Nema jedinstvenog stava EU prema Libiji

Stratfor, 12.03.2011

SAŽETAK

Kako je 11. marta u Briselu pokazao sastanak EU-vođa (prim. prev: mada Stratfor konsekventno govori o “Evropi“, umesto o EU, ignorišući činjenicu da sve evropske zemlje nisu članice EU, u ovom prevodu se, poštujući činjenice, umesto o “Evropi“ konsekventno govori o EU, jer radi se o njoj), postoji izraziti nedostatak jedinstva među članicama EU o tome kako reagovati na situaciju u Libiji. Evropljanima nedostaju jasne informacije o stanju na terenu, a i interesi pojedinih članica se razlikuju. Čak i Italija, koja od svih ostalih evropskih zemalja ima najviše energetskih i finansijskih interesa u Libiji, okleva i pokušava da se obezbedi za slučaj raznih varijanti događanja i ishoda.

ANALIZA

Vođi EU su se na posebnom samitu posvećenom krizi u Libiji, sastali 11. marta u Briselu. Zaključak sastanka je bio „da se onim članicama [EU] koje su najdirektnije upletene u migracione pokrete“ ponudi podrška - što je jasno ukazivanje na strahove Italijana da će – ako se nestabilnost u Libiji nastavi, migracioni talas udariti na italijansku obalu. Sa sastanka je takođe poslat poziv libijskom vođi Muamaru Gadafiju da „odmah siđe sa vlasti“, ali ničim nije pomenuto zvanično priznavanje libijske opozicije, niti je data podrška uvođenju zone zabrane letenja. Umesto toga, vođi EU su odabrali da sačekaju ishod samita Arapske lige od 12. marta – pre no što bi se odlučili na moguću vojnu intervenciju ili priznavanja legitimnosti pobunjeničke vlasti u Bengaziju.

Vlada Francuske je kao legitimnog predstavnika naroda Libije, 10. marta zvanično priznala antigadafijevski Savet u istočnoj Libiji – a taj potez je izazvao priličnu zapanjenost i nelagodnost među ostalim članicama EU. U ovom trenutku, među njima se smatra da Francuska i Velika Britanija traže uvođenje zone zabrane letova bez široke podrške među ostalim članicama EU. Nemački ministar spoljnih poslova, Gvido Vestervele je 10. marta rekao da „stav Francuske nije stav Nemačke“, a jedan neimenovani zvaničnik vlade Nemačke je kazao da odluka Francuske „nije relevantna, što se tiče međunarodnog zakona“.

Nedostatak jedinstva među članicama EU o tome kako reagovati na situaciju u Libiji, ilustruje dve stvari. Prvo – Evropljani nemaju dovoljno informacija kako bi izvukli logične zaključke o tome kako se stvari odvijaju na samom terenu. To je ono što, više no išta drugo, sprečava usklađenu reakciju ne samo Evropljana, nego i celog sveta. Drugo – interesi evropskih zemalja u Libiji su različiti – sa Francuskom i Velikom Britanijom koje su pod uticajem domaćih računica, dok Italija podešava i proračunava svoje držanje prema Gadafijevoj vlasti sa ciljem zaštite svojih velikih ulaganja i imovine u Libiji.

FRANCUSKA

Francuski predsednik Nikolas Sarkozi je 11. marta rekao da su on i britanski premijer Dejvid Kameron spremni da silom nametnu uvođenje zone zabrane letenja, pa čak i da podrže vazdušne udare protiv libijskih snaga ukoliko Gadafijev režim upotrebi hemijsko oružje ili vazdušne udare protiv svog naroda. Sarkozi je dodao i da će učešće Francuske biti „pod uslovom da to UN žele, Arapska liga odobrava, i libijska opozicija bude saglasna“. Ova izjava je došla posle izveštaja da je jedan neimenovani član franuskog kabineta 10. marta izjavio „Francuska podržava ideju ciljanih vazdušnih udara“ koji bi radi sprečavanja da bombarduje protivnike ili ponovo zauzima teritorije neutralisali Gadafijevo vazduhoplovstvo. Ta izjava o vazdušnim udarima je usledila svega nekoliko sati po Sarkozijevom priznanju opozicionog Nacionalnog prelaznog saveta u Bengaziju kao legitimnog predstavnika naroda Libije.

Logika akcije Pariza je dvojaka. Prvo – Francuska želi da ona predvodi reakciju EU na krizu u Libiji. Dok se Berlin rve da za sebe [na račun Pariza] zadobije ekonomsku i političku kontrolu nad eurozonom – što je Sarkozi u nedostatku ikakve realne alternative do sada ćutke prihvatao – Francuska sada želi da potvrdi svoje vođstvo nad EU na polju spoljne politike. I unutrašnja politika [Francuske] igra izvesnu ulogu - jer Sarkozi se suočava sa izuzetno nepovoljnim rezultatima ispitivanja javnog mnjenja, koji su pokazali da je ekstremno desni predsednički kandidat Marina Le Pen daleko ispred njega (istina, kasnija ispitivanja su stavila te rezultate pod sumnju). Prema tome, on želi povratak na spoljnopolitički front, na kome je imao izvesne uspehe – a pri tome je i sebi povećao popularnost. (Na primer: tokom rata između Rusije i Gruzije, Sarkozi je bez ičijeg podsticaja odleteo u Rusiju kako bi između sukobljenih strana zaključio mir [conclude a peace treaty]). A, francuski predsednički izbori 2012. godine su svega godinu dana od sada, pa je kampanja već ozbiljno započela.

Francuska – i Sarkozi lično - takođe pokušavaju da se distanciraju od svojih prvih reakcija na arapske ustanke u severnoj Africi. Bivši Sarkozijev ministar spoljnih poslova, Mišela Alio-Mari, isprva je ponudila pomoć francuskih snaga bezbednosti Tunisu, sa ciljem gušenja pobune, a to je bilo svega tri dana pre begstva predsednika Tunisa Zina El Abidina Alija iz zemlje. Uz to, kasnije je otkriveno i da je posle Božića bila na odmoru u Tunisu, koristeći privatni mlaznjak jednog biznismena bliskog prethodnom režimu, kao i da su njeni roditelji pregovarali o poslovima sa njim. Agresivni nastup Francuske prema Libiji bi bio jedan od načina da se tuniska kontroverza snažno odgurne u prošlost i da vođstvo Francuske - kako u samoj zemlji, tako i u inostranstvu prikaže kao da je ona branilac demokratskih promena na Srednjem Istoku.

Međutim, do sada taj pokušaj Francuske da predvodi EU nije imao uspeha. Čitava EU, pa čak i V. Britanija su kategorično odbile jednostrano priznavanje antigadafijevskih pobunjenika na istoku Libije od strane Pariza. U međuvremenu, naslednik Alio-Mari, Alen Žipe [novi francuski ministar spoljnih poslova] je saznao o tome da je Francuska priznala pobunjenike u Libiji tek tokom svoje konferencije za novinare u zajednici sa ministrom spoljnih poslova Nemačke, 10. marta! Ovo samo ilustruje do koje mere i kako na svoju ruku posluje Sarkozi, bez koordinacije sa svojim ministrom spoljnih poslova.  

I najzad – Francuska sebi može dozvoliti da posluje nezavisno i agresivno iz dva razloga. Prvo – njeni energetski interesi u Libiji nisu toliko ogromni, ni fizički ugroženi od strane Gadafijevog režima koliko su tome podloženi interesi i imetak najveće italijanske naftne kompanije ENI. Najveća naftna kompanija Francuske, Total, je u Libiji dnevno ispumpavala tokom 2009. godine svega 60.000 barela nafte dnevno (što nije bznačajno), ali njeni glavni izvori su na moru. Drugo – niko neće tražiti da Pariz u stvarnosti ispuni svoje reči, jer se zna da Francuska nije u stanju da na svoju ruku nametne izvršavanje zone zabrane letenja. Prema tome, Sarkozi može pozivati na akcije protiv Libije – a zatim, zbog nedostatka aktivnosti da baca krivicu na nedostatak jedinstva svojih prijatelja iz EU.  

ITALIJA

Italija je 10. marta predložila plan od tri tačke za odgovor na konflikt u Libiji, koji uključuje da vođi EU izraze „podršku političkim aspiracijama“ pobunjenika iz Bengazija, da pritisnu Gadafija da otpočne „dijalog pomirenja“, zasnovan na njegovom pristanku da se ukloni sa vlasti, kao i koordinisanu akciju EU da zatvori svoje ambasade u Tripoliju i uvede zamrzavanje Gadafijevih investicija u Zapadnoj Evropi, ako on odbije saradnju. Što se vojnih akcija tiče, Italija poziva na pomorsku blokadu pod vođstvom NATO-a – navodno radi sprečavanja transporta oružja u Libiju, ali u suštini zato da bi NATO mogao sprečiti egzodus izbeglica u Italiju. Do sada, Rim je bio veoma oprezan u pozivanju na uvođenje zone zabrane letenja, a italijanski diplomati su rekli bi Rim odobrio upotrebu svojih baza ako bi se takva odluka donela, ali da, zbog osetljive prošlosti italijanskog kolonijalizma u Libiji,   ne bi učestvovao u njenom sprovođenju.

Istinski razlog zašto Italija tako oprezno [kao po jajima] hoda u Libiji leži u tome da ona želi da se obezbedi za slučaj raznih varijanti događanja koje će slediti. Pa, i stvarno, još uopšte nije jasno da je Gadafijev režim na putu odlaska, a on još i jača svakog dana, sve dok se Gadafi održava. Izveštaji iz Libije od 11. marta su ukazivali da su Gadafijeve snage preuzele Zaviju, grad 50 kilometara zapadno od Tripolija, kao i da su ušle u ključni grad naftne industrije i vitalnu energetsku distributivnu raskrsnicu Ras Lanuf, u zalivu Sidre (Gulf of Sidra ). Gadafi je 11. marta izdao saopštenje upućeno EU vođstvu, u kome kaže da – ako EU ne prizna borbu Tripolija protiv Al Kaide, njegova vlada će ukinuti sve međunarodne sporazume o kočenju toka migranata iz severne Afrike u EU – što je za Italiju posebno bolna stvar. 

Osim toga, Italija poseduje značajne investicije i energetsku imovinu (considerable investments and energy assets) u Libiji, uključujući i gasovod prirodnog gasa “Greenstream“, vredan 6,6 milijardi američkih dolara kojim rukuje ENI, a nalazi se zapadno od Tripolija, na teritoriji koju nominalno kontrolišu Gadafijeve snage. Samo kroz ovaj gasovod, Italija dobija oko 15 odsto svog uvoza prirodnog gasa. Za razliku od ostalih stranih energetskih kompanija, čije imovine i vrednosti su ili duboko u libijskoj pustinji, ili u moru, “Greenstream“  je vrlo opipljiv, blizu je Tripolija i pristupačan Gadafijevim snagama. Glavno naftno nalazište ENI-ja, “Elephant field“ kapaciteta 110.000 barela dnevno, je takođe bliže Tripoliju nego pobunjeničkim istočnim teritorijama. Osim toga, ENI ispumpava dvostruko veću količinu nafte (109.000 barela dnevno) no ijedna druga strana kompanija u Libiji, a to je otpirlike 15 odsto ENI-jeve celokupne svetske proizvodnje.

To i jeste ono zašto je Rim toliko oprezan u pozivanju na intervenciju, što bi onda Rim izolovalo u odnosu na Gadafijev režim. Pa ipak, Rim održava kanale komunikacija kako sa vladom u Tripoliju, tako i sa pobunjenicima, sve u cilju da ne ugrozi ni svoje zapadne, ni istočne energetske interese.

Ali, ovo balansiranje (this hedging) ilustruje nedostatak jasnoće kako EU u celini, tako i same Italije o tome ko će nadvladati u libijskom građanskom ratu. Uzimajući u obzir da Italija, uz svoju kolonijalnu prošlost i finansijska ulaganja u Libiju ni sama nije u stanju da odredi koja strana će nadvladati, nije jasno kako bi iko drugi mogao da tu situaciju bolje shvata od nje.

VELIKA BRITANIJA

Ona je bila prva od država koje su pozvale na uvođenje zone zabrane letenja u Libiji. Mada je do sada London bio oprezan u priznavanju pobunjenika, pozivi na međunarodnu intervenciju su se nastavljali, a Pariz i London su bili spremni da Savetu  Bezbednosti UN (SB UN) podnesu rezoluciju koja zahteva uvođenje zone zabrane letenja. London je takođe ponudio upotrebu svoje vazduhoplovne vojne baze na Akrotiriju, na Kipru, radi uspostavljanja i održavanja silom zone zabrane letenja. Kao i u slučaju Pariza, i podrška Londona agresivnoj akciji se zasniva na unutrašnjoj politici. Kameronova vlada je bila podvrgnuta mnogim kritikama zbog toga što su njeni prvi pokušaji evakuacija iz Libije izgledali kao neuspešni. Nik Kleg, zamenik premijera i vođa koalicione Liberalno-demokratske partije je bio na skijaškom odmoru u Švajcarskoj u početku krize u Libiji, i nešto kasnije je jednom reporteru rekao da je “zaboravio“ da on tada , ustvari,  upravlja državom za vreme Kameronovog puta u države Persijskog zaliva. Nešto kasnije, u Libiji je, zbog toga što nisu najavili svoje prisustvo u toj zemlji, zarobljen tim [britanskih] specijalnih vazduhoplovnih snaga za obezbeđivanje diplomatskih misija, poslat radi uspostavljanja kontakata sa anti-Gadafijevim pobunjenicima u istočnoj Libiji.

