"Klimagejt": između nauke i propagande

Prošle nedelje svet je obišla tzv. afera „Klimagejt“, kada je uz pomoć hakera u javnost procurela privatna prepiska grupe britanskih i američkih naučnika – klimatologa, od kojih su mnogi ugledni članovi Međuvladinog panela UN za klimatske promene koji se obično smatra „vodećim naučnim autritetom“ za ova pitanja. Dakle, u pitanju je sama naučna elita, ljudi koji su godinama bili najuticajniji glasovi i formirali svetsko javno mnjenje po ovom pitanju.

Ono što su mejlovi koje su poslednjih 13 godina naučnici razmenjivali otkrili, jeste da su svetski stručnjaci za pitanja globalnog zagrevanja, osim na istraživanjima, sarađivali i na nekim drugim, ne tako profesionalnim zadacima. U međusobnoj prepisci, kako se pokazalo, naučnici su razrađivali taktike za "štimovanje" dobijenih podataka, skrivajući jedne a ističući druge, one koji se bolje uklapaju u teoriju po kojoj je globalno zagrevanje rezultat čovekovog delovanja. Takođe, međusobno su se savetovali o metodama zadržavanja tajnosti podataka na osnovu kojih su donosili zaključke i prognoze, i čak su sporazumno pristupali brisanju inkriminišućih baza podataka. Na ovaj način želeli su da prikriju činjenicu da su, manipulišući podacima, temperature iz prošlosti prikazivali nižim, a skorašnje temperature "naduvavali", pretvarajući ravne grafikone u grafikone sa krivuljama koje upadljivo rastu.

Ova afera dovela je u pitanje ugled nekih od vodećih naučnih autoriteta iz ove oblasti, i čuli su se brojni pozivi da se oni povuku sa funkcija. Najavljena nezavisna istraga o ovoj aferi trebalo bi da otkrije više o čitavom slučaju, mada će se, po svemu sudeći, na njenom čelu naći Lord Martin Ris, predsednik britanskog Kraljevskog društva, poznat i sam kao bezočni propagandista vladajuće doktrine globalnog zagrevanja.

Koliko se god važnom činila afera Klimagejt, naročito kada se u vidu ima aktuelnost i značaj problema klimatskih promena za naše živote i budućnost čovečanstva, nedelju dana nakon njenog izbijanja ona je već pala u zaborav. Mejnstrim mediji upadljivo su je potisnuli novim zabrinjavajućim vestima o pregrevanju planete i milionima potencijalnih žrtava klimatskih katastrofa. To i nije ništa iznenađujuće – u pitanju je ustaljeni obrazac po kome se svi skeptični tonovi u vezi sa važećim teorijama o globalnom zagrevanju i svako bacanje sumnje na trenutni naučni koncenzus vešto zaobilaze i sa nelagodom izbegavaju, a onoga koji ih prenosi dovode u opasnost da bude proglašen za teoretičara zavere.

U engleskom jeziku oni koji sumnjaju u važeće teorije globalnog zagrevanja već odavno su završili sa pogrdnim nazivom "denier". Poricanje klimatskih promena često se  izjednačava sa patološkim stanjem, a često upoređuje i sa poricanjem holokausta i ugrožavanjem ljudskih prava. U medijima je čak bilo i predloga da bi za takve trebalo organizovati „klimatski Nirnberg“, svojevrsni sud za ratne zločine.

Naravno, priča o klimatskim promenama sve je samo ne crno-bela. U pitanju su izuzetno komplikovana predviđanja budućnosti klime na zemlji, koja naučnici baziraju na kompjuterskim modelima i koja zavise od ogromnog broja faktora. Čak i među ozbiljnim stručnjacima postoje veoma različita viđenja situacije. Neki u čoveku vide jedinog krivca za zagrevanje. Neki priznaju zagrevanje ali ga smatraju ne rezultatom antropogenih faktora već prirodnih ciklusa. Neki poriču da se išta menja kad je klima u pitanju, a sve više njih govori i o hlađenju planete, pa se čak očekuje i nekoliko decenija globanog zahlađenja.

Kako je afera «Klimagejt» pokazala, i tamo gde se odlučuje o sudbinama milijardi ljudi igraju se prljave igre, a konformizam, sitne sujete i lični interesi vladaju tamo gde bi trebalo da caruje nezavisna i racionalna misao. Na žalost, naučnici nisu nikakvi sveci, već ljudi kao i svi drugi, koji ono što rade ne doživljavaju bezinteresno, neutralno i super-objektivno, već često i krajnje lično. Tu postoje tabori, podmetanja, savezi, čak zavere – ruku na srce, ne uvek i sa zadnjim namerama, iz karijerizma ili zbog grantova i fondova, već nekad i iz iskrene želje da se promovišu stavovi u koje se duboko veruje.

Još je gora situacija sa onima koji te izuzetno komlikovane teorije i prognoze prenose široj javnosti, a koji su po pravilu potpuni laici za pitanja klimatskih promena. Od političara i birokrata koje zanimaju samo one naučne interpretacije koje mogu da upotrebe u političke svrhe, radi vršenja pritisaka, kontrolisanja ekonomije i drugih aspekata ljudskog društva, preko novinara i analitičara koje interesuju isključivo ekstremna scenarija, sve vrvi od površnih zaključaka, pojednostavljivanja, dramatizovanja i ostrašćenog zilotizma. Mnogo je i pomodnosti, političke korektnosti i lukrativnosti. Lobiranja itekako ima sa svake strane. I ekstremista takođe.

Ono što takođe zabrinjava jeste pojava da se u naletima masovne histerije povodom najavljivane klimatske apokalipse, planeta zemlja i čovek često posmatraju kao suprostavljene strane. Čovek se čak tretira kao uljez na planeti i nije sasvim zanemarljiv broj onih koji idalno rešenje za ekološke probleme vide u povartku u kameno doba ili čak u izumiranju ljudske vrste kao ekološke pošasti. Ekološki ekstremisti preporučuju radikalne mere poput zaustavljanja tehnološkog progresa, a i trenutna ekonomska kriza pozdravlja se kao pozitivan pomak, jer će osiromašeni ljudi manje trošiti i zagađivati planetu. Uz želje da recesija što duže potraje, da milijarde novopečenih vlasnika frižidera i klima uređaja iz trećeg sveta odustanu od svojih novih luksuznih navika kao što su jedenje mesa ili vožnja automobilom, tu su i pozivi da se ograniči razmnožavanje, čak i osude zdravih životnih stilova, poput vožnje bicikla, zbog kojih ljudi duže žive pa tako i duže upropašćavaju planetu.

Na kraju, jedino što običnom čoveku, koji ipak nije spreman da posveti život proučavanju fenomena koji su i za naučnike (pre)krupan zalogaj ostaje, osim da na pomen ove teme uzdahne i uhvati se za glavu, jeste da sve informacije prima sa zdravom dozom skepse, i da nikad ne gubi iz vida da činjenicu da to, što su najveći naučni autoriteti složni po nekim pitanju ne mora da znači apsolutno ništa, osim da će njihovi stavovi itekako uticati na postupke političara i stratega. Ostalo će pokazati vreme.