Kako odgovoriti na stratešku nesigurnost u turbulentnom trouglu SAD-Rusija-Kina?

Od kraja poslednjeg većeg rata, nekih sedamdeset godina, međunarodni mir je čuvan pretnjom nuklearne bombe. Zbog svoje jedinstvene sposobnosti da razori svet, bomba je suštinski izmenila realitete međunarodne politike. Ipak, njen uticaj na globalnu stabilnost počeo je da slabi, kako je sve više zemalja razvijalo slične destruktivne kapacitete.

Kako god, krajnje rešenje kubanske raketne krize, manje je predstavljalo pobedu samo jedne strane, a više kombinaciju pretnji i političkih kompromisa zarad spasavanja obraza, između dve supersile. Ne samo da su se Sjedinjene Države javno obavezale da nikad neće napasti Kubu, već su se takođe tajno saglasile da povuku svoje „Jupiter“ rakete iz Turske.

U stvari, otprilike dve decenije nakon uvođenja takvog oružja u međunarodne poslove, Amerika je morala u sve većoj meri da uzima u obzir sovjetske interese, u kontekstu u kojem je nuklearno oružje doprinosilo očuvanju mira, posebno u uslovima mogućeg parititeta u vođenju rata. U svakom slučaju, (polu)ekskluzivno posedovanje nuklearnog oružja u ranim fazama Hladnog rata od strane samo dve supersile, dalo im je specijalan status izuzetne globalne odgovornosti, u kojoj je jedna supersila razumevala drugu, i nijedna nije bila sklona da izazove konfrontaciju koja bi generisala uzajamnu katastrofu.

U skorije vreme, globalna stabilnost je bila ugrožena stalnim nepomirljivim sučeljavanjima, uključujući i glavne sile, ali opet ne iziskujući upotrebu nuklearnog oružja. Kako je američki nuklearni strategijski monopol slabio, Sjedinjene Države su pokušale da stvore preimućstva drugde, posebno u miroljubivoj saradnji sa komunističkom Kinom pod Deng Sjaopingom. 1980-tih godinâ, dve sile su čak i neformalno sarađivale, kako bi rusku invaziju na Avganistan učinile skupljom i konačno besplodnom, ali izbegavajući pretnju srljanja u nuklearni rat.

Krajem te decenije, i na početku XXI veka, osnovna podela globalne moći suštinski je izmenjena. Amerika i Rusija su i dalje glavni rivali, ali Kina, sa svojim skromnijim nuklearnim oružjem, pomalja se sve krupnija na dalekoistočnom horizontu. Iako se američko-kineski odnos nije razvio u sveobuhvatni savez, selektivna i ponekad tajna saradnja postala je jedna od njegovih glavnih karakteristika.

Sledstveno, tri glavna vlasnika globalne moći su manje skloni da pribegnu nuklearnim provokacijama, ali ako se želi izbegavanje velikog konflikta, onda oprez i saradnja moraju da prevladaju između Sjedinjenih Država, Kine i Rusije.

Postsovjetski izazovi Rusije

Za Rusiju, situacija u regionu postaje sve teža. Bivše ne-ruske članice Sovjetskog Saveza, sada otvoreno iskazuju svoju nezavisnost i odbijaju da učestvuju u bilo kakvoj strukturi koja podseća na bivši SSSR. Centralnoazijske republike, većinom islamske vere, postale su odlučne da pretvore svoju početnu, tek nominalnu nezavisnost u istinsku državnost. Takve aspiracije dele i slovenske, i rusko-pravoslavne države poput Belorusije i Ukrajine, koje su sada obe posvećene zasebnoj državnosti, vlastitoj zastavi, oružanim snagama i bližim vezama sa Evropom.

U međuvremenu, kineska strateška penetracija u Centralnu Aziju, sa ciljem sticanja direktnog komercijalnog pristupa Evropi, već je podstakla značajno smanjenje ruske ekonomske dominacije nad istočnim delom bivšeg Sovjetskog Saveza.

Trenutno, čini se, da kineski odnos sa Rusijom nudi Pekingu nešto privlačniju kratkoročnu alternativu, mada obe strane imaju istorijske nesporazume, koji ih navode na uzajamnu sumnju oko namera one druge strane. Zato je ambiciozna kineska inicijativa – jedan pojas, jedan put u centralnoj Aziji – prouzrokovala uznemirenost u Moskvi koja je oprezno podsticala lokalno usporavanje razvoja planiranog kineskog komercijalnog puta ka Evropi.

Ruska pokrajina – Amurska oblast (sa plavim prugama) ima 830 hiljada stanovnika. U celokupnom dalekoistočnom federalnom okrugu Rusije živi 6 miliona stanovnika. Sa druge strane granice, između Kine i Rusije, na reci Amur, u kineskoj pokrajini Hejlungđang (sa crvenim prugama) živi 40 miliona ljudi.

Razmera ovog kontrasta mogla bi da izazove geopolitičke probleme između Kine i Rusije u ne tako dalekoj budućnosti. Na duži rok, ipak, za Rusiju, najzlokobnije od svega, mogla bi da bude raširena nada među nekim kineskim vojnim rukovodiocima, da će Kina naposletku da povrati velike prostore dalekoistočnog Sibira, koje je carska Rusija silom stekla sredinom pretprošlog veka. Udaljeni i nenaseljeni krajevi Azije, mogli bi tako da postanu dugoročan cilj kineske vizije sopstvene geopolitičke obnove.

U svakom slučaju, Rusija je suočena sa sve kompleksnijim odnosima sa Kinom i SAD, što neizbežno ograničava njene dugoročne ambicije. Rusija može da realizuje svoje aspiracije  – lišena zablude o kontinentalnoj nadmoći – ako se razvije u vodećeg igrača u samoj Evropi.

Sjedinjene Države ne smeju da tretiraju Kinu kao neprijatelja

U isto vreme, treba priznati, da je američka politika prema Kini postala dvosmislenija i lišena strateške vizije, što je bilo tako karakteristično deceniju-dve ranije, kada je odnos između Pekinga i Vašingtona bio vrlo srdačan.

Sjedinjene Države moraju biti obazrive kada je reč o velikoj opasnosti koju predstavlja formiranje strateškog saveza Rusije i Kine, koji bi delimično bio izazvan njihovim vlastitim unutrašnjim ideološkim i političkim impulsom, a delimično nepromišljenom politikom Sjedinjenih Država. SAD ne bi trebalo da postupaju prema Kini kao da je ona već neprijatelj; važno je da se ne daje prvenstvo Indiji kao američkom najvažnijem savezniku u Aziji. To bi skoro pa garantovalo bliže povezivanje između Kine i Rusije. Ništa nije opasnije po Sjedinjene Države od takvog bliskog povezivanja.

Ne iznenađuje da američka uloga u politički probuđenoj Evroaziji postaje sve defanzivnija. Sjedinjene Države su parcijalno prisutne u regionu – preko pacifičkih ostrva koje kontrolišu – demonstrirajući tako američki interes za evroazijsku bezbednost. SAD su otvoreno posvećene odbrani Japana i Južne Koreje. Ali, takva posvećenost zavisi od strateškog opreza, kao i odlučnosti.

Sjedinjene Države moraju takođe da budu spremne da brane zapadnu i centralnu Evropu. One moraju da budu spremne da vojno reaguju uprkos, možda čak i zbog međunarodne sumnje koja se tiče američke odlučnosti i spremnosti da se dejstvuje.

Stoga je, što se tiče Evrope, suštinski važno da Amerika nedvosmisleno saopšti Kremlju, da neće biti pasivna, da ne planira veliku političku ili vojnu kontrapretnju kako bi izopštila Rusiju, ali da Rusija mora da zna, da će se desiti masovna pomorska blokada ruskih maritimnih pristupa Zapadu, ako ruske trupe budu upotrebljene da se okupira glavni grad Letonije, ili da se napadne Talin, glavni grad sada nezavisne Estonije. Zapadna blokada baltičkog basena i njegove luke Sankt Peterburga, i crnomorskog basena i njegove luke u Novorosijsku, preko Dardanela, pogodila bi skoro dve trećine celokupne ruske pomorske trgovine.

Snažna američka reakcija, drastično bi ograničila rusku sposobnost da učestvuje u probitačnoj međunarodnoj trgovini, i obezbedila bi potrebno vreme da se postave mnogo veće američke trupe i neke evropske snage, potpomognute takođe u centralnoj Evropi lokalnim saveznicima Sjedinjenih Država. Sa Kinom koja bi verovatno bila neutralna, rusko rukovodstvo bi se suočilo sa neprijatnim izborom – ekonomski iscrpljujućom izolacijom ili vrlo vidljivim uzmicanjem.

U međuvremenu, atraktivan dugoročan program uzdizanja Kine, mogao bi tako da uključi i postepenu infiltraciju i naseljavanje kineske radne snage na ogromnom ali praznom severoistoku Evroazije. Trenutno, zvanično demarkirana kinesko-ruska granica, već je preplavljena konstantnim prilivom radne snage, dok na praznom severoistoku Azije (uključenom u carsku Rusiju tokom 1850-tih godina) nije bilo ozbiljnog pokušaja uspostavljanja većih ruskih naselja.

Pomaljajuća nestabilnost u severoistočnoj Aziji

Sve ovo zajedno sugeriše, da tokom narednih nekoliko decenija, trenutni teritorijalni aranžmani na severoistoku Azije mogu da postanu geopolitički nestabilni, katkad čak eksplozivni, najzad ubrzavajući dugotrajnije redefinisanje kritičnih linija podele na velikom evroazijskom kontinentu. Očigledno je, da će Amerika biti samo udaljeni posmatrač, iako će verovatno oprezno da proširi svoje bilateralne veze sa Japanom i Južnom Korejom.

Kratkoročnije, bezbednosni problem koji predstavlja Severna Koreja, takođe će zahtevati proširenu bezbednosnu saradnju Sjedinjenih Država i Kine, i nadajmo se, više proevropski orijentisane Rusije. Obe zemlje, i Kina i Rusija, verovatno bi imale pozitivniji uticaj na bilo kakvu političku promenu koja se može desiti u Severnoj Koreji, nego neskriveni i separatni američki napori.

Produžen period relativne stabilnosti i odsustvo većeg rata, mogli bi postepeno da ostvare kumulativni politički uticaj na unutrašnju evoluciju Severne Koreje, ciljajući, možda, na jedno šire prilagođavanje, zasnovano na jemstvima neposrednih i moćnijih suseda Severne Koreje (Kine, SAD, Japana i možda Rusije).

SAD, Kina i Rusija treba da se udruže zarad stabilizacije Bliskog istoka

Konačno, tekući građanski ratovi na Bliskom istoku, koje pothranjuju religiozne netrepeljivosti, potencijalni nuklearni sukobi koje bi možda pokrenuli ekstremisti u Iranu, da ne spominjem geopolitičke ambicije razbuktanog nacionalističkog talasa u Turskoj – uz moguću rusku vojnu podršku – sadrže mogućnost veće regionalne eksplozije.

Idealan geopolitički odgovor bila bi trilateralna povezanost između Sjedinjenih Država, Kine i Rusije, sa Rusijom koja u tom kontekstu ne imala izbor, nego da prihvati realnost i potrebu da ima bolje odnose i sa Kinom, i sa Sjedinjenim Državama.

Kako se regionalne neizvesnosti pojačavaju, sa potencijalno destruktivnim posledicama za sve tri glavne nuklearne sile, vreme je da se razmisli šta bi sve moglo da se dogodi. U tom kontekstu, Kina treba da promisli kako sebi može da priušti izbegavanje odgovornosti za ono što se dešava u njenom susedstvu. Može li to da ugrozi kineske interese i gurne Kinu ka izrazito bliskoj vojnoj povezanosti sa Rusijom, što bi onda moglo da prouzrokuje pretnju zajedničke pozicije protiv Sjedinjenih Država?

Ili, hoće ruski globalni status biti više poštovan, ako se stvori svet u kojem tri vojno najmoćnije države (Amerika, Kina, Rusija) bliže sarađuju oko pitanja koja se tiču Bliskog istoka u skorije vreme, i na duži rok, u istočnopacifičkom regionu, u kojem su kineske ambicije trenutno pasivizirane ali mogu lako biti probuđene?

Klimatske promene uticaće na geopolitiku

Sve gore nabrojano verovatno bi moglo da bude dodatno usložnjeno sa sve većom mogućnošću da oštri klimatski problemi na globalnom nivou pojačaju političke probleme. Globalno zagrevanje već počinje da utiče sve zloslutnije, nagoveštavajući mogućnost većeg otopljavanja što bi ugrozilo neka staništa. Kumulativno, to bi moglo da proizvede veću zabrinutost javnosti nego strateška nesigurnost, koja je postala svakodnevna činjenica u razmeri koju do sada nije iskusilo sve ranjivije čovečanstvo.

Regionalna saradnja zahtevaće tako zajedničku mudrost i političku volju da se deluje zajedno, uprkos istorijskim sukobima i prisustvu nuklearnog oružja, uvek potencijalno razornog, ali koje čak i posle sedamdeset godina ne donosi jednostranu političku pobedu.

Tekst je adaptirana verzija govora kojeg je Zbignjev Bžežinski održao u Oslu u decembru na Forumu Nobelove nagrade za mir.

Preveo sa engleskog: Nebojša Vuković

Izvor: http://www.huffint.com/entry/us-china-rus-relat_us_58on=us_world