Geopolitička ekonomija Ukrajinskog rata ili ko će kontrolisati ruske prirodne resurse

Pristalice teorije političkog realizma u međunarodnim odnosima smatraju da međunarodno pravo i institucije ne mogu sprečiti velike sile da rade ono što hoće. Međunarodni sistem je anarhičan, države su u stalnom strahu od agresivnih ambicija drugih država.  Ovo pravilo, prema Tukididu, formulisali su Atinjani tokom Peloponeskih ratova. Kako bi ojačali svoj vojni položaj tokom rata sa Spartom, Atinjani su odlučili da napadnu malu ostrvsku državu Mel. Meljani nisu hteli da se predaju vojno neuporedivo snažnijim Atinjanima i optužili su ih da su njihovi postupci nepravedni. Atinjani su im tada objasnili osnovni zakon politike sile: pravda postoji kada su sukobljene strane jednake u moći, kad to nije slučaj, jaki rade ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju.

Prema procenama američkog univerziteta Braun, samo u ratovima koje su SAD  vodile posle terorističkog napada 9/11 smrtno je stradalo najmanje 897.000 ljudi a 38 miliona ih je raseljeno

To ne znače da velike sile  često ne greše u situacijama kada smatraju da su njihovi vitalni interesi ugroženi. Moralno zgražavanje nad postupcima moćnih neće ih sprečiti da rade ono što su naumili. Najbolji primer u istoriji posle Drugog svetskog rata je ponašenje SAD u međunarodnim odnosima. One su bezobzirno upotrebljavale nasilje bez ikakvog obzira prema pravu ili moralnim normama. U ratovima koje su vodile stradali su milioni ljudi. Prema procenama američkog univerziteta Braun, samo u ratovima koje su SAD  vodile posle terorističkog napada 9/11 smrtno je stradalo najmanje 897.000 ljudi a 38 miliona ih je raseljeno. Američki troškovi ovih ratova iznose 5,8 triliona dolara čemu treba dodati još dva triliona za lečenje ratnih veterana i naknade za invalide.Da stvar bude još gora, zacrtani politički ciljevi nisu postignuti.

Sa političko realističke tačke gledišta Putinov problem nije u tome što je napao Ukrajinu, već u tomešto je rat loše planirao u političkom i vojnom pogledu. Kult ličnosti razara državne institucije i sprečava lidere da razmeju stvarnost i adekvatno reaguju. Putin nije razumeo da Ukrajinci ne žele da budu deo “ruskog sveta”.

Zbignjev Bžežinski je predlagao da se Rusija transformiše u tročlanu konfederaciju koju bi činile Evropska Rusija, Sibir i Dalekoistočna Republika. Naravno da su u Moskvi razumeli šta to znači

Zabrinutost i strah u Moskvi od širenja NATO je razumljiv. Pol Volfovic, podsekretar za odbranu DŽordža V. Buša, početkom devedesetih, posle propasti Sovjetskog Saveza formulisao je američku spoljnopolitičku strategiju. Prema tom konceptu, SAD u budućnosti moraju sprečiti pojavu bilo kog globalnog konkurenta. Rusija će ostati najjača vojna sila u Evroaziji, smatrao je Volfovic, i zbog toga ona mora biti nepovratno oslabljena. U zapadnu stratešku orbitu treba uključiti sve države koje je okružuju. Kontrola nad Ukrajinom je ključna za slabljenje Rusije.

U članku Geostrategija za Evroaziju iz 1997. Zbignjev Bžežinski je predlagao da se Rusija transformiše u tročlanu konfederaciju koju bi činile Evropska Rusija, Sibir i Dalekoistočna Republika. Naravno da su u Moskvi razumeli šta to znači. Ipak, Bžežinski nije računao da će Kina postati ekonomska velesila, pa je zbog toga njegov plan zastareo. Kina ima 1,4 milijarde stanovnika, obradivo zemljište u njoj pretvara se u pustinju. Na severu je slabo naseljeni Sibir koji je izuzetono bogat mineralnim sirovinama. Topljenje permafrosta može obezbediti nove ogromne površine obradive zemlje. Kina bi lako ovladalo tom političkom tvorevinom koju je zamislio Bžežinski i zbog toga je Amerikancima taj koncept danas neprihvatljiv.  Ipak, on svedoči o tome koliko je u Vašingtonu stav prema Rusiji bio neprijateljski i pre nego što je Putin došao na vlast. 

Da bi se razumeli uzroci aktuelnog rata nije dovoljno zadržavati se samo na geopoltičkoj analizi. Potrebnoje razumeti srukturu i dinamiku globalnog i ruskog kapitalizma. Putina je dovela na vlast krupna ruska buržoazija formirana tokom neoliberalne tranzicije devedesetih. Cilj je bio konsolidacija kapitalizma, a ne stvaranje drugčijeg sistema. Oligarsi koji nisu prihvatili nova pravila igre eliminisani su, poput Hodorkovskog. Tokom duge Putinove vladavine formirane su nove oligarhijske grupe koje su enormne prihode ostvarivale privilegovanim poslovima sa državom. Ruski analitičari su sve do skoro isticali da Putin nije samostalni akter koji u potpunosti dominira političkom dinamikom, već deluje na osnovu postignutih kompromisa između različitih frakcija buržoazije. 

Zapadna buržoazija nastoji da partnerstvo sa loklanim elitama zameni direktnom kontrolom mulitnacionalnih kompanija nad ključnim tržištima i resursima. Ruski kapitalisti počeli su da pružaju otpor tim nastojanjima kako ne bi izgubili  kontrolu nad prihodima od eksploatacije sirovina

Ruska marksistkinja Ana Očkina u jednom članku iz 2016. ukazivala je da je Rusija posle raspada Sovjetskog Saveza učestvovala u svetskoj podeli rada kao snabdevač sirovinama, a taj proces bio je pod kontrolom lokalnih elita. U periodu od 2013-2015. Zapad je, zbog pogoršanja svetske krize, počeo da se ponaša sve agresivnije nastojeći da promeni uslove integracije perifernih i poluperifernih zemalja u svetski sistem. Zapadna buržoazija nastoji da partnerstvo sa loklanim elitama zameni direktnom kontrolom mulitnacionalnih kompanija nad ključnim tržištima i resursima. Ruski kapitalisti počeli su da pružaju otpor tim nastojanjima kako ne bi izgubili  kontrolu nad prihodima od eksploatacije sirovina. Očkina ističe da Kijev nema spsobnost da bude autonomni  i efektivni centar političkog odlučivanja. Radi se o tome da se Ukrajina pretvori u potencijalnu bazu za preuzimanje Rusije od strane evropskog i američkog krupnog kapitala. Ukoliko takva reogranizacija ekonomskog prostora ne uspe, može doći do kolapsa neoliberalizma na globalnom nivou budući da su iscrpljeni resursi za održavanje sistema. Zbog otpora ruske buržoazije, koju predstavlja Putin, nije pronađen kompromis koji bi odgovarao zapadnoj buržoaziji i počela je demonizacija Rusije.

Sukob Rusije i Zapada nastupio je, između ostalog, oko toga ko će eskploatisati ruske prirodne resurse i ostvarivati enormnu zaradu, zapadne kompanije ili Putinova oligarhija. Budući da sirovine dominiraju u ruskom izvozu, spoljna politika države orijentisana je prema traženju tržišta za te proizvode, pre svega u Evropi. Nisu Putin i njegova klika iracionalni, oni brane svoje interese od nastojanja zapadnih kompanija da one preuzmu kontrolu nad prirodnim bogatstvima kojima Rusija raspolaže.

Preterano je tvrditi da  jenjena spoljna politika vođena neoimperijalnim fantazijama. Njeni glavni ciljevi su očuvanje suvereniteta i zaštita interesa oligarhijske buržoazije. Da bi ostvarila te ciljeve, Rusija se povremno upuštala u manje ratove kako bi sprečila NATO da potpuno ovlada postsovjetskim prostorom

Rusija je regionalna imperijalistička država koja ima strateške interese u  Centralnoj Aziji, na Kavkazu, Bliskom Istoku, Istočnoj Evropi i na Balkanu.  Ipak, preterano je tvrditi da  jenjena spoljna politika vođena neoimperijalnim fantazijama. Njeni glavni ciljevi su očuvanje suvereniteta i zaštita interesa oligarhijske buržoazije. Da bi ostvarila te ciljeve, Rusija se povremno upuštala u manje ratove kako bi sprečila NATO da potpuno ovlada postsovjetskim prostorom. Ona je na taj način pokušavala silom da promeni strukturu odnosa moći koja joj ne odgovara. U tim ratovima počinjeni su i zločini, naročito u Čečeniji, ali broj žrtava i razmere razaranja za koje je odgovorna Rusija nisu uporedive sa onima za koje su odogovrne SAD. U Ukrajini je u prvih dvadesetak dana invazije stradalo oko šesto civila. Ali, ukoliko ruska vojska odluči da osvoji velike gradove taj broj će sigurno biti drastično povećan. Američki senat 15.marta proglasio je Putina za ratnog zločinca. Tokom Drugog čečenskog rata, koji je na početku svoje karijere on vodio, stradalo je najmanje nekoliko desetina hiljada civila. Tada Putin  nije osuđivan sa Zapada jer je bio kooperativan. Osim toga, žrtve u Čečeniji su bili uglavnom muslimani, pa zbog toga u SAD i Evropskoj Uniji nisu bili mnogo uznemireni. Rasizam je jedno od osnovnih obležja zapadne civilizacije.

Bez sumnje, unutar ruske političke elite postoji imperijalni refleks. Vekovima je Rusija bila velika sila, a tokom trajanja SSSR-a i super sila. Zbog toga kremaljskim elitama nije jednostavno da politiku države prilagode aktuelno raspoloživim resursima. Ruski BDP iznosi 1.49 trillion dolara, a nemčaki 3.8 trilliona, japanski 5.1 trilliona, kineski 14.7 trilliona. BDP SAD iznosi 20.9 trilliona dolara. I bez sankcija Rusija nema ekonomske, a izgleda ni vojne, potencijale da vodi dugotrajne i iscrpljujuće ratove i da Ukrajinu drži pod trajnom okupacijom.

Naime, buduće da NATO nije spreman da zbog Ukrajine opočne Treći svetski rat, ekonomske sankcije i naoružavanje napadnute države bile su jedine moguće kaznene mere. Naravno, otpis dugova nije razmatran kao vid pomoći Ukrajini

Svi su narodi žrtve svojih nacionalnih mitova. Ruski nacionalizam, koji se naročito ispoljava poslednjih godina, opterećuje kremaljske stratege i čini ih manje sposobnim da razumeju stvarnost i zbog toga su nepredvidljivi.  Izgleda da su u Moskvi očekivali da će se ponoviti čehoslovački scenario iz 1968. Niko ne počinje rat sa uvernjem da će on biti dug, krvav, skup i da može završiti porazom.

Posle početka agresije na Ukrajinu izbio je ekonomski rat koji po posledicama može biti pogubniji od ratnih razaranja i gubitka života. Iako su američke tajne službe imale prilično precizne podatke o tome da će Rusija napasti susednu državu, rekacije u Vašingtonu su bile nedovoljno promišljene. U Beloj kući ne uvažavaju Taljeranovu maksimu da treba reagovati bez preterane žestine.

Naime, buduće da NATO nije spreman da zbog Ukrajine opočne Treći svetski rat, ekonomske sankcije i naoružavanje napadnute države bile su jedine moguće kaznene mere. Naravno, otpis dugova nije razmatran kao vid pomoći Ukrajini. 

Ipak, sankcije se ne odnose na one oblasti u kojima bi zapadne države zbog njih mogle daimaju velike štete. Samo SAD su zabranile uvoz ruskih energenata, ali ne i uranijuma kojije neophodan za normalno funkcionisanje njihovih nuklearnih elektrana.  Naravno da se radi o potpunoj neprincipijelnosti zapadnih vlada

Ipak, sankcije se ne odnose na one oblasti u kojima bi zapadne države zbog njih mogle daimaju velike štete. Samo SAD su zabranile uvoz ruskih energenata, ali ne i uranijuma kojije neophodan za normalno funkcionisanje njihovih nuklearnih elektrana.  Naravno da se radi o potpunoj neprincipijelnosti zapadnih vlada. Izreal više od pola veka neometano sprovodi pravi genocid nad Palestincima, ali zbog toga članice NATO protiv te države nisu uvodile sankcije. Naravno, spoljana politika velikih sila nikad nije vođena vrednostima, već interesima. Otuda je idealistički očekivati principijelnost u njihovom postupanju.

Tokom nekoliko dana preokrenut je tridesetogodišnji proces integracije Rusijeu svetsku ekonomiju. SAD i njeni saveznici zabranili su ruskoj centralnoj banci i sedam velikih poslovnih banka da obavljaju transakcije u dolarima.  Ali sankcije neće pogoditi samo Rusiju koja je inače visoko zavisna od međunarodne trgovine. 

Postoji zanimljiv paradoks u vezi sa sve češćim uvođenjem sankcija  na koji  je ukazao indijski marksista Prabat Patnaik. Naime SAD su do sada nastojale da ometaju sve svetske finansijske transkacije koje se ne obavljaju u dolarima.Činjenica da je dolar međunarodna rezervna valuta jedan je od najmoćnijih insturmenata američkog imperijalizma. Države koje su izložene sankcijama nastoje da izbegnu transakcije u dolarima sklapanjem bilateralnih aranžmane sa drugim državama u kojima se plaćanja vrše u drugim valutama.  Što je više država izloženo sankcijama, to obim trgovine izvan dolarskog domena sve više raste i tako sankcije koje nameće vlada SAD slabe američki imperijalizam umanjivanjem značaja dolara. Paradoks se sastoji u tome da zbog mera vašingtonske administracije može nastati alternativni sistem globalnom neoliberalizmu, zaključuje Patnaik.

Centralne banke ne drže svoje rezrve u vlastitim trezorima, već mahom u zapadnim poslovnim bankama. Sada se ispostavilo da to nije bezbedno, jer čim se neka država sukobi sa SAD one mogu da blokiraju njenu imovinu

Delimična blokada ogromnih ruskih deviznih rezervi koje iznose 630 milijadi dolara takođe je rizična mera. Centralne banke ne drže svoje rezrve u vlastitim trezorima, već mahom u zapadnim poslovnim bankama. Sada se ispostavilo da to nije bezbedno, jer čim se neka država sukobi sa SAD one mogu da blokiraju njenu imovinu. Decenijama su Sjednjene Države obezbeđivale svoju hegemoniju tako što su privlačile strani kapital i što su njihove hartije od vrednosti smatrane kao najbolji finansijski instrumeniti. Pitanje je da li će i u budućnosti biti tako i da li će najmoćnija država i dalje moći da pokriva svoj ogroman budžetski deficit na stari način. 

Ruska propaganda nastoji da uveri svoje stnovništvo da Putin vodi sveti rat. Kažnjavanje običnih ljudi ekonomskim sankcijama može ojačati podršku koju on  ima. Sergej Lavrov je primetio da su sankcije porez na nezavisnost. 

Sa druge strane, SAD su postigle neke svoje važne geopolitičke ciljeve. Nemačka, i  EU odovjene su od Rusije i podređene američkim vojnim i političkim interesima. Sprečene su evroazijske integracije. Evropske države moraće da kupuju američki tečni gas koji je mnogo skuplji od ruskog. Ali, zamena ruskog gasa ne može da se brzo izvrši zbog nedostatka prijemnih terminala i specijalnih brodova. Sve u svemu, evropske države pretrpeće veliku ekonomsku štetu. 

Možda je najveći američki dobitak homogenizacija zapadnog bloka koja će omogućiti prevazilaženje razlika u odnosu prema Kini. Glavni strateški cilj SAD je obuzdavanje najmnogoljudnije zemlje na svetu. Ukoliko se Ukrajinski rat otegne, Kina će dobiti predah i mogućnost da se bolje pripemi za glavni geopolitički sukob u prvoj polovini dvadeset prvog veka.

Bar na srednji rok, uticaj Rusije na Balkanu će biti eliminisan, a naša zemlja će biti prinuđena da prihvati zapadni poredak u ovom delu Evrope. To pak znači prijem Kosova u međunarodne organizaije i verovatnu reintegraciju BiH.  Srbija će biti polukolonija u kojoj će prirodni i privredni resursi biti bezuslovno stavljeni na raspolaganje globalnom kapitalu

Ukrajinska tragedija još uvek može da se spreči. Trebalo bi pronaći rešenje koje bi omogućilo Putinu da proglasi pobedu i da se povuče sačuvanog obraza. Ponižavanje i saterivanje u ćošak lidera nuklearne sile je ekstremno opasno. 

U postojećoj situaciji nije lako naći kompromis. U Rusiji niko neće pristati da Krim bude vraćen Ukrajini. Federalizacija te države i njena vojna neutralnost je moguće rešenje. Ali, to se i ranije znalo.

Na žalost, Srbija će izvući deblji kraj. Bar na srednji rok, uticaj Rusije na Balkanu će biti eliminisan, a naša zemlja će biti prinuđena da prihvati zapadni poredak u ovom delu Evrope. To pak znači prijem Kosova u međunarodne organizaije i verovatnu reintegraciju BiH.  Srbija će biti polukolonija u kojoj će prirodni i privredni resursi biti bezuslovno stavljeni na raspolaganje globalnom kapitalu.

Autor je politikolog iz Zrenjanina