Precizna rešenja u nepreciznoj evropskoj stvarnosti

(Stratfor, 4. 10. 2011)

U odnosu na budućnost EU (future of the European Union) postoji jedan važan nesklad u diskusiji. Taj nesklad deli diskusiju na tri dela. Prvo – pitanje je da li razni predloženi evropski planovi uopšte mogu da imaju uspeha na osnovu onih premisa na kojima su zasnovani. Drugo – pitanje je da li su te premise realne. I – treće, uz pretpostavku da su one realne, i da se ti planovi zaista primene, ostaje pitanje da li su oni u stanju da spasu EU, onakvu kakva je ona sada.

Ti planovi su sve sama finansijska rešenja za posebnu grupu finansijskih problema. Ali, bez obzira na to da li su oni realni u odnosu na finansijske probleme, ostaje pitanje da li je finansijski problem ono što je bitno za fundamentalnu evropsku dilemu (fundamental dilemma of Europe) – koja je kako politička, tako i geopolitička.

Stratfor je ispitao planove za regulisanje evropske finansijske krize. Nalazimo da su tehnički prihvatljivi – iako podrazumevaju plovidbu kroz neku vrstu minskog polja. Onaj fond za spasavanje evrozone (Evropski fond stabilizacije finansija - European Financial Stability Facility - EFSF) bi bio toliko uvećan po svoti i obimu, sve do nivoa da može da spase i neku važniju državu, kao i bankarsku krizu neprevaziđenih proporcija. Uzimajući u obzir veličinu tog problema (magnitude of the problem), kao i uz pretpostavku da će se svi držati tog plana, postoji šansa da će to rešenje (za koje vidimo da se Nemci zalažu) možda i uspeti.

U mnogim slučajevima, bankari nisu odgovorni za konačni ishod zajma, nego su plaćeni samo za kupovinu i preprodaju tog zajma.

Treba zapaziti izuzetnu kompleksnost tih planova koji kruže Evropom. Izuzetno nam je teško da u potpunosti shvatimo specifične tačke, a veoma sumnjamo da ih jasno uviđaju i političari koji ih predlažu. Uviđamo da je tako da – ukoliko je njihovo rešenje kompleksnije, utoliko su kompleksniji i ti planovi. Ipak – komplesnost situacije Evrope je manje uslovljena ekonomskom kompleksnošću, a  više onom političkom. Sam problem je relativno jednostavan: Banke i države koje su pod ogromnim finansijskim pritiskom će, bez ogromne pomoći, skoro sigurno bankrotirati. Bankrot se može izbeći ako im se da novac. Međutim, politička kompleksnost davanja sredstava, kao i opozicija mnogih Evropljana tome (opposition by many Europeans) s druge strane, doprinosi toj kompleksnosti. Što je kompleksnost veća – to se više interesa mora zadovoljiti i, na kraju krajeva biće manje razumevanja onog što je obećano. Neke teme same po sebi iziskuju kompleksnost, a ovo je jedna od njih. Taj stepen kompleksnosti priča, u ovom slučaju, celu priču.

Temelji ove krize

Deo ove priče se odnosi na dve sumnjive pretpostavke u njenom temelju. Prva je da su zainteresovane strane istinski svesne veličine finansijskih problema, kao i da su – onoliko koliko su svesne toga  –  zaista poštene u odnosu na taj problem. Još od 2008. godine jedina istina je da je globalno finansijsko društvo ili bilo nesvesno o obimu finansijskih problema u celini, ili je bilo nesvesno o stvarnom stanju sopstvenih institucija. Naravno, alternativno objašnjenje bi moglo biti da se radilo o njihovom svesnom zanemarivanju. To bi moglo značiti da su njihovi lideri bili potpuno svesni veličine problema, ali su ga umanjivali kako bi kupili vremena, ili da bi sebe obezbedili kako bi se lično što bolje izvukli. Možda se jednostavno radilo o tome da su bili u beznadežnom nadanju, tj. da su znali da ne mogu ništa učiniti, ali su ostajali u nadi da će rešenje naći neko drugi. U celini uzev – radilo se o kombinaciji nesposobnosti, svesnog zavaravanja i namernih iluzija.

Uzmimo onu optužbu da su Grci falsifikovali finansijske podatke (falsified financial data). Mada je to nesumnjivo tačno, ipak se ispušta iz vida ono bitno. Osnovni zadatak bankara je da analizira podatke dobijene od onoga ko traži zajam i da otkrije falsifikate. Prema tome, optužba protiv Grka se može proširiti i na bankare. Kako je moguće da nisu otkrili grčku prevaru?

Za to postoje dva odgovora. Prvi je da nisu ni želeli da je otkriju. Globalni sistem kompenmzacija među finansijskim institucijama – od onih koje se odnose na hipoteke, do državnih obveznica  – razdvaja samu transakciju od njenog ishoda. Drugim rečima: u mnogim slučajevima, bankari nisu odgovorni za konačni ishod zajma, nego su plaćeni samo za kupovinu i preprodaju tog zajma. Prema tome, oni nisu ni preterano agresivni u ispitivanju kvaliteta prirode zajma koji pružaju.

Tokom one američke krize sa sumnjivim – nepouzdanim hipotekama u SAD, sa krizom centralnoevropskih hipoteka (mortgage crisis in Central Europe), kao i državnih obveznica i bankovnom krizom u Evropi, taj sistem je nagrađivao same transakcije, što je bankarima davalo imunitet u odnosu na pitanje otplata zajmova. Sve vrednosti tih cifara su bile sistematski iskrivljavane kako bi se došlo do najpovoljnijeg ishoda.

Skup državnih statističkih podataka se zasniva na pretpostavci da sve transakcije i proizvodi tih miliona stanovnika mogu da se tačno mere – ili u najmanju ruku da se mere sa poznatim otklonom greške – a to je preteški poduhvat.

Što je još važnije, takve cifre ne samo u odnosu na status zajmova, nego i u odnosu na ekonomski i socijalni status dužnika su same po sebi nepouzdane. Ovo je ovde od izuzetne važnosti, jer jedan od delova predloženog evropskog rešenja je nametanje strogih štednji zaduženim državama. Specifičnost i realnost tih mera strogih štednji i njihov efekat na sposobnosti kasnije otplate u najvećoj meri zavise od realne vrednosti raspoloživih ekonomskih i socijalnih statistika.

Čudno je ono verovanje, koje važi bar za razvijene industrijske zemlje, da su državne statistike zaista odraz stvarnosti. Osnovna ideja za to je u tome da su ljudi koji objavljuju te statistike državni službenici, imuni na političke pritiske – dakle, njihovi podaci su tačni. Međutim, postoje ogromni razlozi da se na nacionalne statistike gleda sumnjičavim okom, i to s obzirom na pritisak političara na državne službenike.

Na prvom mestu, sakupljanje podataka o nekom društvu je zamašan zadatak. Čak i male države imaju milione stanovnika. Skup državnih statističkih podataka se zasniva na pretpostavci da sve transakcije i proizvodi tih miliona stanovnika mogu da se tačno mere – ili u najmanju ruku da se mere sa poznatim otklonom greške – a to je preteški poduhvat.

Rešenje za to nije u bukvalnom prebrojavanju transakcija – što je nemogući zadatak – nego u stvaranju statističkih modela koji čine pretpostavke zasnovane na raznim metodologijama. Postoje metodi koji uzajamno konkurišu i koji daju različite rezlultate na osnovu pocedura za sakupljanje uzoraka, ili matematičkih modela. Pa čak i bez pritisaka od strane političara, državni službenici koji rade na tome i njihovi akademski mentori imaju i sopstvene sklonosti za izvesne od tih modela.

Težište našeg globalnog statističkog sistema – a naročito za napredne industrijske zemlje je u tome da je izbor statističkih metoda često u zavisnosti od kompleksnih rasprava eksperata koji se međusobno vatreno ne slažu. To se tiče i slučajeva u kojima se može primenjivati politički pritisak. S obzorom na neslaganja, odluka o tome koji će metod biti primenjen – od uzimanja uzoraka do izveštavanja o rezultatima, zavisi od političkih odluka, jer su eksperti podeljeni i međusobno suprotstavljeni, što je slučaj i kod svih ljudi kojima je do nečega jako stalo.      

A, tu je i tačka kod koje se donose odluke od spolja – one koje su zasnovane na željenim rezultatima, a ne na finesama matematičkih modela. Između brojki i stvarnosti postoji neka veza, ali proračuni za spasavanja su zasnovani na statističkom temelju od peska. Obično se pretpostavlja da je u zemljama u razvoju takvo stanje. To pruža i izvesnu prednost, jer se onda pretpostavlja da te statistike nisu pouzdane. Nasuprot tome, razvijene industrijske države u svojoj uobraženoj aroganciji veruju da su komplikovani matematički modeli razrešili problem saznavanja o tome šta su stotine miliona ljudi stvarno uradili tokom milijardi transakcija.

Kultura mutnih država

Komplikujući izazov je u tome da je EU u sebe primila društva sa svoje periferije, koja nikada nisu prihvatila princip da država mora biti transparentna, a taj problem je još i više komplikovan propisima same EU. Južni i centralni Evropljani su oduvek manje poštovali državu nego što su to, na primer, činili Nemci. Tu se ne radi samo o plaćanju poreza, nego i o opštem nepoverenju u vladu, a to je nešto što je duboko usađeno u istorijske temelje. U međuvremenu, briselski propisi, čiji poreski zakoni i zakoni zapošljavanja komplikuju i čine veoma teškim preduzimljivost i rad malih preduzeća, proterali su dobar deo ekonomije tih zemalja “van knjigovodstva“ – što će reći: u ilegalu.

Poučan primer za to je Moldavija – mada ona i nije članica EU – a za nju kažu da je najsiromašnija zemlja Evrope. Kada sam je pre godinu dana posetio (When I visited it a year ago), gradovi  –  a i sela van gradova  –  bili su prepunjeni bankama (od Societe Generale nadalje) i BMV-ima. Postojalo je izraženo siromaštvo – ali i bogatstvo i živahnost koje se nije odražavalo u vladinim statistikama. Cifre su govorile o strašnom i teškom siromaštvu – dok su ulice pokazivale znatno kompleksniju realnost.

Kakvo je istinsko stanje ekonomija Grčke, Španije, ili Italije? To je teško reći. Zvanične statistike koje nabrajaju legalnu ekonomiju pate od metodološke nesigurnosti. Osim toga, ni dobar deo ekonomije nije uključen u te cifre. Jedna od procena kaže da 10% svih zaposlenih nije uključena u knjige. Druga kaže da 40% Grka sebe definiše kao samostalce. Jedna treća procena kaže da je 40/% celokupne grčke ekonomije u stvari siva ekonomija. Kada pokušavate da definišete šta je to što se trudi da ostaje skriveno – možete samo nagađati. Niko ne zna ništa tačno – baš kao što i niko stvarno ne zna koliko ilegalnih imigranata učestvuje u ekonomiji SAD. Ali razlika u odnosu na SAD je u tome što je sada takvo znanje od najveće važnosti za celokupno spasavanje EU.

Nivo zaduženosti, kao i poznavanje vlasništva dugovanja evropskih banaka i država je toliko isto mutno i nejasno, kao i znanje o tome ko je onomad posedovao one obveznice zasnovane na hipotekama u SAD. Ali, ipak [u Evropi] imaju precizan plan napravljen sa ciljem da se reši taj problem koji ne može biti niti kvantificiran, niti precizno lociran. Kompleksnost i preciznost tog plana previđa nesigurnosti, jer vlade i banke jednostavno ne žele da priznaju da nisu sigurni. Banke su toliko porasle, i njihovi odnosi su toliko kompleksni, da je princip njihove nesigurnosti – neizvesnosti paralelan sa tim istim problemom država i vlada. Amerika – u kojoj samo jedna te ista državna institutcija rukovodi svom fiskalnom, monetarnom i socijalnom politikom – se izborila sa takvim nesigurnostima u 2008. godini jedino zahvaljujući velični i brzini rada te ustanove. S druge strane, Evropa, koja ima ne jednu – nego na desetine takvih institucija (a koje često i konkurišu jedna drugoj) do sada nije uspela da primeni takvu mogućnost.

Države koje suočavaju sa bankrotom i strogom štednjom nemaju ništa bolje shvatanje o sopstvenoj situaciji nego što to o sopstvenoj imaju i finansijske institucije. Grčke brojke o posledicama stroge štednje po državne službenike ne uzimaju u obzir činjenicu da mnogi od tih službenika samo ponekad svraćaju na svoj zvanični posao – dok u stvari rade na drugim poslovima – poslovima za koje se ne plaća porez i o kojima ništa ne znaju državne statističke službe. Dakle, u toj zemlji postoji potpuni raskid između države, sposobnosti bankarskog sistema da izvršava dužničke obaveze, insistiranja na strogoj štednji (insistence on austerity) i njene socijalne stvarnosti.

Nemačka je uvek bila drugačija. Još od ranog XIX veka, nemački filosof Georg Hegel je rekao da nemačka državna služba predstavlja kraj istorije; sama ideja o državi kao otelotvorenju razuma je za Nemce uvek značila nešto drugo nego za ostale – i to u oba smisla, i u onom plemenitom, kao i u onom užasavajućem. Sada se nalazimo na plemenitom delu tog spektra, ali ideja da je država otelotvorenje razuma još uvek nije ukorenjena u realnosti Evrope. Briselska birokratija je zasnovana na nemačkom gledištu da državni službenik koji nema sopstvenih interesa može da donese takve racionalne odluke kakve nisu u stanju da donesu ni pristrasni političari, ni sebični građani.

Nivo zaduženosti, kao i poznavanje vlasništva dugovanja evropskih banaka i država je toliko isto mutno i nejasno, kao i znanje o tome ko je onomad posedovao one obveznice zasnovane na hipotekama u SAD. Ali, ipak [u Evropi] imaju precizan plan napravljen sa ciljem da se reši taj problem koji ne može biti niti kvantificiran, niti precizno lociran.

Taj temeljni princip Evropske unije se našao u situaciji da su se države koje ne samo da ne dele tu ideju, nego je čak smatraju i bizarnom, udružile sa onom državom [Nemačkom] kojoj je ta ideja u samoj srži njene kulture. To je i dovelo do fundamentalnog egzistencijalnog problema u Evropskoj uniji.

Shvatanje da racionalni službenici Brisela i Berlina nisu uspeli da ostvare sisteme koji razumeju postojeću stvarnost je udar na samosvest Nemaca. Oni osećaju veliku potrebu da sačuvaju svoju postojeću percepciju da zaista shvataju šta se to događa. Sa tačke gledišta južne i centralne Evrope, šok je u tome što su sada uvideli da Nemci zaista iskreno zamišljaju da su države na periferiji EU dostigle nivo preciznosti kakav imaju državne službe Nemačke (pod uslovom da je i Nemačka dostigla taj nivo), kao i da Nemci zamišljaju da te zemlje čak uopšte i žele da dostignu taj nivo. Stanovnici država južne i centralne Evrope su doživeli još veći šok, jer oni su na ulazak u EU gledali kao na način da steknu prosperitet kakav Nemačka ima – ali bez ogromnih socijalnih perturbacija svojih društava koje bi njihovu državu i njene službe stavile u centar društva kao u Nemačkoj.

Politički i geopolitički problem je, jednostavno rečeno, ovaj: Nemačka je jedinstvena u Evropi kako po svojoj veličini, tako i po značaju. Ona je pokušala da stvori zonu slobodne trgovine zasnovanu na nemačkim kriterijumima i vrednostima, i to u zajednici sa Francuskom koja je na svet gledala na znatno kompleksniji način. Ova kriza koju sada vidimo – i koju Nemačka pokušava da razreši na vanredno kompleksan način i sa velikom preciznošću, počiva na izuzetno nestabilnim temeljima:

1. Evropski bankarski sistem, baš kao ni američki, ne shvata svoj status;

2. Svi matematički proračuni državnih statistika su po svojoj prirodi neprecizni;

3. Periferne države EU imaju ekonomije koje se, zbog ogromnog udela njihovih neformalnih ekonomija, uopšte ne mogu izmeriti.

Kako fundamentaln principi, tako i shvatanja o sebi Nemačke i centralne Evrope se jako razlikuju. Elite tih drugih zemalja možda vole da sebe zamišljaju kao da su na prvom mestu Evropljani (po nemačkoj definiciji) – ali njihove javnosti znaju da to nije tako, a i ne žele da tako bude.

Preciznost planova za spasavanje ogolićuje osnovno neshvatanje realnosti elita Evrope (the underlying misunderstanding of reality by Europe’s elites), a posebno nemačke elite. Da budem još precizniji: to je svesni nesporazum. Svi oni znaju da njihova preciznost počiva na nesigurnostima. Kupuju vreme u nadi da će se prosperitet vratiti i time zaglušiti sve ove probleme. Ali – pravi problem je u tome da nije verovatno da će neko precizno isplanirano rešenje za problem prepun nesigurnostima vratiti Evropu u njenu sretnu prošlost. Sada se vratila realnost – ili bolje rečeno fundamentalna irealnost Evrope.

U izvesnom smislu to i nije toliko različito od SAD i Kine... Međutim, SAD imaju svoj Ustav i posledice svog građanskog rata koji ih u suočavanjima sa tim problemom drže zajedno; Kina ima aparat bezbednosnih službi Komunističke partije (China has the Communist Party’s security apparatus), što joj pruža mogućnosti. Nasuprot tome, Evropa, osim obećanog prosperiteta i mita o racionalnom državnom službeniku, nema ništa što je objedinjuje – a to i jeste ona kulturna i politička strana geopolitičkog problema koji joj je u osnovi.

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis