Novi „Put svile'' ili projekat „Pojas i put“ i porast globalne moći Kine - Podrivanje suvereniteta ili ne? (II)

Da li ovaj globalni projekat potkopava temelje suverenosti zemalja kroz koje prolazi? I na koji način je to moguće? Ovo je izvodivo kroz diplomatiju dužničke zamke za koju Kinu optužuju pretežno zapadne vlade. Ona predstavlja bilateralni odnos između država gde jedna država pozajmljuje novac drugoj sa negativnim namerama. Daju se preveliki krediti, sa nepovoljnim uslovima, a ako zemlja dužnik nije u stanju da dug vrati, zemlja kreditor fizički preuzima objekte od određene važnosti od zemlje dužnika na određeni period. Trećina zemalja sa kojima Kina sarađuje u okviru PiP ima finansijske teškoće i osnovano se sumnja da neće biti u stanju da servisiraju dug. Nekoliko je primera koji pokazuju šta se može dogoditi zemlji dužniku. Ne bi smeli da smetnemo sa uma i spinovanje zapadnih medija, njihovih vlada i ekonomskih stručnjaka koji preuveličavaju rizik od poslovanja sa Kinom niti da nužno verujemo u dobronamernost ili zlonamernost njihovih upozorenja. U pitanju je i globalna borba za uticaj, a tu nema nevinih.

Četvrta pretpostavka u radu, koju je prethodni pasus najavio, mora najsveobuhvatnije da se ispita, te zbog obima teksta i čitljivosti ova podtema mora biti podeljena na dva dela.

Možemo početi od Kambodže kao prvog primera.

Kina je pet uzastopnih godina, od 2013. do 2017. bila najveći investitor u Kambodžu. Samo u 2017, zemlja je privukla 1,4 milijarde dolara investicija iz Kine, što je bilo 27% od svih direktnih stranih investicija te godine. Većina investicija odnosi se na projekte za PiP. Kambodžanski premijer, koji tu funkciju obavlja već 35 godina, pohvalno je govorio o predsedniku Kine i njegovoj mudrosti poručivši da je PiP šansa za one države kojima treba kapital[1]. U poslednjoj deceniji, vlada Kambodže većinu svog budžeta izdvajala je za razvoj infrastrukture. Do kraja 2018. godine obnovljeno je više od 16.000 kilometara državnih i pokrajinskih puteva. Krajem avgusta 2019. vlada je takođe odobrila plan budžeta u iznosu od 14,4 milijarde američkih dolara za program javnih investicija od 2020. do 2022. godine, od čega će sektor infrastrukture dobiti više od 50%. Ovo veliko izdvajanje budžeta deo je ambicioznog plana vlade Kambodže da unapredi svoju infrastrukturu kako bi poboljšao svoju ekonomiju. Kineska strana predložila je i izgradnju dva miliona kilometra auto-puteva širom zemlje koji bi bili izgrađeni do 2040, a čime bi se dug povećao na 26 milijardi dolara[2]. Ipak, brige postoje već sada, mada ih zvaničnici odbacuju tvrdnjom da kineske pozajmice nose niske kamata i da je procenat duga u ukupnom BDP tek na nivou od 21,5%[3].

Organizacija rada na projektima, operativa i menadžment su sačinjeni isključivo od Kineza, a domaća radna snaga je skrajnuta. Lokalno stanovništvo se žali kako dobijaju marginalne poslove, kako kineske investicije pospešuju inflaciju, a dovodi se u pitanje i kvalitet gradnje koju izvode kineske kompanije

Dug trenutno iznosi oko 8 milijardi dolara i ima stalnu tendenciju povećanja[4]. Kritičari tvrde da su kineski projekti u ovoj zemlji „brak između kineske države i ovdašnjih elita“, te da su „infrastrukturni projekti samo dimna zavesa“[5]. Kao primer svojevrsne kolonizacije navodi se grad Sihanukvil. Broj kineskih državljana povećao se do petine ukupnog broja stanovništva. Lokalno stanovništvo koje se generacijama bavilo određenim poslovima odjednom je izgubilo primat na tržištu. Čitava naselja pretvorena su u restorane kineske hrane, kazina (iako je kockanje zabranjeno u Kambodži[6]), hotele, poslovne objekte. Ono što dodatno zabrinjava jeste nejednakost u konačnom dobitku od projekata koji se izvode u ovoj državi. Organizacija rada na projektima, operativa i menadžment su sačinjeni isključivo od Kineza, a domaća radna snaga je skrajnuta. Lokalno stanovništvo se žali kako dobijaju marginalne poslove[7], kako kineske investicije pospešuju inflaciju[8], a dovodi se u pitanje i kvalitet gradnje koju izvode kineske kompanije[9]. Kambodža takođe postaje zavisna od uvoza iz Kine imajući u vodu strukturu njene privrede, a investicijama je direktno pogođeno najmanje pet hiljada porodica koje će patiti zbog izgradnje brane koja će poremetiti riblji tok od kojeg zavise poslovi i prehrana tih porodica[10].

Rezime kambodžanskog iskustva sa projektima u okviru PiP može se sažeti na način da se kaže da kako pomažu zemlji, tako i odmažu. U celom projektu se licitira nepojmljivim sumama novca, a sudbina malog čoveka je gotovo irelevantna. Realizovani projekti ostaju u Kambodži, ali neposredni profit od izgradnje odlazi u Kinu, kao i, u većem delu, profit koji nastaje eksploatacijom urađenog zbog sve većeg broja kineskih državljana koji se naseljavaju u zemlji. Zamka diplomatije duga ostaje otvoreno pitanje. Ono po pitanju čega, barem u mom umu, nema dileme jeste da će ova mala azijska država infrastrukturno veoma napredovati i da će se priključiti u jednom smislu savremenim društvenim tokovima.

Sa Šri Lankom Kina ima diplomatske odnose od 1957. Ipak, diplomatski odnosi sežu još do 4. veka[11]. Ova mala azijska zemlja je nekoliko decenija vodila borbu sa separatističkim formacijama na krajnjem severu zemlje – Tamilskim tigrovima. Etnička grupa Tamila živi u Indiji i Šri Lanci. U potonjoj, Tamili čine oko 11 odsto od ukupnog broja stanovnika. Decenijama su se borili protiv vlasti Šri Lanke za nezavisnost države Tamil Islam na severu i istoku zemlje. Ipak, konačni poraz doživeli su maja 2009. Ovu borbu vlasti protiv pobune Kina je znatno pomogla[12]. Kada su nakon rata vlasti Šri Lanke optužene za kršenje ljudskih prava, Kina je pomogla diplomatski[13] [14].

Sa značajnim investicijama u Šri Lanku, Kina je započela dolaskom Mahinde Radžapakse na vlast 2005. godine. Kineska značajna ulaganja tokom administracije Radžapakse sastojala su se od aerodromskih i lučkih projekata u njegovom rodnom gradu i ambicioznih dugoročnih projekata poput razvoja grada Kolombo Port Siti. Troškovi projekta, koji bi trebalo da bude završen 2041. godine, mogli bi dostići 15 milijardi dolara. Projekat je nakratko bio prekinut 2014. inicijativom tadašnjeg premijera[15].

Godine Mahinde Radžapakse karakterisane su projektima koji nemaju uporište u realnim potrebama, a finansira ih Kina tako što daje zajmove. Na primer, Matala međunarodni aerodrom otvoren je 2013. godine. Izgrađen je, na prvom mestu, „po naređenju“ bivšeg predsednika. Kina je kroz državnu Eksim banku dala zajam od 190 miliona dolara[16]. Osnovni problem sa aerodromom je – što praktično nema letova[17]. Sličan projekat je bio izgradnja stadiona za kriket, otvorenog 2011, čiji broj sedišta (35 hiljada) premašuje broj lokalnog stanovništva, a koji je finansirala takođe Kina sa zajmom od 7,9 miliona dolara i koji se jedva koristi[18].  

Za vreme predsednikovanja Mahinde Radžapakse, Šri Lanka se zadužila kod kineskih banaka skoro 7 milijadi dolara, čime je Kina premašila Japan kao glavnog finansijera infrastrukturnih projekata

Za vreme predsednikovanja Mahinde Radžapakse, Šri Lanka se zadužila kod kineskih banaka skoro 7 milijadi dolara, čime je Kina premašila Japan kao glavnog finansijera infrastrukturnih projekata[19]. Kineska država izgradila je i termoelektranu, vrednu 1,4 milijarde dolara, koja daje trećinu potrebne energije Šri Lanke, ali se ispostavila kao nepouzdana zbog čestih kvarova, a zbog čega je Šri Lanka, ponovo, uvela dnevne restrikcije električne energije[20].

Nakon izbora 2015, Mahinda Radžipaksa je izgubio vlast, a dotadašnja opozicija preuzela je izvršnu vlast u zemlji. Ipak, malo toga se promenilo. Nova vlada se našla preopterećena spoljnim dugom koji je eksplodirao sa 36 procenata bruto domaćeg proizvoda (BDP) u 2010. na 79,3% do kraja 2016[21]. Tadašnji ministar finansija okarakterisao je kineske zajmove kao „veliki deo našeg problema“[22]. Na kraju, nova vlada je ipak zaključila da nema drugog izbora osim da se vrati Kini - odgovornoj za finansiranje i izgradnju skoro 70 procenata tekućih infrastrukturnih projekata Šri Lanke - za nove zajmove[23].

Šri Lanka je prihvatanjem kineskog finansiranja tokom protekle decenije zacementirala dugoročnu zavisnost, najdramatičnije oličenoj u ustupanju kineskoj državi kontrolnog udela u strateški lociranoj luci Hambantota na 99 godina, nakon što vlada Šri Lanke nije uspela da isprati rok otplate zajma[24]. Kinesko državno preduzeće angažovano u projektu Kolombo Port Siti dobilo je 1,16 kvadratnih kilometara zemljišta u gradu Kolombo Port Siti, takođe na a 99-godišnji zakup[25].

Početkom 2019. godine je najavljeno da će Šri Lanka dobiti novi kredit od milijardu dolara iz Kine radi izgradnje prve faze centralnog auto-puta[26]. Od aprila 2019. ukupan iznos spoljnog duga procenjen je na 55 milijardi dolara - oko 77 procenata BDP zemlje. Smatra se da je Kina najveći pojedinačni zajmodavac Šri Lanke[27]. Ipak, prema istom izvoru, iako najveći pojedinačno zajmodavac, dug prema Kini iznosi svega 12% ukupnog spoljnog duga Šri lanke zbog čega pojedini analitičari smatraju da problem Šri Lanke ne leži u kreditima koje Kina daje, već da su problemi mnogo dublji[28].

Sa druge strane, ispostavlja se i da su upozorenja o prevelikom zaduživanju kod Kine donekle preuveličana, jer neko bi mogao pomisliti na osnovu informacija da Kina poseduje dve trećine šri lankanskog duga, dok je taj iznos u stvarnosti višestruko manji

Karakteristika projekata pod okriljem PiP jeste da kineske banke daju kredite zainteresovanim zemljama. Kineska tehnologija se koristi u realizaciji projekta, kao i kineska radna snaga u određenom procentu. Ono što ostaje drugoj zemlji jeste realizovan projekat uz znatno veći dug, dok profit odlazi nazad u Kinu[29]. Ukoliko zemlja primalac kredita nije u stanju da vrati dug u propisanim rokovima, ona je dužna da kreditoru ustupi određeni objekat od strateške važnosti, što se na primeru Šri Lanke jasno vidi. Ne postoji veća korist za građevinsku operativu zemlje u kojoj se investicija realizuje, kao ni za domaću radnu snagu. Pored toga, krediti koje Kina daje Šri Lanci daleko su nepovoljniji u odnosu na kredite koje odobravaju Azijska razvojna banka, Svetska banka ili Indija – 6,3 odsto kamate naspram 0,25-3%[30]. To je razlog zbog kojeg mnogi osporavaju dobronamernost projekta Pojas i Put i smatraju ga predatorskom šemom koja praktikuje diplomatiju duga i koja cilja zemlje gde je poštovanje zakona arbitrarno, nestabilnost hronična, a lideri skloni familijarstvu i korupciji. Sa druge strane, ispostavlja se i da su upozorenja o prevelikom zaduživanju kod Kine donekle preuveličana, jer neko bi mogao pomisliti na osnovu informacija da Kina poseduje dve trećine šri lankanskog duga, dok je taj iznos u stvarnosti višestruko manji.

Primer Ekvadora i načina kako je Kina došla do kontrole 80 odsto proizvodnje tamošnje nafte možda je najubedljiviji argument zagovornicima teorije o ugrožavanju suvereniteta

Primer Ekvadora i načina kako je Kina došla do kontrole 80 odsto proizvodnje tamošnje nafte možda je najubedljiviji argument zagovornicima teorije o ugrožavanju suvereniteta. Napominjem da je Ekvador pristupio projektu PiP tek decembra 2018, ali način finansiranja, finansijeri i praksa realizacije se ni po čemu nisu razlikovali i pre formalnog učlanjenja, te je to razlog zašto ga ubrajam u primere za ovaj tekst. Naime, kineska država, preko Eksim banke, finansirala je kreditom u iznosu od 1,68 milijardi dolara[31] izgradnju hidroelektrane Koka Kodo Sinkler u Ekvadoru, sa kamatnom stopom od čak 7 odsto u periodu od 15 godina, što znači da će Ekvador svake godine samo kamate plaćati 125 miliona dolara[32]. Hidroelektranu je gradila kineska državna kompanija Sinohidro. Prema tvrdnjama, to je najveći energetski projekat u Ekvadoru ikada[33], prvenstveno realizovan sa ciljem rešavanja energetskih potreba zemlje i potencijalnog izlaska Ekvadora iz decenijskog problema siromaštva. Ipak, kako izgleda, projekat, kontroverzan od starta[34], poprima razmere skandala s protokom vremena. Inspekcija realizovana 2018. godine otkrila je čak 7600 pukotina u strukturi. One su nastale podstandardnim materijalima korišćenim u izgradnji i slabim varovima. Bivši ministar energetike okarakterisao je nalaze kao pokazatelje slabog kvaliteta izgradnje kineskih megastrukturnih projekata, od kojih su šest hidroelektrane, dodajući da „šta započne loše, završava se loše“[35]. Ipak, ovaj posao, kompletiran 2016, doneo je osam hiljada novih radnih mesta, te je takođe predviđeno da smanji emisiju ugljen dioksida za 4,5 miliona tona svake godine[36].

Kina je Ekvadoru kroz zajmove između 2005. i 2018. dala 18,4 milijarde dolara. Taj novac je utrošen na mostove, puteve, zdravstveni sektor, navodnjavanje. Tokom 2009, ekvadorska administracija prihvatila je prvi kineski zajam u iznosu od milijardu dolara sa kamatom od 7,25 odsto!

Kina je Ekvadoru kroz zajmove između 2005. i 2018. dala 18,4 milijarde dolara[37]. Taj novac je utrošen na mostove, puteve, zdravstveni sektor, navodnjavanje. Tokom 2009, ekvadorska administracija prihvatila je prvi kineski zajam u iznosu od milijardu dolara sa kamatom od 7,25 odsto! Deo aranžmana je taj da Petroekvador, državna naftna kompanija Ekvadora, proda amazonsku sirovu naftu Petrokini, kineskoj državnoj kompaniji. Kroz dilove na otvorenom tržištu i mehanizme za izvlačenje novca, Kina ostvaruje uticaj bez presedana na suverenitet Ekvadora. Drugim rečima, dok se dug ne vrati, Kina je vlasnik 80 odsto izvoza ekvadorske nafte. Da bi održala visok stepen rasta svoje privrede, proizvodnju dovoljnu da snabdeva, praktično, svetsko tržište, Kina je u vapijućoj potrebi za naftom. Dokaz podrivanja suvereniteta, kako to nazivaju oni zabrinuti za nezavisnost svoje zemlje, su dokumenti koji su se pojavili pre nekoliko godina, a koji su otkrili da je ekvadorska administracija pristala na neverovatne uslove zajma, među njima i na onaj da Petrokina može preuzeti imovinu svih naftnih kompanija koje operišu na teritoriji Ekvadora u slučaju da Ekvador Kini ne plati u potpunosti[38]. I ne samo to, već se i u Ugovoru iz 2010. sklopljenog između Petrokine, Petrekvadora, Kineske razvojne banke i ekvadorskog Ministarstva finansija, eksplicitno u članu 15 pominje da će Kina bezuslovno preuzeti bilo šta od ekvadorske imovine, uz izuzetke, u slučaju da Ekvador ne bude u stanju da vrati dug[39].

U poslednjih 15 godina, pod pritiskom duga i drugih ekonomskih nedaća, Ekvador očajnički traži za novim izvorima nafte. Pritisak je toliki da se ide još dublje u prostor Amazona. U tom periodu, otkriveno je više od četiri hiljade novih izvora, na teritoriji koja okuhvata 68% ekvadorskog Amazona

U poslednjih 15 godina, pod pritiskom duga i drugih ekonomskih nedaća, Ekvador očajnički traži za novim izvorima nafte. Pritisak je toliki da se ide još dublje u prostor Amazona. U tom periodu, otkriveno je više od četiri hiljade novih izvora, na teritoriji koja okuhvata 68% ekvadorskog Amazona[40]. U retkoj pobedi nad profitom, domicilno pleme iz Amazona izdejstvovalo je pred sudom zabranu daljeg kopanja. Desetog oktobra 2019. Ministarstvo energetike Ekvadora donelo je rezoluciju o obustavi projekta u tzv. Bloku 79 zbog političkog i društvenog pritiska ljudi koji žive tamo[41].

Ekvador se, u međuvremenu, „nada“ potpisivanju novog ugovora o zajmu sa Kinom vrednog 1,4 milijarde dolara kojim bi se restruktuirao sadašnji dug. Takođe, zemlja je potpisala ugovor o zajmu 5,5 milijardi dolara sa MMF[42]...

Kenija je primer gde će samo vreme pokazati šta je u pitanju. Investicije Kine su velike i značajne, ali postavlja se pitanje njihove isplativosti, duga koji je nastao, kao i onog šta će se desiti ako zemlja ne bude u stanju da se isti servisira. To je duži period tema broj jedan u kenijskim medijima, a ona je tokom 2020. došla do usijanja. Između 2006. i 2017. Kenija je uzela zajmove od Kine vrednosti 9,8 milijardi dolara[43]. Od ukupnog duga Kenije, oko 22 odsto otpada na dug Kini[44]. Kina je pozamila veliki novac Keniji radi izgradnje pruge između Mombase i Najrobija. Ipak, projekat se pokazuje za sada kao neisplativ, jer je samo u prvoj godini nagomilao gubitak od 98 miliona dolara. Tvrdi se da u ugovoru o izgradnji pruge stoji da se, ukoliko ne može vratiti dug na vreme, Kenija odriče luke Mombasa u korist zajmodavca, te da ona ne potpada pod kenijski suverenitet[45]. Apelacioni sud u Keniji proglasio je krajem juna 2020. ugovor o zajmu od 3,2 milijarde dolara kao ilegalan, jer je prekršio kenijski ustav izostankom javnog nadmetanja, te stoga nije bio fer, pravičan, javan, takmičarski i isplativ[46]. Ova pruga je, sa druge strane, skratila vreme putovanja putnicima sa deset sati na tek nešto oko četiri[47]. Prema kineskoj strani, projektom je, direktno i indirektno, stvoreno više od 46 hiljada poslova, a prosečna popunjenost vozova je 90 odsto[48].

Kina je u poslednjih deset godina zemljama afričkog kontinenta otpisala 3,4 milijarde dolara duga, a restruktuirala oko 15 milijardi dolara i to bez preuzimanja bilo čije imovine

Postoje i mišljenja da je, suštinski, opasnost predimenzionirana i spinovana, jer je Kina u poslednjih deset godina zemljama afričkog kontinenta otpisala 3,4 milijarde dolara duga, a restruktuirala oko 15 milijardi dolara i to bez preuzimanja bilo čije imovine[49]. Za razliku od nemačke Kreditne razvojne banke, KFW (državne banke), koja je 2010. godine dobila dozvolu da zapleni deo imovine pod kontrolom države Zambije povodom toga što njena industrija čelika nije mogla da plati 59 miliona dolara duga (koji je i dalje neplaćen, s tim da je porastao na 225 miliona dolara penalima i kamatama), a što je stavljeno van snage odlukom suda u Južnoj Africi, Kina u svim svojim ugovorima fokus stavlja na „prijateljske konsultacije“[50]. Prema Debori Brotigem, profesorki Međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu DŽon Hopkins i direktorki Afričko-Kineske istraživačke inicijative na istom Univerzitetu, nema dokaza o preuzimanju imovine suverenih zemalja od strane Kine na afričkom kontinentu[51]. Stiče se utisak da je ekonomija prožeta geostrateškim strahovima i igrama, te da se čak i najbolje namere lako mogu predstaviti u potpuno drugačijem svetlu. Ulog je toliko veliki.

Autor je sociolog