Preispitivanje “Arapskog proleća“

(Stratfor, 15. 8. 2011)

U znak javnog protesta, Mohamed Buazizi, tuniski ulični prodavac se zapalio 17. decembra 2010. godine. Ovo samospaljivanje je pokrenulo javne proteste u Tunisu, a na kraju krajeva i ostavku predsednika Zina El-Abidina. Usledili su i nemiri u nizu arapskih država, koje je svetska štampa nazvala “Arapsko proleće“. Standardna analiza te situacije glasi da se radi o tome da su njihovi tlačiteljski režimi u stvari sedeli na vulkanu liberalno-demokratskog nezadovoljstva. Verovalo se da je “Arapsko proleće“ bio politički ustanak masa koje zahtevaju liberalne demokratske reforme, kao i da će taj ustanak, podržan od strane demokratija Zapada ostvariti značajne političke promene širom arapskog sveta.

Sada je prošlo više od šest meseci od početka “Arapskog proleća“, i od važnosti je da se pogleda šta se dogodilo, kao i zašto se to dogodilo. Razlozi tog širokog političkog nezadovoljstva se nalaze i izvan arapskog sveta, mada je očigledno da je dinamika događanja u tom svetu i sama po sebi važna. Međutim, to verovanje u takvo jedno “Arapsko proleće“ pomoglo je da se uobliči i politika Evrope i Amerike u tom regionu i čitavom svetu. Ako se pokaže da su pretpostavke iz prošlog januara i februara bile nedovoljne, ili čak pogrešne, onda će nastati kako regionalne, tako i globalne posledice.

Sada je važno početi od činjenice da zasad nijedan režim u arapskom svetu nije pao. Pojedinci – kao što su tuniski Ben Ali i egipatski predsednik Hosni Mubarak su zamenjeni, ali sami režimi, što znači način upravljanja se nisu promenili (but the regimes themselves, which represent the manner of governing, have not changed). Neki od režima – kao oni u Libiji, Siriji i Jemenu su bili pod udarom masovnih protesta, ali ipak nisu pali. A u više država – kao npr. u Jordanu, nemir nikada nije ni postao toliki da bi mogao da bude stvarna pretnja režimu. Onakav brzi i potpuni kolaps režima kakav smo videli u Istočnoj Evropi 1989. godine, sa padom komunizma – u arapskom svetu se nije dogodio. Što je još važnije, eventualne promene režima do kojih može doći posle građanskih ratova u Libiji i Siriji neće biti jasno i čisto pobedničke; a one koje bi bile pobedničke – neće biti čisto demokratske, a opet one koje bi bile demokratske – sasvim očigledno neće biti liberalne. Onaj mit da ispod svakog Libijca čuči neki francuski republikanac koji jedva čeka da udahne slobodu je izuzetno sumnjiv.

Uzmimo Mubarakov slučaj: njega su oterali sa položaja i sada mu sude, mada taj režim, tj. način vladavine u kome vojnici ostaju glavni arbitar u državi – ostaje netaknut.

Uzmimo Mubarakov slučaj: njega su oterali sa položaja i sada mu sude, mada taj režim, tj. način vladavine u kome vojnici ostaju glavni arbitar u državi – ostaje netaknut. Egiptom sada vlada jedan komitet vojnih komandanata – a svi su oni bili deo Mubarakovog režima. Približavaju se izbori, ali opozicija je duboko podeljena na islamiste i pristalice svetovnog režima (the opposition is deeply divided between Islamists and secularists). Unutar opozicije postoji podeljenost kako prema ličnostima, tako i u odnosu na ideologiju. Mala je verovatnoća da će izbori doneti nekog snažnog demokratskog predsednika koji će biti u stanju da kontroliše ogromna i obimna ministarstva u Kairu, kao i bezbednosni i vojni aparat zemlje – a egipatska vojna hunta već sada radi na tome da potisne one elemente koji su suviše radikalni, ili nepredvidljivi.

Važno pitanje je: zašto su ovi režimi bili u stanju da prežive? U istinskoj revoluciji, režim gubi moć. U Poljskoj, antikomunističke snage su 1989. nadvladale poljsku komunističku vladu uprkos tome što je opozicija bila podeljena. Postojeći režimi nisu bili u stanju da odrede svoju budućnost – a o budućnosti zemlje da i ne govorimo. Došlo je do tranzicije – ali oni je nisu kontrolisali. Slično tome, kada je iranski šah bio zbačen, 1979. godine, njegovi vojnici, ni bezbednjaci nisu bili ti koji su, posle šahovog odlaska iz zemlje rukovodili tranzicijom. Njima se sudilo. A u Egiptu, u januaru i februaru 2011. jeste došlo do nemira – ali gledište da je to u tvari bila revolucija je u velikom sukobu sa egipatskom stvarnošću, kao i sa onim kakve bi revolucije u stvari trebalo da budu.

Formiranje zapadnjačke priče

Formiranje zapadnjačke priče o “Arapskom proleću“ se zasniva na tri principa. Prvi je – da su ti režimi izuzetno nepopularni. Drugi je bio da je opozicija bila predstavnik opštenarodne želje. Treći je bio da kada nemiri počnu, ništa ih neće zaustaviti. Dodajte tome i shvatanje da socijalni mediji olakšavaju organizaciju revolucije, pa se onda lako može razumeti otkud je ono verovanje da se taj region nalazi usred jedne radikalne transformacije.

Libija je bila ta gde su ova verovanja stvorila i najozbiljnije probleme. U Tunisu i Egiptu nije bilo mnogo inostranih uticaja. Ali Libija je postala žarište značajne zapadnjačke intervencije (Libya became the focus of a significant Western intervention). Moamer Gadafi je Libijom vladao tokom 42 godine. Bez značajne podrške on nije mogao toliko dugo vladati. To ne zači da jeste (ili nije) imao masovnu podršku. To, u stvari, znači da preživljavanje tog režima nije interesovalo samo neku šačicu ljudi, nego da je velika grupa Libijaca imala koristi od Gadafijeve vladavine i da bi u slučaju njegovog pada mnogo izgubila. Oni su bili spremni da se bore za njegov režim.

Oduvek se sumnjalo u tvrdnju da će u slučaju pobede pobunjenika nad Gadafijem, novonastali režim biti demokratski – a da ne govorimo o njegovoj liberalnoj demokratiji.

Opozicija protiv njega je bila realna, ali njena tvrdnja da predstavlja ogromnu većinu naroda Libije je bila sumnjiva. Mnogi njeni vođi su pre toga bili sastavni deo Gadafijevog režima, i nije baš verovatno da su za svoje položaje u toj vladi bili odabrani na osnovu njihove lične popularnosti. Drugi opozicionari režimu su bili pripadnici plemena koja su bila protiv režima – ali nisu bila u međusobnom prijateljstvu. U okviru one mitologije o “Arapskom proleću“, ta istočna koalicija je bila izraz zajedničkog protesta libijskog naroda protiv Gadafijevog tlačenja. Shodno njoj, Gadafi je bio slab i izolovan, a imao je vernu vojsku koja je bila u stanju da izvrši jezivu osvetu nad libijskim narodom. Ali – u slučaju da Zapad ispolji svoju odlučnost da spreči pokolj u Bengaziju, vojnici će shvatiti da su izolovani i prebeći će na stranu pobunjenika.

Događaji nisu tako tekli. Na prvom mestu, Gadafijev režim je bio više od šačice onih koji terorišu narod. To jeste bio surov režim, ali nije preživeo 42 godine samo na surovosti.. Imao je značajnu podršku u vojsci i u najznačajnijim plemenima. Da li je to većina je isto toliko nejasno kao i ono da je većina ona istočna koalicija. Ali – to je bila značajna grupacija koja je imala za šta da se bori, i koja u slučaju pada režima ima mnogo toga da izgubi. Prema tome – nasuprot očekivanju Zapada, režim je nastavio borbu i zadržao vernost znatnog broja ljudi (the regime has continued to fight and to retain the loyalty of a substantial number of people). U međuvremenu, istočna alijansa je nastavila da opstaje uz podršku NATO, ali nije bila u stanju da oformi zajedničku vladu, niti da obori Gadafija. Što je najvažnije – oduvek se sumnjalo u tvrdnju da će u slučaju pobede pobunjenika nad Gadafijem, novonastali režim biti demokratski – a da ne govorimo o njegovoj liberalnoj demokratiji. Kako je rat odmicao, to je postajalo sve očiglednije. Bilo ko da zameni Gadafija – neće biti bolji od njega, a to već samo po sebi mnogo kazuje.

