Ослобађање Европе, или немоћ и безидејност „дубоке државе“

Навијам за Палестинце и Италијане. У овом тексту се бавим Италијанима.

Председник Италије, за оне којима је то промакло, потпуно је поништио све замисливе принципе демократије и узурпаторски, противуставно, елиминисао једног од предложених министара у влади Италије, зато што није сагласан са његовим политичким уверењима.

Тако су листе које су се договориле о формирању владе, упркос чињеници да су добиле и више од 50% гласова грађана и више од 50% места у оба дома, онемогућене да владају (Италија има накарадна изборна правила по којима је довољно 40% гласова за апсолутну власт, али о томе нешто касније).

И за почетак, још једна  констатација чињеница: у западним медијима нема апсолутно ниједне анализе која говори да је ово што се у Италији догађа страшно и за сваку осуду. Истовремено има неколико коментара подршке негирању суверенитета грађана и велики број текстова који нам технички објашњавају „каква је даља процедура“, сугеришући да се ништа битно ни не догађа.

Замислите, не морате да жмурите, да није реч о Италији, него о Русији - да је у питању председник Путин, да су прозападне снаге одбиле парламентарне изборе и да Путин својом вољом не дозвољава формирање владе - како би изгледали извештаји ББЦ, ЦНН, Дојче веле, Ројтерса итд. итд?

Замислите, не морате да жмурите, да није реч о Италији, него о Русији - да је у питању председник Путин, да су прозападне снаге одбиле парламентарне изборе и да Путин својом вољом не дозвољава формирање владе - како би изгледали извештаји ББЦ, ЦНН, Дојче веле, Ројтерса итд. итд?

Тај распон између онога како извештавају о Италији, све са нашим главним медијима који су на истој линији,  и онога како би извештавали да се радња догађа у Русији, то је тачна мера њиховог лудила. Тај западни свет је просто луд (кад Вучић каже да ЕУ нема алтернативу то има неку унутрашњу доследност).

Реч је наравно о дуготрајном процесу ослобађања Италије из загрљаја САД, а касније из загрљаја онога што зовемо „дубоком  државом“.

Седамдесетих година, када су еврокомунисти с Берлингуером на челу били толико јаки да је систем био угрожен, ослобођење је заустављено упумпавањем огромних количина хероина (буквално) и ЛСД-а, како би се омладина одвратила од политике, као и давањем логистичке подршке терористичкој органзацији „Црвене бригаде“. Уз ту подршку Црвене бригаде су биле веома успешне, а то је у контри био разлог за јачање репресивног државног апарата. И, од ослобођења није било ништа.

Затим је цео политички систем срушен због корупције, буквално су све традиционалне партије нестале са сцене (пресвукле се и вратиле у „новом паковању“), онда је дошла ера „краја света“ која се Италијанима обнародовала у лику Берлусконија.

Незадовољство грађана је расло и након последњих пет година кумулираног незадовољства, сада се преточило у  парламентарну победу. Обе партије које су то незадовољсртво најјасније артикулисале, Покрет 5  звезда и Лига су изразито анти-естаблишмент партије.

Новина је у томе што систем више нема одговор који може да поново „прода“ грађанима и принуђен је да проба да укине демократију. Односно и формални суверенитет грађана се мора искључити. Изборним законом је то покушано на разне начине, али је најочигледнији у томе што у Италији листа која добије 40% гласова одмах добија 55% посланичких места! А они који су у збиру добили и 60% гласова укупно деле 45% посланичких места. Да не чује Вучић.

И то је суштина. Да ли систем влада људима увек и непорециво или људи макар по некад владају системом? Реч је о борби за ослобођење.

Овога пута број оних који су одлучили да се боре је огроман, тако да отворена репресија није могућа. Могуће је само сејати страх о апокалипси ако се угрози систем уобичајеног владања. Међутим, потез да се не дозволи формирање владе је толико бруталан, да ће много више хомогенизовати грађане и заоштирити њихову агресивност да не дозволе да буду поражени, него што ће „купити време“ за неку нову превару.

Шта је у ужем смислу у игри - победници су тражили да се све у оквиру ЕУ и еврозоне има опет испреговарати, да се санкције Русији имају одмах укинути, да се борба против корупције мора заоштрити (а то аутоматски значи сасецање утицаја страних служби), а одатле ни преиспитивање чланства у НАТО није далеко. Једном речју - ослобођење.

Процес је незаустављив. Само још да му се и Србија прикључи и тако спасе себе. За то је потребно једно једноставно НЕ одрицању од права Србије на Косову и Метохији. И ето нас са народима којима припада 21.век.

У потпуно истом „кључу“ треба читати и процесе у Француској, Немачкој, Португалу, Грчкој, Мађарској, Чешкој, Словачкој, Бугарској, Румунији, Аустрији, Холандији, Шведској, Данској. Разлика је у томе што је у Италији остварена несумњива победа на изборима, што је Италија многољудна, што је седма-осма економија света и што је њен јавни дуг око 2.600 милијарди евра и са њом се не може „разговарати“ (читај уцењивати) као са Грчком. А нема ни ко да изврши стварни притисак, јер су и Макрон и Меркелова „слонови на стакленим ногама“. Остаје да то ради дубока држава преко бриселске бирократије и Европске централне банке (тај канал је стварно моћан), али тек то онда огољује целу ствар и води у  насилне процесе.

Лудило о коме сам говорио на почетку текста израз је немоћи и безидејности дубоке државе, како да настави да влада Европом.

Исто им се догађа и у свету (најбољи је последњи пример избора у Ираку где су ДВЕ првопласиране листе шиитске! Сигурно идеја са нападом 2003. није била у томе да шиити победе у Ираку, него управо супротно, да Ирак буде једна од одскочних даски за напад на Иран). Други ослонац за напад је требало да буде Сирија, трећи Турска - а догађа им се све супротно од плана. Зато што је концепт исцрпљен и зато што се милијарде људи упорно боре против дубоке државе.

Процес је незаустављив. Само још да му се и Србија прикључи и тако спасе себе. За то је потребно  једно једноставно НЕ одрицању од права Србије на Косову и Метохији. И ето нас са народима којима припада 21.век.