Nemačka – povratak Miteleurope

(Stratfor, Piter Zejhan,16.3.2010)

Globalni sistem prolazi kroz duboke promene. Tri sile – Nemačka, Iran i Kina – suočavaju se sa izazovom koji ih primorava da promene način interakcije sa sopstvenim regionom i svetom u celini. U tri geopolitička nedeljnika detaljno ćemo ispitati svaku od ove tri države, sa osvrtom na to kako se dolazi do Stratforovih procena koje se njih tiču. Prvo ćemo ispitati Nemačku.

Mesto Nemačke u Evropi

Evropska istorija je, naročito od vremena nemačkog ujedinjenja 1871, bila hronika borbe ostalih evropskih sila da obuzdaju Nemačku. To je uvek bio geopolitički problem. Nemačka leži u severnoevropskoj ravnini (Germany lies on the North European Plain), sa Francuskom na zapadu i Rusijom na istoku. Ako bi je obe u isto vreme napale, Nemačka bi propala. Nemačka strategija 1871, 1914 i 1939. godine je podrazumevala preventivne udare na Francusku sa ciljem sprečavanja rata na dva fronta (naravno, ova poslednja dva pokušaja su se katastrofalno okončala).

Ma koliko strategija Nemačke izazivala nepoverenje suseda, ovi su svakako shvatili njene potrebe. Tako se evropska strategija posle Drugog svetskog rata sastojala od preoblikovanja regionalne dinamike tako da se Nemačka više nikada ne bi ponovo suočila sa tim problemom i da nikada ne bi imala potrebe da ponovo postane vojna sila. Nemačka vojna politika je bila potčinjena NATO, a njena ekonomska politika Evropskoj ekonomskoj zajednici (prethodnici današnje EU). NATO je razrešio kratkoročni problem Nemačke, dok se na EU gledalo kao na rešenje njenog dugoročnog problema. Evropljanima – uključujući tu i Nemce, ove strukture su predstavljale najbolji mogući izbor. One su upregle nemački kapital i njen ekonomski dinamizam, pružile su Nemcima ono što im je ekonomski bilo potrebno, tako da nisu morali da to traže vojnim putem, a i obezbedile su da Nemci nemaju razloga – a ni sposobnosti da izvrše samostalne udarce.

Ovaj sistem je naročito dobro delovao po završetku hladnog rata. Smanjene su odbrambene pretnje, a i troškovi. Naravno, bilo je i potencijalnih pitanja o suverenitetu, ali tokom dobrih vremena ona nisu bila kritična: takvi problemi su se mogli lako regulisati, ili otkloniti – sve dok se novac kotrljao uokolo. Primer evropskog razvoja koji ilustruje tu paradigmu “novac iznad suvereniteta“ bila je Evropska monetarna unija – koju najbolje ilustruje evropska zajednička moneta – evro.

Stratfor je oduvek sumnjao u trajnost evra. Imati istu monetu i monetarnu politiku za bogate, tehnokratske, kapitalno intenzivne ekonomije kao što je Nemačka, i za siromašne poljoprivredno/manufakturne ekonomije, kao što je Španija uvek je izgledalo kao traženje problema. Zemlje kao Nemačka, kako bi privukle investicioni kapital, imaju tendenciju da daju prednost visokim interesnim stopama. Njima ne smeta jaka valuta, jer im proizvodi imaju toliko visoku dodatnu vrednost kvaliteta da uprkos snazi valute ostaju konkurentni i mogu da se takmiče. Međutim, zemljama kao što je Španija potrebna je jeftina valuta, jer u većini njihovih izvoznih proizvoda nema ničeg od posebne dodatne vrednosti. Takve države moraju pronaći način da budu konkurentne u cenama. Njihova sposobnost rasta najvećim delom zavisi od toga da mogu dobiti jeftine kredite koje bi upotrebile na mestima koja nisu interesantna tržištima.