U Siriji se odigrava vrlo sličan proces. Tamo se manjinska vlada alavita iz Asadove familije (minority Alawite government of the Assad family) koja je vladala Sirijom tokom 41 godine, suočava sa ustankom većinskih sunita (ili bar njihovim jednim delom). I tu se pretpostavljalo da je režim nelegitiman, pa prema tome slab, i da će se pred masovnim protestima sam urušiti. Pokazalo se da je ta pretpostavka netačna. Asadov režim može imati manjinsku vladu, ali ima veliku podršku vojske, u kojoj većinski alavitski oficirski kor komanduje regrutima, koji su uglavnom suniti. Vojska je od Asadovog režima imala ogromne koristi – a ona ga je i dovela na vlast. Asadovi su uvek vodili računa o tome da se vojsci i bezbednosnom aparatu isplati da ostanu verni njihovom režimu. Do sada, to je uglavnom tako i bilo. Buduća opasnost po režim je u tome da sve veća napetost u vojnim jedinicama kojima dominiraju alaviti, dovede i do podele unutar alavitskog društva i u samoj vojsci – što bi povećavalo potencijal za vojni udar.

S jedne strane, ti arapski rukovodioci nemaju kuda da odu. Viskom vojnom rukovodstvu će se možda suditi u Hagu, a oni nižeg ranga će stradati od pobunjeničke osvete. Jedno od ratnih pravila je da protivniku uvek treba pružiti prostora da se povuče. Asadove, kao i Gadafijeve, i pristalice jemenskog Alija Abdulaha Saleha nemaju kuda da se povlače. I tako –bore se mesecima, i nije jasno da li će uskoro kapitulirati.

Inostrane vlade – od američke, do turske su izražavale svoj nemoćni bes zbog Sirijaca – ali nijedna od njih nije ozbiljno pomišljala na intervenciju. Za to postoje dva razloga: Prvo, posle intervencije u Libiji, svi su postali oprezniji oko pretpostavki o slabosti arapskih režima, i niko ne želi kopneno suočavanje sa očajničkom sirijskom vosjkom. Drugo – eksperti su postali oprezniji sa tvrdnjama da široki nemir predstavlja i narodnu revoluciju, niti da revolucionari baš uvek žele da ostvare liberalnu demokratiju. Oni sirijski suniti možda i žele neku demokratiju – ali mogli bi biti i željni da tako oforme sunitsku “islamsku“ državu. Uz saznanje da treba biti oprezan sa onim što priželjkuješ, čini se da svi šalju stroga upozorenja Damasku, ali da ne čine aktivno bogzna šta.

Sirija je, ujedno, i interesantan slučaj jer se čini da je to možda i jedino savremeno pitanje o kome se slažu kako Izrael, tako i Iran. Iran je mnogo i duboko uložio u Asadov režim (Iran is deeply invested in the Assad regime), brine ga rastuća snaga sunita u Siriji. Izrael je isto tako veoma zabrinut da Asadov režim, koji je za Izrael poznati đavo s kojim se Izrael može nositi, može pasti i na njegovo mesto doći sunitski islamistički režim, blisko povezan sa Hamasom i ostacima Al Kaide u Levantu. To sve jesu strahovi, nisu izvesnosti – ali strahovi mogu dovesti do zanimljivih slaganja.

Geopolitički značaj

Od poslednjih meseci 2010. godine videli smo tri vrste ustanaka u arapskom svetu. Prva je ona u kojima nije bilo efekta po režim. Druga vrsta je dovela do promene rukovodilaca, ali nije dovela do promena načina upravljanja zemljom. Treća vrsta je izazvala građanske ratove – kao u Libiji i Jemenu. Tu je i zanimljiv slučaj Bahreina, gde je režim spasen intervencijom Saudijske Arabije. Mada je tamošnji ustanak odgovarao osnovnom modelu “Arapskog proleća“, sa izneverenim nadama, ipak je to poseban slučaj, jer je Bahrein uklješten između sila Saudijske Arabije i Irana.

