O mogućnosti američko-iranskog sporazuma

Prošle nedelje pisao sam o strateškom izazovu sa kojim se Iran suočava u svom nastojanju da oblikuje sferu interesa koja bi se protezala od zapadnog Avganistana do Bejruta na istočnoj obali Mediterana. Takođe, istakao sam ograničene opcije koje stoje pred Sjedinjenim Državama i ostalim zapadnim silama u kontriranju Iranu.

Jedna od opcija su napori na blokiranju iranskog uticaja u Siriji. Druga je razmatranje strategije pregovora sa Iranom. U proteklih nekoliko dana imali smo prilike da vidimo naznake obe opcije.

Uspesi pobunjenika u Siriji

Grad Zabadani na jugozapadu Sirije navodno je pao u ruke antirežimskih snaga. Iako grad nema veliku taktičku vrednost za pobunjenike i snage lojalne režimu ga mogu povratiti, sam čin može imati stvarni značaj. Sve do ovog trenutka, nezavisno od medijske pažnje, otpor režimu predsednika Bašara al-Asada nije se pokazao naročito uspešno. Sasvim sigurno pobunjenici nisu u stanju da osvoje i zadrže teritoriju, što je od presudnog značaja za svaku pobunu.

Da su pobunjenici zauzeli Zabadani proklamovano je uz mnogo pompe, iako čak nije jasno do koje mere se grad nalazi pod njihovom kontrolom a još manje je da li će oni biti u stanju da ga zadrže nasuprot sirijskim vojnim akcijama. Čini se da je mali deo Sirije pod kontrolom pobunjenika ali što duže budu držali tu teritoriju, al-Asadov režim će izgledati slabiji i postaće veća mogućnost da protivnici režima stvore privremenu Vladu na sirijskom tlu oko koje će se okupiti.

Zabadani takođe pruža mogućnost spoljnom faktoru da se zauzme vojno za nešto ukoliko to izabere. Intervencija u građanskom ratu na strani slabih i razjedinjenih pobunjenika je jedna stvar. Napad na sirijske tenkove koji se kreću da povrate grad je nešto sasvim drugo. Nema naznaka da se tako nešto razmatra, ali po prvi put postoji potencijalna vojna meta koja bi poslužila spoljnim silama da postupe u korist pobunjenika. Postojanje same takve mogućnosti može promeniti dinamiku događaja u Siriji. Kada uzmemo u obzir okolnosti vezane za zahteve Arapske lige za uspostavljanjem prelazne Vlade, javlja se mogućnost pritiska koji bi imao smisla.

Iz iranske perspektive, ovo stvara rizik da će sfera uticaja koju Teheran nastoji da ostvari biti blokirana padom Asadovog režima. Ovo neće predstavljati fundamentalni izazov za Iran, sve dok njegov uticaj u Iraku ostane netaknut, ali može predstavljati potencijalni kamen spoticanja u iranskim ambicijama. To može otvoriti vrata kalkulacijama u Teheranu kao i o granicama iranskog uticaja i pretnji po njihovu nacionalnu bezbednost. Ovo ne smem da zanemarim: događaji u Siriji nisu došli tako daleko, i teško je da je Iran sateran u ćošak. Ipak, to može podsetiti Teheran da stvari mogu krenuti onako kako to Iran nije planirao.

Mogućnost pregovora

U ovom kontekstu javila se mogućnost za pregovore. Iranci tvrde da pismo koje je upućeno iranskom vrhovnom lideru ajatolahu al-Hamneiu od strane administracije Sjedinjenih Država i koje određuje iransku pretnju u vezi moreuza Hormuz kao crvenu liniju, sadrži drugi paragraf u kome se nude direktni pregovori sa Iranom. Nakon oklevanja SAD su opovrgle ponudu za pregovore, ali nisu opovrgle da su poslale poruku iranskom rukovodstvu. Iranci su zatim tvrdili da je takva ponuda Teheranu ponuđena verbalno a ne u pismu. Vašington ponovo nije bio kategoričan u svom poricanju. U petak sekretarka Sjedinjenih Država Hilari Klinton je istakla prilikom susreta sa nemačkim ministrom inostranih poslova: „mi ne tražimo sukob. Snažno verujemo u to da narod Irana zaslužuje bolju budućnost. Oni mogu imati takvu budućnost, zemlja može biti reintegrisana u globalnu zajednicu...kada se njihova Vlada definitivno odrekne težnje ka nuklearnom naoružanju”.

Iz našeg ugla ovo je kritična ideja. Kao što smo govorili već nekoliko godina, ne vidimo Iran kao zemlju koja je blizu toga da postane nuklearna sila. Oni su možda blizu tome da testiraju sirovi nuklearni uređaj pod kontrolisanim uslovima (a ni ovo ne znamo sa sigurnošću), ali razvoj nuklearnog oružja koje bi moglo da se lansira predstavlja velike izazove za Iran.

Šta više, dok Iranci ispoljavaju aspiraciju za odvraćanjem putem aktivnog razvoja nuklearnog programa, ne verujemo da smatraju da je nuklearno oružje korisno sa vojnog aspekta. Nekoliko takvih oružja bi moglo da opustoši Izrael, ali bi Iran bio uništen u odmazdi. Dok se Iranci drže agresivne retorike, istorijski oni su se ponašali oprezno. Za Iran, nuklearno oružje je mnogo vrednije kao povod za pretnju i kao sredstvo za ulog nego nešto što bi moglo biti zaista upotrebljeno. Zaista, idealna situacija je u stvari ne posedovati oružje i na taj način ne prisiljavati nikoga da deluje protiv tebe, već se ponašati jedino tako da određena zemlja bude shvaćena ozbiljno. Iranci su sigurno postigli to.

Važno pitanje stoga glasi: šta će Sjedinjene Države ponuditi ukoliko Iran učini razumne ustupke oko svog nuklearnog programa, i šta će Iran želeti za uzvrat? Drugim rečima, na stranu nuklearno pitanje ove jednačine, šta je Hilari Klinton mislila kada je rekla da Iran može biti reintegrisan u međunarodnu zajednicu, i šta će Iran zaista želeti?

Prisetimo se da pitanje nuklearnog oružja nikada nije bilo centralno. Umesto njega problem je bio razvoj iranske sfere uticaja koji je usledio nakon povlačenja Sjedinjenih Država iz Iraka i pritiska koji Iran može primeniti na države proizvođače nafte na Arabijskom poluostrvu. Iran je dugo osećao da je njegova prirodna uloga kao vodeće nacije u Persijskom zalivu zadugo bila umanjivana, najpre od strane Otomanskog carstva, zatim od Britanaca a sada od Amerikanaca i oni žele da stvore ono što smatraju prirodnim stanjem stvari.

Sjedinjene Države i njihovi saveznici ne žele da Iran dođe u posed nuklearnog oružja. Ali i više od toga, oni ne žele da vide Iran kao dominantnu konvencionalnu silu u regionu koja će biti u stanju da izvrši uticaj koji bi podrio Saudijce. Sa ili bez nuklearnog oružja Sjedinjene Države moraju da sputaju Iran kako bi zaštitile svoje saudijske saveznike. Ali problem je da Iran još uvek nije zaustavljen u Siriji, ali čak i ako to bude bio slučaj, on neće biti stopiran u Iraku. Iran se proširio iz svog obruča na odlučan način i mogućnost da izvrši pritisak na arapske zemlje je suštinska.

Pretpostavimo za trenutak da je Iran voljan da se odrekne svog nuklearnog programa. Šta će SAD ponuditi zauzvrat? Očigledno, Klintonova bi želela da ponudi ukidanje sankcija. Ali sankcije protiv Irana jednostavno nisu toliko jake kada Rusi i Kinezi ne žele da sarađuju tako da su Sjedinjene Države prisiljene da dopuste Japancima i ostalima da ne uzmu učešće u njihovom punom sprovođenju. Ali ovo pitanje zadire dublje.

Istorijska prilika za Iran

Ovo predstavlja istorijsku priliku za Iran. To je prvi put da neka spoljna sila nije u direktnoj poziciji da vojnički ili politički blokira Iran. Bez obzira na posledice sankcija, trgovina sa njima kako bi se one podigle ne bi bila racionalna. Pretnja od iranskog uticaja predstavlja problem, i Iran neće trgovati tim uticajem radi ukidanja sankcija. Ukoliko prihvatimo da nuklearno pitanje više nije na dnevnom redu, šta su zapravo Sjedinjene Države spremne da ponude?

Sjedinjene Države su obezbedile pristup nafti iz Persijskog zaliva - ne samo za sebe već za čitav industrijski svet - još od Drugog svetskog rata. Stoga one ne žele da se suoče sa mogućnošću da se taj pristup onemogući iz bilo kog razloga, kao onog koji se dogodio 1973. Naravno, kako Iran širi svoj uticaj, mogućnost konflikta se uvećava zajedno sa mogućnošću da Sjedinjene Države intervenišu kako bi zaštitile svoje saveznike u Arabiji od subverzija iza kojih bi stajao Iran ili čak od direktnih napada. Amerika ne želi da interveniše u regionu. Ona ne želi da se prekine dotok nafte, ali takođe ne želi da Iran proširi svoj uticaj. Nije sigurno da Vašington može da obezbedi sva tri aspekta. S druge strane, Iran takođe želi da ispuni sve ove aspekte.

Kao prvo on želi da Sjedinjene Države značajno smanje svoje prisustvo u Persijskom zalivu. Pošto je prisustvovao intervencijama protiv Iraka i jedne protiv Avganistana, Iran je svestan američke snage i načina na koji se američki politički sentiment može promeniti. Iran je iskusio tu promenu od DŽimija Kartera do Ronalda Regana tako da zna kako stvari mogu brzo da se preokrenu. Teheran vidi da su Sjedinjene Države u Persijskom zalivu povezane sa američko-izraelskim prikrivenim operacijama i kampanjama destabilizacije i to smatra nepredvidljivom opasnošću po svoju nacionalnu bezbednost.

Drugo, Iranci žele da budu priznati kao vodeća sila u regionu. Ovo ne znači da žele da okupiraju direktno ni jednu naciju. To znači da Iran ne želi da Saudijska Arabija na primer predstavlja vojnu pretnju po Teheran.

Treće, Iran želi restruktuiranje prihoda od nafte u regionu. Kako će ovo formalno biti učinjeno - bilo dopuštanjem iranskih investicija u arapske naftne kompanije (sa mogućnošću finansiranja zemlje domaćina) ili nekim drugim sredstvima - je nebitno. Ono što jeste bitno je da Iranci žele veći udeo u regionalnim ogromnim finansijskim izvorima.

Sjedinjene Države ne žele sukob sa Iranom. Iran ne želi konflikt sa Amerikom. Nijedna strana nije sigurna na koji način bi se takav konflikt odvijao. Iranci žele da prodaju naftu. Amerikanci žele da Zapad bude u mogućnosti da kupi naftu. Pitanje koje se postavlja glasi da li Sjedinjene Države žele da garantuju protok naftne putem vojnih sredstava ili putem političkog prilagođavanja zemljama koje mogu da ugroze protok nafte – naime Iranom. To u jednu stranu postavlja dva pitanja. Kao prvo, mogu li SAD verovati Iranu i kao drugo mogu li da žive sa povlačenjem američkog protektorata sa Arabijskog poluostrva, prepuštajući stare saveznike?

Kada slušamo retoriku američkih i iranskih političara teško je zamisliti njihovo međusobno poverenje. Ali kada se setimo američkog savezništva sa Staljinom ili Maom ili saradnju islamskih republika sa Sovjetskim Savezom, uočićemo da se ne možemo pouzdati u retoriku. Nacije slede svoje nacionalne interese i dok ti interesi nikada nisu večiti oni mogu biti suštinski. Iz čisto retoričke tačke gledišta nije uvek lako reći koja strana je maštovitija. Biće teško uspostaviti savez između velikog satane i osnivača osovine zla, ali i teže stvari su bile prevazilažene.

Iranski primarni cilj je bezbednost od Sjedinjenih Država i mogućnost prodaje nafte po većem iznosu. (Ovo bi uključilo slabljenje sankcija i ponovno definisanje kako se profit od nafte deli u regionu.) Sjedinjene Države za svoj primarni cilj imaju pristup nafti i kontrolisane cene koje ne zahtevaju američku vojnu intervenciju. Na tim osnovama iranski i američki interesi nisu tako udaljeni jedni od drugih.

Arapski faktor i mogućnost za prilagođavanje

Ključno pitanje u ovom scenariju je budućnost američkih odnosa sa državama Arabijskog poluostrva. Bilo koji dogovor između Irana i Amerike na njih utiče na dva načina. Kao prvo smanjenje snaga Sjedinjenih Država u Persijskom zalivu zahteva od njih da se prilagode Iranu što je teško i možda destabilizujuće po njih. Drugo, promena u finansijskim transakcijama će se negativno odraziti na njih i to verovatno neće ostati na tome. Tokom vremena Iranci će koristiti svoju ojačalu poziciju u regionu kako bi nastavili sa pritiskom koji bi im omogućio dodatne koncesije.

Uvek postoji opasnost u napuštanju saveznika. Ostali saveznici mogu, na primer, da se osećaju ugroženo. Ali ovakve stvari su se dešavale i pre. Napuštanje starih saveznika iz razloga nacionalnih interesa nije nešto što su izmislile Sjedinjene Države. Nije očigledno da je mogućnost da novac ide direktno Saudijcima pre nego Irancima prihvatljivija.

Glavno pitanje za Sjedinjene Države je kako Iran može biti obuzdan. Protok novca će osnažiti Iran i stoga će on možda težiti da proširi svoj uticaj izvan zone koju SAD mogu da tolerišu. Međutim, postoje potencijalni načini. Kao prvo, SAD se uvek mogu vratiti u region. Iranci ne smatraju Amerikance slabima, već više na njih gledaju kao na nepredvidljivi faktor. Izazivanje Sjedinjenih Država nakon što je Iran postigao svoj istorijski cilj nije verovatno. Kao drugo, bez obzira koliko Iran jača, on je daleko iza Turske na svaki način. Turska nije spremna da igra aktivnu ulogu u balansiranju iranske moći, ali za vreme dok Iran konsoliduje svoje pozicije Turska će postati sila koja će predstavljati protivtežu Iranu i koja ga konačno može sputati. Na kraju, sporazum će doći do stepena kada obe strane profitiraju čime se jasno ograničava iranski utica j- granica koja je u interesu Irana s obzirom na to da i on profitira od dogovora.

Geopolitike vode u jednom smeru, ideologije u sasvim drugom. Mogućnost međusobnog poverenja predstavlja sasvim treću stvar. U isto vreme, Iranci ne mogu biti sigurni u to šta su Sjedinjene Države spremne da učine. Amerikanci ne žele da idu u rat protiv Irana. Obe strane žele protok nafte i nijednoj strani nije bitno nuklearno oružje onoliko koliko  se pretvaraju. Konačno, niko drugi nije bitan u ovom dogovoru. Izraelci nisu tako nepopustljivi prema Iranu koliko se to čini, niti će Sjedinjene Države slušati Izrael po pitanju stvari koje su ključne po globalnu ekonomiju. Na kraju, osim nuklearnog oružja, Izrael nema toliko sporova sa Iranom.

Ne bi me iznenadilo da Sjedinjene Države ponude direktne pregovore, niti da otkrijem da se izjave Klintonove ne mogu šire prilagoditi. Ne smatram, takođe, da će Iran propustiti šansu za istorijskom transformacijom svoje strateške i finansijske pozicije zbog ideologije. Oni su previše cinični za tako nešto. Veliki gubitnici biće Saudijci, ali čak i oni mogu doći do dogovora koji će, uprkos tome što će biti manje zadovoljavajući nego ono što imaju sada, biti sasvim prihvatljiv.

Postoji mnogo prepreka koje stoje pred takvim dogovorom od ideologije i nepoverenja do unutrašnjih politika. Ali s obzirom na to da je čvor vezan u regionu, glasine o tome da su pregovori na vidiku, ne predstavlja iznenađenje. Sirija možda neće poći putem kojim Iran to želi, a Irak sasvim sigurno ne ide putem kojim Sjedinjene Države žele i mnogi brakovi su sklapani na nepostojanijim osnovama.

(Stratfor, 24. 01. 2012)

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić