Хапшења за новогодишње празнике у САД

У Њујорку нова 2012. почела је хапшењем. Око 70 присталица покрета Окупирајмо Волстрит приведено је 1. јануара, након што су почели са рушењем ограда којима је ограђено жариште покрета, Зукоти парк.[1]

Претходна година остаће упамћена по тзв. арапском пролећу, током кога су збачени режими у неколико северноафричких земаља. Међутим, погрешно је све протесте сврставати у исти оквир. На пример, протести у Тунису и Египту били су потпуно различити од протеста у Либији – који су довели до грађанског рата и убиства преко 30 000 људи, интервенције НАТО-а и свирепог убиства либијског лидера Моамера Гадафија. У Либији је страни фактор био пресудан. Исто се може рећи и за протест у Сирији, такође инициран од Запада и Израела. „Вашингтон пост” пише да се, из поверљивих депеша које је објавио сајт “Викиликс”, може сазнати да су САД финансирале опозицију у Сирији. “Стејт департмент је наводно, према тим извештајима, од 2006. године групи сиријских опозиционара у егзилу дао шест милиона долара за покретање сателитске ТВ „Барада”, са седиштем у Лондону и за финансирање активности у самој Сирији”.[2] Дакле, арапско пролеће захтева веома сложену анализу и треба разликовати потпуно другачије факторе који су довели до пада појединих режима.

Протести су се догодили и у Русији, у којој су присталице опозиције, без сумње под патронатом САД, организовале протесте због наводне изборне крађе на парламентарним изборима одржаним 4. децембра. Недуго после избора, присталице опозиције окупиле су се у Москви и другим градовима Русије – 10. децембра и 24. децембра било је 50 до 60 хиљада људи на улицама. “Протести ће, према најавама опозиције бити настављени и у новој години, а један од захтева демонстраната је оставка председника Централне изборне комисије Владимира Чурова, који је постао симбол за 'непоштене изборе', на којима је владајућа Јединствена Русија освојила 49,4 одсто гласова”.[3]

Занимљиво је да протести нису заобишли ни саме Сједињене Државе, мада протести  у овој земљи нису били тако масовни. Покрет Окупирајмо Волстрит истакао је захтеве који су, пре свега, били социјалне природе и који су се тицали живота обичних грађана САД. На протестима су се могли чути захтеви за увођење социјалних реформи и реформи целокупног политичког система. Марк Брај, представник покрета Окупирајмо Волстрит, у интервју истиче да је покрет настао услед дубоког незадовољства америчком социјалном политиком. Он је истакао да се решење налази у “залагању за повећање такси и пореза вишој класи и корпорацијама, повећање фонда за социјалне услуге, повећање запослености, да се људима који су изгубили своје домове кроз хипотеке и пљачкашке кредите омогући да поврате изгубљено уз помоћ банковних кредита”.[4]

Демонстрантима је очигледно дозлогрдила и америчка интервенционистичка политика у свету и изигравање “светског полицајца”. Марк Брај је поводом тога истакао следеће: ”Сматрам да није добра идеја да Сједињене Државе војно интервенишу у другим земљама јер је у питању чисто империјалистичка акција под маском хуманитаризма. Сједињене Државе немају баш добар осећај за једнакост, нити одличне социјалне службе зато бих и волео да видим како други људи воде ову земљу.”

Међутим, основно је питање да ли САД могу да воде другачију политику и да понуде људе који ће представљати алтернативу добро познатој политици америчког естаблишмента. Протести који су букнули у Америци представљају испољавање воље обичних људи који увиђају какав су курс САД одавно зацртале. Ипак, америчка политичка и економска машинерија располаже одговарајућим средствима репресије, у које спада и поменуто хапшење демонстраната, још једно у низу лишавања слободе америчких грађана. До сада је ухапшено преко 700 људи, углавном 29. и 30. септембра прошле године. Тешко је прогнозирати какав ће облик протести попримити у овој години, али је очигледно да ће демонстранти морати да рачунају на све већу репресију полиције, што нас природно доводи до питања како је могуће да једна земља – која себе представља бастионом демократије, чак до те мере да даје себи за право да војно интервенише у другим земљама због наводног угрожавања демократских принципа – на сопственим грађанима испољава репресивне мере које директно крше управо те основне демократске принципе? Ово је сасвим довољан показатељ да Сједињеним Државама уопште и није стало до демократије већ до спровођења одговарајућих империјалистичких циљева. Наравно, сасвим је могућ и сценарио у коме ће демонстрације ескалирати услед репресије и попримити форму свеопштег протеста против глобализма. Видећемо шта ће нова година донети америчком друштву, али оно у шта никако не бисмо смели да сумњамо јесте решеност америчке државе да се најсуровијим репресивним мерама обрачуна са демонстрантима. Време ће показати како ће се то одразити на америчко друштво на глобалном плану.