Istorija – povod za uzajamne pretenzije ili osnova za pomirenje i partnerstvo?

XX vek ostavio je duboke rane koje ne zarastaju – revolucije, prevrate, dva svetska rata, nacističku okupaciju najvećeg dela Evrope i tragediju Holokausta, raskol kontinenta na ideološkim osnovama. Ali Evropljani pamte – i pobedonosni maj 1945, Helsinšku povelju, pad Berlinskog zida, divovske promene u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi na početku devedesetih.

Poluistina je uvek varljiva. Minule tragedije - nedovoljno promišljene, ili promišljene lažno i licemerno, neizbežno vode pojavljivanju novih istorijsko-političkih fobija, koje sukobljavaju države i narode jedne sa drugima. One utiču na svest društva, izobličujući je na korist zlonamernih političara.

Poluistina je uvek varljiva. Minule tragedije – nedovoljno promišljene, ili promišljene lažno i licemerno, neizbežno vode pojavljivanju novih istorijsko-političkih fobija, koje sukobljavaju države i narode jedne sa drugima. One utiču na svest društva, izobličujući je na korist zlonamernih političara.

Platno istorije nije jeftina reprodukcija, koja se može nehajno retuširati. Prema željama naručioca ukloniti ono što mu se ne dopada, ili izmeniti ton, dodajući svetle ili tamne boje. Nažalost, u naše vreme, često moramo da se susrećemo sa ovakvim primerima prepravljanja prošlosti. Možemo videti pokušaje da se istorija prepiše u skladu sa potrebama trenutnih političkih okolnosti. U nekim zemljama se otišlo toliko daleko da se heroizuju saučesnici nacista, a u isti koš stavljaju žrtve i dželati, oslobodioci i okupatori.

Veštački se istržu pojedinačne epizode iz opšte istorijske pozadine, političko-ekonomskog ili vojnostrateškog konteksta. Predratna situacija u Evropi razmatra se fragmentarno i bez međusobne uzročno-posledične veze. Simptomatično je to da se iskrivljivanjem istorije često bave upravo oni koji na delu sprovode dvostruke standarde i u savremenoj politici.

I nevoljno se nameće pitanje, koliko se takvi mitotvorci razlikuju od autora dobro poznatog staljinističkog „Kratkog kursa istorije“, iz koga su se proterivala sva imena ili dešavanja koja nisu bila po volji „vođe svih naroda“, uz nametanje šablonskih, načisto ideologizovanih verzija događaja.

Tako od nas danas ishitreno zahtevaju da priznamo kako je jedini „okidač“ Drugog svetskog rata bio sovjetsko-nemački pakt o nenapadanju od 23. avgusta 1939. godine. Istina, pobornici takve teorije sebi ne postavljaju osnovna pitanja – zar Versajski sporazum, koji je podvukao crtu pod Prvi svetski rat, nije iza sebe ostavio mnoštvo „mina odloženog dejstva“? Glavna od njih bila je ne samo opsednutost porazom, nego i ponižavanje Nemačke. Zar se granice Evrope nisu počele rušiti znatno pre 1. septembra 1939. godine? Zar nije bilo anšlusa Austrije, zar nije bilo raskomadane Čehoslovačke, kad su, ne samo Nemačka, nego i Mađarska, i Poljska, u suštini, učestvovale u teritorijalnom prekrajanju Evrope? Na sam dan potpisivanja Minhenskog dogovora, Poljska je uputila Čehoslovačkoj svoj ultimatum i, istovremeno sa nemačkom vojskom, uvela svoju armiju u Tešinsku i Frištadsku oblast.

I mogu li se zatvoriti oči pred zakulisnim nastojanjima zapadnih demokratija da se „iskupe“ pred Hitlerom i njegovu agresiju usmere „na Istok“? Ili pred tim, kako su se planski i uz sveopštu popustljivost demontirali garanti bezbednosti i sistemi ograničenja naoružanja, koji su postojali u Evropi?

Najzad, kakav je bio vojno-politički eho dogovora, do koga je došlo u Minhenu 29. septembra 1938. godine? Nije li već tada Hitler konačno odlučio da je „sve dozvoljeno“? Da Francuska i Engleska neće „prstom mrdnuti“, kako bi zaštitile svoje saveznike? „Lažni rat“ na zapadnom frontu i tragična sudbina napuštene Poljske, bez pomoći, pokazale su, nažalost, da Hitlerova nadanja nisu bila uzaludna.

Veštački se istržu pojedinačne epizode iz opšte istorijske pozadine, političko-ekonomskog ili vojnostrateškog konteksta. Predratna situacija u Evropi razmatra se fragmentarno i bez međusobne uzročno-posledične veze. Simptomatično je to da se iskrivljivanjem istorije često bave upravo oni koji na delu sprovode dvostruke standarde i u savremenoj politici.

Danas mi shvatamo da je bilo kakav oblik dogovora sa nacističkim režimom bio neprihvatljiv sa moralne tačke gledišta, kao što nije imao nikakvih perspektiva sa tačke gledišta praktične realizacije. Isto tako, u kontekstu istorijskih događaja tog vremena, Sovjetski Savez ne samo da je ostao jedan na jedan sa Nemačkom, pošto su zapadne države odustale od predlaganog sistema kolektivne bezbednosti, već je stajao pred pretnjom rata na dva fronta – kako se upravo u avgustu 1939. godine do maksimalne snage razbuktao plamen sukoba sa Japancima na reci Halkin Gol.

Odbijanje predloga Nemačke da se potpiše pakt o nenapadanju – u uslovima kada su mogući saveznici SSSR-a na Zapadu već pristali na analogne dogovore sa nemačkim Rajhom, i nisu hteli sarađivati sa Sovjetskim Savezom – i samostalno sukobljavanje sa svemoćnom vojnom mašinerijom nacizma, sovjetska diplomatija onog vremena sasvim je osnovano smatrala, u najmanju ruku, narazumnim.

Smatram da je upravo dogovor u Minhenu objektivne saveznike u borbi sa nacizmom gurnuo ka razilaženju, i među njima izazvao uzajamno nepoverenje i sumnjičavost. I, zagledavši se u prošlost, svi mi – i na zapadu, i na istoku Evrope – moramo da se setimo kakvim tragedijama vode kukavičluk, zakulisna, kancelarijska politika i stremljenje da se osiguraju sopstvena bezbednost i nacionalni interesi na račun drugih. Ne može biti razumne i odgovorne politike izvan moralnih i pravnih okvira.

Kako ja to vidim, moralni aspekat politike koja se sprovodi je naročito važan. U vezi sa tim hoću da napomenem da je u našoj zemlji imoralni karakter pakta Molotov-Ribentrop dobio jednoznačnu parlamentarnu ocenu. Isto se ne može reći za niz drugih država – iako su i one donosile krajnje problematične odluke tridesetih godina.

I još jedna lekcija može se naučiti iz istorije. Celo iskustvo međuratnog perioda – od Versajskog mira do Drugog svetskog rata – ubedljivo svedoči o tome da je nemoguće izgraditi efikasan sistem kolektivne bezbednosti bez učešća svih država kontinenta, uključujući Rusiju.

Uveren sam da Evropa ima snage da donese opštu i objektivnu ocenu tragične, zajedničke prošlosti i tako se osigura od ponavljanja prethodnih grešaka. I stoga ne može, a da ne izaziva optimizam, to što se, tokom međunarodne konferencije istoričara, koja se u maju održala u Varšavi, a u kojoj su učešća uzeli brojni istraživači iz Rusije, Poljske i Nemačke, moglo čuti mnogo odmerenih i objektivnih ocena uzroka Drugog svetskog rata.

Za narode Sovjetskog Saveza, Poljske, i mnogih drugih zemalja, bio je to rat za život, za pravo na sopstvenu kulturu, jezik, pa čak i budućnost. Mi pamtimo sve koji su u toj borbi učestvovali na strani sovjetskog naroda. Poljake, koji su prvi stali na put agresoru i hrabro branili Varšavu i utvrđenja na Vesterplateu septembra 1939, a zatim se borili u redovima Armije Andersa i Vojske Poljske, te odredima Armije Krajove i Armije Ljudove. Pamtimo Amerikance, Francuze, Kanađane i druge borce „Drugog fronta“, koji su oslobađali Zapadnu Evropu. Pamtimo i Nemce, koji su, ne bojeći se represije, pružali otpor hitlerovskom režimu.

Stvaranje Antihitlerovske koalicije, to je, bez preuveličavanja, tačka preokreta u istoriji XX veka, jedan od najkrupnijih, presudnih događaja prošlog stoleća. Svet je uvideo da su zemlje i narodi, uz svu svoju različitost, uz raznoobraznost nacionalnih stremljenja, uz taktičke protivrečnosti – sposobni da se ujedinjuju u ime budućnosti, a radi suprotstavljanja globalnom zlu. I danas, kada nas učvršćuju jedinstvene vrednosti, mi naprosto imamo obavezu da koristimo to iskustvo partnerstva, kako bi se efikasno sukobili sa zajedničkim izazovima i pretnjama, širili globalni prostor saradnje i brisali anahronizme, kakve predstavljaju linije razdvajanja – kakav god karakter one imale.

Očigledno je da se u takvu logiku nikako ne uklapaju recidivi konfrontacionog nasleđa epohe „Hladnog rata“ tj. usko, blokovsko pristupanje ključnim priblemima sadašnjosti. Istinski demokratskom multipolarnom svetu potrebno je učvršćivanje humanističkih načela u međunarodnim odnosima, on podrazumeva odbojnost prema ksenofobiji i odustajanje od pokušaja da se izdigne iznad zakona.

I opet se može tvrditi da se Evropa i svet u celosti kreću ka većoj bezbednosti za sve, ka poimanju značaja zajedničkih zadataka, ka saradnji, a ne ka umnožavanju razdora.

Posleratno istorijsko pomirenje Francuske i Nemačke otvorilo je put ka izgradnji Evropske unije. Na drugoj strani – mudrost i velikodušnost ruskog i nemačkog naroda, dalekovidost državnih delatnika ove dve zemlje, omogućili su da se načini odlučujući korak ka izgradnji Velike Evrope. Partnerstvo Rusije i Nemačke postalo je primer kretanja dvaju zemalja u susret jedna drugoj, primer usmerenosti na budućnost, uz pažljiv odnos prema sećanju na prošlost. I danas rusko-nemačka saradnja igra izuzetno važnu pozitivnu ulogu u međunarodnoj i evropskoj politici. Ubeđen sam da će i rusko-poljski odnosi, pre ili kasnije, dostići tako visok, istinski partnerski nivo. To je u interesu naših naroda i celog evropskog kontinenta.

Duboko smo zahvalni što se u Poljskoj, zemlji u kojoj počiva više od šest stotina hiljada vojnika Crvene armije, a koji su položili svoje živote za njeno oslobođenje, pažljivo i sa uvažavanjem odnosi prema našim vojnim grobnicama. Verujte, ove reči nisu obični danak protokolu, one su iskrene i od srca. I još jedna lekcija može se naučiti iz istorije. Celo iskustvo međuratnog perioda – od Versajskog mira do Drugog svetskog rata – ubedljivo svedoči o tome da je nemoguće izgraditi efikasan sistem kolektivne bezbednosti bez učešća svih država kontinenta, uključujući Rusiju.

Narodu Rusije, čiju je sudbinu izobličio totalitarni režim, takođe su dobro poznata osećanja Poljaka vezana za Katinsku šumu, gde počivaju hiljade poljskih vojnika. Mi smo u obavezi da čuvamo sećanje na žrtve tog zločina.

Memorijalni kompleksi „Katin“ i „Mednoje“, kao i tragična sudbina ruskih vojnika, koji su pali u poljsko zarobljeništvo tokom rata 1920. godine, moraju postati simboli zajedničke žalosti i uzajamnog praštanja.

Senke prošlosti ne mogu više zatamnjivati današnjicu, a još manje sutrašnjicu saradnje između Rusije i Poljske. Naša je dužnost pred onima kojih više nema, i pred samom istorijom, da učinimo sve, kako bi rusko-poljske odnose oslobodili od tereta nepoverenja i predrasuda, koji smo dobili u nasledstvo. Vreme je da se okrene stranica i počne pisati nova.

Danas, kada se sećamo prvog dana Drugog svetskog rata, naše misli se okreću i ka njegovom poslednjem danu – Danu pobede. Mi smo bili na istoj strani u toj bici za budućnost čovečanstva. I samo od nas zavisi da li će sve ono najbolje i najvrednije, što povezuje narode Rusije i Poljske, prirasti uz nova dela, da li će se umnožiti u XXI veku koji nastupa.

Važno je da se danas u rusko-poljskim odnosima počinje pokazivati upravo takva, konstruktivna logika. Nakon neopravdano odužene pauze, obnovio se rad ključnih mehanizama bilateralnih odnosa – kako na državnom, tako i na društvenom nivou. Razvijaju se međuregionalni kontakti, širi se kulturna, obrazovna i ostala humanistička razmena.

Za trgovinsko-ekonomske veze naših zemalja naročito uspešna bila je 2008. godina, kada je međusobna robna razmena narasla više od dva i po puta. U trenutnim, složenim uslovima globalne krize, rešeni smo da uložimo sve napore kako bi se prevladao uticaj nepovoljne svetske ekonomske konjunkture i došlo do novih, perspektivnih projekata. Misli se na energetiku, transport, visoke tehnologije i inovacije, na obezbeđivanje investicija u privredu, poljoprivredu i infrastrukturu. Jednom rečju, pred Rusijom i Poljskom otvaraju se obećavajuće perspektive za partnersku saradnju i izgradnju međusobnih odnosa, dostojnih dvaju velikih evropskih nacija.

Na kraju bih hteo svim Poljacima i, pre svega, veteranima Drugog svetskog rata, uputiti najtoplije želje mira, sreće i procvata.

Tekst predstavlja originalni članak predsednika vlade RF Vladimira Putina, objavljen u poljskoj Gazeta Wyborcza, a preuzet je sa njegovog internet portala www.premier.gov.ru. Preveo sa ruskog Nikola Tanasić.