Stratfor je smatrao da bi ostvarivanje sistema jedinstvene monete izazvalo visoku inflaciju u siromašnijim zemljama koje tako dobijaju pristup kapitalu za koji inače po sopstvenoj vrednosti ne bi mogle da se kvalifikuju. Računali smo da bi to dovelo do ogromnih dugovanja tih država. Takođe smo smatrali da bi takva dugovanja doprinosila nezadovoljstvu u čitavoj monetarnoj zoni, jer bi Evropska centralna banka (ECB) zadovoljavala potrebe nekih ekonomija na račun drugih.

Došlo je do svega toga – pa čak i više od toga. Na finansijsku krizu u Centralnoj Evropi (financial crisis in Central Europe) 2008–2009. gledali smo kao na posebno poučnu. Uprkos zajedničkom članstvu u EU, zapadnoevropske članice su prilično oklevale sa spasavanjem svojih istočnih partnera. Postali smo još uvereniji u to da će takav nesklad na kraju biti sudbonosan po monetarnu uniju, a i da će konačni raspad evra povući za sobom i EU. Sada nismo više toliko sigurni u to.

A šta ako, mada je evro zamišljen da dalje obuzdava Nemce, ti isti Nemci tako prerade evro da u sopstvene svrhe promene šemu EU?

Nemačka i sadašnja kriza

Osnovni problem sadašnje krize u Evropi je da je većina članica EU, ali naročito one iz “KlubMed“ – Grčka, Portugalija, Španija i Italija (baš tim redosledom) tako jadno kontrolisala svoje budžete da su se približile granici insolventnosti dugovanja. Sve one su se podgojile i ulenjile uzimajući jeftine kredite koje im je doneo evro. Umesto da upotrebljavaju te kredite kako bi dovele do širokog i održivog ekonomskog rasta, one su živele od razlika između kredita koje su dobile zahvaljujući evru i kredita na koje bi imale pravo shodno sopstvenim vrednostima i zaslugama. Socijalni programi finansirani iz dugovanja su eksplozivno narasli; na kraju krajeva, cena tih dugovanja je bila niska, jer su članice „KlubMeda“ koristile (niske) cene (kamatnih stopa) obveznica Nemačke. Današnje kamatne stope koje određuje ECB su 1%; u prošlosti, na osnovu sopstvenih karakteristika, grčke kamatne stope su često bile i više od 10%. Sadašnja visina državnog duga Grčke – koji prevazilazi BNP – verovatno će dovesti ili do nemogućnosti otplaćivanja (izazvane naporima da se održe takvi socijalni programi), ili do socijalne revolucije (izazvane neporima da se ti programi skrešu). Sasvim je moguće da se dogode i obe mogućnosti.

Ono što nas je navelo da na ovo gledamo u novoj svetlosti bio je intervju sa nemačkim ministrom finansija Volfgangom Šojbleom 13. marta, u kome je on istakao da ako Grčka ili neka druga članica evrozone ne bude mogla da ispravi svoje finansije, onda treba bude izbačena iz evrozone. To nam je stvarno privuklo pažnju. Nije stvar u tome što nema legalnih mogućnosti da se to uradi (a i nema, Grčka je punopravni član EU, a članstvo evrozone je takvo da je jasno da bilo koji član može da izrekne veto o bilo kojoj važnoj odluci). Pa ipak, ono što nam je palo u oči je da neko takve specifične težine kao Šojble (Schauble’s gravitas) ne izriče tek tako neke površne pretnje – a ovo nije neka izjava one vrste kakvu daje neka obuzdana, pridavljena ili smirena zemlja. To čak nije ni izjava koju bi dala bilo koja članica EU, nego izjava koju daje jedan odlučni član. Izgleda da Nemačka nije spremna da samo razmišlja, nego da javno razmišlja o preprogramiranju Evrope u svom sopstvenom interesu. Ona to možda neće učiniti, ili možda to neće učiniti sada – ali to je sada rečeno, i to će promeniti odnos Nemačke prema Evropi.

Bliži pogled na dejstva evra pokazuje otkud dolazi Šojbleovo pouzdanje da zauzme tako samouvereno stanovište.

Deo onoga što znači imati zajedničku monetu je da si uključen u isto tržište. Moraš se praktično za sve takmičiti sa svima ostalima na tom tržištu. To omogućava Slovaku da se kvalifikuje za hipotekarni zajam uz istu kamatnu stopu koju uživa i Holanđanin, ali isto tako znači da se efikasni radnici Irske aktivno takmiče sa neefikasnim radnicima Španije – ili još konkretnije i aktuelnije, da se ultraefikasni radnici Nemačke direktno takmiče sa ultraneefikasnim radnicima Grčke.

Ovaj grafikon ilustruje relativnu cenu rada po jedinici ekonomskog proizvoda. On i previše jasno ističe šta se događa u takmičenju radnika. (Podatke za SAD smo uključili kao osnovicu poređenja). Oni koji nisu tako produktivni pokušavaju da premoste problem pomoću kredita. Od trenutka uvođenja evra, svi evropartneri Nemačke su se našli u položaju da su sve manje efikasni u poređenju sa Nemačkom. Nemci se nalaze na dnu grafikona, što znači da se cena njihovog rada jedva povećala. "KlubMed" dominira na gornjim nivoima, jer – pristup jeftinim kreditima ih je učinio čak još i manje efikasnim nego što su bili pre toga. Na poleđini neke koverte možete izračunati da je tokom poslednje decenije Nemačka postigla skoro  25% prednost u ceni rada u odnosu na "KlubMed".

Teško je prenaglasiti implikaciju ovoga. Ako evro u suštini jede ekonomsku bazu Evrope – a u još većem stepenu „KlubMeda“ – onda tako Nemačka iz potaje postiže ono što joj nije uspelo tokom prethodnih hiljadugodišnjih evropskih borbi. U suštini, evropske države uzimaju zajmove (uglavnom od Nemačke) kako bi kupile uvezenu robu (uglavnom opet iz Nemačke), zato što njihovi sopstveni radnici ne mogu da se takmiče u ceni (uglavnom zbog Nemačke). Ovo se ne ograničava samo na države unutar evrozone, nego uključuje i sve države u vezi s njom: relativna cena rada u većini centralnoevropskih država (Central European states) koje čak nisu još ni ušle u evrozonu je tokom istog perioda porasla još i više.

Nije stvar toliko u tome da Stratfor sada smatra da je evro upotrebljiv na duge staze – mi još uvek u to ne verujemo, ali stvar je više u tome da nam se procena okreće od verovanja da je evro bio ludačka košulja koja ograničava Nemačku, u pravcu verovanja da je on sada odskočna daska za nju. U prvoj proceni došlo bi do sloma evra jer je Nemačkoj onemogućavano da planira sopstvenu sudbinu. Sada pak on bi mogao da propadne zbog toga što Nemačka postaje sve uspešnija u planiranju svoje sudbine. Dok jedna za drugom države Evrope počinju da shvataju da evro znači i štošta više od jeftinih kredita, veze koje ih spajaju će skoro sigurno da slabe.

Paradigma koja je stvorila Evropsku uniju – da Nemačku treba sapeti i obuzdati – pomera se. Nemačka sada ne samo da je pronašla svoj glas, ona počinje i da ga izražava i da se pridržava sopstvenog nacionalnog interesa. U Nemačkoj je došlo do političkog konsenzusa protiv spasavanja Grčke. Štaviše, u Nemačkoj je nastao i politički konsenzus da na Nemačkoj leži da se redefinišu pravila evrozone. Nemačka, kao jedna od najvažnijih članica EU, u tome ima dobre argumente. Ali, to nije ona “unija“ kojoj su ostale evropske zemlje dale svoj potpis – to je ona Miteleuropa (Mitteleuropa) koju su ostale evropske zemlje dobro upamtile.

(Prevod sa engleskog Vasilije Kleftakis)