Kako je Barak Obama naučio da voli protivraketnu odbranu

Početkom aprila 2009, baš u vreme samita NATO-pakta i 60-godišnjice njegovog osnivanja, Severna Koreja je lansirala, prema zvaničnom Pjongjangu, komunikacioni satelit a, prema zapadnim izvorima, balističku raketu dugog dometa. Na stranu činjenica da se opet nekako jubilej ovog zvanično „odbrambenog“ saveza poklopio sa nekom međunarodnom krizom – 50-godišnjica se odvijala u jeku bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije – koja baš, skoro kao poručena, treba da podvuče razloge za njegovo dalje postojanje – ovo nije mesto za dublje proučavanje takvih podudarnosti. Zanimljiva je bila reakcija nekadašnjeg predsednika donjeg doma američkog kongresa, Republikanca Njuta Gingriča, koji je samo nekoliko sati nakon lansiranja rakete izjavio na američkoj televiziji Foks da je Severnu Koreju trebalo sprečiti u njenim naumima „preventivnim udarom“. Između „tri-četiri“ opcije koje je Gingrič preporučio, na prvom mestu je bila opcija „elektromagnetnog pulsa“.

Elektromagnetni puls – EMP – je efekat koji se postiže detonacijom nuklearnog eksploziva na visini između nekih 40 i 400 km, izazivajući prasak elektromagnetske radijacije i onesposobljavajući električne instalacije, komunikacije, računare, itd. na teritoriji koja može da obuhvati teritoriju jedne države ili, pak, čitavog kontinenta, u zavisnosti od visine i jačine eksplozije. Sličan efekat može se postići i nenuklearnim putem, ali su posledice bitno sužene.

Nije jasno da li je Gingrič mislio na nenuklearnu ili nuklearnu varijantu ovog fenomena. Možda je smatrao da to i nije bitno, tj. da nije bitno da li bi Severni Koreanci u Gingričevoj varijanti bili okupani radijacijom ili bi im „samo“ bili onesposobljeni svi sistemi, poput struje, vodovoda, komunikacija, itd, koji su sastavni deo savremenog života – s obzirom da Severna Koreja zvanično pripada američki-definisanoj „osovini zla“, a uz to je još i – opet po američkoj definiciji – „država-odmetnik“. A, kao što Srbija zna, jednom kada su dehumanizovane, s takvim državama se može raditi šta vam je volja – osim, naravno, ako ne poseduju neko oružje, na primer nuklearno, koje bi činilo napad na njih možda previše skupocenim u očima sopstvene javnosti. Zato ih valja sprečiti da takvo oružje i razviju, ili bar ekstremno ograničiti mogućnost njegove primene.

To je jedan od razloga što SAD i dižu toliko buku protiv država kao što su Severna Koreja ili, još više Iran. Delimično je ta naizgled prenaglašena buka i stvar taktike, u sklopu novijih pristupa teoriji „odvraćanja“ koji su navedeni u referentnoj američkoj publikaciji „Osnove odvraćanja u post-hladnoratovskom dobu“ (Potkomitet za politiku Grupe za strateško savetovanje pri Američkoj strateškoj komandi, 1995.). U toj publikaciji se, na primer, kaže da bi američki kapaciteti za odvraćanje bili umanjeni kada bi američke vođe delovale potpuno racionalno i smireno:

„Kada neki elementi deluju kao da su potencijalno 'van kontrole', to može biti korisno u proizvođenju i pojačavanju strahova i sumnji u glavama onih koji donose odluke na suparničkoj strani. To osnovno osećanje straha je glavni pogon odvraćanja. Deo nacionalne ličnosti koju projektujemo prema svim suparnicima treba da bude i mogućnost da SAD mogu da postanu iracionalne i osvetoljubive ako njihovi vitalni interesi budu napadnugi“.

Ovo su reči koje svakako treba zapamtiti, mada je u sadašnjem svetu sve teže razlučiti ko je istinski iracionalan a ko se samo pretvara. No, mora se dozvoliti i mogućnost da deo američke buke koja se diže u pogledu „država-odmetnika“ leži u istinskoj zabrinutosti nad mogućnošću eventualnog (nuklearnog) raketnog napada (jer, u načelu, skoro sve je moguće) – mada još nema nikakvih dokaza da pomenute države, ili neka treća, ili neka „nezavisna teroristička grupa“, pod pretpostavkom da tako nešto postoji, uopšte poseduju raketu koja može da dosegne teritoriju SAD ili njenih „saveznika“ (što je, istina, sa neprekidnim širenjem NATO i srodnih „partnerstava“, sve širi i širi pojam). Ali, deo toga može biti i dimna zavesa, iza koje se kriju neke mnogo manje benigne ambicije.

No, bilo kako bilo, nekako uporedo sa dešavanjima u Severnoj Koreji (i japanskom vazdušnom prostoru, kroz koji je severnokorejska balistička raketa protutnjala na svom neizvesnom putu – u svemir, sa satelitom, prema severnokorejskim vlastima, ili u okean prema zapadnim tvrdnjama), još uvek sveži američki predsednik Barak Obama izjavio je 5. aprila u Pragu, u prisustvu mase od nekih 30-ak hiljada, da je cilj SAD „potpuna eliminacija“ nuklearnog oružja, ali i da će SAD nastaviti sa projektom protivraketne odbrane u Evropi, koja podrazumeva razmeštanje raketa-presretača u Poljskoj i anti-raketnog radara u Češkoj:

„Dok god postoji pretnja iz Irana, mi ćemo nastaviti sa izgradnjom sistema raketne odbrane koji je rentabilan i dokazan. Iranske nuklearne i raketno-balističke aktivnosti predstavljaju pravu pretnju, i to ne samo za Sjedinjene Države već i za iranske susede i naše saveznike.“

S tim u vezi, a prema londonskom Telegrafu:

„Masa je sa entuzijazmom pozdravila one više idealističke delove govora g. Obame, ali je bila relativno suzdržana kada je govorio o svojoj podršci za protivraketnu odbranu.

Petr Sramek, 33, bio je među razočaranima što se g. Obama nije odrekao politike kojoj se protivi više od dve-trećine Čeha. 'Jako mi se dopala jasna poruka u vezi nuklearnog razoružanja ali sam protiv sistema protivraketne odbrane. On ima više veze sa ostvarivanjem geopolitičkog uticaja nego sa odbranom protiv raketa.'

Arena Protivinska, 30, sebe je opisala kao 'veliku pristalicu' g. Obame, ali ga je optužila za 'dvoličnost' zbog istovremenog zalaganja za svetski mir i dalji rad na raketnom štitu. 'Zvučao je kao DŽordž Buš, govoreći nam da treba da se plašimo kako bi opravdao protivraketnu odbranu.'“

Može se pretpostaviti kakva bi bila reakcija „razočaranih“ Čeha da su imali u vidu da se pretnja Njuta Gingriča s početka teksta upućena Severnoj Koreji posredno odnosi i na njih – i to ne samo na njih. Evo šta je o efektima „presretanja“ balističkih raketa nad evropskim nebom rekao nekadašnji Načelnik glavnog štaba ruskiho oružanih snaga, general Juri Balujevski (2005.):

„U poluprečniku od 500 do 600 kilometara, zavisno od jačine nuklearnog punjenja rakete-presretača, generisao bi se elektromagnetni impuls koji bi izazvao potpuni gubitak električne energije i prekid rada računara, elektrana, gasovoda, crnih stanica za vodu, radija i televizije, i železničkih i aerodromskih službi.

Udarni talas bi uništio mnoge zgrade i strukture, dok bi radioaktivnost zagadila teren za više godina unapred. Černobilska katastrofa bi ličila na dečiju smicalicu.“

„Niko ne zna šta bi moglo da se nalazi unutar fragmenata [presretnutih raketa]. Jer ako se bukvalno ne radi o nuklearnoj bombi ili nuklearnoj bojevoj glavi, to bi još uvek mogla biti, na primer, prljava bomba sa radioaktivnim agensima koji bi, uz efekte černobilske nuklearne katastrofe mogli još mnogo više da zagade našu teritoriju. Ili bi mogao da bude neki virus ili biološko oružje.“

Između ostalog, verovatno da bi sprečila i ovakvu mogućnost, kanadska vlada je još 2005. donela odluku da ne učestvuje u zajedničkoj anti-raketnoj odbrani sa SAD. Ali. očigledno je da je Kanada nešto „suverenija“ u svom odlučivanju od Češke i Poljske – a, čini se, dakle, i od cele Evropske unije, u kojoj su i javno mnjenje i političari uglavnom protivnici protivraketnog štita u Češkoj i Poljskoj.

Postavlja se pitanje, ako je Obama u svom prvom susretu sa ruskim predsednikom Dimitrijem Medvedevim početkom aprila 2009. izjavio da SAD i Rusija treba da „resetuju“ svoje odnose, zašto je Obama rešio da, vrlo brzo posle toga, obnovi jednu od najvećih tački razdora u rusko-američkim odnosima koje mu je u amanet ostavio njegov prethodnik u Beloj kući? Pogotovu jer su, u novembru 2008, neposredno posle izbora, poljskim zvaničnicima članovi Obaminog tima izjavili da protivraketni štit treba da bude razmešten „tek kada se dokaže da je tehnološki izvodljiv“. Ili, zašto Obama nije jednostavno prihvatio da ponovo razgovara o ruskoj ponudi o zajedničkom korišćenu radara za rano upozorenje u ruskim bazama u Armaviru (južna Rusija) i Gabali (Azerbajdžan) kao osnovi za uspostavljanje zajedničkog monitoringa, čime bi i na delu pokazao spremnost za „resetovanje“ odnosa? Ne bi li to bilo upravo u duhu Obaminog proklamovanog „multilateralizma“ i tešnje međunarodne saradnje u rešavanju globalnih bezbedonosnih problema, ne bi li to smanjilo često pominjanu mogućnosti obnove Hladnog rata u nekom novom obliku?

Dodatnu zabunu u ceo ovaj kontekst unosi i izjava Zamenika predsedavajućeg združenog štaba Vojske SAD, generala DŽejmsa Kartrajta, koji je krajem marta 2009, kako prenosi časopis Tajm, ocenio da su „balističke rakete zastarele otprilike koliko i elektronska pošta... Niko to više ne koristi. Razumete?... Nema tog glupaka, tog neprijatelja koji bi bio toliko budalast da krene na nas minimalno-energetskom [tj. balističkom – prim. aut.] putanjom. Ma haj'te, molim vas. Jednostavno nema razloga za to. Mislim, čak su i ljudi iz takozvanog Trećeg sveta otišli dalje od toga.“

A i sama protivraketna odbrana se još nije pokazala kao nešto što može da funkcioniše. U februaru 2009, dr Čarls Mekuiri, direktor Pentagona za operacione testove i procene, svedočio je pred Vojnim potkomitetom za strateške snage američkog Kongresa da „jednostavno nije obavljeno dovoljno testiranja koja bi omogućila“ visok stepen sigurnosti u sistem protivraketne odbrane.

I po pitanju samog Irana postoji konsenzus da on još nema ni rakete adekvatnog dometa, a ni nuklearni kapacitet za proizvodnju balističke rakete koja bi ugrozila Evropu ili SAD. General Dejvid Petreus, komandant Centralne komande vojske SAD, rekao je za američku Foks televiziju krajem marta 2009 da je Iran „više godina udaljen“ od razvijanja nuklearnog oružja. „Oni poseduju nisko-obogaćeni uranijum, otprilike onoliko koliko bi im bilo potrebno za možda jedan komad oružja, ali ima još mnogo, mnogo koraka koji su neophodni… Morate da ga [uranijum] visoko obogatite.“

A još u novembru 2008. je francuski predsednik Sarkozi poručio Vašingtonu, tokom zajedničke konferencije za štampu sa Dimitrijem Medvedevim: „Postavaljanje sistema protivraketne odbrane ne bi donelo ništa u pogledu bezbednosti. Samo bi zakomplikovalo stvari, i vratilo ih unazad.“

Što izgleda da Obama, uprkos svojoj „mirotvoračkoj“ retorici, i čini. Dakle, ne „reset“ već rikverc.

Razume se, nikada se u potpunosti ne može isključiti mogućnost da jednog dana neka država, pa čak i grupa terorista, ne dođe u poziciju da lansira, makar kao i deo „samoubilačkog napada“, nekakvo oružje za masovno uništenje prema SAD. Opet, postavlja se pitanje zašto su SAD zemlja koja ubedljivo najviše insistira na takvoj opasnosti. Da li druge tehnološki napredne zemlje manje mare za svoju bezbednost? U to je teško poverovati. I, opet, zašto, ako čak i samo potencijalna opasnost postoji, ne napraviti korake ka stvaranju jednog globalnog protivraketnog sistema, pod zajedničkom kontrolom više, a ne samo NATO zemalja? Takva ponuda je na stolu još od 1992. godine, kada je ruski predsednik Jeljcin u svom govoru pred Savetom bezbednosti UN (31. januara, 1992.) izjavio da, još uvek smatrajući da je Sporazum o antibalistikim raketama „važan faktor održavanja strateške stabilnosti u svetu“ Rusija „spremna da razvija a zatim stvori i zajednički upravlja sistemom globalne odbrane“ (namesto Reganovog predloženog sistema „Zvezdanih ratova“, koji je bio seme iz kojeg su se izrodili sadašnji američki programi protivraketne odbrane).

Možda odgovor na gore-navedene nedoumice ipak leži u članku iz časopisa „Foren afers“, tlasila američkog Saveta za međunarodne odnose, za april-maj 2006, autora Kir A. Libera i Derila G. Presa, pod naslovom „Uspon američke nuklearne premoći“:

„Verovatno će Sjedinjene Države uskoro biti sposobne da unište dalekometne nuklearne arsenale Rusije i Kine putem prvog udara.

Američko vazduhoplovstvo je završilo sa opremanjem svojih B-52 bombardera krstarećim raketama sa nuklearnim bojevim glavama, koje su verovatno nevidljive za ruske i kineske protiv-vazdušne radare. A Vazduhoplovstvo je takođe unapredilo avioniku svojih B-2 nevidljivih bombardera, omogućavajući im let na izuzetno niskim visinama kako bi izbegli čak i najnaprednije radare.“

Ako se, dakle, razmišlja o opciji nuklearnog „prvog udara“, onda protivraketna odbrana dobija svoj puni, iako potpuno iracionalni, tj. bolje reći, citirajući generala Kartrajta, budalasti smisao. Jer, protivraketna odbrana bi trebalo da „pokupi“ ono malo protivničkih balističkih raketa koje bi preživele taj prvi udar, tako donoseći mogućnost „pobede“ u nuklearnom sukobu (kako bi cela planeta izgledala posle jedne takve „pobede“ je posebno pitanje). Zato je nekadašnji Sporazum o antibalističkim raketama, koji je trajao od 1972. do 2002, kada je administracija DŽordža Buša mlađeg objavila da ga jednostrano napušta, smatran stubom nuklearne strateške stabilnosti. Dok god je protivraketna odbrana bila usko ograničena na obe strane (SAD-SSSR), postojala je „ravnoteža straha“, koja je garantovala „međusobno uništenje“ u slučaju da jedna strana pokuša da napadne drugu. Onog trenutka kada druga strana krene u razvijanje protivraketne odbrane, to drugu stranu tera da preduzima dodatne ofanzivne mere, tj. u novu trku u naoružanju, kako bi predupredila mogućnost da druga strana stekne stratešku prednost i mogućnost izvođenja uspešnog „prvog udara“ i „pobede“ ili ucenjivanja koje bi se možda završilo i u kapitulaciji slabijeg, tj. onog bez sistema odbrane. U „stara, dobra vremena“ Hladnog rata znalo se i to koliko je opasno i samo uverenje da se nekako može „pobediti“ u nuklearnom ratu ili steći strateška premoć, jer bi to samo po sebi već predstavljalo iskušenje za lansiranje „prvog udara“. Ali, ta arhitektura je očigledno pala u vodu. Jedino što je moglo da je istinski zameni, nakon pada Berlinskog zida i „kraja ideologije“, bilo je istinski zajedničko globalno upravljanje nuklearnom bezbednošću. Takva ponuda se od novog američkog predsednika, međutim, još nije čula.

Umesto toga, čuje se opšta priča o tome kako bi bilo lepo da se stvori svet bez nuklearnog oružja, iako se Obama i tu ogradio, rekavši da se to verovatno neće desiti za njegova života (njegov savetnik za kontrolu naoružanja, Geri Sejmor, bio je eksplicitniji, objašnjavajući londonskom Telegrafu da je Obamin poziv bio zapravo samo „pokušaj da se zauzme 'pozicija moralne superiornosti' radi pojačanja pritiska na zemlje poput Severne Koreje i Irana“). A ovo poslednje je praktično i osigurano daljim insistiranjem na protivraketnoj odbrani koja nije zajednička na globalnom nivou. Jer, ko će ubediti nuklearne sile (Rusiju i Kinu na prvom mestu) koje ostanu van sistema protivraketne odbrane da treba da smanjuju svoje arsenale, znajući da, što manje raketa imaju, to je lakše za „neprijateljsku“ protivraketnu odbranu da neutralilše njihov arsenal i dovede ih u poziciju strateškog poraza i moguće kapitulacije. Uostalom, da ne citiramo samo Ruse, evo šta je zvanična Kina (Narodni dnevnik, maj 2007.) imala da kaže po pitanju razmeštanja protivraketnog štita:

„SAD nastoje da razmeste baze na [teritoriji] svojih evropskih saveznika [i], ako u tome uspeju, da izgrade baze za rakete-presretače i radare.

Tada će sistem protivraketne odbrane dobiti svoj oblik, sa [američkom] domovinom u sredini, i Istočnom Azijom i Evropom na krilima.

Sadašnji raspored je... neposredno i u potpunosti usmeren protiv Rusije i Kine zajedno, što je i pravi razlog za snažno protivljenje od strane Rusije.“

Kada se sve sagleda, čini se da je na delu još jedna od kontradikcija po kojima novi američki predsednik već postaje poznat. Jer, primera radi, predloženi vojni budžet „goluba“ Obame je zapravo za par procenata veći od poslednjeg budžeta „jastreba“ Buša. Obamina ekipa u američkom Ministarstvu pravde je od samog početka stavila do znanja da, osim gromoglasnih objava da će zatvoriti ozloglašeni zatvor u bazi Gvantanamo, ne namerava da se odrekne ostalih „pogodnosti“ koje je nasledila od Buša mlađeg, prema kojima se američki građani i dalje mogu nekažnjeno prisluškivati, pratiti i nadgledati a strani državljani kidnapovati i zatvarati u tajnim zatvorima bez mogućnosti saslušanja pred sudom ili pravne pomoći. I, naravno, uz najave o „povlačenju“ iz Iraka (gde će, ipak, kako stvari stoje, ostati 50-ak hiljada američkih vojnika), došle su i najave o „kompenzaciji“ u Avganistanu i Pakistanu, u vidu par desetina hiljada novih vojnika, kao i dodatne, znatno povećane narudžbine za već ozloglašene bespilotne letilice koje seju smrt među avganistanskim i pakistanskim civilima.

Sve ovo je posebno pogodilo mnoge zapadne Evropljane, koji su gajili velike nade da će sa novim predsednikom SAD dunuti i neki novi vetrovi. Kako piše Robert Kejgen za Vašington post od 5. aprila 2009, nakon što je Obama izneo svoje planove za Avganistan, Pakistan i Iran, jedan iskusni francuski novinar Kejgenu se poverio sledećim rečima: „Svi smo toliko iznenađeni. On je tako... američki!“

Na stranu razočarenje senzibilnog Evropljanina činjenicom da jedan američki predsednik ima „američke“ osobine, vredi na kraju citirati jednog drugog Amerikanca, već pomenutog generala Kartrajta koji je procene i planove sopstvenog vojnog establišmenta postavio u nešto realnije okvire:

„Realnost je da sposobnost da se drži korak sa promenama, da se nadmudri protivnik, da se bude na pravom mestu u pravo vreme, nikad nije bila jača strana vojske. Naše pretpostavke su skoro uvek pogrešne.“

S tim što pogrešne procene o mudrosti postavljanja antiraketnog štita mogu da prouzrokuju štetu najširih razmera. Ali, znajući i koliki su američki budžeti za nova „čuda odbrane“, da je na primer, samo za program „Zvezdanih ratova“ od 1983. do danas potrošeno preko 120 milijardi dolara – a da su postavljene tek osnove onoga što je prvobitno zamišljeno – postaje jasno zašto je protivraketna odbrana ipak, bar nekom, „neophodna“. Pa makar i pretpostavke bile pogrešne. Sa američkim vojno-industrijskim kompleksom nije uspeo da se nosi ni čovek iz njegovih redova, general i potonji predsednik Dvajt Ajzenhauer, čije se upozorenje o rastućoj moći tog kompleksa i njegovoj opasnosti po američku demokratiju, nakon skoro pola veka, citira i dan-danas. Onda možda i nije čudno ako je Barak Obama, poput dr Strejndžlava – a i većine svojih posleratnih prethodnika, rešio da nauči da prestane da se brine i da voli protivraketnu odbranu. Mada, svi znamo kako se taj film završio.