Promena odnosa moći u svetu - uspon Kine i zapadni odgovor

Spektakularni uspon Kine poslednjih decenija doveo je do značajne promene odnosa snaga u međunarodnim odnosima. U prve dve decenije posle pada Berlinskog zida postojao je unipolarni svetski poredak, sa hegemonijom SAD. Nikad u istoriji jedna sila nije imala toliku moć. SAD su bile superiorna vojna sila, imale su najjaču privredu. Američke kulturne vrednosti bile su široko prihvaćene u svetu. Međutim, izvestan oporavak Rusije, uspon Kine i drugih dalekoistočnih ekonomija, kao i velika finansijska kriza 2007-2009 doveli su do strukturnih promena i opadanja moći SAD. Današnji poredak u svetu više ne počiva na apsolutnoj dominaciji jedne supersile i dobija multipolarne karakteristike.

Hegemonija Zapada počivala je na sposobnosti da drugima nameće svoje modele razvoja, da utvrđuje socijalnu moć i ekonomske aranžmane u drugim državama

Poznato je da strukturne krize nastaju kad se poremete hijerarhije u međunarodnim odnosima. Tada dolazi do nove podele teritorija i uticaja, ekonomskih pozicija, formalnih i neformalnih pravila sistema. Menja se distribucija moći, nastaju jaki rivali. U takvim situacijma često izbijaju ratovi za kontrolu sistema. Sukobi ekonomskih interesa dovode do geopolitičkog takmičanja i, često, do ratova.

Hegemonija Zapada počivala je na sposobnosti da drugima nameće svoje modele razvoja, da utvrđuje socijalnu moć i ekonomske aranžmane u drugim državama. Takođe, hegemona može biti samo ona sila koja je u stanju da drugima nameće svoje ideološke, kulturne i političke norme. Ako su kultura i ideologija neke sile atraktivne, drugi će ih radije slediti, nego što će im se suprotstaviti.

U zapadnoj društvenoj teoriji dugo je preovladavao stav da je uspon Zapada bio posledica kulturne superiornosti Evrope. Smatralo se da azijska društva ne mogu da napreduju zbog toga što njihove tradicionalne kulturne i religiozne norme ne omogućavaju napredovanje kapitalizma. Uspon azijskih privreda osporio je ne samo ekonomsku i političku dominaciju Zapada, nego i mnoge teorije

Rast Kine i promena odnosa moći u svetu

Kina je ostvarivala veliki suficit u trgovini sa SAD, a viškove je plasirala tako što je kupovala američke državne obveznice. Tako je stabilizovan američki federalni budžet. Interesi obe strane bili su zadovoljeni. Kineski ekonomski razvoj stabilizovao je svetski kapitalistički sistem

Poslednjih godina glavna geopolitička tema u svetu su kinesko-američki odnosi. Ekonomisti uglavnom smatraju da su privrede dveju sila toliko isprepletene da bi eventualni sukob naneo ogromnu štetu obema. Privredne referome u Kini bile su uspešne zbog toga što su zapadna tržišta bila otovorena za kinesku robu. Ekonomije su bile komplementarne. Finansijalizacija na Zapadu ne bi bila moguća bez istovremenog premeštanja industrijske proizvodnje u zemlje u razvoju. Globalizacija je omogućila slobodno kretanje kapitala po celoj zemljinoj kugli, a zapadne kompanije došle su do mogućnosti da dobiju neuporedivo jeftiniju radnu snagu. Za njih je Kina bila kapitalistički eldorado. Tzv. neoliberalna revolucija na Zapadu stvorila je povoljne međunarodne okolnosti za dinamičan privredni razvoj Istočne Azije. Za uspon Kine zaslužni su i Margaret Tačer i Ronald Regan.

Realne nadnice radničke klase u zapadnim društvima su stagnirale ili opadale, ali je nivo potrošnje održavan zaduživanjem, sve dok protivurečnosti nisu eskplodirale u velikoj krizi 2007-2009. Kina je ostvarivala veliki suficit u trgovini sa SAD, a viškove je plasirala tako što je kupovala američke državne obveznice. Tako je stabilizovan američki federalni budžet. Interesi obe strane bili su zadovoljeni. Kineski ekonomski razvoj stabilizovao je svetski kapitalistički sistem.

