bolju Mađarsku“, francuski „Nacionalni front“, ili pak, sa strane spektra levice, grčka „Siriza“, tek neki od transparentnih primera ovog kretanja koje se, opet, može pratiti i na ravni narastajućih aspiracija i težnji za izlaskom iz EU – tj. kroz činjenicu da praktično polovina Britanaca želi da istupi iz Unije, dok tek nešto više od polovine Nemaca želi da ostane. Jednovremeno, ove procese prati i rast sve većeg broja osnaženih separatizama (Katalonija, Škotska, Belgija...), a za sva tri različita aspekta povratka radikalnih politika desnice i levice na veliku scenu glavni uzrok počiva u formiranju evropskih kriptoelita kao zasebne klase, čiji interesi leže s one strane interesa naroda. Relevantnost i socijalnog pitanja i nacionalnog pitanja - i njihove, u uslovima krize, povećane isprepletenosti – javlja se u obliku specifičnog, novog apela za egalitarizmom, tj. jednakošću, pravdom, ali i nacionalnim dostojanstvom, dok povećanje represivnih i kontrolnih mehanizma koji smeraju na uspostavljanje nove dominacije recipročno rizikuju prerastanje straha u bes kao političku emociju par excellence.

Rođenje savremenih kritičkih evropskih diskursa levice i desnice, u ovom svetlu – uz pripadajuću dvostrukost da je, naime, reč o evropskim kritičkim artikulacijama i pokretima koji se tiču EU – pojavljuje se kao prepoznavanje serije raskoraka između proklamovane i oficijelne Unije i života u evropskim državama, tj. razmimoilaženja između EU dogme i evropskih stvarnosti,[8] i stoga kao podsećanje na razliku između pojma Evrope i pojma EU. To je razlog iz kojeg Eš govori o „evropskom nefunkcionalnim trouglu“ – sastavljenom od nacionalnih politika, evropskih politika i svetskog tržišta – i usled čega zaključuje da više nema ni „evropske politike“ ni „evropske javne sfere“ tj. da jedina konstantna postaje evropski politički Rashomon, dok je Nikolas Sambanis jezgrovito artikulisao da evropska kriza, koja nije samo ekonomska, sve više počinje da liči na identitetsko-etnički sukob, i da je stoga praktično izvesno posredi kraj jednog oblika evropskog projekta.[9]

Ova istraživanja, sa jedne strane, dakle, upućuju da Unija više ne samo da nema javni imidž alternativnog, avangardnog i/ili progresivnog projekta, već se pojavljuje kao zastareli lik jedne koncepcije koju je novi vek u različitim aspektima u najvećoj meri prevazišao. Na tragu Sambanisovih tvrdnji, razmatranje jaza između „severa“ i „juga“ ili, preciznije, odnosa između država poput Nemačke ili Francuske, sa jedne, i Grčke ili Španije sa druge strane, svedoči o jazu koji je postao toliko dubok da je, u trenutnim okolnostima, lakše zamisliti potencijalni sukob nego bliže savezništvo koje bi trebalo da uspostavi jedinstvo naroda. Od presudne je važnosti, međutim, ovde imati u vidu da su mesta latentnog sukoba locirana i u ravni socijalne, kao i nacionalne diferencijacije, tj. da se, parcijalno, susreću u ravni preplitanja delovanja „transnacionalnih evro-atlanskih imperijalnih struktura“ sa jedne, domaćih „elita“ sa druge, i većinskog naroda sa treće strane. To su ključni razlozi zbog kojih bi, u ovom času, bilo u najmanju ruku neozbiljno decidno formulisati stav o srednjoročnoj budućnosti Unije - ali i značajni pokazatelji složenosti savremenih procesa koji je odvijaju na evropskom tlu.

Pitanje koje se sada za nas postavlja je sledeće: ukoliko uspon radikalnih politika levice i desnice, obratno, govori i o kretanju savremene Unije ka strukturnoj diferencijaciji tj. o pravnom i političkom raslojavanju i stepenastom razgrađivanju[10]– i to po linijama podele na države članice – gde je, u ovom procesu, mesto demokratije i/ili mesto političkog? Ili, ukoliko je, na političkom, normativnom i teorijskom planu, postalo nedvosmisleno jasno da od „saveza ravnopravnih država i naroda“ nema ništa, pitanje je da li se, i u kojem smislu, naizgled paradoksalno, ovde pojavljuju potencijali za demokratiju i politički subjektivitet?

Jer, ako je logika evropskih integracija ispostavila ne tek „demokratski deficit“ već dovela u pitanje središnju vrednost demokratskog poretka u evropskom istorijskom, političkom, društvenom i kulturnom obrascu – i na taj način celokupan praktično-normativni okvir – da li je stoga plauzibilno reći da će se savremeni, sasvim obrnuti procesi, završiti sa drugačijim ishodom? Za početak, bitno je imati u vidu da je objektivna mogućnost za to, sa najnovijim, ma kako kriznim okolnostima, ipak otvorena – iako je daleko od ma čega zagarantovanog i nužnog – i da je, na filozofsko-političkoj ravni, proporcionalna usponu i participaciji građanstva i razvoju svesti, tj. procesu subjektivacije i re-politizacije. Kada i Amartja Sen piše da je „možda najproblematičniji aspekt trenutne bolesti Evrope zamena demokratskih obaveza finansijskim diktatima – od strane vođa EU i Evropske centralne banke“, i da „Evropa ne može sebe predati unilateralnim shvatanjima – ili dobrim namerama – eksperata, bez javnih debata i informisanog pristanka njenih građana. (kurziv B. K.)“[11], jasno je da upravo pitanja demokratije i političkog subjektiviteta, sa rođenjem savremenih evropskih kritičkih diskursa,izrastaju u najozbiljnijem smislu. 

Ali, ako se, sada, na evropskoj i političkoj društvenoj sceni rađaju pretpostavke za pojavu i rast prave demokratije u različitim oblicima – ipak je i dalje reč o potencijalnosti, tj. tek jednoj mogućnosti sa čije druge strane se nalazi alternativa novog kolonijalizma.[12] U artikulaciji i bližem definisanju ovog problema, nehotice, pomaže nam upravo Timoti Garton Eš, koji saopštava da je„veliki motor evropskih integracija do 1990-ih bila Zapadna Nemačka. Zapadni Nemci, i elite i veći deo naroda, pokazali su izuzetnu privrženost evropskim integracijama...Kao što je glasio vic u to vreme, ako bi Vam se neko predstavio kao evropljanin, odmah ste znali da je Nemac.“ (kurziv B. K.)“[13]

Šta sada, međutim, možemo objektivno zaključiti iz ovih zapažanja, koja se, dalje, nastavljaju kroz obrazloženja autora da su „Nemci pokazali izuzetnu razboritost koju periferne zemlje nisu pokazale“, ali i da je „delimično, Nemcima išlo dobro i zbog toga jer ovim drugima nije“ (kurziv B. K.), kao i da je nemačko „spasavanje“ južnih zemalja bitno, ili pre svega, usmereno na sopstvene interese na tom području?“[14] Ovde još upućujemo i na poseban odeljak članka pod naslovom „Evropska Nemačka, nemačka Evropa“, kao i na Ešovo podsećanje da – suprotno rečima Tomasa Mana koji je govorio „ne“ nemačkoj Evropi (i „da“ evropskoj Nemačkoj) – danas sve više vidimo nemačku Evropu, i u njoj, za sada, „evropsku Nemačku“.

Iz rezultante i preseka iznesenih stavova postaje jasno sledeće: upravo Nemačka proteklih decenija pojavila se kao ključni nosilac „projekta evropskih integracija“ i, slučajno ili ne, stepen njene privrženosti i lojalnosti ovom projektu zapravo je u političkom smislu korespondirao sa stepenom njene privrženosti sopstvenim interesima (ergo, Nemačke kao nacionalne države), te da je, štaviše, nemački ekonomski i politički rast u nemaloj meri posledica pada drugih država u ovim aspektima – što je, u krajnjim konsekvencama, formiralo savremenu dijalektiku „roba“ i „gospodara“, trasirajući put višestrukoj i višestepenoj dominaciji Nemačke u Evropi.   

U savremenom kontekstu, dakle, smisao nekadašnjih Genšerovih reči da „što je naša spoljna politika više evropska, to je više nacionalna!“ pojavljuje se u sasvim drugačijem svetlu. Štaviše, mnogo je političke i moralne ironije u činjenici da su upravo mesta, tj. u gradovi poput Atine, Madrida ili Lisabona, kao polisi u kojima se gajilo verovanje da postoji, u minimalnom smislu, makar formalna jednakost svih država članica EU – ako već ne i ozbiljno uverenje o suštinskoj jednakosti različitih nacija – postali živi primeri najvećih nejednakosti i neravnopravnosti. Opet, sa druge strane novčića, nesporno je i da ima istorijskog i političkog osnova u činjenici da indignados-i – koji kao što je pokazao i najskoriji štrajk južne Evrope tj. „Evropski dan solidarnosti i protesta“ u Portugalu, Španiji, Italiji, Grčkoj i Kipru – postaju indignados-i sve većeg broja evropskih država i, ustajući protiv političara i bankara zapravo ustaju protiv kriptoelita EU i pojavljuju se kao vesnici političkog subjektiviteta i prave demokratije.

U kojoj meri će se afirmisati teza da će se ovi savremeni procesi prevashodno oblikovati upravo na ravni transnacionalnih štrajkova, kao glavnih pokretača sve masovnijih protesta u Evropi – što bi bilo živi izraz činjenice da je doslovno reč o jednoj novoj klasnoj borbi[15]- a koliko, opet, nešto drugačija teza da će nacionalna pitanja, i njima pripadajući korpus pitanja političkog suvereniteta i jačanja pojedinačnih evropskih država, biti odlučujuća – zavisiće od spleta okolnosti koji izmiče izračunljivosti i, po pojmu, spada u kategoriju događaja per se. Ali, za početak daljih refleksija, potrebno je pratiti rađanje, logiku i tok savremenih kritičkih evropskih diskursa i imati u vidu da neretko, čak ni na ekonomskom planu, i u skladu sa ontološkim razlikama – stvari nisu uvek onakve kakve se pojavljuju.[16] 

Ovaj tekst čini deo šireg naučnog istraživanja koje će se – pod nazivom „Rođenje savremenih kritičkih evropskih diskursa 21. veka“ – pojaviti u redovnom broju Nove srpske političke misli.