Ta tri primera ne znače da u arapskom svetu nema nezadovoljstva, ni želje za promenom. Oni ne znače da do promena neće doći, niti da nezadovoljstvo neće porasti do snage da može zbaciti režime. To, takođe ne znači ni da – bilo šta što posle toga može doći, bude liberalno demokratska država koja će se dopasti Amerikancima i Evropljanima.

Među Evropljanima i unutar ministarstva spoljnih poslova SAD, kao i u Obaminoj vladi uopšte, vlada ideologija ljudskih prava – da je jedna od najglavnijih obaveza Zapada da podržava stvaranje režima koji liče na njihov.

To postaje geopolitički značajan deo priče. Među Evropljanima i unutar ministarstva spoljnih poslova SAD, kao i u Obaminoj vladi uopšte, vlada ideologija ljudskih prava – da je jedna od najglavnijih obaveza Zapada da podržava stvaranje režima koji liče na njihov. To pretpostavlja postojanje svega onog o čemu smo govorili: da postoji veliko nezadovoljstvo u državama u kojima vlada opresija, da je to nezadavoljstvo toliko snažno da zbaci režime, kao i da će ono što će uslediti biti onakav režim sa kojim će Zapad biti u stanju da sarađuje.

Nije po sredi pitanje da li su ljudska prava važna – nego da li je tako da podržavanje nemira u državama u kojima vlada represija automatski vodi jačanju ljudskih prava. Važan primer u tome je Iran, 1979. godine, kada je opozicija šahovom režimu ugnjetavanja bila shvaćena kao pokret koji vodi ka liberalnoj demokratiji. Ono što je usledilo možda je i bilo demokratsko, ali teško da je bilo liberalno. I zaista, mnogi mitovi oko “Arapskog proleća“ imaju svoje korene kako u revoluciji u Iranu 1979. godine, tako i u poznijem iranskom Zelenom pokretu iz 2009 g. (Iran’s 2009 Green Movement), kada je slabašni ustanak bio viđen kao izraz masovne opozicije i kao opšta podrška liberalizaciji, a bio je lako ugušen od strane režima.

Svet je znatno komplikovaniji i ima mnogo više raznolikosti od toga. Kako smo kod “Arapskog proleća“ videli, tlačilački režimi se ne suočavaju uvek sa masovnim ustancimi, a nemir ne mora obavezno da znači da ima i masovnu podršku. Ali, ni alternative ne moraju biti mnogo prihvatljivije, niti to da je nezadovoljstvo Zapada toliko zastrašujuće kako zapadnjaci vole da zamišljaju. Libija je primer posledica započinjanja rata nedovoljnom silom. Sirija je važan primer o ograničenosti efekta mekih pritisaka. Egipat i Tunis su udžbenički primer o tome koliko je važno da ne postaneš žrtva sopstvenih iluzija.

Težnja za ljudskim pravima iziskuje nemilosrdnu jasnoću o tome koga to podržavaš, kao i kolike su mu šanse za uspeh. Važno je zapamtiti da zapadnjački podržavaoci ljudskih prava nisu ti koji će patiti od posledica propalih ustanaka, građanskih ratova ili od pobedničkih revolucionarnih režima koji imaju ciljeve sasvim drugačije od liberalne demokratije.

Pogrešna ocena situacije može izazvati i nepotrebne geopolitičke probleme. Pad egipatskog režima – ma koliko sada ne izgleda verovatan, vrlo verovatno bi doveo da islamističkog režima, a ne do liberalne demokratije. Preživljavanje Asadovog režima bi moglo voditi još većoj klanici nego do sada, kao i do stvaranja još čvršće baze za Iran. Tokom “Arapskog proleća“ nije pao nijedan režim – ali ako do toga dođe, treba pamtiti 1979. godinu i ondašnje ubeđenje da od šahovog režima u Iranu ne može biti ničega goreg, bilo u moralnom, bilo u geopolitičkom smislu. Videli smo da nijedno od toga nije bilo baš tačno.

Ovo ne znači da u arapskom svetu nema ljudi koji žele liberalnu demokratiju. To jednostavno znači da oni nisu dovoljno snažni da sruše postojeće režime, niti da održe svoju kontrolu nad novim režimima, čak i kada bi promene uspele. „Arapsko proleće“ stoji pred licem sveta kao prvoklasan primer nerealnog sanjarenja (wishful thinking)[1].

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis