Hapšenja za novogodišnje praznike u SAD

U Njujorku nova 2012. počela je hapšenjem. Oko 70 pristalica pokreta Okupirajmo Volstrit privedeno je 1. januara, nakon što su počeli sa rušenjem ograda kojima je ograđeno žarište pokreta, Zukoti park.[1]

Prethodna godina ostaće upamćena po tzv. arapskom proleću, tokom koga su zbačeni režimi u nekoliko severnoafričkih zemalja. Međutim, pogrešno je sve proteste svrstavati u isti okvir. Na primer, protesti u Tunisu i Egiptu bili su potpuno različiti od protesta u Libiji – koji su doveli do građanskog rata i ubistva preko 30 000 ljudi, intervencije NATO-a i svirepog ubistva libijskog lidera Moamera Gadafija. U Libiji je strani faktor bio presudan. Isto se može reći i za protest u Siriji, takođe iniciran od Zapada i Izraela. „Vašington post” piše da se, iz poverljivih depeša koje je objavio sajt “Vikiliks”, može saznati da su SAD finansirale opoziciju u Siriji. “Stejt department je navodno, prema tim izveštajima, od 2006. godine grupi sirijskih opozicionara u egzilu dao šest miliona dolara za pokretanje satelitske TV „Barada”, sa sedištem u Londonu i za finansiranje aktivnosti u samoj Siriji”.[2] Dakle, arapsko proleće zahteva veoma složenu analizu i treba razlikovati potpuno drugačije faktore koji su doveli do pada pojedinih režima.

Protesti su se dogodili i u Rusiji, u kojoj su pristalice opozicije, bez sumnje pod patronatom SAD, organizovale proteste zbog navodne izborne krađe na parlamentarnim izborima održanim 4. decembra. Nedugo posle izbora, pristalice opozicije okupile su se u Moskvi i drugim gradovima Rusije – 10. decembra i 24. decembra bilo je 50 do 60 hiljada ljudi na ulicama. “Protesti će, prema najavama opozicije biti nastavljeni i u novoj godini, a jedan od zahteva demonstranata je ostavka predsednika Centralne izborne komisije Vladimira Čurova, koji je postao simbol za 'nepoštene izbore', na kojima je vladajuća Jedinstvena Rusija osvojila 49,4 odsto glasova”.[3]

Zanimljivo je da protesti nisu zaobišli ni same Sjedinjene Države, mada protesti  u ovoj zemlji nisu bili tako masovni. Pokret Okupirajmo Volstrit istakao je zahteve koji su, pre svega, bili socijalne prirode i koji su se ticali života običnih građana SAD. Na protestima su se mogli čuti zahtevi za uvođenje socijalnih reformi i reformi celokupnog političkog sistema. Mark Braj, predstavnik pokreta Okupirajmo Volstrit, u intervju ističe da je pokret nastao usled dubokog nezadovoljstva američkom socijalnom politikom. On je istakao da se rešenje nalazi u “zalaganju za povećanje taksi i poreza višoj klasi i korporacijama, povećanje fonda za socijalne usluge, povećanje zaposlenosti, da se ljudima koji su izgubili svoje domove kroz hipoteke i pljačkaške kredite omogući da povrate izgubljeno uz pomoć bankovnih kredita”.[4]

Demonstrantima je očigledno dozlogrdila i američka intervencionistička politika u svetu i izigravanje “svetskog policajca”. Mark Braj je povodom toga istakao sledeće: ”Smatram da nije dobra ideja da Sjedinjene Države vojno intervenišu u drugim zemljama jer je u pitanju čisto imperijalistička akcija pod maskom humanitarizma. Sjedinjene Države nemaju baš dobar osećaj za jednakost, niti odlične socijalne službe zato bih i voleo da vidim kako drugi ljudi vode ovu zemlju.”

Međutim, osnovno je pitanje da li SAD mogu da vode drugačiju politiku i da ponude ljude koji će predstavljati alternativu dobro poznatoj politici američkog establišmenta. Protesti koji su buknuli u Americi predstavljaju ispoljavanje volje običnih ljudi koji uviđaju kakav su kurs SAD odavno zacrtale. Ipak, američka politička i ekonomska mašinerija raspolaže odgovarajućim sredstvima represije, u koje spada i pomenuto hapšenje demonstranata, još jedno u nizu lišavanja slobode američkih građana. Do sada je uhapšeno preko 700 ljudi, uglavnom 29. i 30. septembra prošle godine. Teško je prognozirati kakav će oblik protesti poprimiti u ovoj godini, ali je očigledno da će demonstranti morati da računaju na sve veću represiju policije, što nas prirodno dovodi do pitanja kako je moguće da jedna zemlja – koja sebe predstavlja bastionom demokratije, čak do te mere da daje sebi za pravo da vojno interveniše u drugim zemljama zbog navodnog ugrožavanja demokratskih principa – na sopstvenim građanima ispoljava represivne mere koje direktno krše upravo te osnovne demokratske principe? Ovo je sasvim dovoljan pokazatelj da Sjedinjenim Državama uopšte i nije stalo do demokratije već do sprovođenja odgovarajućih imperijalističkih ciljeva. Naravno, sasvim je moguć i scenario u kome će demonstracije eskalirati usled represije i poprimiti formu sveopšteg protesta protiv globalizma. Videćemo šta će nova godina doneti američkom društvu, ali ono u šta nikako ne bismo smeli da sumnjamo jeste rešenost američke države da se najsurovijim represivnim merama obračuna sa demonstrantima. Vreme će pokazati kako će se to odraziti na američko društvo na globalnom planu.