Libijski rat 2011.

Libijski rat je sada otpočeo. U njemu su sučeljeni (s jedne strane) koalicija snaga EU plus SAD, šačica arapskih država i libijski pobunjenici – a (s druge strane) vlada Libije. Dalekosežni cilj, mada on nije jasno izrečen, je promena režima – uklanjanje vlade libijskog vođe Muamera Gadafija i postavljanja na njeno mesto jednog novog režima, koji bi se zasnivao na pobunjenicima.

Prema tome, nije u pitanju sama misija, nego: koju strategiju treba slediti. Do koje mere je koalicija – ili bar neki od njenih članova, spremna da ide, kako bi se ostvarila promena režima i savladale posledice te smene? Koliko sredstava su spremne da pruže, i koliko dugo su spremne da se bore? Treba se podsetiti da je u Iraku i u Avganistanu okupacija postala suština rata, a da su promene režima bile samo njegov prvi čin. Moguće je da koalicioni partneri još nisu doneli odluku o strategiji, ili čak i da se o njoj nisu još ni složili. Dakle, bez obzira na to do koje mere su oni spremni da idu tokom ove misije, hajde da sada razmotrimo prve faze rata .

Kao i u ranijim ratovima, pre 1991-e godine, i ovaj rat je započeo potpuno  javnim pripremama, tokom kojih su se koalicioni partneri pogađali o osnovnim crtama, tražili međunarodnu podršku i odobrenje od multinacionalnih organizacija i mobilisali svoje snage. To je činjeno potpuno javno, jer cena tajnosti (traćenje vremena i rizik neuspeha) nije bila vredna onoga što je trebalo zadobiti: iznenađenja. Iznenađenje je od važnosti jedino odna ako bi neprijatelj bio u stanju da mobiliše otpor. Ali, Gadafi je bio u klopci i ima ograničene vojne kapacitete – dakle, tajnost nije bila neophodna.

Dok se sve to odgravalo, i pre no što su donete konačne odluke, u Libiju su već bile ubačene specijalne operativne snage za dve misije. Prvo – da stupe u kontakt sa pobunjeničkim snagama i pripreme ih za nastupajuće događaje, da formiraju kanale komunikacija i logistike i da već oforme neku vrstu posleratnog političkog kostura. Drugi cilj je bio da identifikuju ciljeve za napade i da o njima pruže što je moguće svežije informacije. Poznato nam je da su operativci britanskih specijalnih snaga bili u Libiji i mislimo da su tamo delovale i specijalne snage i obaveštajci drugih država.

Rat otpočinje dvema vrstama napada. Prvi napadi su napadi sa ciljem obezglavljivanja ili izolacije državne komandne strukture. To može podrazumevati i operacije za ubistva vođa – kao što su Gadafi, njegovi sinovi, ili neke druge važne vođe. Takvi napadi zavise od specifičnih obaveštajnih podataka o skloništima, uključujući i komunikacije, planiranja, itd., uz detaljne informacije o lokacijama na kojima se vođstvo nalazi. Napadi na zgrade se vrše iz vazduha – krstarećim raketama, jer one su naročito precizne kod ciljeva koji se sporo kreću – a zgrade su nepokretne. Istovremeno, avioni kruže izvan domašaja PVO, u iščekivanju informacija o pokretnim ciljevima – i ako ih ima, spuštaju se i ispaljuju odgovarajuću municiju na cilj. Tip aviona koji se za to koristi, zavisi od moći PVO, vremena koje je na raspolaganju pred sam napad i od municije koja je za to potrebna. To može biti bilo šta – od konvencionalnih lovaca, ili strateških “nevidljivih“ letilica kao što je B-2 američki bombarder (ako SAD odobre njihovu upotrebu). Snage specijalnih operativaca mogu već da budu na terenu i obeležavaju cilj za upotrebu laserske municije, koja je veoma precizna – ali iziskuje osvetljavanje.

Paralelno sa ovim napadima, vrše se napadi na aerodrome, skladišta goriva i sl., sa ciljem da se prizemlji libijsko vazduhoplovstvo. Takođe,  vrše se napadi iz vazduha, ili pomoću krstarećih raketa na radare i velike statičke pozicije (SAM) raketa zemlja-vazduh. Usto, nastupaju avioni “divlje lasice“ (“wild weasel” aircraft)[1] koji patroliraju tragajući za pokretnim SAM sistemima radi njihovog uništavanja. Pošto su te instalacije pokretne, njihovo otkrivanje je kompleksno. One stupaju u dejstvo onda kada im to odgovara – u zavisnosti od sopstvenog zapažanja za mogućnosti aktiviranja. Zbog toga je i kompletno uništavanje antiraketnih sistema zavisno delom i od samih Libijaca. Neko vreme može postojati opasnost za savezničke avione od tih pokretnih sistema i od raketa koje se nose na ramenu, mada Gadafijeve snage mogu imati teškoće da bilo šta obore.

