Oslobađanje Evrope, ili nemoć i bezidejnost „duboke države“

Navijam za Palestince i Italijane. U ovom tekstu se bavim Italijanima.

Predsednik Italije, za one kojima je to promaklo, potpuno je poništio sve zamislive principe demokratije i uzurpatorski, protivustavno, eliminisao jednog od predloženih ministara u vladi Italije, zato što nije saglasan sa njegovim političkim uverenjima.

Tako su liste koje su se dogovorile o formiranju vlade, uprkos činjenici da su dobile i više od 50% glasova građana i više od 50% mesta u oba doma, onemogućene da vladaju (Italija ima nakaradna izborna pravila po kojima je dovoljno 40% glasova za apsolutnu vlast, ali o tome nešto kasnije).

I za početak, još jedna  konstatacija činjenica: u zapadnim medijima nema apsolutno nijedne analize koja govori da je ovo što se u Italiji događa strašno i za svaku osudu. Istovremeno ima nekoliko komentara podrške negiranju suvereniteta građana i veliki broj tekstova koji nam tehnički objašnjavaju „kakva je dalja procedura“, sugerišući da se ništa bitno ni ne događa.

Zamislite, ne morate da žmurite, da nije reč o Italiji, nego o Rusiji - da je u pitanju predsednik Putin, da su prozapadne snage odbile parlamentarne izbore i da Putin svojom voljom ne dozvoljava formiranje vlade - kako bi izgledali izveštaji BBC, CNN, Dojče vele, Rojtersa itd. itd?

Zamislite, ne morate da žmurite, da nije reč o Italiji, nego o Rusiji - da je u pitanju predsednik Putin, da su prozapadne snage odbile parlamentarne izbore i da Putin svojom voljom ne dozvoljava formiranje vlade - kako bi izgledali izveštaji BBC, CNN, Dojče vele, Rojtersa itd. itd?

Taj raspon između onoga kako izveštavaju o Italiji, sve sa našim glavnim medijima koji su na istoj liniji,  i onoga kako bi izveštavali da se radnja događa u Rusiji, to je tačna mera njihovog ludila. Taj zapadni svet je prosto lud (kad Vučić kaže da EU nema alternativu to ima neku unutrašnju doslednost).

Reč je naravno o dugotrajnom procesu oslobađanja Italije iz zagrljaja SAD, a kasnije iz zagrljaja onoga što zovemo „dubokom  državom“.

Sedamdesetih godina, kada su evrokomunisti s Berlinguerom na čelu bili toliko jaki da je sistem bio ugrožen, oslobođenje je zaustavljeno upumpavanjem ogromnih količina heroina (bukvalno) i LSD-a, kako bi se omladina odvratila od politike, kao i davanjem logističke podrške terorističkoj organzaciji „Crvene brigade“. Uz tu podršku Crvene brigade su bile veoma uspešne, a to je u kontri bio razlog za jačanje represivnog državnog aparata. I, od oslobođenja nije bilo ništa.

Zatim je ceo politički sistem srušen zbog korupcije, bukvalno su sve tradicionalne partije nestale sa scene (presvukle se i vratile u „novom pakovanju“), onda je došla era „kraja sveta“ koja se Italijanima obnarodovala u liku Berluskonija.

Nezadovoljstvo građana je raslo i nakon poslednjih pet godina kumuliranog nezadovoljstva, sada se pretočilo u  parlamentarnu pobedu. Obe partije koje su to nezadovoljsrtvo najjasnije artikulisale, Pokret 5  zvezda i Liga su izrazito anti-establišment partije.

Novina je u tome što sistem više nema odgovor koji može da ponovo „proda“ građanima i prinuđen je da proba da ukine demokratiju. Odnosno i formalni suverenitet građana se mora isključiti. Izbornim zakonom je to pokušano na razne načine, ali je najočigledniji u tome što u Italiji lista koja dobije 40% glasova odmah dobija 55% poslaničkih mesta! A oni koji su u zbiru dobili i 60% glasova ukupno dele 45% poslaničkih mesta. Da ne čuje Vučić.

I to je suština. Da li sistem vlada ljudima uvek i neporecivo ili ljudi makar po nekad vladaju sistemom? Reč je o borbi za oslobođenje.

Ovoga puta broj onih koji su odlučili da se bore je ogroman, tako da otvorena represija nije moguća. Moguće je samo sejati strah o apokalipsi ako se ugrozi sistem uobičajenog vladanja. Međutim, potez da se ne dozvoli formiranje vlade je toliko brutalan, da će mnogo više homogenizovati građane i zaoštiriti njihovu agresivnost da ne dozvole da budu poraženi, nego što će „kupiti vreme“ za neku novu prevaru.

Šta je u užem smislu u igri - pobednici su tražili da se sve u okviru EU i evrozone ima opet ispregovarati, da se sankcije Rusiji imaju odmah ukinuti, da se borba protiv korupcije mora zaoštriti (a to automatski znači sasecanje uticaja stranih službi), a odatle ni preispitivanje članstva u NATO nije daleko. Jednom rečju - oslobođenje.

Proces je nezaustavljiv. Samo još da mu se i Srbija priključi i tako spase sebe. Za to je potrebno jedno jednostavno NE odricanju od prava Srbije na Kosovu i Metohiji. I eto nas sa narodima kojima pripada 21.vek.

U potpuno istom „ključu“ treba čitati i procese u Francuskoj, Nemačkoj, Portugalu, Grčkoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Austriji, Holandiji, Švedskoj, Danskoj. Razlika je u tome što je u Italiji ostvarena nesumnjiva pobeda na izborima, što je Italija mnogoljudna, što je sedma-osma ekonomija sveta i što je njen javni dug oko 2.600 milijardi evra i sa njom se ne može „razgovarati“ (čitaj ucenjivati) kao sa Grčkom. A nema ni ko da izvrši stvarni pritisak, jer su i Makron i Merkelova „slonovi na staklenim nogama“. Ostaje da to radi duboka država preko briselske birokratije i Evropske centralne banke (taj kanal je stvarno moćan), ali tek to onda ogoljuje celu stvar i vodi u  nasilne procese.

Ludilo o kome sam govorio na početku teksta izraz je nemoći i bezidejnosti duboke države, kako da nastavi da vlada Evropom.

Isto im se događa i u svetu (najbolji je poslednji primer izbora u Iraku gde su DVE prvoplasirane liste šiitske! Sigurno ideja sa napadom 2003. nije bila u tome da šiiti pobede u Iraku, nego upravo suprotno, da Irak bude jedna od odskočnih daski za napad na Iran). Drugi oslonac za napad je trebalo da bude Sirija, treći Turska - a događa im se sve suprotno od plana. Zato što je koncept iscrpljen i zato što se milijarde ljudi uporno bore protiv duboke države.

Proces je nezaustavljiv. Samo još da mu se i Srbija priključi i tako spase sebe. Za to je potrebno  jedno jednostavno NE odricanju od prava Srbije na Kosovu i Metohiji. I eto nas sa narodima kojima pripada 21.vek.