Savremeni svet | |||
Propast evropskog sna |
sreda, 19. maj 2010. | |
(Fajnenšel Tajms, 17.05. 2010) Krajem prošle godine, stupanjem na snagu Lisabonskog sporazuma (enactment of the Lisbon treaty) neki od evropskih moćnika dozvolili su sebi da sanjaju snove o novom svetskom poretku – onom u kome je Evropska Unija najzad priznata kao svetska velesila, rame uz rame sa SAD i Kinom. Tokom nekoliko prethodnih nedelja, Evropa je u svakom slučaju privukla svetsku pažnju – ali ne na način na koji se nadala. Umesto divljenja Evropskoj Uniji zbog njene dinamike i moći, ostatak sveta sa fascinacijom i užasom posmatra rastuću ekonomsku krizu u Evropi. Posmatranje bitke za spasavanje evra (euro) iz Vašingtona ili Pekinga je kao da gledaš auto kome se na suprotnoj strani puta dešava udes. Nije nimalo prijatno biti posmatrač, a tu je još i strah da te ne potrefe komadi olupine koji lete unaokolo. Posmatrači iz Amerike i Azije imaju dobre razloge za strah da bi se i na njih mogla proširiti zaraza od krize bankarskih ili državnih dugovanja u Evropi. Čak i dugi period smanjenja potražnje u EU, koja je ipak, uzeto u celini, najveća svetska ekonomija, može biti štetan po oporavak celokupne svetske ekonomije. Potpuno je prirodno to da se međunarodna pažnja na prvom mestu usredsređuje na ekonomiju evropske krize (crisis in Europe). Međutim, prisutne su i šire, mada manje direktno očigledne, političke posledice. Lako je rugati se pretenzijama briselskih vlasti. Ali, stoji činjenica da je EU i dalje značajna na svetskoj sceni, ili bolje rečeno – bila je nešto značajno na svetskoj sceni. Ono što Evropa predstavlja je ne toliko sirova snaga, koliko snaga jedne ideje: ideje evropskog sna. Za internacionaliste širom sveta, za one koji veruju u mnogo dublju saradnju među narodima, za one koji se zalažu za uspostavljanje jednog međunarodnog pravnog poretka, EU je svetionik nade. Ako se, posle više od 60 godina mukotrpnog napredovanja evropski eksperiment počne raspadati, onda će i ideje koje Evropa predstavlja takođe biti teško oštećene. Umesto toga, mogu početi da preovlađuju suparničke ideje: one o nadmoći snage nad zakonom, o stalnoj supremaciji nacionalne države i autoritarnosti. Inostrani podržavaoci evropskog sna nisu samo neki nepoznati profesorčići nekakvih američkih umetničko-literarnih koledža, mada i njih ima mnogo. Među ljubiteljima evropskog sna nalaze se i premijer Japana i predsednik SAD. Neposredno pre stupanja na dužnost, japanski premijer Jukio Hatojama (Yukio Hatoyama) je pozvao na uspostavljanje pan-azijske monete po uzoru na evro i kao svoju inspiraciju naveo rane vernike u evropsko jedinstvo. Barak Obama, predsednik SAD, bio je manje otvoren u izrazima svog divljenja evropskom modelu. Privilegija moći Amerike i politička ograničenja u SAD jako sužavaju bilo kakvu širinu njegovog eksplicitnog posmatranja evropskog modela. Pa ipak, kako spoljna, tako i unutrašnja Obamina politika izgleda mnogo „evropskija“ od politike Bušove administracije. Predsednikove reforme zdravstva (healthcare reforms) bile su pozdravljene u Evropi. Dok je Bušova administracija bila često otvoreno prezriva prema spoljnopolitičkim idejama koje su zastupali “Evroidi“ (da upotrebimo podsmešljivi naziv koji je za njih upotrebljavao DŽon Bolton, Bušov ambasador u UN), Obamina administracija im je znatno sklonija. Odeljenje za političko planiranje Stejt dipartmenta – u kome su nekada delali veliki mislioci kao DŽordž Kenan i Fransis Fukujama – sada na svom čelu ima Anu-Mariju Sloter (Anne-Marie Slaughter), pravnog naučnika i advokata specijalizovanog za međunarodna pitanja, koja tvrdi da je osnovna ideja spoljne politike Obamine administracije verovanje da najveći svetski problemi kao što su klimatske promene (climate change) i širenje nuklearnog oružja (nuclear proliferation) više ne mogu da budu razrešeni samostalnim delovanjem SAD. Neophodna je međunarodna saradnja. To je ona vrsta tvrdnji koje stalno čuješ u Briselu, ali koja nisu bile baš naročito u modi u Bušovom Vašingtonu. Međutim, ova evropska ekonomska kriza je otežala život onim Amerikancima i Azijatima koji zastupaju ideju da ostali svet treba da uči od Evrope. Prošle nedelje sam sreo jednog od pripadnika japanskog establišmenta koji se zacenio od smeha na pomisao kako je njegov premijer ikada poverovao da Evropa može biti neki model za ugled. U SAD, evropsku finansijsku krizu sada su zgrabili konzervativci, koji tvrde da će Obamino navodno prihvatanje “socijalizma“ evropskog stila Ameriku dovesti do bankrota. Dok su inostrani obožavaoci EU sada u defanzivi, međunarodni evroskeptici dižu glavu. Čarls Grant, čelnik Centra za evropsku reformu (Centre for European Reform), jednog pro-EU istraživačkog idejnog instituta, kaže da ga je tokom nedavnih putovanja zapanjio narastajući prezir prema Evropi u Delhiju, Pekingu i Vašingtonu. On jadikuje: „Smatraju da smo upetljani u stalno ekonomsko i demografsko opadanje, a naše pretenzije za realnom moći tretiraju sa prezirom.“ Pre nekoliko godina je američki pisac DŽeremi Rifkin (Jeremy Rifkin) objavio knjigu pod nasovom „Evropski san“ (The European Dream), koja je snažno odjeknula u Briselu. Gospodin Rifkin, koji je, možda ne baš slučajno takođe napisao i knjigu pod naslovom „Završetak posla“ (The End of Work), tvrdio je da je Evropa model za budućnost. Napisao je: „Dok američki duh jenjava, rađa se novi evropski san. To je san koji mnogo više odgovara sledećoj fazi čovekovog puta – on obećava da će čovečanstvo dovesti do stepena globalne svesti koja odgovara društvu koje je sve više međusobno povezano.“ Sada, kad čitam ove reči, ne znam da li da se smejem, ili da plačem. (Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis) |