Japan, Persijski zaliv i energija

(Stratfor, 15. 3. 2011)

Izgleda da se tokom prošle nedelje sve usredsredilo na energiju. Nemir u Persijskom zalivu je aktuelizovao pitanje prekida snabdevanja sveta naftom (disruption of oil supplies to the rest of the world), a zemljotres u Japanu je uz potencijalno katastrofalni efekt iz stroja izbacio lanac nuklearnih reaktora. Japan zavisi od nuklearne energije, a zavisi i od Persijskog zaliva (depends on the Persian Gulf) jer se odande snabdeva najvećim delom nafte za svoje potrebe. Baš zato je prošla nedelja bila izuzetno loša po Japan – ne samo zbog velikih oštećenja i teških patnji stanovništva, nego i zbog toga što se pokazalo da Japan ne može lako da izbegne realnosti geografije.

Japan je, jer sada nešto zaostaje za Kinom, treća po veličini ekonomija sveta, po industrijskoj proizvodnji iza SAD i Kine. Problem Japana leži u tome što su mu ogromna industrijska postojenja izgrađena u zemlji koja skoro da uopšte nema rudna bogatstva (country almost totally devoid of mineral resources). Primoran je da uvozi praktično sve metale i energiju koje koristi za proizvodnju industrijskih dobara. Poseduje velike rezervne magacine, ako ako bi se oni ispraznili, a novi uvoz stao – Japan bi prestao da bude industrijska velesila.

Geografija nafte

Za metale koje Japan uvozi postoje mnogobrojni izvori, tako da kada bi uvoz iz jednog od njih stao, Japan može to nadoknaditi uvozom iz drugih izvora. Geografija nafte je znatno ograničenija. Da bi došao do količina nafte koje su mu potrebne, jedino mesto odakle to može dobiti je Persijski zaliv. Za neke od drugih potreba Japana postoje i druga mesta – ali Japan, zbog nafte, ne može bez Persijskog zaliva.

Japan je, jer sada nešto zaostaje za Kinom, treća po veličini ekonomija sveta, po industrijskoj proizvodnji iza SAD i Kine. Problem Japana leži u tome što su mu ogromna industrijska postojenja izgrađena u zemlji koja skoro da uopšte nema rudna bogatstva.

Prošle nedelje smo videli da je to vrlo ranjivi izvor. Nemir koji je obuhvatio zapadnu obalu Arabijskog poluostrva (unrest that swept the western littoral of the Arabian Peninsula), kao i neprekidne napetosti između Saudijaca i Irana, učinili su mogućim da dođe do prekida snabdevanja naftom. Geografija Persijskog zaliva ima svoje osobenosti. To je uzani pojas vode koji uskim kanalom izlazi u moreuz Hormuz. Bilo kakvo smanjenje protoka [nafte] iz bilo kog od izvora u tom regionu, a da i ne govorimo o potpunom zatvaranju moreuza Hormuz (complete closure of the Strait of Hormuz ), imalo bi ogromne implikacije po svetsku ekonomiju.

Za Japan, to bi značilo mnogo više od povišenja cena. To bi moglo značiti i da ne bude u stanju da sebi osigura neophodne količine nafte ni po koju cenu. Kretanja tankera, ograničenosti lučkih kapaciteta i višegodišnji ugovori koji osiguravaju dopremu nafte drugim kupcima, mogli bi dovesti do toga da Japan ni fizički nije u stanju da osigura količine nafte neophodne za pogon sopstvene industrije. U nekom dužem roku, to bi smanjivanje njegove postojeće rezerve [nafte] dramatično ograničilo japansku ekonomiju. A – očigledno, kada se rad treće po veličini svetske industrije drastično uspori, uticaj na čitav lanac globalnog snabdevanja postaje dramatičan i kompleksan.

Arapske zemlje su 1973. godine uvele svetski naftni embargo. Japan, koji u potpunosti zavisi od uvozne nafte, bio je pogođen ne samo visokim cenama, nego i činjenicom da nije mogao da nabavlja dovoljno goriva za nastavak funkcionisanja. Mada je taj embargo potrajao samo pet meseci, naftni šok, kako su ga Japanci nazvali, zapretio je industrijskoj sposobnosti Japana i do te mere ga šokirao da je upamtio svoju ranjivost. Japan se pouzdavao u SAD za garanciju svog snabdevanja naftom. Shvatanje da Amerika nije u stanju da to garantuje, izazvalo je političku krizu koja je bila srazmerna i ekonomskoj. To i jeste jedan od razloga zašto su Japanci hiperosetljivi na događanja u Persijskom zalivu, kao i na bezbednost linija snabdevanja koje vode iz tog regiona.

Bez obzira na ostalo, Japan će uvek uvoziti skoro 100% nafte iz drugih zemalja. Čak i kada bi smanjio svoju potrošnju nafte za čitavih 90%, i dalje bi morao da uvozi skoro 100% nafte. A za one količine nafte koje su joj zaista neophodne, ekonomija Japana je izuzetno osetljiva na događaje u Persijskom zalivu.

Baš u cilju smanjivanja svoje zavisnosti od nafte – koja ni na koji način ne može biti eliminisana, Japan koristi dva alternativna goriva: on je najveći svetski uvoznik prekomorskog uglja, a postao je i treći na svetu po veličini proizvođač električne enrgije iz nuklearnih reaktora – zaostaje samo za SAD i Francuskom. Trećina električne energije mu potiče iz nuklearnih centrala. Nuklearna energija je bila od kritične važnosti po japansku industriju i po njegovu strategiju nacionalne bezbednosti. Nije bila dovoljna da Japan sam zadovoljava svoje potrebe u energiji, jer je morao da uvozi kako ugalj, tako i nuklearno gorivo, ali pristupačnost ovim izvorima energije su ga učinile zavisnim o zemljama kao što je Australija, i tu nema onakvih omči oko vrata kao što je Hormuz.

U tom kontekstu i treba da razumemo izjavu japanskog premijera da se Japan sada suočava sa svojom najgorom krizom od vremena Drugog svetskog rata. Prvo, onaj zemljotres i posledična oštećenja nekoliko japanskih nukelarnih reaktora (earthquake and the resulting damage to several of Japan’s nuclear reactors) izazvali su dugotrajni energetski manjak, što će – uz ostale štete prouzrokovane zemljotresom sigurno pogoditi ekonomiju. Ali, događaji u Persijskom zalivu su Japancima takođe probudili onaj scenario iz noćne more 1973. U zavisnosti od daljeg razvoja događaja, snabdevanje Japana iz Persijskog zaliva moglo bi biti ugroženo onako kako nije bilo od 1973. U kombinaciji sa ispadanjem nekoliko nuklearnih reaktora, japanska ekonomija postaje ugrožena.

Poređenje sa Drugim svetskim ratom je bilo na svom mestu, jer i on je, na svoj način, započeo jednom energetskom krizom. Japanci su bili izvršili invaziju Kine i posle pada Holandije (koja je vladala nad današnjom Indonezijom), i Francuske (koja je vladala nad Indokinom) Japan je bio zabrinut u vezi sa daljim izvršavanjem sporazuma sa njima. Indokina je, između ostalih sirovina, snabdevala Japan cinkom i gumom. Holandska Istočna Indija ga je snabdevala naftom. Kada je Japan izršio invaziju Indokine, Amerika je ne samo prekinula isporuke nafte iz SAD, nego je počela i da otkupljuje svu naftu iz Holandske Istočne Indije, kako bi sprečila da nafta dospe u ruke Japana. Japan se suočio ili sa kolapsom sopstvene ekonomije – ili sa ratom protiv SAD. Izabrao je Perl Harbor.

Arapske zemlje su 1973. godine uvele svetski naftni embargo. Japan, koji u potpunosti zavisi od uvozne nafte, bio je pogođen ne samo visokim cenama, nego i činjenicom da nije mogao da nabavlja dovoljno goriva za nastavak funkcionisanja.

Današnja situacija ni u koliko nije uporediva sa onim što se odigravalo 1941, izuzev onoga što je u samoj srži geopolitičke realnosti: Japan zavisi od uvoza sirovina – a naročito od uvoza nafte. Bilo šta što remeti protok nafte, izaziva krizu u Japanu. Bilo šta što izgleda da dovodi do rizika prekida tog dotoka čini da se Japan nelagodno oseća. Dodajte tome još jedan zemljotres koji uništava jedan deo industrije koja proizvodi energiju – to onda gura Japan u duboku unutrašnju krizu. Pri tome, neophodno je da se shvati šta je energija Japanu istorijski značila – pogrešni proračuni o njoj su vodili nacionalnoj katastrofi, a slobodan pristup i dotok energije ostaju psihološka i fizička tačka težišta Japana.

Bezbednosna nuklearna mreža Japana

Japan se još uvek hrve sa posledicama svoje teške ekonomske krize iz 90-ih. Prebrzi rast u kombinaciji sa niskim nivoom zarade od kapitala, izazvao je veliku finansijsku krizu. Umesto da dozvole da recesija izazove talas bankotstava i nezaposlenosti, Japanci su težili da održe svoju tradiciju pune zaposlenosti. Da bi se to postiglo, Japan je bio prinuđen da drži kamate na izuzetno niskom nivou i da prihvati da ekonomski rast bude vrlo mali, pa čak i da ga nema. Cilj: relativno niska nezaposlenost je postignut – ali cena tome je ogromno dugovno opterećenje i dugotrajna ekonomija sa slabim porastom (large debt burden and a long-term sluggish economy).

Japanci su tek otpočinjali da se bore sa pitanjem šta će doći posle čitave generacije ekonomske stagnacije i pune zaposlenosti. Još nisu bili definisali [dalji] put, ali došlo se do nekog shvatanja da je ekonomska stvarnost te generacije neodrživa. Promene sa kojima se Japan morao suočiti bi bile bolne, pa čak i pod najpovoljnijim okolnostima bilo bi ih politički teško ostvarivati. A sada – odjednom, Japan se ne suočava sa onim [teoretskim] najpovoljnijim okolnostima.

Još nije jasno do kojeg uništavajućeg stepena će se pokazati oštećenja nuklearnih reaktora, ali izgleda da se situacija pogoršava. Ono što je jasno je da će potencijalna kriza u Persijskom zalivu, gubitak nuklearnih reaktora i porast novih zračenja potkopati samopouzdanost Japanaca. Pored ljudskih žrtava, oni reaktori su bili i neka vrsta osguranja Japana od nepredvidivog sveta. Čak iako moraju da nastave uvoz uglja i nafte, bar jedan deo njihove energetske strukture je bio uglavnom pod njihovom kontrolom, i siguran. Činilo se da je japanski sektor nuklearne energije bio nepovrediv – a takav nije bio nijedan od ostalih delova energetske infrastrukture. To nije bila mala stvar za Japan, koji je 1941. krenuo u rat protiv Amerike zbog pitanja energije, i kao posledica toga bio opustošen. Jer sada je sektor energije iz nuklearnih reaktora bio bezbednosna mreža Japanu.

To je bilo i psihološko pitanje, pre svega. Uništenje niza nuklearnih reaktora stvara ne samo nestašicu energije i strah od zračenja. To takođe dovodi do svesti onu duboku i stvarnu povredivost i osetljivost koja stoji u pozadini svih uspeha Japana. Japan nema kontrole nad izvorima svoje nafte, nema kontrole nad morskim putevima kojima se prevoze ugalj i druge sirovine, a ne može biti siguran ni u to da li će mu nuklearni reaktori biti iznenada uništeni. U onoj meri u kojoj su ekonomija i politika psihološke, to je strahovit udarac. Japan živi pod večitom opasnošću – kako od prirode, tako i od geopolitike. Ono što je ovaj zemljotres učinio očiglednim je koliko je svet Japana ozbiljan i opasan. Teško je zamisliti neku drugu industrijsku ekonomiju koja je toliko inherentno nesigurna kao što je to japanska. Zamljotres će Japanu nametnuti mnoga ekonomska lišavanja i to će u velikoj meri usložniti njegov izlaz iz ekonomije posle “ekonomskog buma“ – ali najvažnije pitanje je uticaj svega toga na politički sistem. Još od završetka Drugog svetskog rata Japan se borio protiv svoje ranjivosti tako što je izbegavao [svetska] politička zapetljavanja i oslanjajući se na svoje odnose sa SAD (and relying on its relationship with the United States ). Istina, ponekad se pitao da li Amerika sa svojim ponekad nepredvidljivim vojnim opeacijama nije pre opasnost, nego garant – ali politika Japana je ostala nepromenljiva.

Današnja situacija ni u koliko nije uporediva sa onim što se odigravalo 1941, izuzev onoga što je u samoj srži geopolitičke realnosti: Japan zavisi od uvoza sirovina – a naročito od uvoza nafte. Bilo šta što remeti protok nafte, izaziva krizu u Japanu. Bilo šta što izgleda da dovodi do rizika prekida tog dotoka čini da se Japan nelagodno oseća.

Gubitak reaktora nije ono što će najviše potresti Japan, nego će to biti gubitak pouzdanja u to da su, uz dodatna opterećenja za ekonomiju, reaktori ipak put u neku vrstu sigurnosti. Sada je pitanje kako će politički sistem reagovati. Da li će Japan u odnosu na Persijski zaliv nastaviti da prati američko vođstvo, ili će odlučiti da preuzme više kontrole i da sledi sopstveni put? Postoji verovatnoća da će poljuljano samopouzdanje učiniti da Japan bude oprezniji, pa čak i ranjiviji. Ipak, zanimljivo je baciti pogled na japansku istoriju i shvatiti da se Japan ponekad, a to i nije uvek predvidljivo, hvata za tu nesigurnost kao stimulans za sopstvenu asertivnost.

Po svojoj veličini ili potencijalnom uticaju na japanska gledanja na svet, ovo nije bio običan zemljotres. Protresao je i rastresao mnogo toga, a pogotovo i u japanskoj psihi. Japan se trudio da ubedi sebe da je uz nuklearne reaktore i savez sa SAD postigao priličnu sigurnost. Posle zemljotresa, i uz situaciju u Persijskom zalivu, došlo je vreme za preračunavanje. Ali, Japan je zemlja koja je dugo izbegavala da to čini. Sada se postavlja pitanje da li će izuzetna povredivost koju je zemljotres učinio očiglednom, biti dovoljna da protrese Japan do te mere da preračuna svoj već dugo postojeći politički sistem.

Dalje čitanje: Japan, the Persian Gulf and Energy | STRATFOR

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis