Iz arhive NSPM - Između Talina i Srebrenice, ili genocid kao osnov "evropskog identiteta"

 Srećan ti Dan pobede, Evropo!

Dan pisanja ovog teksta predstavlja jedan od najznačajnijih datuma u novijoj svetskoj istoriji – datum kada je, maja 1945. godine Nemačka potpisala bezuslovnu kapitulaciju i time okončala najkrvaviji sukob u evropskoj i svetskoj istoriji. Prethodni dan pamti se u većini evropskih država kao Dan žrtava fašizma (ili II svetskog rata, kako kod koga), današnji se vodi kao Dan pobede nad fašizmom i, čak, kao Dan Evrope, jedan od centralnih praznika današnje Evropske zajednice. Da mu se još prida na značaju, vredi napomenuti da su ga je od skora i OUN proglasila za jedan od svojih konstitutivnih praznika, budući da je na temeljima pobede nad Hitlerovom koalicijom u Evropi nikla i sama OUN.

Budući da se obeležavanju ovog datuma posvećuje značajna pažnja na celom kontinentu (u Rusiji je, na primer, to najpopularniji praznik posle Nove godine, a daleko ispred Dana žena i Božića, a u većini zapadnoevropskih zemalja to ja dan parada i kulturnih manifestacija posvećenih stradanju kontinenta u velikom ratu), svakako se može reći da je u pitanju obeležje događaja koji je konstitutivan po nešto što se može nazvati evropskim identitetom . Svako ko se smatra „Evropljaninom“ trebalo bi da oseća obavezu da se sa poštovanjem i uvažavanjem seća svih koji su živote položili na odbranu celog kontinenta i svih njegovih vrednosti od „ujedinjenja“ oličenog u „Trećem nemačkom carstvu“ i ideologiji rasizma i fašizma. Međutim, na tom fundamentalnom osnovu evropske samoidentifikacije postoji jedan problem, koji se jasno i bolno manifestovao pre dve godine, kada je svetska javnost teška srca pristala da centralna proslava šezdesetogodišnjice pobede nad fašizmom bude održana u Moskvi, prestonici tadašnje i današnje države koje su podnele ubedljivo najveće žrtve na oltar evropske slobode, ali koje se, nekako, tokom cele svoje istorije, nikada na zapadu nisu posmatrale kao „evropske zemlje“, bar ne u „jakom smislu“ te reči. Upravo taj koncept evropskog identiteta, zasnovan na borbi protiv fašizma, ali isključiv prema najvećim borcima protiv fašizma, predmet je interesovanja ovog teksta.

Osvrnimo se, dakle, na manifestacije vezane za proslavu današnjeg Dana pobede u Evropi. Pored parade u Francuskoj, pored kulturnih manifestacija u Nemačkoj, pažnja svetskih medija ispratila je skromnu ceremoniju u prestonici Estonije, kada je premijer ove baltičke republike, uz pratnju počasne garde, položio venac na spomenik na lokalnom vojničkom groblju, na kome je, na ruskom i estonskom, bilo ispisano „Neznanom junaku – 1941-1945“. Budući da je ista delegacija vence polagale i na spomenik žrtvama holokausta, te na još jedan, noviji spomen-kompleks posvećen „poginulim estonskim vojnicima“, na prvi pogled bilo bi sasvim nejasno čemu tolika pažnja tako maloj ceremniji, da se svi još uvek dobro ne sećaju ne tako davnih javnih nereda u Talinu, kada je deo građana ušao u krvav sukob sa policijom, koja je pokušavala ispuniti nalog gradonačelnika da se isti taj spomenik, tzv. „Bronzani vojnik“ izmakne sa iritirajuće centralne pozicije na jednom od gradskih trgova, i skloni od uvređenih pogleda na groblje, gde mu je i mesto (kao i ideologiji koju predstavlja, uzgred budi rečeno). U neredima je, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, poginuo jedan demonstrant, za koga se ispostavilo da je državljanin RF.

Estonija, zemlja obećana

Za sve one koji su, imajući simpatije i saosećanja sa estonskim vlastima koje, u duhu svoje nove, proevropske i demokratske orijentacije nastoje očistiti svoj glavni grad od upadljivih spomenika komunizma i „sovjetske okupacije“, pomislili da je poginuli neki smutljivac koji je poslat iz Rusije da destabilizuje pravni poredak u EU, vredi pomenuti da, nažalost, ipak nije tako. Skoro trećina stanovništva Estonije (32,5%) čini ruskojezično, slovensko stanovništvo, koje je sa proglašenjem nezavisnosti ove republike proglašeno za „strane imigrante“, shodno zakonu po kome su državljanstvo mogli dobiti isključivo građani i njihovi potomci koji su se nalazili na popisu stanovništva pre 1940. god. i „sovjetske okupacije“. U međuvremenu, jedan deo stanovništva prošao je kroz mukotrpni i ponižavajući proces „naturalizacije“ i dobio građanska prava, mali procenat je, poput postradalog demonstranta, dobio državljanstvo RF, dok oko 30% i dalje u Estoniji žive kao apatridi, bez građanskih prava i mehanizama zaštite, često i bez prava na rad. Uzgred vredi napomenuti da je u susednoj Letoniji situacija skoro identična, s tim što slovensko stanovništvo čini skoro 40%, od kojih je preko pola miliona bez državljanstva i građanskih prava.

Kada se sve ovo uzme u obzir, jasno je da praznik pobede na fašizmom, tradicionalno omiljen među ruskojezičnim stanovništvom, a ozloglašen i ponižavajući za većinu baltičkojezičnog, nužno prolazi u ovim dvema republikama u atmosferi napetosti i nepoverenja. Slabo razuvareva činjenica da su estonske vlasti „izašle u susret“ potomcima sovjetskih veterana, istakavši da višenedeljna zabrana javnog okupljanja neće važiti za one koji žele položiti vence na spomenik(e). Slabo je utešna i činjenica da je gradska vlast u Rigi (60% ruskojezičnog stanovništva) iznimno dopustila učesnicima Otadžbinskog rata da na taj dan izađu na ulicu u sovjetskim uniformama i sa sovjetskim ordenjem , koje je inače zabranjeno nositi u javnosti. U Letoniji je, naime, zabranjeno svako javno pokazivanje zvezde petokrake i srpa i čekića, „baš kao i kukastog krsta“ – ističu tamošnje vlasti. Istovremeno, „popustljivost“ koju letonske vlasti pokazuju prema veteranima Crvene armije, takođe pokazuju prema pripadnicima „Letonske legije“, lokalne divizije Waffen SS , koji jednom godišnje održavaju marš sećanja na „borbu za odbranu otadžbine“ u fašističkim uniformama.

Ruske reakcije i evropska percepcija

Kada se uzme u obzir da su baš ovi događaji u baltičkim republikama u centru pažnje ovogodišnje proslave Dana pobede (Evrope), moglo bi se zaključiti da ima razloga za zabrinutost, budući da se upravo na dan sećanja na strahote II svetskog rata i na žrtve nacističkog režima, sprovodi opasna relativizacija tog istorijskog perioda, pri čemu se oko deset miliona poginulih crvenoarmejaca zakonima nekih članica Evropske Unije izjednačavaju sa vojskom Nemačke i njenih saveznika, koje su Sovjetski Savez koštale ukupno dvadeset i sedam miliona života , što je više od polovine ukupno poginulih u II svetskom ratu. Međutim, evropski zvaničnici su znatno više zabrinuti oštrim reakcijama zvaničnika RF, poznate kao, najblaže rečeno, „zemlje sa niskim nivoom poštovanja demokratije i ljudskih prava“, te njenim mešanjem u „unutrašnje stvari“ njene članice. Pri tome, zajedno sa Estoncima, oni kao da se ne mogu se načuditi ruskoj „preteranoj osetljivosti“, budući da se spomenik, kao i zemni ostaci vojnika sahranjenih ispod njega, uz sve poštovanje preneo na dostojanstveno mesto, gde mu je odana sva zaslužena počast. Najzad, kako je samo to nepraktično da na centralnom gradskom trgu stoji grobnica, tim pre ako postoje (ruske) manipulacije brojem sahranjenih oslobodilaca Talina u njoj, čime se, uopšte, neosnovano preuveličava ruski značaj za pobedu nad fašizmom! Evropska javnost, stoga, uglavnom odbacuje ruske reakcije kao „preuveličane“ i „preoštre“, a njeno nastupanje tumači, manje zlonamerno, kao pritisak na baltičke države da poboljšaju položaj slovenske manjine (što je, uostalom, posao EU, a pri tome je – Srbi i Hrvati to dobro znaju – nemoguće postati njenom članicom, a da prava manjina nisu na najvišem nivou), ili više zlonamerno, kao prosta demonstracija sile i naturanje na nos Evropi njene zavisnosti o ruskim energetskim resursima.

Evropska vizura incidenta u Talinu proizilazi donekle iz prirodne potrebe da se štite vlastiti saveznici, delimično iz vazdaprisutne averzije prema „Istočnoj despotiji“ i njenoj agresivnoj i zavojevačkoj kulturi, ali prvenstveno iz temeljnog nepoznavanja ruskog javnog mnjenja i vrednosnog sistema. Evropa je, tokom cele svoje moderne istorije, a pogotovo od XIX veka naovamo, bolovala od, manje ili više izraženog, „kompleksa Velikog Brata“ – dubokog ubeđenja da ona predstavlja, ne samo tehnički i ekonomski, već duhovno najrazvijeniju tačku planete, sa „najnaprednijim“ sistemom vrednosti i neprevaziđenom kulturom i civilizacionim obrascima, koji se stoga sami nameću za modele za podržavanje svim ostalim narodima i civilizacijama koji žele da se uzdignu iznad vlastite čamotinje. S visoka Evropljani gledaju na Bliski i Daleki istok, s prezirom na Afriku, Balkan i Istočnu Evropu, pogotovo na Rusiju, ali čak i na SAD, njeno kulturno-političko čedo koje ju je odavno nadraslo i prevazišlo. Sa ovako nametljivim kompleksom vlastite veličine, praćenim širokorasprostranjenim mitom da visina „evropskog standarda“ proističe iz visine „evropskih vrednosti“, (zapadna) Evropa se uspešno nametnula za društveni eshaton čitavog niza, prvenstveno manjih istočnih država, žednih njihovog standarda i gladnih njihovog bogatstva. Ovim državama Evropa upravlja na jedan vrlo uspešan i perfidan način sugestije i autosugestije – svaki „nazadni“ i „neevropski“ element, na koji ukažu sertifikovani „tumači evropskih vrednosti“, u nekom perifernom ili „kandidatskom“ društvu iziskuje temeljne autoreforme i samosankcionisanje, dok se ono ne isteše po evropskom modelu i obrascu.

Evropska frustracija Rusijom istorijski proističe prvenstveno iz nemoći da se slična sugestija nametne ruskom društvu, vrlo samosvesno naklonjenom isključivo evropskom novcu, ali sa nizom vrlo ozbiljnih i utemeljenih rezervi prema evropskoj ideologiji. Kao posebnu civilizaciju , sa vlastitom kulturom i tradicijom kojima je duboko i iskreno naklonjena, Rusiju vrlo slabo dotiču evropska „zabrinutost“ nad njenim „demokratskim procesima“ i „ukazivanje“ na „nizak stepen ljudskih prava“ i „nedostatak slobode govora“. „Demokratski procesi“ se, istina, u Rusiji visoko uvažavaju, uz isticanje da je jedan od njihovih osnovnih preduslova nemešanje drugih država u suverenitet naroda koji neku demokratiju čini, a „ljudska prava“ i „sloboda govora“ se tumače tako da su im nezamislivi neki u Evropi odomaćeni procesi – da se stanovništvu jedne zemlje oduzimaju građanska prava po etničkom i jezičkom ključu, ili da se ne dopušta javno isticanje znamenja vojske koja je, nedvosmisleno i opšte prihvaćeno, oslobodila pola Evrope od najstrašnijeg zla koje ju je u njenoj istoriji snašlo, i istovremeno u to oslobođenje uložila višemilionske žrtve.

