Nemačka i Kina

(Stratfor, 21.oktobar, 2014)

Prošlog vikenda vratio sam se sa jednomesečnog putovanja po istočnoj Aziji i Evropi. Otkrio sam tri stvari: kao prvo Evropljani su bili opsednuti Nemačkom i zabrinuti zbog Rusije. Kao drugo Azijati su bili opsednuti Kinom i zabrinuti zbog Japana. Kao treće, posećivanje sedam zemalja od Pacifika pa do Atlantika za 29 dana dovodi vas do jedinstvenog stanja svesti, u kome je jedina boja siva. Znati broj vaše hotelske sobe u gradu u kome se trenutno nalazite u poređenju sa jednim do dva grada u kojima sam boravio prošle godine je izvestan uspeh.

Svet ne postaje manji. Nema direktnog leta od Sjedinjenih Država do Singapura i bilo mi je potrebno 27 sati da doputujem donde. Postoji direktan let od Minhena do Seula, ali s obzirom na to da sam započeo u Parizu to putovanje je takođe iznosilo oko 17 sati. Sudeći po tome koliko je Magelanu bilo potrebno da uz pomoć navigacije otplovi svet, i činjenice da je ubijen na Filipinima ja nisam imao razlog da se žalim. Ali činjenica je da je brzina globalnog putovanja dostigla stabilan nivo, kao i globalni ekonomski sistem. Postoji opšti oset opasnosti u Evropi i Aziji. Ne postoji zajedničko saznanje šta predstavlja tu opasnost.

Bio sam u Seulu prošle nedelje kada su počele da se šire vesti o mogućem talasu evropske krize, i pojavila se implikacija da Nemačka možda pomera svoje gledište o štedljivosti. Bilo je iznenađujuće koliko se činilo da to malo brine više zvaničnike i biznis lidere. Nalazio sam se u Republici Češkoj kada su planule demonstracije u Hongkongu. Česi su na ovo gledali kao na udaljeni događaj o kome imaju stav, ali koji neće imati uticaj na njih, nezavisno od ishoda.

Bilo je mnogo govora o globalizaciji i međuzavisnosti koja sledi iz nje. Jasno je da postoji mnogo istine u tome kada se argumentuje da ono što se dogodi u jednom delu sveta utiče na ostatak sveta. Ali to jednostavno nije evidentno. Istočni i zapadni krajevi evroazijske kopnene mase na jedne druge gledaju čini se kroz pogrešnu stranu teleskopa. Ono što je blizu je važno. Ono što je udaljeno je nečiji daleki problem.

Nemačka i Kina kao ekonomski centri

Postoji simetrija u ovom pogledu. Evropa brine o Nemačkoj, a Azija o Kini. Na neke temeljne načine ove zemlje imaju sličnosti. Kina je druga ekonomija na svetu. Nemačka je četvrti svetski izvoznik. Obe zemlje su centri regionalnih trgovinskih blokova, Nemačka formalno, Kina neformalno. Obe trguju na globalnoj osnovi, ali obe takođe imaju specijalne i međusobno zavisne veze od svojih regiona.

Kina i Nemačka obe zavise od svojih izvoza. Nemački izvoz je ekvivalentan do 51 procenta bruto nacionalnog proizvoda, ili oko 1,7 biliona dolara u 2013, sudeći po Svetskoj banci. Kineski izvoz odgovara 23,8 procenata bruto nacionalnog proizvoda ili oko 9,4 biliona dolara.

Trenutni obračun viška u procentima bruto nacionalnog proizvoda

Dve zemlje u centru svojih respektivnih regionalnih sistema su obe bile ekstremno efikasni izvoznici. Sjedinjene Države u poređenju izvoze samo 14 procenata svog bruto nacionalnog proizvoda. Ali tačno ova sposobnost da izvoze jeste ono što čini da i Nemačka i Kina budu ranjive. Obe su stvorile sisteme za produkciju koji prevazilaze njihove kapacitete za konzumacijom. Za Nemačku, povećanje konzumiranja može biti samo marginalno efektivno zbog toga što već konzumira blizu svojih kapaciteta. Za Kinu ima više zahteva, ali veći deo toga je među ugrubo milijardu ljudi kojima nedostaje kupovna moć da bi kupili dobra koja Kina proizvodi za regionalno i globalno tržište. Kinesko društvo živi na ivici provalije. Na vrhu litice je manjina koja može da priušti dobra. U dubokoj provaliji su oni koji ne mogu i koji se takođe ne mogu popeti uz liticu. Stoga, kao Nemačka, kineski efektivni zahtevi ne mogu da apsorbuju njen izvoz.

