Промена односа моћи у свету - успон Кине и западни одговор

Спектакуларни успон Кине последњих деценија довео је до значајне промене односа снага у међународним односима. У прве две деценије после пада Берлинског зида постојао је униполарни светски поредак, са хегемонијом САД. Никад у историји једна сила није имала толику моћ. САД су биле супериорна војна сила, имале су најјачу привреду. Америчке културне вредности биле су широко прихваћене у свету. Међутим, известан опоравак Русије, успон Кине и других далекоисточних економија, као и велика финансијска криза 2007-2009 довели су до структурних промена и опадања моћи САД. Данашњи поредак у свету више не почива на апсолутној доминацији једне суперсиле и добија мултиполарне карактеристике.

Хегемонија Запада почивала је на способности да другима намеће своје моделе развоја, да утврђује социјалну моћ и економске аранжмане у другим државама

Познато је да структурне кризе настају кад се поремете хијерархије у међународним односима. Тада долази до нове поделе територија и утицаја, економских позиција, формалних и неформалних правила система. Мења се дистрибуција моћи, настају јаки ривали. У таквим ситуацијма често избијају ратови за контролу система. Сукоби економских интереса доводе до геополитичког такмичања и, често, до ратова.

Хегемонија Запада почивала је на способности да другима намеће своје моделе развоја, да утврђује социјалну моћ и економске аранжмане у другим државама. Такође, хегемона може бити само она сила која је у стању да другима намеће своје идеолошке, културне и политичке норме. Ако су култура и идеологија неке силе атрактивне, други ће их радије следити, него што ће им се супротставити.

У западној друштвеној теорији дуго је преовладавао став да је успон Запада био последица културне супериорности Европе. Сматрало се да азијска друштва не могу да напредују због тога што њихове традиционалне културне и религиозне норме не омогућавају напредовање капитализма. Успон азијских привреда оспорио је не само економску и политичку доминацију Запада, него и многе теорије

Раст Кине и промена односа моћи у свету

Кина је остваривала велики суфицит у трговини са САД, а вишкове је пласирала тако што је куповала америчке државне обвезнице. Тако је стабилизован амерички федерални буџет. Интереси обе стране били су задовољени. Кинески економски развој стабилизовао је светски капиталистички систем

Последњих година главна геополитичка тема у свету су кинеско-амерички односи. Економисти углавном сматрају да су привреде двеју сила толико испреплетене да би евентуални сукоб нанео огромну штету обема. Привредне рефероме у Кини биле су успешне због тога што су западна тржишта била отоворена за кинеску робу. Економије су биле комплементарне. Финансијализација на Западу не би била могућа без истовременог премештања индустријске производње у земље у развоју. Глобализација је омогућила слободно кретање капитала по целој земљиној кугли, а западне компаније дошле су до могућности да добију неупоредиво јефтинију радну снагу. За њих је Кина била капиталистички елдорадо. Тзв. неолиберална револуција на Западу створила је повољне међународне околности за динамичан привредни развој Источне Азије. За успон Кине заслужни су и Маргарет Тачер и Роналд Реган.

Реалне наднице радничке класе у западним друштвима су стагнирале или опадале, али је ниво потрошње одржаван задуживањем, све док противуречности нису ескплодирале у великој кризи 2007-2009. Кина је остваривала велики суфицит у трговини са САД, а вишкове је пласирала тако што је куповала америчке државне обвезнице. Тако је стабилизован амерички федерални буџет. Интереси обе стране били су задовољени. Кинески економски развој стабилизовао је светски капиталистички систем.

Овакав развој догађаја у Кини омугућен је знатно раније од почетка економских реформи 1978. Током Маовог периода (1949-1976) обезбеђен  је политички оквир унутар кога је кинеска влада могла аутономно да доноси стратешке одлуке о уређењу економског система. Створени су: суверена држава, која је могла да онемогући страно мешање у унутрашње односе, и војска која је била кадра да одбрани земљу од евентуалне агресије. Окончан је период “стогодишњег понижења”. (Кина је фактички изгубила суверенитет после Опијумских ратова, вођених између западних сила и Кине, од 1839. до 1842. и од 1856. до 1860.). Кинеска револуција је била националистичка и социјалистичка.

Првобитна акумулација у социјалистичкој Кини обезбеђена је трансфером средстава из пољопривреде. У Маовом периоду створен је социјални капитал, неопходан за динамичан привредни развој. Када је Мао дошао на власт удео писмених у становништву био је 15 одсто, обим имунизације је био нула; када је он 1976. умро, 80 одсто становништва је било писмено, а удео имунизованих био је 100 одсто; удео индустрије у БДП-еу порастао је са 20.9 одсто 1952. на 40,7 одсто у години Маове смрти; очекивна дужина живота 1960.је била 43,5 година, а 1978- 66,5.

Без сумње, протржишне реформе у Кини почеле су, и деценијама трајале, уз дозволу и подршку САД. Без антисовјетске политке Пекинга приступ западним тржиштима не би био могућ. СССР је увек био сам и изолован

После посете америчког председника Никсона Кини 1972. нормализовани су односи две земље. Нарочито од тада, Кина је била амерички савезник у сузбијању совјетског утицаја у Трћем свету, што је олакшало и њено привредно отварање према Западу после 1978. Кинеску агресију на Вијетнам 1979. треба тумачити у том контексту. Наиме, САД су признале Народну Републику Кину 1. јануара 1979. У децембру претходне године Вијетнам је напао Камбожу.Уследио је кинеско-вијетнамски рат који је трајао од 17. фебруара 1979. до 16. марта. Кинеска војска продрла је на вијетнамску територију, а потом се повукла. Циљ агресије је био да се покаже свету како СССР није способан да брани своје савезнике ако их неко нападне. Без сумње, протржишне реформе у Кини почеле су, и деценијама трајале, уз дозволу и подршку САД. Без антисовјетске политке Пекинга приступ западним тржиштима не би био могућ. СССР је увек био сам и изолован.

Кинески модел раста после 1978. почивао је на тржишним реформама, паралелном постојању државног и приватног власништва у привреди, постепеним променама система, ограниченој потрошњи домаћинстава, великом инвестирању у инфраструктуру и ослањању на извозни сектор. Реформе су започете најпре на маргинама економског система, у пољопривреди. Привредна активност у првом периоду развоја почивала је на производима са малом додатом вредношћу. У последњих двадесетак година кинеска привреда се развија и у високотехнолошим секторима. Ипак, Кина још увек нема много фирими високе технологије, као што су Хуавеј и Леново. У самој Кини и даље стране фирме доминирају у најпродуктивинијим делатностима, са највећом додатом вредношћу.

Ауторитарни политички систем успевао је да одржи наднице на ниском нивоу и да спречи протесте. Кинеске економске реформе успешно су спроведене јер није постојао страх да би леве политичке организације и синдикати могли да артикулишу социјално незадовољство. А када је оно избијало, као 1989. гушено је у крви. Главни организатор привредног бума била је држава под потпуном контролом Комунистичке партије Кине (КПК). Држава доминира над друштвом и контролише све моћне групе. Ауторитарни систем власти обуздавао је и новонасталу капиталистичку олигархију. Капталисти могу слободно да делују у свим економским областима, али командне позиције у економији задржава држава, тј. КПК. Развој капитализма у периодима провобитне акумуалције увек се одвијао унутар ауторитарних политичких система. Кина у том погледу није никакав изузетак.

Према неким кинеским ауторима, власници капитала још увек не утичу на доношење политичких одлука. Они истичу да у Кини приватни и државни капитал морају да служе националним интересима. Кинези данас сматрају да је Мао обновио државу, Денг је обогатио, а Си Ђипинг учинио моћном.