Ovakav razvoj događaja u Kini omugućen je znatno ranije od početka ekonomskih reformi 1978. Tokom Maovog perioda (1949-1976) obezbeđen  je politički okvir unutar koga je kineska vlada mogla autonomno da donosi strateške odluke o uređenju ekonomskog sistema. Stvoreni su: suverena država, koja je mogla da onemogući strano mešanje u unutrašnje odnose, i vojska koja je bila kadra da odbrani zemlju od eventualne agresije. Okončan je period “stogodišnjeg poniženja”. (Kina je faktički izgubila suverenitet posle Opijumskih ratova, vođenih između zapadnih sila i Kine, od 1839. do 1842. i od 1856. do 1860.). Kineska revolucija je bila nacionalistička i socijalistička.

Prvobitna akumulacija u socijalističkoj Kini obezbeđena je transferom sredstava iz poljoprivrede. U Maovom periodu stvoren je socijalni kapital, neophodan za dinamičan privredni razvoj. Kada je Mao došao na vlast udeo pismenih u stanovništvu bio je 15 odsto, obim imunizacije je bio nula; kada je on 1976. umro, 80 odsto stanovništva je bilo pismeno, a udeo imunizovanih bio je 100 odsto; udeo industrije u BDP-eu porastao je sa 20.9 odsto 1952. na 40,7 odsto u godini Maove smrti; očekivna dužina života 1960.je bila 43,5 godina, a 1978- 66,5.

Bez sumnje, protržišne reforme u Kini počele su, i decenijama trajale, uz dozvolu i podršku SAD. Bez antisovjetske politke Pekinga pristup zapadnim tržištima ne bi bio moguć. SSSR je uvek bio sam i izolovan

Posle posete američkog predsednika Niksona Kini 1972. normalizovani su odnosi dve zemlje. Naročito od tada, Kina je bila američki saveznik u suzbijanju sovjetskog uticaja u Trćem svetu, što je olakšalo i njeno privredno otvaranje prema Zapadu posle 1978. Kinesku agresiju na Vijetnam 1979. treba tumačiti u tom kontekstu. Naime, SAD su priznale Narodnu Republiku Kinu 1. januara 1979. U decembru prethodne godine Vijetnam je napao Kambožu.Usledio je kinesko-vijetnamski rat koji je trajao od 17. februara 1979. do 16. marta. Kineska vojska prodrla je na vijetnamsku teritoriju, a potom se povukla. Cilj agresije je bio da se pokaže svetu kako SSSR nije sposoban da brani svoje saveznike ako ih neko napadne. Bez sumnje, protržišne reforme u Kini počele su, i decenijama trajale, uz dozvolu i podršku SAD. Bez antisovjetske politke Pekinga pristup zapadnim tržištima ne bi bio moguć. SSSR je uvek bio sam i izolovan.

Kineski model rasta posle 1978. počivao je na tržišnim reformama, paralelnom postojanju državnog i privatnog vlasništva u privredi, postepenim promenama sistema, ograničenoj potrošnji domaćinstava, velikom investiranju u infrastrukturu i oslanjanju na izvozni sektor. Reforme su započete najpre na marginama ekonomskog sistema, u poljoprivredi. Privredna aktivnost u prvom periodu razvoja počivala je na proizvodima sa malom dodatom vrednošću. U poslednjih dvadesetak godina kineska privreda se razvija i u visokotehnološim sektorima. Ipak, Kina još uvek nema mnogo firimi visoke tehnologije, kao što su Huavej i Lenovo. U samoj Kini i dalje strane firme dominiraju u najproduktivinijim delatnostima, sa najvećom dodatom vrednošću.

Autoritarni politički sistem uspevao je da održi nadnice na niskom nivou i da spreči proteste. Kineske ekonomske reforme uspešno su sprovedene jer nije postojao strah da bi leve političke organizacije i sindikati mogli da artikulišu socijalno nezadovoljstvo. A kada je ono izbijalo, kao 1989. gušeno je u krvi. Glavni organizator privrednog buma bila je država pod potpunom kontrolom Komunističke partije Kine (KPK). Država dominira nad društvom i kontroliše sve moćne grupe. Autoritarni sistem vlasti obuzdavao je i novonastalu kapitalističku oligarhiju. Kaptalisti mogu slobodno da deluju u svim ekonomskim oblastima, ali komandne pozicije u ekonomiji zadržava država, tj. KPK. Razvoj kapitalizma u periodima provobitne akumualcije uvek se odvijao unutar autoritarnih političkih sistema. Kina u tom pogledu nije nikakav izuzetak.

Prema nekim kineskim autorima, vlasnici kapitala još uvek ne utiču na donošenje političkih odluka. Oni ističu da u Kini privatni i državni kapital moraju da služe nacionalnim interesima. Kinezi danas smatraju da je Mao obnovio državu, Deng je obogatio, a Si Điping učinio moćnom.

Liberalni trijumfalizam koji je nastupio posle pada Berlinskog zida zaslepio je zapadne elite koje su smatrale da Kina neće postati ekonomski i politički rival. Preovladavalo je mišljenje da će kineska ekonomija zbog zavisnosti od američkog, i drugih zapadnih tržišta, ostati u podređenom položaju prema SAD i njenim saveznicima

Liberalni trijumfalizam koji je nastupio posle pada Berlinskog zida zaslepio je zapadne elite koje su smatrale da Kina neće postati ekonomski i politički rival. Preovladavalo je mišljenje da će kineska ekonomija zbog zavisnosti od američkog, i drugih zapadnih tržišta, ostati u podređenom položaju prema SAD i njenim saveznicima. 

Osim toga, kineski uspon počivao je na heterodoksnom makroekonomskom konceptu, koji se nije uklapao u neoliberalne dogme. U perifernim područjima bile su uspešne samo one modernizacije koje su bile izvedene po autonomno utrvđenim konceptima: Meiđi u Japanu, Staljinova industrijalizacija, Ataturkove reforme u Turskoj i sl.

Zapadni doktrinarni ekonomisti čvrsto su verovali da nepostojanje institucionalnog sistema zapadnog tipa onemogućava kontinuirani ekonomski razvoj. Smatrali su da postoji samo jedan uspešan model modernizacije, evro-američki. U prilog tog stava isticali su da su sve ekonomke reforme u socijalističkim zemljama propale i da će KPK završti istao kao i KPSS. U Kini ne postoji nezavisno sudstvo, država u potpunosti kontroliše makroekonomske procese i sl. Lukavi lideri KPK uspešno su skrivali svoje uspehe. Deng Hsijaoping je govorio: ”Kupujmo vreme, sakrivajmo našu snagu”. Pored toga, većina zapadnih ekonomsta bila je ubeđena da globalizovani, finansijalizovani kapitalizam ne može pasti u krizu. Smatrali su da je sistem savršen, prihvatali su Fukujaminu ideju o “kraju istorije”. Verovali su da je dominacija Zapada u svetskom kapitalističkom sistemu definitivna i da je niko ne može osporiti. Kriza ih je iznenadila, iako su brojni marksisti ukazivali da će se ona najpre pojaviti u finasijskom sistemu.

Očekuje se da će do kraja ove godine kineski BDP iznosti 71 odsto onog u SAD. Ako se paritet kupovne moći uzme kao kriterijum, Kina ih je već prestigla. Njen BDP po glavi stanovnika, prema podacima Svetske banke 2020. iznosio je 2020. 10,500. američkih dolara, i dalje je na nivou zemalja u razvoju. Iste godine u SAD je bio 63,544 dolara. Bez sumnje Kina je postala ekonomska, politička i sve više vojna sila. Zbog njenog uspona popravljena je i pozicija država koje su izvoznici sirovina, jer ne zavise samo od zapadnog tržišta i zapadnih banaka i kompanija kao jedinog izvora investicija.

Zbog krize 2007-2009. smanjena je tražnja za kineskom robom na zapadnim tržištima. KPK se tada orijentisala na ubrzanu gradnju infrastrukture, i na taj način su uposleni proizvodni kapaciteti. Kada je na unutrašnjem planu taj model iscpljen, razvijena je ambiciozna “Inicijativa pojas i put” (IPP). Tako je ostvaren prodor na strana tržišta za kineska državna preduzeća, kako bi ona mogla da izvoze svoje prekomerne kapacitete. Kao i svaki drugi kapitalizam, i kineski zavisi od prostorne ekspanzije i tako na druge države svaljuje troškove usporavanja svoje ekonomije. Kina je velika sila koja može svojoj privredi da obezbedi zaštićene niše unutar globalnog kapitalizma.

Brojni geopolitičari ne slažu se sa ekonomistima u procenma budućih američko kineskih odnosa. On vole da se oslanjaju na tzv “Tukididovu zamku”. Pišeći o sukobu Sparte i Atine u antičkoj Grkoj Tukidid je zaključio: ako sila u usponu ugrožava dominantnu silu, sukob je neizbežan. Geopolitički analitičari smatraju da su politički razlozi jači od trenutnih ekonomskih interesa. Isprepletene su bile i evropske ekonomije početkom dvadesetog veka, pa ipak je došlo do Prvog svetskog rata.

Strah od rasta Kine na Zapadu je osnovan. Ukoliko bi kineska ekonomija nastavila da raste kao u protekle četiri decenije, Kina bi postala najveća sila. Sa milijardu i četristo miliona stanovnika ona bi bila ne samo ekonomski nego i politički i vojni hegemon

Strah od rasta Kine na Zapadu je osnovan. Ukoliko bi kineska ekonomija nastavila da raste kao u protekle četiri decenije, Kina bi postala najveća sila. Sa milijardu i četristo miliona stanovnika ona bi bila ne samo ekonomski nego i politički i vojni hegemon.

Među stručnjacima za međunarodne odnose preovladava stav da Kina neće provocirati konflikt sa Zapadom. Ona je zainteresovana za održavanje postojećeg stanja u svetskom kapitalističkom sistemu. Njoj je potreban stabilan globalni poredak kako bi nastavila sa ekonomskom ekspanzijom. Kina je za sada regionalna vojna sila, njen vojni budžet dostiže jednu trećinu onog u SAD. Ona ima samo jednu vojnu bazu izvan svoje teritorije, za razliku od SAD koje ih imaju osamsto. Nedostak političkog i vojnog uticaja Kine u drugim regionima slabi i njenu ekonomsku poziciju. Ekonomska ekspanzija nije moguća bez jake podrške sile. Sve dok nema volju i kapacitet da parira SAD i Zapadu projekcijom svoje vojne i političke moći, uticaj Kine u drugim regionima biće ograničen. Oko polovine kineskog uvoza i izvoza kreće se pomorskim putevima koje kontroliše flota SAD. Osim toga, transnacionalnim vladajućim klasama, uključujući i kineske milijardere, ne odgovara slabljenje hegeomonije SAD. Nered u sistemu nikad nije opcija za one koji imaju bogatstvo i moć.

Zapadni odgovor na kineski izazov

O propadanju SAD govori se još od vremana Korejskog rata. One su još uvek dominantna sila i imaju mnogo više resursa na raspolaganju da odbrane svoju međunarodnu poziciju nego što Kina može da mobiliše da bi je osporila. Kina ima jake i moćne susede, koji su saveznici SAD. Mnoge od tih zemalja su takođe uplašene od rastućeg uticaja Kine u Istočnoj Aziji i smatra se da će se one priključiti antkineskoj koaliciji koju će obrazovati SAD. Ekonomska i vojna moć te potencijalne koalicije daleko nadamaša kinesku. Za razliku od Kine, SAD su teritorijalno bezbedne. One se graniče sa Kanadom na severu, Meksikom na jugu i ribama na istoku i zapadu, kako primećuje DŽon Miešajmer.

Period u kome je uspon Kine bio komplemntaran sa ekonomskim interesima zapadnih država, naročito SAD, je prošao. Svetskom kaptalizmu ona je omugućila da ima na raspolaganju ogroman rezervoar radne snage spremne da prihvati eksploataciju i veliko tržište za multinacionalne kompanije

Period u kome je uspon Kine bio komplemntaran sa ekonomskim interesima zapadnih država, naročito SAD, je prošao. Svetskom kaptalizmu ona je omugućila da ima na raspolaganju ogroman rezervoar radne snage spremne da prihvati eksploataciju i veliko tržište za multinacionalne kompanije.

Bajdenova administracija nastaviće trgovinski rat sa Kinom koji je započeo Tramp i preduzimaće sve neophodne mere kako Kina ne bi postala novi hegemon u svetskom kapitalističkom sistemu. Uostalom, i Kina je zatvarala svoje tržište kada je smatrala da je to za nju bezbednosno i ekonomski štetno. Kina je, inače, jedna od najrestriktivnijih zemalja kada su u pitanju strane direktne investicije. Njen uspeh je i počivao na strogoj kontroli kapitala. Strane firme mogu slobodno da posluju u Kini, ali pod uslovima koje utvrdi kineska država. Od drugih, sasvim suprotno, Kina očekuje da bez ograničenja otvore svoja tržišta za kineske robe i investicije.

Kinesko-američko takmičenje će dominirati međunarodnim odnosima narednih decenija. Na vojno-političkom planu SAD će nastojati da spreči Kinu da bude hegemon u Istočnoj Aziji. To je region na kome ona danas može da projektuje svoju moć. Takođe, SAD će nastojati da obnove koncept “Evroamerike”, kupole koja je u vreme Prvog hladnog rata imala za cilj da štiti Evropu od SSSR-a. U Drugom hladnom ratu, američko-kineskom, koji mnogi najavljuju, cilj će biti suzbijanje uticaja Kine. SAD joj ne smeju dozvoliti da utvrđuje pravila po kojima funkcioniše svetska privreda. Svetski kaptalizam mora biti centriran oko SAD. Njih ne interesuje slobodno globalno tržište, već kontrola nad njim. O tome u SAD postoji dvopartijski konsenzus i takvu politiku slediće i buduće administracije.

Postoje značajne naprsline u zapadnom antikineskom bloku koji će nastojati da obrazuju SAD. Države koje su pripadale tzv”slobodnom svetu” sa velikim entuzijazmom su podržavale SAD u Hladnom ratu sa SSSR-om. Kad je Kina u pitanju, to nije slučaj. 

Sjedinjene Države će imati dosta problema da EU upregnu u obuzdavanje Kine. Njen uspon ne ugrožava toliko Uniju koliko američku dominaciju u svetu. Za eksportnu privredu iz EU Kina je tržište od prvorazrednog značaja koje ona, bez velike štete, ne može da napusti

Sjedinjene Države će imati dosta problema da EU upregnu u obuzdavanje Kine. Njen uspon ne ugrožava toliko Uniju koliko američku dominaciju u svetu. Za eksportnu privredu iz EU Kina je tržište od prvorazrednog značaja koje ona, bez velike štete, ne može da napusti. Kina je već postala glavni nemački spoljnotrgovinski partner. Ipak, i u Nemačkoj postoji strah da tehnološki napredak Kine može ugroziti mnoge grane nemačke privrede. Predstojećih decenija nastupa velika tehnološka revolucija u proizvodnji automobila. Nemački proizvođači plaše se da bi u novoj eri mogli da izgube vodeću poziciju. Nigde nije zapisano da će mercedes biti vodeća marka automobila zauvek, primetio je jedan od glavnih menadžera ove kompanije. Nemačkoj je problem da prihvati zabranu upotrebu proizvoda Huaveja, jer bi Kina tada mogla da uvede restrikcija na uvoz njenih automobila.

Sprečavanje daljih klimatskih promena predstavlja novi veliki izazov za akumulaciju kapitala, Države i kompanije koje budu prve razvile tehnologiju za proizvodnju čiste energije enormno će profitirati. Trka je već počela ko će zauzeti najbolju pozciju. Kina je danas najveći zagađivač. Neophodno nametanje strogih ekoloških standarda Zapad će pokušati da zloupotrebi kako bi usporio kinesku industriju. Ali, Kina napreduje i u zelenoj tehnologiji, pa na Zapadu postoji bojazan da bi i u toj grani viosokotehnološke industrije ona mogla da bude veliki konkurent.

Zbog policentričnog haosa koji postoji u EU, ona je sve manje sposobna da vodi jedinstvenu, pa čak ni koridiniranu spoljnu politiku. Brojni anlitičari smatraju da Evropa više nije u stanju da bude autonomna, i da će biti u orbiti SAD ili Kine. Svojevremno je Angela Merkel izjavila da učestvovanje nekoliko članica EU u IPP narušava jedinstvo Unije.

Evropska Unija je podeljena kada je u pitanju kineska ekspanzija. Države članice koje su zainteresovane da Kina u njih investira blokiraju donošenje mera kojima se osuđuju kršenja ljudskih prava u Kini.Tako ona stiče uticaj na procese odlučivanja u evropskim institucijma. Njavažnije odluke u EU donose se konsenzusom, na taj način Kina faktički dobija pravo veta. Nesposobnost Brisela da politički efikasno deluje možda će ponovo vratiti američki uticaj u Evropi.

U EU postoji oštra podela između bogatog severa i prezaduženih južnih država. Tvrda pozcija Nemačke i njenih saveznika prema velikom javnom dugu siromašnijeg dela Unije omogućio je Kini da obezbedi uticaj u Uniji. Bregzit je najveći udarac koji je EU pretrpela tokom svog postojanja i on je je dodatno destabilizovao. Smatra se da Kina nema nameru da dezintegriše Uniju,već da utiče na donošenje odluka u njoj, i da je regionalizuje u svom interesu. Dok evropski poslovni krugovi u IPP vide mogućnost da transportni troškovi budu smanjeni i do 20 odsto, komesar za proširenje Johanes Han 2018. je rekao da je taj poduhvat kineski trojanski konj u EU.

Protklih godina otvoren je novi sukob unutar EU sa neliberalnim režimima u Poljskoj i Mađarskoj i tako je nastala nova linija podela. Korišćenjem mehanizma koji predviđaju Ugovori, Brisel nije uspeo da ih natera da budu poslušni. Zbog toga je pojačana retorika o “evropskim vrednostima” koja služi Briselu da disciplinuje “disidentske režime.” Na taj način EU političkim sredstvima proširuje svoje nadležnosti u pitanjima unutrašnjih odnosa država članica. Takav praksa, naravno nailazi na otpore koji dalje slabe koheziju Unije. U nedavnom intervjuu američkom konzervativnom novinaru Takeru Karlsonu Viktor Orban je rekao da evropski liberali na razumeju da unutar zapadne civilizacije postoji i nacionalna alternativa., koja je uspešnija u svakodnevnom životu.

Ujedinjenje Nemačke narušio je ravnotežu moći u Evropi koja je postojala posle 1945. Tako nešto već se dogodilo posle stvaranja moderne Nemačke 1871. Tada je nastala nova bogata država sa velikim brojem stanovnika, toliko moćna da je druge države nisu mogle obuzdavati. Taj poremećaj ravnoteže izazvao je dva svetska rata. U oba su se uključile SAD kako bi bila sprečena nemačka hegemonija u Evropi. Ona se ponovo nalazi pred izazovom Nemačke. Za nju je rečeno da je suviše moćna da bi imala u Uniji status kao i druge države članice, ali ipak ne dovoljno snažna da bi u potpunosti dominirala. Tokom svoje duge vladavine Angela Merkel je postala neformalni lider EU. 

Francuska sada jedina pokušava da obuzda Nemačku hegemonijiu. Za tako ambiciozan zadatak ona ni izdaleka nije sposobna. A pitanje je i da li bi ona mogla da bude lider grupi država članica koje nisu zadovoljne načinom na koji Unija danas funkcioniše. Postoji i mišljenje da EU ne bi mogla da opstane bez vodeće uloge Nemačke. Radoslav Sikorski, poljski ministar spoljnih poslova, izjavo je 2011 da se više boji nemačke neaktivnosti nego nemačke moći. Angela Merkel važi za političarku koja preferira politiku neaktivnosti, sve dok se prilike toliko ne pogoršaju da je delovanje neizbežno.

Posle Drugog svetskog rata Nemačka je pacifikovana. Takva Nemačka bila je proizvod liberalnog svetskog poretka stovrenog tokom Hladnog rata. Ali, niko ne može da predvidi šta će se dešavati ako se on raspadne, i da li će se Nemačka tada vratiti nacionalizmu i agresivnoj spoljnoj politici.

U istoriji Nemčaka je naročito polagala pravo na dominaciju u Centralnoj i Istočnoj Evropu. U doktrini nemačkog imperijalizma to treba da bude germanizovani prostor koji se proteže do Rusije. Dakako, tu spada i Balkan

U istoriji Nemčaka je naročito polagala pravo na dominaciju u Centralnoj i Istočnoj Evropu. U doktrini nemačkog imperijalizma to treba da bude germanizovani prostor koji se proteže do Rusije. Dakako, tu spada i Balkan.

Unija se suočava i sa rastućim desnim populizmom i nacionalizmom. Ekstremisti koji deluju sa tih pozicija uspešno koriste nezadovoljstvo koje postoji u dobrom delu populacije zbog socijalnih posledica neoliberalnog ekonomskog sistema. Kako zapadni uticaj opada u svetu, tako i liberalne elite u unutrašnjim odnosima gube sposobnost da budu nacionalni hegemoni. Sledeće godine održavaju se predsednički izbori u Francuskoj koji bi mogli da izazovu zemljotres u EU. Makron je veoma nepopularan, čak je dožveo i da ga Francuzi šamaraju na ulici. Posle regionalnih izbora održanih ove godine sasvim je sigurno da on nema izgleda da dobije drugi mandat. Ali, na tim izborima loše je prošla i njegova konkurentkinja, desno populistički lider Marine Lepen. Neki francuski analitičari smatraju da je ona izgubila popularnost zbog toga što je ublažila svoj stav prema EU!

Ni u SAD unutrašanje prilike nisu stabilne. Iako je Tramp izgubio na predsedničkim izborima on nije poražen. Dobio je čak 74 miliona glasova što ubedljivo pokazuje da će i u SAD desni populizam jačiti i predstavljati ozbiljan izazov neoliberalnom establišmentu.

I Kina će se verovatno u narednom periodu suočavati sa teškoćama. Brojni ekonomisti smatraju da narednih decenija kineski ekonomski rast neće biti tako munjevit kao do sada. Istorija nije linearan proces, modeli razvoja su uvek privremeni. Pitanje je da li je dalji privredni rast Kine moguć uz očuvanje monopola vlasti KPK; da li će i dalje biti komplementarni državna kontrola i ekonomski dinamizam? Kapital ne trpi silu iznad sebe i uvek nastoji da državu i društvo podredi svojoj kontroli.

Legitimnost vlasti u Kini do sada je počivala na kolosalnom privrednom napretku koji je omogućio da 850 miliona ljudi bude izvučeno iz siromaštva. Ali, ukoliko ekonomija bude usporena, možda će se javiti socijalno i političko nezadovoljstvo. Nejednakost u Kini je danas veća nego u zapadnim zemaljama

Legitimnost vlasti u Kini do sada je počivala na kolosalnom privrednom napretku koji je omogućio da 850 miliona ljudi bude izvučeno iz siromaštva. Ali, ukoliko ekonomija bude usporena, možda će se javiti socijalno i političko nezadovoljstvo. Nejednakost u Kini je danas veća nego u zapadnim zemaljama.

Politikolozi ističu da je politički sistem Kine doživeo promene posle 2013. kada je vlast preuzeo Si Điping. Navodno, do tada su odluke u partijskim forumima donošene kolektivno. Si je uveo sistem lične, još autoritarnije vlasti. Sistem koji počiva na bespogovornoj lojalnosti vođi gubi upravljačke kapacitete i postaje neelastičan i nesposoban da uočava probleme u ranoj fazi i brzo na njih reaguje. To se, delimično, videlo i kada je izbila pandemija virusa kovid-19. Prve reakcije vlasti nisu bile odgovarajuće, ali kasnije je zdravstveni sitem konsolidovan i uspeo je uspešno da zaustavi dalje eskalaciju pandemije. U SAD pod Trampom reakcija vlasti je bila neoliberalna. Ozbiljne mere gotovo nisu ni preduzimane, a rezulatat je više od šesto hiljada mrtvih.