Ovo je sve poglavlje u kome su SAD i Zapad uglavnom vrlo uspešni. Ali – to je samo početak rata. Gadafijeve osnovne sposobnosti leže u konvencionalnom oklopnom oružju, a naročito artiljeriji. Uništavanje njegovog vazduhoplovstva i izolacija njegovih snaga neće samo po sebi dovesti do pobede. Pravi rat je kopnu. Bitno pitanje je motivacija njegovih snaga: ako one razumeju da je predaja neprihvatljiva, ili po njih pogibeljna, onda mogu da nastave sa borbom. U tom trenutku, koalicija mora da donese odluku da li da napada iz vazduha i uništi Gadafijeve kopnene snage . To je izvodljivo – ali nikada nije sigurno da li će uspeti. Osim toga, to je i faza u kojoj počinje da raste broj civilnih žrtava. Paradoks rata koji se započinje sa ciljem okončavanja ljudskih patnji je da sredstva da se to ostvari mogu i sama izazvati velike ljudske patnje. To nije samo teoretska tvrdnja. I, to može biti trenutak kada se i pristalice rata sa ciljem okončanja patnji, mogu okrenuti protiv (sopstvenih) političkih vođa zbog toga što ovi ne uspevaju da bez žrtava okončaju te patnje. Treba se podsetiti da je Sadam Husein bio omrznut od svih, ali oni koji su ga mrzeli i prezirali često nisu bili voljni da plate cenu njegovog svrgavanja. A, Evropljani su ti koji su posebno osetljivi po tom pitanju.

To ide do tačke na kojoj se postavlja pitanje da li će ovo ostati vazduhopolovna operacija, kao što je bilo Kosovo, ili će postati i kopneni rat. Kosovo je bilo idealno, ali Gadafi nije Slobodan Milošević i on može da smatra da nema izlaza ako se preda. Za njega to može biti pravi egzistencijalni sukob – dok on to za Slobodana Miloševića nije bio. Moguće je da će se Gadafi i njegove pristalice opirati. To je velika nepoznanica. Ovde nastaje izbor između dugotrajnog produžavanja vazdušnih operacija bez jasnog ishoda – ili vršenja invazije. To poteže pitanje: čije trupe bi vršile invaziju? Egipat izgleda voljan – ali među tim dvema državama postoji dugo neprijateljstvo, pa se na egipatske akcije (sa libijske strane) ne bi baš gledalo kao na neko oslobađanje. Invaziju bi mogli izvršiti i Evropljani... Teško je zamisliti da bi Obama na svoju ruku prihvatio treći rat protiv muslimana. Ovo je tačka na kojoj će ta koalcija biti podrgnuta stvarnom ispitu.

Ako dođe do invazije, ona će verovatno uspeti. Onda nastaje pitanje da li će Gadafijeve snage krenuti u opoziciju i u pokret otpora. To opet zavisi od njihovog morala, ali i od  (našeg) držanja. Amerikanci su isprovocirali pokret otpora u Iraku time što su Baatiste gurnuli u neizdržljiv položaj. U Avganistanu, talibani su i bez toga da budu definitivno pobeđeni sišli sa vlasti - a onda su se pregrupisali, preformirali i vratili. Ne znamo šta bi Gadafi mogao da učini – ili ne. Očigledno, to je velika neoznanica.  

Problem u Iraku nije bio u specijalnim snagama, ni u operacijama obezglavljivanja, ili neutralisanju neprijateljske PVO. Nije bio ni u pobedi nad iračkom vojskom na terenu. Problem je bio u okupaciji – kada se neprijatelj preformirao i pokrenuo pokret otpora protiv Amerike, kojoj je bilo izuzetno teško da se protiv njega bori.

Dakle, uspesi sledećih dana neće nam ništa kazati. Čak i ako se Gadafi preda, ili bude ubijen, čak i ako invazija ne postane neophodna ,izuzev neke male snage za podršku (antigadafijevskim) ustanicima – mogućnost pokreta otpora (protiv Zapada) ostaje. Ne znamo da li će do toga doći – sve dok ne dođe. Prema tome – jedino iznenađenje ove faze operacija je ako do toga ne dođe.

Doneta je odluka da je misija: promena režima u Libiji. Strateška sekvenca događanja, još od 1991 g. je bila rutinski razvoj do rata – ovog puta sa značajnijom komponentom iz EU. Prvi dani će proteći izvanredno dobro, ali oni neće odrediti da li je rat bio uspešan, ili ne. Pravi ispit će nastati ako taj rat koji je planiran radi zaustavljanja ljudskih patnji počne i sam da ih nanosi. Tada nastupa trenutak donošenja važnih političkih odluka, i tada ćemo videti da li su strategija, misija i politička volja u potpunosti skladne.  

DŽordž Fridman

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis

Read more: The Libyan War of 2011 | STRATFOR