Postoje još dva razlo zbog kojih V. Britanija sebi može dopustiti luksuz da bude agresivna u Libiji. Prvo – za razliku od Italije, britanski energetski interesi u Libiji nisu previše široki. U suštini, promena režima Libije bi još mogla i koristiti kako Parizu, tako i Londonu – ukoliko bi bilo viđeno da su doprineli Gadafijevom  padu. To bi se dogodilo na račun Italije, čija strategija oklevanja radi obezbeđivanja za slučaj raznih varijanti ishoda bi mogla postati neugodna po nju ako bi pobunjenici vojno porazili Gadafija. Drugo – niko ne očekuje da bi V. Britanija bila u stanju da samostalno nametne zonu zabranjenog letenja. Prema tome, pozivanje na uvođenje te zone dok ostale EU članice zauzimaju uzdržljivije stavove, prikazalo bi aktivizam Londona i njegovu brigu za demokratske promene na Srednjem Istoku, a ne bi sa sobom donosilo dodatne troškove kao kada bi London stvarno preuzeo vođstvo u intervenciji.

NEMAČKA

Ona u suštini teži zajedničkoj reakciji EU na situaciju u Libiji i upozorila je na rizike vezane sa uvođenjem zone zabrane letenja. Agresivni nastup Francuske je zapanjio Berlin. Nemački mediji su uglavnom bili vrlo oštri u svojim reakcijama na Sarkozijevu akciju. Držeći bilo kakvu reakciju na ovu krizu na nivou EU, Berlin smatra da će tako održati izvestan element kontrole nad situacijom. Međutim, uz još sledećih šest pokrajinskih izbora u Nemačkoj – i uz minimalne energetske interese u Libiji – vlada Angele Merkel nema domaćih podsticajnih motiva za akciju. Stanovništvo je već zamoreno ratom u Avganistanu, a pomisao o još jednom sukobu u muslimanskom svetu nije privlačno stanovništvu Nemačke.

Tako se, dakle, pomalja početni rascep između Berlina i Pariza o tome šta činiti sa Libijom. Međutim, zbog toga što je to prouzrokovano Sarkozijevom impulsivnošću, što je unekoliko i cena koštanja saradnje sa Parizom, nemački političari nisu previše iznenađeni, ni zabrinuti. Ustvari, Vestervele je kazao da Nemačka nema ništa protiv zone zabrane letenja ukoliko to odobri SB UN, dok se mnogo više plaši od toga da bude dublje uvučena šaljući kopnene snage. Zbog toga, Nemačka je podvukla važnost uloge Arapske lige za određivanje puta kojim EU treba da krene, a konačna izjava EU od 11.marta samo ponavlja njenu obavezu da dozvoli da arapske države preuzmu vođstvo.   

NATO

Turska i Poljska, dve ključne članice NATO, pridružile su se Nemačkoj i Italiji, upozoravajući protiv intervencije pod vođstvom NATO-a, koja ne bi imala odobrenje SB UN. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan je 2. marta nazvao takvu akciju “apsurdnom“ i “nezamislivom“. Uz SAD koje takođe oprezno reaguju, NATO se saglasio da poveća svoje vojnopomorsko prisustvo duž libijske obale i da nastavi sa planiranjem primene zone zabrane letenja ukoliko ova bude odobrena. NATO se takođe saglasio i da otpočne 24-časovno nadgledanje Libije uz korišćenje Avaksa, koji bi se upotrebili i za procenu o tome da li se libijske vazdušne snage koriste protiv civila. To praćenje bi zatim moglo da pomogne da se odredi da li je potrebno da se od SB UN zatraži odobrenje za primenu zone zabranjenog letenja.

Uprkos upadljivoj glasnoj retorici od strane Francuske i V. Britanije, bilo kakva reakcija od strane EU bez odobrenja NATO-a i UN je teško zamisliva. Na kraju krajeva, verovatnoća da neka zemlja EU samostalno krene na Libiju, zavisiće od njenih vojnih kapaciteta i voljnosti da unilateralno reaguje. Izvan okvira glasne retorike, ne izgleda da takva voljnost postoji.

Dalje čitanje: European Disunity on Libya | STRATFOR

(Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis)