Obama i Srbija – pesma (zasad) ostaje ista

Jedan nemački izvor je, još dan pre polaganja zakletve novog američkog predsednika Baraka Obame, objavio kako je Obamin prvi savetnik za Avganistan „odbacio“ mirovnu inicijativu koja je stigla na adresu dolazeće administracije iz Avganistana. Naime, prema tom izvoru, zapadno-sponzorisani režim „predsednika“ Karzaja (koji predsednikuje nečim što bi se moglo nazvati Uži kabulski pašaluk) i talibanski pokret, koji je bliži povratku na vlast nego ikad od svog svrgavanja od strane američkih/NATO snaga pre oko sedam godina, postigli su dogovor za budući mirovni sporazum. No, razume se, taj dogovor ne bi imao nikakvu vrednost bez odobrenja američkih vlasti, koje trenutno drže ključeve rata i mira u „tranzicionom“ Avganistanu.

Dakle, ako je verovati izvoru, inače poznatom nemačkom stručnjaku za Avganistan, nova Obamina administracija, u koju su „uprte oči“ i na koju se projektuju najraznovrsnije lepe želje širom sveta, glatko je odbila svoju prvu priliku da pokaže zašto i kako može da bude sasvim drukčija od svog prethodnika. Potpora nemačkim tvrdnjama stigla je već koji dan kasnije, krajem prošle sedmice, kada su NATO (tj. američke) bombe usmrtile najmanje (još) 16 civila u istočnom Avganistanu i 14 u zapadnom Pakistanu. Ovo „vatreno krštenje“ (kakvo sebi, prema Njujork tajmsu, priređuju praktično svi novi američki predsednici kako bi pokazali svoju „čvrstinu“), uz presretanje iranskog broda u Crvenom moru, i prve optužbe na račun kineskog „manipulisanja“ valutnim kursom ne daju previše nade da će geslo nove administracije biti „dajte šansu miru“ – tj. bar ne tamo gde su u pitanju „vitalni američki interesi“, za koje se još samo među „reformatorskim“ elitama širom sveta – pa, tako, i dobro-integrisanom lokalnom – smatra da su i opštečovečanski.

Zašto je ovo bitno za sve druge u svetu koji nisu deo gore-pomenute globalne „elite“, preciznije, za nas u Srbiji? Zato što to, uz imenovanje Hilari Klinton za Državnog sekretara, zadržavanje Roberta Gejtsa na mestu Ministra odbrane, i preseljenje dela finansijskog „krema“ sa Vol strita na savetodavne funkcije u Beloj kući, radi „popravljanja“ štete koju su sami izazvali, jednostavno znači da će planetarni marš „vitalnih američkih interesa“ – koji su, sve očiglednije, sve manje u interesu same Amerike – nastaviti sličnim tempom, pa tako i na Balkanu, tj. na prostoru Srbije. Što znači da, uprkos ljubavnim signalima koji stižu od Obaminih lokalnih odbora – ili možda baš zbog njih – američka politika prema Balkanu i Srbiji neće pretrpeti neke suštinske promene.

A zašto i bi? Zašto bi se, pošto su potrošili godine i silne resurse u pravljenje upravo ovakvog odnosa snaga na terenu, Amerikanci sada dobrovoljno odrekli plodova tog rada? A, pritom, znaju da bi „talasanja“ sadašnjih saveznika bila daleko žešća od onih koja su spremne da pokrenu oni (npr. Srbija) koji nisu zadovoljni (bar ne javno) sadašnjim stanjem. Jednostavno rečeno, uz postojeću inerciju dosadašnje američke politike i „trenutnog odnosa snaga na terenu“, srpska politika čučanja pred „evro-atlantskim“ vratima i zaklinjanja na večnu vernost do Sudnjeg dana bez obzira na ponašanje strane na drugoj strani vrata, teško da bi naterala i administraciju u kojoj neme Klintonove, Holbruka i kompanije, da promeni svoju politiku prema Srbiji.

Zato može izgledati pomalo čudno oduševljenje s kojim trenutni srpski političko-kulturni establišment pozdravlja novu američku administraciju, kao i njihova izražena nadanja da će se dolaskom Obame nešto bitno promeniti – osim ako tu i ne misle na Srbiju, što i nije isključeno. Jer, pored svih problema s kojima se suočava širom sveta i kod kuće, postavlja se pitanje – ako se već ovde ništa suštinski ne menja, ni u pogledu domaće scene, ni u pogledu deklarisanih američkih interesa, zašto bi Obama čak i razmišljao o bitnoj promeni američke politike prema Srbiji? Čak i da Obama ima najbolje namere – ako ne i trenutnu mogućnost njihovog sprovođenja – prema Srbiji, da li se od sadašnje vlasti uopšte može očekivati da Obamine dobre namere na bilo koji način i testira? (Zapravo, kad bi se upoznao s predloženim Statutom Vojvodine, Obama bi verovatno došao do zaključka da teško možeš da pomažeš nekom ko aktivno radi u korist sopstvene štete.)

No, bez obzira na Obamu, njegove namere, pa čak i bez obzira na ponašanje trenutne vlasti u Srbiji, sve to još uvek ne znači da će pod novom administracijom sve prema Srbiji ostati isto – uprkos željama i/ili inerciji jedne ili obe strane. Jer, krizno je doba, a ono što se naziva „realnošću“ je uvek, a pogotovo u ovakva vremena, vrlo fluidna i dinamična stvar, podložna izmenama, ponekad i naglim, od strane volje (ili Volje) kojoj trenutna realnost nešto i nije po volji. Drugim rečima, volja ume ponekad da pobedi inerciju. Ponekad i u kombinaciji sa iznenadnim promenama okolnosti. U sadašnja vremena, to može doći u raznim oblicima: neki novi teroristički napad (sa ili bez navodnika), nagli pad berze, valute ili krah (još) neke ključne kompanije ili banke, eksplozija socijalnog bunta u jednoj velikoj ili više manjih zemalja u isto vreme, itd. Dakle, može doći do istovremenog ugrožavanja „vitalnih američkih interesa“ na više tački odjednom. Pa čak i na domaćem, tj. američkom terenu. E, tada padaju i najmoćnije idejne i političke konstrukcije iz najuticajnijih „centara moći“ – naravno, pod uslovom da one ne podrazumevaju upravo takve tektonske potrese. Tad se razbija i inercija dinosaurusa poput američkog, inercija i najvećih fundamentalista. Čak i evroatlantskih. Možda bi tek onda saznali – ili dobili dokaze – od čega je Obama istinski sazdan. I kako se to može odraziti na Srbiju – pod uslovom da je sama Srbija suštinski, a ne samo retorički, proaktivna.

Do tad, međutim, citirajući Cepelin, koji je, istina, verovatno bliži uhu Medvedeva nego Obame, „the song remains the same“, bar kada je reč o američkoj politici prema Srbiji. Hevi metal, uz Manterovu pratnju na klaviru. Pa ko i dokle izdrži.