Stoga, ekonomska vitalnost za Nemačku i Kinu zavisi uveliko od održavanja izvoza. Bez obzira na to koliko one uvezu, njihov izvoz održava domaći socijalni poredak tako što obezbeđuje značajni izvor poslova pre nego u nekim budućim scenarijima, koji uključuju rebalans radnih snaga .Za Nemačku, koja se seća masivnih socijalnih turbulencija tokom dvadesetih godina prošlog veka, održavanje potpune zaposlenosti dopire do srca socijalnog poretka zemlje. Za Kinu, čija je Komunistička partija oblikovana protestima nezaposlenih u Šangaju 1927, održavanje potpune zaposlenosti je odbrana od vlade. Obe zemlje s podozrenjem gledaju na nezaposlenost ne samo zbog ekonomije već i socijalne stabilnosti i preživljavanja vlade. Stoga, izvoz nije samo broj već temelj obe zemlje.

Nedostaci ekonomskih modela

Problem sa ekonomijom koja je zasnovana na izvozu je u tome da je izvoznik zatočenik svog potrošača. Dobrobit Nemačke i Kine ne zavisi samo od toga kako one upravljaju svojim ekonomijama, već od toga kako njihovi potrošači upravljaju sopstvenom ekonomijom. Ukoliko potrošačka ekonomija padne, potrošači ne mogu da kupuju. Nebitno je da li je problem politički neuspeh ili ciklični pad, izvoznik će platiti cenu. Nemačka i Kina se nalaze u neizvesnim pozicijama.

Nemačka i Kina se suočavaju sa činjenicom da apetiti njihovih potrošača za robom opadaju, bilo da je to zbog konkurencije cena ili ekonomskog opadanja. Evropa je ekonomski turbulentna. Južna Evropa pati od masivne nezaposlenosti, a ostatak Evrope prolazi kroz sporiji ekonomski rast, ili nema rasta uopšte ili čak opadanja ekonomije. Zahtevi u ovom tržištu su suštinski za Nemačku i teško je održati zahteve pod ovim uslovima. Nije iznenađujuće to što izgleda da se nemačka ekonomija kreće ka recesiji.

Kineski problem je drugačiji od Nemačkog, na duže staze više obećava. Globalna finansijska kriza iz 2008 i 2009. je desetkovala kineski izvozni sektor. Kriza je usporila decenijama niske cene izvoza koga je kineska vlada držala u životu mnogo duže od prirodnog životnog veka tokom godina sistematske represije i rasipne subvencije, indirektne i direktne, proizvođačima. Kao rezultat krize deo kineskog bruto nacionalnog proizvoda koji je bio vezan za izvoz doživeo je kolaps preko noći od 38 procenata u 2007. godini do ispod 24 procenta danas. Ovaj kolaps je prisilio Peking da čuva ekonomiju na aparatima za održavanje putem masivne ekspanzije državnih investicija u konstrukciju infrastrukture i kuća. Bum kuća pokazuje znake da je konačno na svom kursu.

Peking osigurava svoje nade delimično na oživljenju kineske izvozne proizvodne moći, ne preko robe niskih cena i vrednosti koje su nekada bile glavne, već povećanjem robe više vrednosti namenjene razvijenijim izvoznim ekonomijama, kao što su Južna Koreja ili Nemačka. Međutim, ova evolucija je cilj na duge staze, ne takav koji bi mogao da se realizuje za jednu, dve ili čak pet godina. U međuvremenu Peking će se boriti da održi stabilan rast i visoku zaposlenost uprkos anemičnom izvozu, praznim stanovima i manje robusnom domaćem konzumiranju i neadekvatnim službama i proizvodnim sektorima visoko kvalitetne robe.

Nemački i kineski regionalni partneri možda neće na duži rok profitirati od nemačke i kineske izvozne moći. Interesantno je da se uopšte svi plaše velikih promena koje bi mogle da dođu. Nemačka moć i sposobnost da preplavi tržište regionalno se vidi kao problem koji treba ispraviti. U isto vreme, nemački regionalni trgovački partneri razumeju nestabilnost koju bi promene donele i zadovoljni su naročito korporacije i finansijski centri održavanjem trenutnog poretka sa Nemačkom u centru. Isto se može reći i za Kinu. Kada sam govorio o kineskim slabostima, nije više bilo otpora toj ideji kao što je bilo nekoliko godina ranije. U isto vreme niko nije bio željan da vidi promenu vodećeg. Zapadni i istočni delovi Evroazije su sagrađeni oko moćei jedne zemlje: Nemačke na zapadu i Kine na istoku. Oba regiona razumeju ekonomsku cenu koju plaćaju za nemačku i kinesku moć i oba regiona razumeju da oslanjanje na ove dve zemlje obezbeđuje element stabilnosti.

Promenljive u istočnoj Aziji i Evropi

Još jedna „vajld karta“ postoji u ovim regionima. U Evropi to je Rusija, a na istoku Azije to je Japan. Rusija je već postala aktivna u nametanju. Ona ne izaziva nemačku moć pošto Rusija nije industrijski takmac nemačkom izvozu. Umesto toga, Rusija je izvoznik energije koja je potrebna Nemačkoj i Evropi i ona je značajna regionalna vojna snaga. U istočnoj Evropi koju sam proputovao diskusija se često okretala pitanju da li su Nemačka i Rusija postigle neku vrstu tajnog akorda koji se svira oko ukrajinske krize. Ukoliko postoji dogovor, onda će region morati da igra na melodiju koja dolazi iz Moskve i Berlina. Ukoliko nema sporazuma, onda niko ne želi da vidi destabilizovanu Nemačku. Ali tu je takođe prisutan oset da se oko toga ništa ne može učiniti.

U istočnoj Aziji postoji osećaj da Japan ponovo ispituje vrednost postratovskog pacifizma i da se priprema da uzme aktivniju vojnu ulogu u regionu. Brige oko japanske militarizacije mnogo su manje vidljive u Singapuru nego u Koreji i to nije nigde briga koja preovladava. Ali ostaje osećaj da će ako Kina uđe u nepredvidljivu ekonomsku fazu ući i u nepredvidljivu socijalnu i političku fazu takođe. Sav japanski iznenadni atak među malim ostrvima na kineskom istoku može pokrenuti agresivnije poteze. Moje gledište, da Kina nije ni blizu tako vojno sposobna kao što može izgledati, jeste odjednom razmotreno i odbačeno. U regionu rizici se ne mogu preduzimati. Japan se smatra „vajld kartom“. Još uvek treća svetska ekonomija sa suštinskim vojnim snagama Japan može smatrati da je neophodno da bude protivteža Kini. Za ovo postoji isto toliko entuzijazma u istočnoj Aziji koliko za rusku agresivnost u Evropi.

Sagledati obe strane Evroazije

Putovanje u istočnu Aziju i Evropu dozvolilo mi je da vidim dve stvari koje ranije nisam. Prva stvar je simetrija između dva kraja Evroazije. Oba se drže oko jakih izvoznih sila koje su sada u veoma opasnim vodama. Nijedna izvoznica nije voljena u domaćem regionu, ali nekolicina regionalnih trgovačkih partnera su željni da se nose sa rizicima koje nestabilnost može doneti. I u svakom regionu postoji akter koji napinje svoje mišiće i potencijalno menja način na koji se regionalna igra igra.

Druga stvar koju sam primetio, koju mislim da ne bih video da nisam putovao prvo u Singapur, zatim u Evropu, a onda u Južnu Koreju, jeste stepen do koga su dva kraja Evroazije odvojena. Mi govorimo o globalnoj međuzavisnosti i ona je realna. Bez obzira na ekonomsku dinamiku, svaki region je intelektualno svestan šta se događa na drugom kraju Evroazije, ali svaki deo vidi drugi kao udaljeni i ultimativno nepovezan sa brigama datog regiona. Oni su svesni jedni drugih, ali nisu zabrinuti jedni zbog drugih pošto svaki region igra sopstvenu igru. Ono što čini ironiju jeste koliko su ove dve igre slične.

Primarno pitanje koje ljudi na obe strane Evroazije pitaju glasi: „Šta će učiniti Sjedinjene Države“. Ja sam stalno zapitkivan o opadanju moći SAD i onda u sledećoj rečenici sam upitan šta će SAD učiniti u Ukrajini, Iraku ili u Južnom i Istočnom kineskom moru. Postoji mišljenje da su Evropa i Kina daleko jedna od druge, ali da su SAD blizu. Takođe postoji frustracija što SAD nisu spremne da igraju uloge koje će služiti najboljim interesima ovih regiona i umesto toga insistiraju na istrajavanju koje vodi do njihovog sopstvenog glupog kraja. Bilo je dobro čuti ovo, pošto me je to uverilo da svet nije u potpunosti razdvojen.

Čini se da zaista razdaljina razdvaja ljude. Novac može kružiti u milisekundama, a letovi mogu trajati (previše) satima, ali ljudski životi se vrte oko nečega što je blizu i stoga poznato. Svaki region vidi sebe kao jedinstven. Mogli bismo biti iznenađeni koliko toga imaju zajedničko, i sudbine Evrope i Azije mogu biti slične. Ali ja imam utisak da uprkos svemu onome što kažemo o maloj planeti sličnost nije isto što i povezanost.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić