Kopenhagen - pesizimizam stručnjaka i optimizam zvaničnika

Da li ste spremni da poverujete procenama NASA istraživača? Ukoliko jeste, imate još jedan veliki razlog za brigu. Procena nadležnih iz ove institucije (Sintija Rozencvajg, NASA istraživač klimatskih promena) jeste „da će održavanje 450 ppm (parts per million, a podrazumeva koncentraciju karbon-dioksida u atmosferi) u narednim godinama promeniti sve-vodu, hranu, ekosistem, zdravlje“.

Pesimizam stručnjaka, čija je opšta procena da projekat „Kopenhagen 2009“ nije uspeo, provejava uprkos tome što su puni optimizma sa konferencije otišli mnogi, uključujući i predsednika SAD i generalnog sekretara UN, ali i zvaničnika Bangladeša, jedne od zemalja koja je najpogođenija klimatskim promenama. A usvojen je i Završni dokument. Posle dugih i iscrpljujućih pregovora, svetski lideri su se dogovorili da: 1. pomognu najsiromašnije zemlje sveta sa 100 milijardi dolara na godišnjem nivou ali od 2020. godine, a do tada se obavezuju da u periodu 2010-2012 podupru ovaj plan – EU sa 10,6 milijardi, Japan sa 11 milijardi i SAD sa 3,6 milijardi dolara; 2. porast temperature u narednih sto godina ne sme da pređe 2 stepena celzijusova; 3. svaka država mora izraditi nacionalni plan vezan za smanjenje emisije štetnih gasova.

Za predstavnike NVO sektora ovakvi zaključci znače da su se stvari pogoršale, i da dvonedeljna konferencija UN o klimatskim promenama održana u glavnom gradu Danske može biti nazvana „CopenHALTen 2009“ – skup na kojem je zaustavljeno i do sada postignuto. Jedan od NVO lidera u ovoj oblasti Kim Karstensen tako je razočarano konstatovao „da nema čak ni dogovora“ već samo „neobavezujućeg sporazuma“ i da smo „posle dve godine pregovora dobili polu-pečen tekst nečiste sadržine“. Čista sadržina i završni tekst kojem su se nadali bila bi neka vrsta nadgradnje „Kjoto protokola“ i ubrzavanje celog procesa, jer ciljevi postavljeni u Kjotou da se u periodu 2008-2012. smanji količina gasova koji proizvode efekat staklene bašte za 5,2 odsto u odnosu na referentnu 1990. godinu očigledno neće biti dostignuti.

Pored toga, dokument usvojen u japanskom Kjotou još 1997. godine stupio je na snagu tek početkom 2005. godine, jer je mehanizam ratifikacije podrazumevao da ga mora usvojiti najmanje 55 odsto država, koje ukupno čine najmanje 55 odsto zagađivača, a to je ispunjeno tek pošto je ovaj Sporazum usvojila i Ruska Federacija krajem 2004. A, pored toga, do danas ga nije ratifikovalo još četrdesetak članica UN koje predvode SAD.

Ali i pored svih nabrojanih manjkavosti, Kjoto protokol je doneo i mnoge pozitivne novine. Tako su uvedene kvote emisija za pojedine države, zatim mogućnost trgovine emisijama, definisani su mehanizmi zajedničkog sprovođenja i tzv. Adaptacioni fond, kroz koji je trebala da se odvija saradnja između bogatih i siromašnih ekonomija. I to je zapravo i bio cilj sastajanja u Kopenhagenu, najvećem skupu svetskih državnika na temu zaštite životne sredine ikada održanom u istoriji. Zbog toga i konstatacija evro-premijera Žozea Manuela Barosa, data po objavljivanju Završnog dokumenta, da „smo u Kopenhagenu prekinuli ovaj proces, bila bi to jedna vrsta dokaza da smo prekinuli solidarnost sa najsiromašnijim zemljama sveta“, deluje potpuno logično. EU je išla toliko daleko da se na poslednjem zasedanju Evropskog saveta moglo čuti kako već od 2010. bogate zemlje (pre svega članice OECD) treba da formiraju budžet od 100 milijardi evra za pomoć siromašnima. Na veliku žalost većine, EU je po ko zna koji put pokazala da ne može da se postavi kao svetski politički lider. Dve suprotstavljene strane u pregovorima predvodile su SAD, koje na svaki mogući način pokušavaju da što duže zadrže poziciju najvećeg svetskog proizvođača i Kina, koja želi da tu istu poziciju što je moguće pre zauzme. Suština je da grupa zemalja okupljenih oko SAD žele dogovor koji bi ograničio budući industrijski rast Kine, čemu se, pored Kine, protivi i veliki broj zemalja iz Azije čija ekonomska budućnost direktno zavisi od kineskog tržišta i kineskih investicija.

Tako je ceo skup dobio potpuno drugačiji tok od očekivanog i verovatno nam pokazao u kom smeru će se odvijati buduća polarizacija na svetskom planu i po kojim temama.

Pokušaj zemalja Trećeg sveta da raspravu vrate u glavni tok nisu uspeli, čak ni posle paničnih upozorenja koja su došla sa Maldiva, da ova država može u narednim decenijama nestati, jer nivo okeana raste, a najviša tačka na ovom ostrvu je „visoka“ 2,4 metra i da stanovnici Maldiva mogu postati „klimatske izbeglice“ (climate refugees).

Međutim, da se ne mire sa sudbinom i sa namenjenom ulogom pokazali su nadležni iz Državne agencije za životnu sredinu Mikronezije (tačnije Savezne države Mikronezije). Zvaničnici u Ministarstvu životne sredine Češke Republike bili su prilično zatečeni kada im je diplomatskom poštom stiglo obaveštenje nadležne državne institucije iz Palikira (glavnog grada Mikronezije). Zapravo, u Pragu još nisu sigurni da li se radi o obaveštenju, žalbi ili najavi tužbe, ali je više nego jasno da im iz „tihookeanske države“ poručuju da nisu zadovoljni količinom štetnih materija koje proizvode efekat staklene bašte koje emituje termoelektrana „Prunerovo“. Elektrana „Prunerovo“ je ponos češke elektroprivrede ali istovremeno i osamnaesta na listi zagađivača u EU (po količini emitovanog ugljen-dioksida). Iako 13 000 kilometara daleko, nadležni u Mikroneziji prozivaju emitera štetnih gasova u Češkoj za snižavanje toplote mora i pojave sve razornijih olujnih vetrova. Da stvar bude još zanimljivija, onaj ko je savetovao Mikroneziju (najverovatnije se radi o predstavnicima organizacije Greenpeace) vrlo dobro je poznavao unutrašnji pravni poredak Češke Republike, jer ukoliko bi se ova žalba pretvorila u tužbu, češko pravosuđe bi moralo da je prihvati i da u daljem postupku i izrekne presudu. A to bi opet moglo da posluži kao presedan u nizu drugih slučajeva širom sveta.

Sa jedne strane skup u Kopenhagenu jeste bio razočaravajući, ali sa druge strane pokazao nam je barem tri stvari.

Prvo, pokazao je ugroženim državama, da umesto u samitsku diplomatiju, racionalno rasuđivanje velikih sila i solidarnost bogatih država moraju da se uzdaju i u druge metode, pre svega metode pritiska i da počnu da ih primenjuju.

Drugo, potvrdio je da se nalazimo u početnoj fazi polarizacije u kojoj će na jednoj strani biti SAD, a na drugoj Kina, i da će u prostoru između njih još uvek ostati mnogo „jakih igrača“, regionalnih sila i koalicija, što će malim i srednje razvijenim državama otvoriti kakvu-takvu mogućnost izbora u narednim godinama.

I treće, da će umesto pitanja ljudskih prava, sloboda i borbe za demokratiju, koje su dominirale međunarodnim odnosima u poslednje dve decenije, u decenijama pred nama to mesto zauzeti teme energetske bezbednosti, očuvanja ključnih prirodnih resursa i borbe protiv klimatskih promena.