ЕУ више није решење за Шпанију

( Фајненшел тајмс, 16. 4. 2013)

Путујући недавно возом из Мадрида за Барселону зашао сам у одељење I класе. Ту је у црној кожној фотељи дремао један путник, а испало је да је то био кондуктер, кога је мој упад пренуо из дремежа.

Фантастична шпанска железничка мрежа за возове великих брзина сведочи о драматичној модернизацији кроз коју је та земља прошла последњих деценија. Али празни возови који јуре између два највећа града сведоче о дубоким економским бољкама. Невоља у Шпанији (Trouble in Spain) је и невоља за ЕУ[1]. Сва досадашња спасавања евра су се односила на релативно мале државе: Грчку, Португалију, Ирску и Кипар. Али Шпанија представља једну од највећих економија ЕУ, а разговори о њеном вађењу из буле су сада поново постали уобичајени.

Статистички подаци су застрашујући. Незапоследност је достигла 26%, а незапосленост омладине премашује 50% (youth unemployment is more than 50 per cent). Предвиђа се да ће поново и ове године економска активност опасти за око 1,5%. Већ једном је обављено спасавање шпанских банака, али влада страх да ће оне, ако економија наставља да опада, бити погођене другим таласом непокривених дуговања. Влада је оштро скресала своје трошкове и олабавила прописе радног тржишта. Али, фискални дефицит и ове године остаје 6% БНП-а, а државни дуг се пење према 90% БНП-а, што је опасан ниво.

Економска криза је за Шпанију шок јер од увођења демократије крајем 1970-их година та земља је била најпривлачнија у Европи. Док су се Французи, Британци и Италијани рвали са опадањем националне свести, Шпанија је напредовала. Бујао је просперитет, па је тако Шпанија постала и светски лидер у фудбалу, моди, кулинарству и филму.

Шпанија је и раније пролазила кроз периоде дубоке рецесије, чак и током 1990-их година. Али у ранијим периодима жртве које су чињене имале су сврхе, биле су прво у вези са ступањем у ЕУ, а затим у еврозону. Сада је разлика у томе да Шпанци изгледа да више нису сигурни у неко светло на крају тунела. Чак напротив, тај економски тунел бива све мрачнији и дужи. Резултат тога је да Шпанци губе веру како у националне, тако и у ЕУ институције.

Општи бес против банака које су тако вратоломно издавале кредите је на врхунцу. Он је нарочито усредсређен на њихову продају “мачака у џаку“ – посебних банкарских деоница (preference shares)[2] неискусним и наивним штедишама који су били убеђени да купују солидне и безбедне финансијске продукте, а уместо тога су били финансијски упропашћени код реструктурирања тих банака. Као и у већини случајева, на неки тајанствени начин, самим банкарима који су за то одговорни изгледа да одлично иде.

И политичари су страшно непопуларни. Недавна анкета је показала да 96% Шпанаца сматра да је политичка корупција “врло велика“. Владајућа политичка странка десног центра, “Популарна Партија“ се суочава с оптужбама да је имала тајни новчани фонд. Премијер Мариано Рахој уопште није харизматичан, он замишља да се конференција за штампу састоји од тога да сазове новинаре, а онда им из суседне собе прочита изјаву док га извештачи мутаво гледају како то чини преко видео-екрана. Социјалистичка опозиција је неефикасна и заостаје у анкетама. Пораст разбешњених (indignados) – популарног покрета протеста довела је неке дотле да почну да сматрају да ће нова политичка енергија потећи са улица. Али индигнадоси су доспели до свог врхунца пре више од годину дана, и од тада се углавном растурају. Најважнији протести се сада углавном концентришу против одузимања кућа дужницима који не могу да отплађују хипотеке.

Нису ни само банке, ни политичари једини који се суочавају са презиром, чак је и монархија на удару. Краљ Хуан Карлос, који је некада био толико цењен због своје улоге код прелаза у демократију, био је принуђен да се извињава због тога што је на врхунцу кризе у 2012. г. отишао у лов на слонове.  И његов приватни живот је у средишту пажње: његова кћерка Кристина је званично осумњичена у једном случају корупције (Cristina, has been formally named as a suspect in a corruption case ).

Међутим,  највећа жртва је можда и сам “Европски пројект“. Претходних деценија, чинило се да ЕУ нуди излаз из лавиринта релативног сиромаштва, изолације и ауторитарности. Вера Шпаније у ЕУ је тада била изражена у чувеној изреци књижевника Хозе Ортеге и Гасета (José Ortega y Gasset): “Шпанија је проблем, а Европа (ЕУ) је решење“.

Међутим, многим Шпанцима, ЕУ сада изгледа баш као велики део проблема. Економисти се питају колико је тесно усуд Шпаније повезан са њеним чланством у еврозони. Евро је у почетку био погонско гориво за бујање кредита, а данас, услед немогућности девалвације, онемогућава опоравак шпанске конкурентности[3]. Кривица се масовно баца на Немачку, јер она непрекидно инсистира на строгим уштедама како би се постигло уравнотежење шпанског буџета, а то је баш она политика која са собом носи ризик од падања у све дубљу рецесију.  

Онај “ЕУ сан“ који су Шпанци пригрлили, обећавао је већини Шпанаца живот средње класе. Али, сада, уз мале изгледе за сигурност запошљавања младима, и уз претње по будућност социјалне државе, преовлађује страх да ће будућа Шпанија бити сличнија Аргентини него Немачкој. Та “аргентинска будућност“ подразумева стално страховање од финансијских криза и све шири процеп међу друштвеним класама јер многи и даље настављају да уживају као у високоразвијеним и богатим државама, док нарастајућа најнижа друштвена класа постаје све удаљенија од било каквог просперитета. Изнад свега, треба знати и да се друштвени живот Аргентине одликује још и дубоким цинизмом према националним институцијама и вођству.

Шпанија још није доспела до тога. Али, тој земљи је хитно потребна нека оптимистичка прича да би дошло до супротстављања нарастајућем песимизму и цинизму у народу. Док је раније Шпанија била рекламни симбол за “бенефите“ ЕУ пројекта, она сада ризикује да постане симбол свега оног што је наопако кренуло.

Са енглеског посрбио Василије Клефтакис