Ipak, treba imati na umu da je KPK u svojoj stogodišnjoj istoriji pokazala veliku spremnost da se samotransformiše, da radiklano menja svoj program kada okolnosti to zahtevaju. Istraživači primećuju da ona odlično razume društvenu dinamiku i da joj se uspešno prilagođava. Autori bliski KPK tvrde da će ona i u budućnosti pokazivati veliku inovativnost. Prema njima, predstoji treća velika transformacija, čiji će cilj biti balansiranija ekonomija, smanjivanje nejednakosti, očuvanje socijalne kohezije i ekološke održivosti.

U vreme vladavine Si Đipinga Kina je postala autoritarnija iznutra, a agresivnija spolja.

Prema zapadnim izvorima u njoj je instalirano preko 200 miliona kamera za prepoznavanje lica. Novi lider sve manje ideološki podsticaj traži kod Marksa, a sve više kod Konfučija, koji je u Maovom periodu označavan kao reakcionaran. Zapadni analitičari Si Đipinga sumnjiče da ima nameru da sledi koncept integrisanog Evroazijskog kontinenta pod kineskim političkim, infrastrukturnim i ekonomskim patronatom. Verovatno se radi o preterivanju, čiji je cilj da se zapadne sile upozore na kinesku opasnost. Neosporno je da režim sve više insistira na nacionalnom ponosu.

Verovatnio će američko-kineski konflikt dobiti formu ekonomskog hladnog rata. Smatra se da će SAD nastojati da obuzdava Kinu bez prekida saradnje sa njom. Kompromis za SAD bi činilo rešenje po kome bi Kina prihvatila američko liderstvo u svetskom kapitalističkom sistemu, a zauzvrat se one neće mešati u kineske unutrašnje odnose

Strah u SAD od pojave novog rivala može podstaći na preduzimanje efikasnih mera da se taj proces zaustavi. U ekonomiji je poznat tzv. “Sputnjik momenat”. Veliki sovjetski uspeh u kosmičkim poduhvatima pedesetih i početkom šezdesetih izazavao je paniku u SAD zbog opasnosti da će ih SSSR ugroziti velikim tehnološkim probojima. Posle toga ogromna finasijska sredstva su uložena u istraživanja koje je sponzorisala država. To je dovleo do tehnološkog napretka koji je unapredio privredu SAD i državu učinio još moćnijom. Lansiranje Sputnjika bio je podsticaj i olakšao je donošenje političkih odluka za snažnije suprotstavljanje SSSR-u.

Verovatnio će američko-kineski konflikt dobiti formu ekonomskog hladnog rata. Smatra se da će SAD nastojati da obuzdava Kinu bez prekida saradnje sa njom. Kompromis za SAD bi činilo rešenje po kome bi Kina prihvatila američko liderstvo u svetskom kapitalističkom sistemu, a zauzvrat se one neće mešati u kineske unutrašnje odnose.

Ipak, postoje i sporovi koji mogu dovesti i do oružanog konflikta. Najpre, radi se o vojnoj dominaciji u Južnokineskom moru. Kina ima nameru da sa tog prostora istisne SAD. Najveću opasnost predstavlja status Tajvana. SAD od 1979. održava neformalne odnose sa Tajvanom, a Kina ga smatra delom svoje teritorije i ne krije pretenzije da on bude pod njenim potpunim suverenitetom. Prema kineskim istraživanjima, čak 70 odsto Kineza podržava vojno zauzimanje Tajvana. U narednom periodu videće se da li postoji neko mirno rešenje za ovaj veliki problem. Ogroma većina stanovnika Tajvana, iako su Kinezi, ne žele da budu deo Kine. Zbivanja u Hongkongu potkrepljuju njihove strepnje.

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)