Либерални тријумфализам који је наступио после пада Берлинског зида заслепио је западне елите које су сматрале да Кина неће постати економски и политички ривал. Преовладавало је мишљење да ће кинеска економија због зависности од америчког, и других западних тржишта, остати у подређеном положају према САД и њеним савезницима

Либерални тријумфализам који је наступио после пада Берлинског зида заслепио је западне елите које су сматрале да Кина неће постати економски и политички ривал. Преовладавало је мишљење да ће кинеска економија због зависности од америчког, и других западних тржишта, остати у подређеном положају према САД и њеним савезницима. 

Осим тога, кинески успон почивао је на хетеродоксном макроекономском концепту, који се није уклапао у неолибералне догме. У периферним подручјима биле су успешне само оне модернизације које су биле изведене по аутономно утрвђеним концептима: Меиђи у Јапану, Стаљинова индустријализација, Ататуркове реформе у Турској и сл.

Западни доктринарни економисти чврсто су веровали да непостојање институционалног система западног типа онемогућава континуирани економски развој. Сматрали су да постоји само један успешан модел модернизације, евро-амерички. У прилог тог става истицали су да су све економке реформе у социјалистичким земљама пропале и да ће КПК завршти истао као и КПСС. У Кини не постоји независно судство, држава у потпуности контролише макроекономске процесе и сл. Лукави лидери КПК успешно су скривали своје успехе. Денг Хсијаопинг је говорио: ”Купујмо време, сакривајмо нашу снагу”. Поред тога, већина западних економста била је убеђена да глобализовани, финансијализовани капитализам не може пасти у кризу. Сматрали су да је систем савршен, прихватали су Фукујамину идеју о “крају историје”. Веровали су да је доминација Запада у светском капиталистичком систему дефинитивна и да је нико не може оспорити. Криза их је изненадила, иако су бројни марксисти указивали да ће се она најпре појавити у финасијском систему.

Очекује се да ће до краја ове године кинески БДП изности 71 одсто оног у САД. Ако се паритет куповне моћи узме као критеријум, Кина их је већ престигла. Њен БДП по глави становника, према подацима Светске банке 2020. износио је 2020. 10,500. америчких долара, и даље је на нивоу земаља у развоју. Исте године у САД је био 63,544 долара. Без сумње Кина је постала економска, политичка и све више војна сила. Због њеног успона поправљена је и позиција држава које су извозници сировина, јер не зависе само од западног тржишта и западних банака и компанија као јединог извора инвестиција.

Због кризе 2007-2009. смањена је тражња за кинеском робом на западним тржиштима. КПК се тада оријентисала на убрзану градњу инфраструктуре, и на тај начин су упослени производни капацитети. Када је на унутрашњем плану тај модел исцпљен, развијена је амбициозна “Иницијатива појас и пут” (ИПП). Тако је остварен продор на страна тржишта за кинеска државна предузећа, како би она могла да извозе своје прекомерне капацитете. Као и сваки други капитализам, и кинески зависи од просторне експанзије и тако на друге државе сваљује трошкове успоравања своје економије. Кина је велика сила која може својој привреди да обезбеди заштићене нише унутар глобалног капитализма.

Бројни геополитичари не слажу се са економистима у проценма будућих америчко кинеских односа. Он воле да се ослањају на тзв “Тукидидову замку”. Пишећи о сукобу Спарте и Атине у античкој Гркој Тукидид је закључио: ако сила у успону угрожава доминантну силу, сукоб је неизбежан. Геополитички аналитичари сматрају да су политички разлози јачи од тренутних економских интереса. Испреплетене су биле и европске економије почетком двадесетог века, па ипак је дошло до Првог светског рата.

Страх од раста Кине на Западу је основан. Уколико би кинеска економија наставила да расте као у протекле четири деценије, Кина би постала највећа сила. Са милијарду и четристо милиона становника она би била не само економски него и политички и војни хегемон

Страх од раста Кине на Западу је основан. Уколико би кинеска економија наставила да расте као у протекле четири деценије, Кина би постала највећа сила. Са милијарду и четристо милиона становника она би била не само економски него и политички и војни хегемон.

Међу стручњацима за међународне односе преовладава став да Кина неће провоцирати конфликт са Западом. Она је заинтересована за одржавање постојећег стања у светском капиталистичком систему. Њој је потребан стабилан глобални поредак како би наставила са економском експанзијом. Кина је за сада регионална војна сила, њен војни буџет достиже једну трећину оног у САД. Она има само једну војну базу изван своје територије, за разлику од САД које их имају осамсто. Недостак политичког и војног утицаја Кине у другим регионима слаби и њену економску позицију. Економска експанзија није могућа без јаке подршке силе. Све док нема вољу и капацитет да парира САД и Западу пројекцијом своје војне и политичке моћи, утицај Кине у другим регионима биће ограничен. Око половине кинеског увоза и извоза креће се поморским путевима које контролише флота САД. Осим тога, транснационалним владајућим класама, укључујући и кинеске милијардере, не одговара слабљење хегеомоније САД. Неред у систему никад није опција за оне који имају богатство и моћ.

Западни одговор на кинески изазов

О пропадању САД говори се још од времана Корејског рата. Оне су још увек доминантна сила и имају много више ресурса на располагању да одбране своју међународну позицију него што Кина може да мобилише да би је оспорила. Кина има јаке и моћне суседе, који су савезници САД. Многе од тих земаља су такође уплашене од растућег утицаја Кине у Источној Азији и сматра се да ће се оне прикључити анткинеској коалицији коју ће образовати САД. Економска и војна моћ те потенцијалне коалиције далеко надамаша кинеску. За разлику од Кине, САД су територијално безбедне. Оне се граниче са Канадом на северу, Мексиком на југу и рибама на истоку и западу, како примећује Џон Миешајмер.

Период у коме је успон Кине био комплемнтаран са економским интересима западних држава, нарочито САД, је прошао. Светском каптализму она је омугућила да има на располагању огроман резервоар радне снаге спремне да прихвати експлоатацију и велико тржиште за мултинационалне компаније

Период у коме је успон Кине био комплемнтаран са економским интересима западних држава, нарочито САД, је прошао. Светском каптализму она је омугућила да има на располагању огроман резервоар радне снаге спремне да прихвати експлоатацију и велико тржиште за мултинационалне компаније.

Бајденова администрација наставиће трговински рат са Кином који је започео Трамп и предузимаће све неопходне мере како Кина не би постала нови хегемон у светском капиталистичком систему. Уосталом, и Кина је затварала своје тржиште када је сматрала да је то за њу безбедносно и економски штетно. Кина је, иначе, једна од најрестриктивнијих земаља када су у питању стране директне инвестиције. Њен успех је и почивао на строгој контроли капитала. Стране фирме могу слободно да послују у Кини, али под условима које утврди кинеска држава. Од других, сасвим супротно, Кина очекује да без ограничења отворе своја тржишта за кинеске робе и инвестиције.

Кинеско-америчко такмичење ће доминирати међународним односима наредних деценија. На војно-политичком плану САД ће настојати да спречи Кину да буде хегемон у Источној Азији. То је регион на коме она данас може да пројектује своју моћ. Такође, САД ће настојати да обнове концепт “Евроамерике”, куполе која је у време Првог хладног рата имала за циљ да штити Европу од СССР-а. У Другом хладном рату, америчко-кинеском, који многи најављују, циљ ће бити сузбијање утицаја Кине. САД јој не смеју дозволити да утврђује правила по којима функционише светска привреда. Светски каптализам мора бити центриран око САД. Њих не интересује слободно глобално тржиште, већ контрола над њим. О томе у САД постоји двопартијски консензус и такву политику следиће и будуће администрације.

Постоје значајне напрслине у западном антикинеском блоку који ће настојати да образују САД. Државе које су припадале тзв”слободном свету” са великим ентузијазмом су подржавале САД у Хладном рату са СССР-ом. Кад је Кина у питању, то није случај. 

Сједињене Државе ће имати доста проблема да ЕУ упрегну у обуздавање Кине. Њен успон не угрожава толико Унију колико америчку доминацију у свету. За експортну привреду из ЕУ Кина је тржиште од прворазредног значаја које она, без велике штете, не може да напусти

Сједињене Државе ће имати доста проблема да ЕУ упрегну у обуздавање Кине. Њен успон не угрожава толико Унију колико америчку доминацију у свету. За експортну привреду из ЕУ Кина је тржиште од прворазредног значаја које она, без велике штете, не може да напусти. Кина је већ постала главни немачки спољнотрговински партнер. Ипак, и у Немачкој постоји страх да технолошки напредак Кине може угрозити многе гране немачке привреде. Предстојећих деценија наступа велика технолошка револуција у производњи аутомобила. Немачки произвођачи плаше се да би у новој ери могли да изгубе водећу позицију. Нигде није записано да ће мерцедес бити водећа марка аутомобила заувек, приметио је један од главних менаџера ове компаније. Немачкој је проблем да прихвати забрану употребу производа Хуавеја, јер би Кина тада могла да уведе рестрикција на увоз њених аутомобила.

Спречавање даљих климатских промена представља нови велики изазов за акумулацију капитала, Државе и компаније које буду прве развиле технологију за производњу чисте енергије енормно ће профитирати. Трка је већ почела ко ће заузети најбољу позцију. Кина је данас највећи загађивач. Неопходно наметање строгих еколошких стандарда Запад ће покушати да злоупотреби како би успорио кинеску индустрију. Али, Кина напредује и у зеленој технологији, па на Западу постоји бојазан да би и у тој грани виосокотехнолошке индустрије она могла да буде велики конкурент.

Због полицентричног хаоса који постоји у ЕУ, она је све мање способна да води јединствену, па чак ни коридинирану спољну политику. Бројни анлитичари сматрају да Европа више није у стању да буде аутономна, и да ће бити у орбити САД или Кине. Својевремно је Ангела Меркел изјавила да учествовање неколико чланица ЕУ у ИПП нарушава јединство Уније.

Европска Унија је подељена када је у питању кинеска експанзија. Државе чланице које су заинтересоване да Кина у њих инвестира блокирају доношење мера којима се осуђују кршења људских права у Кини.Тако она стиче утицај на процесе одлучивања у европским институцијма. Њаважније одлуке у ЕУ доносе се консензусом, на тај начин Кина фактички добија право вета. Неспособност Брисела да политички ефикасно делује можда ће поново вратити амерички утицај у Европи.

У ЕУ постоји оштра подела између богатог севера и презадужених јужних држава. Тврда позција Немачке и њених савезника према великом јавном дугу сиромашнијег дела Уније омогућио је Кини да обезбеди утицај у Унији. Брегзит је највећи ударац који је ЕУ претрпела током свог постојања и он је је додатно дестабилизовао. Сматра се да Кина нема намеру да дезинтегрише Унију,већ да утиче на доношење одлука у њој, и да је регионализује у свом интересу. Док европски пословни кругови у ИПП виде могућност да транспортни трошкови буду смањени и до 20 одсто, комесар за проширење Јоханес Хан 2018. је рекао да је тај подухват кинески тројански коњ у ЕУ.

Протклих година отворен је нови сукоб унутар ЕУ са нелибералним режимима у Пољској и Мађарској и тако је настала нова линија подела. Коришћењем механизма који предвиђају Уговори, Брисел није успео да их натера да буду послушни. Због тога је појачана реторика о “европским вредностима” која служи Бриселу да дисциплинује “дисидентске режиме.” На тај начин ЕУ политичким средствима проширује своје надлежности у питањима унутрашњих односа држава чланица. Такав пракса, наравно наилази на отпоре који даље слабе кохезију Уније. У недавном интервјуу америчком конзервативном новинару Такеру Карлсону Виктор Орбан је рекао да европски либерали на разумеју да унутар западне цивилизације постоји и национална алтернатива., која је успешнија у свакодневном животу.

Уједињење Немачке нарушио је равнотежу моћи у Европи која је постојала после 1945. Тако нешто већ се догодило после стварања модерне Немачке 1871. Тада је настала нова богата држава са великим бројем становника, толико моћна да је друге државе нису могле обуздавати. Тај поремећај равнотеже изазвао је два светска рата. У оба су се укључиле САД како би била спречена немачка хегемонија у Европи. Она се поново налази пред изазовом Немачке. За њу је речено да је сувише моћна да би имала у Унији статус као и друге државе чланице, али ипак не довољно снажна да би у потпуности доминирала. Током своје дуге владавине Ангела Меркел је постала неформални лидер ЕУ. 

Француска сада једина покушава да обузда Немачку хегемонијиу. За тако амбициозан задатак она ни издалека није способна. А питање је и да ли би она могла да буде лидер групи држава чланица које нису задовољне начином на који Унија данас функционише. Постоји и мишљење да ЕУ не би могла да опстане без водеће улоге Немачке. Радослав Сикорски, пољски министар спољних послова, изјаво је 2011 да се више боји немачке неактивности него немачке моћи. Ангела Меркел важи за политичарку која преферира политику неактивности, све док се прилике толико не погоршају да је деловање неизбежно.

После Другог светског рата Немачка је пацификована. Таква Немачка била је производ либералног светског поретка стовреног током Хладног рата. Али, нико не може да предвиди шта ће се дешавати ако се он распадне, и да ли ће се Немачка тада вратити национализму и агресивној спољној политици.

У историји Немчака је нарочито полагала право на доминацију у Централној и Источној Европу. У доктрини немачког империјализма то треба да буде германизовани простор који се протеже до Русије. Дакако, ту спада и Балкан

У историји Немчака је нарочито полагала право на доминацију у Централној и Источној Европу. У доктрини немачког империјализма то треба да буде германизовани простор који се протеже до Русије. Дакако, ту спада и Балкан.

Унија се суочава и са растућим десним популизмом и национализмом. Екстремисти који делују са тих позиција успешно користе незадовољство које постоји у добром делу популације због социјалних последица неолибералног економског система. Како западни утицај опада у свету, тако и либералне елите у унутрашњим односима губе способност да буду национални хегемони. Следеће године одржавају се председнички избори у Француској који би могли да изазову земљотрес у ЕУ. Макрон је веома непопуларан, чак је дожвео и да га Французи шамарају на улици. После регионалних избора одржаних ове године сасвим је сигурно да он нема изгледа да добије други мандат. Али, на тим изборима лоше је прошла и његова конкуренткиња, десно популистички лидер Марине Лепен. Неки француски аналитичари сматрају да је она изгубила популарност због тога што је ублажила свој став према ЕУ!

Ни у САД унутрашање прилике нису стабилне. Иако је Трамп изгубио на председничким изборима он није поражен. Добио је чак 74 милиона гласова што убедљиво показује да ће и у САД десни популизам јачити и представљати озбиљан изазов неолибералном естаблишменту.

И Кина ће се вероватно у наредном периоду суочавати са тешкоћама. Бројни економисти сматрају да наредних деценија кинески економски раст неће бити тако муњевит као до сада. Историја није линеаран процес, модели развоја су увек привремени. Питање је да ли је даљи привредни раст Кине могућ уз очување монопола власти КПК; да ли ће и даље бити комплементарни државна контрола и економски динамизам? Капитал не трпи силу изнад себе и увек настоји да државу и друштво подреди својој контроли.

Легитимност власти у Кини до сада је почивала на колосалном привредном напретку који је омогућио да 850 милиона људи буде извучено из сиромаштва. Али, уколико економија буде успорена, можда ће се јавити социјално и политичко незадовољство. Неједнакост у Кини је данас већа него у западним земаљама

Легитимност власти у Кини до сада је почивала на колосалном привредном напретку који је омогућио да 850 милиона људи буде извучено из сиромаштва. Али, уколико економија буде успорена, можда ће се јавити социјално и политичко незадовољство. Неједнакост у Кини је данас већа него у западним земаљама.

Политиколози истичу да је политички систем Кине доживео промене после 2013. када је власт преузео Си Ђипинг. Наводно, до тада су одлуке у партијским форумима доношене колективно. Си је увео систем личне, још ауторитарније власти. Систем који почива на беспоговорној лојалности вођи губи управљачке капацитете и постаје нееластичан и неспособан да уочава проблеме у раној фази и брзо на њих реагује. То се, делимично, видело и када је избила пандемија вируса ковид-19. Прве реакције власти нису биле одговарајуће, али касније је здравствени ситем консолидован и успео је успешно да заустави даље ескалацију пандемије. У САД под Трампом реакција власти је била неолиберална. Озбиљне мере готово нису ни предузимане, а резулатат је више од шесто хиљада мртвих.

Ипак, треба имати на уму да је КПК у својој стогодишњој историји показала велику спремност да се самотрансформише, да радиклано мења свој програм када околности то захтевају. Истраживачи примећују да она одлично разуме друштвену динамику и да јој се успешно прилагођава. Аутори блиски КПК тврде да ће она и у будућности показивати велику иновативност. Према њима, предстоји трећа велика трансформација, чији ће циљ бити балансиранија економија, смањивање неједнакости, очување социјалне кохезије и еколошке одрживости.

У време владавине Си Ђипинга Кина је постала ауторитарнија изнутра, а агресивнија споља.

Према западним изворима у њој је инсталирано преко 200 милиона камера за препознавање лица. Нови лидер све мање идеолошки подстицај тражи код Маркса, а све више код Конфучија, који је у Маовом периоду означаван као реакционаран. Западни аналитичари Си Ђипинга сумњиче да има намеру да следи концепт интегрисаног Евроазијског континента под кинеским политичким, инфраструктурним и економским патронатом. Вероватно се ради о претеривању, чији је циљ да се западне силе упозоре на кинеску опасност. Неоспорно је да режим све више инсистира на националном поносу.

Вероватнио ће америчко-кинески конфликт добити форму економског хладног рата. Сматра се да ће САД настојати да обуздава Кину без прекида сарадње са њом. Компромис за САД би чинило решење по коме би Кина прихватила америчко лидерство у светском капиталистичком систему, а заузврат се оне неће мешати у кинеске унутрашње односе

Страх у САД од појаве новог ривала може подстаћи на предузимање ефикасних мера да се тај процес заустави. У економији је познат тзв. “Спутњик моменат”. Велики совјетски успех у космичким подухватима педесетих и почетком шездесетих изазавао је панику у САД због опасности да ће их СССР угрозити великим технолошким пробојима. После тога огромна финасијска средства су уложена у истраживања које је спонзорисала држава. То је довлео до технолошког напретка који је унапредио привреду САД и државу учинио још моћнијом. Лансирање Спутњика био је подстицај и олакшао је доношење политичких одлука за снажније супротстављање СССР-у.

Вероватнио ће америчко-кинески конфликт добити форму економског хладног рата. Сматра се да ће САД настојати да обуздава Кину без прекида сарадње са њом. Компромис за САД би чинило решење по коме би Кина прихватила америчко лидерство у светском капиталистичком систему, а заузврат се оне неће мешати у кинеске унутрашње односе.

Ипак, постоје и спорови који могу довести и до оружаног конфликта. Најпре, ради се о војној доминацији у Јужнокинеском мору. Кина има намеру да са тог простора истисне САД. Највећу опасност представља статус Тајвана. САД од 1979. одржава неформалне односе са Тајваном, а Кина га сматра делом своје територије и не крије претензије да он буде под њеним потпуним суверенитетом. Према кинеским истраживањима, чак 70 одсто Кинеза подржава војно заузимање Тајвана. У наредном периоду видеће се да ли постоји неко мирно решење за овај велики проблем. Огрома већина становника Тајвана, иако су Кинези, не желе да буду део Кине. Збивања у Хонгконгу поткрепљују њихове стрепње.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)