Ruski i evropski antifašizam

Ruska civilizacija ima čitav niz sličnosti i poklapanja sa evropskom i Rusi sebe vrlo rado identifikuju sa Evropom, ali nikako na onaj način na koji bi današnja Evropa to želela. Pored čitavog niza istorijskih međuuslovljavanja, jedno od najvažnijih shodišta Rusije i Evrope jeste antifašistička tradicija . Rusi pobedu nad fašizmom smatraju jednim od najvažnijih aspekata njihovog nacionalnog identiteta, ali, nikako bez osnova, istovremeno i ujedinjujućim faktorom nastanka današnjeg evropskog identiteta . Evropsku zajednicu oni, stoga, posmatraju suštinski kao jedan od istorijskih mehanizama konačnog prevazilaženja unutrašnje napetosti koja je dovela do javljanja fašizma u nedrima kontinenta, te istovremeno osiguranjem da će se, kroz bratske i prijateljske međunarodne odnose, sprečiti ponavljanje takvog jednog anticivilizacijskog konflikta.

Istovremeno, Rusi imaju izuzetno zanimljiv odnos prema vlastitoj pobedi u II svetskom ratu – vrtoglave i nezamislive žrtve građana SSSR, uključujući i milione civila ubijenih na način toliko zverski da to potpuno prevazilazi čak i evropsko poimanje holokausta, njihov narod dobro pamti, ali ih interpretira bez zapadu toliko svojstvenog jeda, pomalo fatalistički, ali uvek vrlo pozitivno – kao zalog slobode i zavet da će se ona uvek čuvati. Savezništvo iz II svetskog rata predstavlja svetinju koja se nikada ne dovodi u pitanje i koju ne mogu oskrnaviti ni Hladni rat, niti ekspanzija Zapada na teritorije bivših saveznica iz Varšavskog pakta, čak ni samih članica SSSR i ZND. Primarni odnos Rusa prema Velikoj Britaniji i Francuskoj, a pre svega sa zemljama na čijim su teritorijama ratovali i ginuli njihovi vojnici, jeste duboko prijateljski i krajnje emotivan. Poniženja koja poljske vlasti nanose Rusiji, sklanjajući njihove spomenike i blateći njihovu vojsku i njen učinak u ratu do Rusa skoro i da ne dopire – oni Poljake vole i cene kao narod „silno postradao“ u antifaštičkoj borbi, i to im je sasvim dovoljno.

Sa druge strane, za razliku od drugih istaknutih država-saveznica, Amerike, Britanije i Francuske, u Rusiji se ni najmanje ne neguje kult neprijateljstva prema Nemačkoj i drugim zemljama Osovine, već smatraju da su svoje grehe sasvim dovoljno okajali izgubivši rat i plativši ratnu odštetu. Pogotovo iz perspektive balkanskog slavnog zlopamćenja (koje je opet na Balkanu više evropska, nego orijentalna osobina), kada se uzmu u obzir sovjetske žrtve, način i razmere na koji su načinjene, ovaj podatak zvuči potpuno neverovatno . Ali dok paradigma Nemca na Zapadu, kao i u Srbiji, ostaje visoki, plavokosi i plavooki SS oficir koji hladnokrvno pištoljem dokrajčuje civile koji su preživeli streljački vod, u Rusiji ga nekako ipak nadmašuje devetnaestovekovna paradigma obrazovanog naroda naklonjenog brilijantnim tehničkim inovacijama, a izvanredne duhovnosti izražene u nemačkoj poeziji, književnosti i filozofiji, omiljenom ruskom inostranom štivu.

Evropski antifašizam takođe predstavlja temelj savremenog evropskog identiteta, ali on ostaje do dana današnjeg opterećen modelom neprijateljstva i nepoverenja, uprkos vrlo visokoj političkoj povezanosti nekadašnjih neprijatelja u Evropskoj uniji. Budući da je jedini način da zapadnoevropske države proslave svoju pobedu nad fašizmom to da se direktno konfrontiraju sa nemačkim neprijateljem, ova pobeda je apstrahovana do borbe sa jednom štetnom idejom, opredmećenom u 6 miliona uništenih civila jevrejske narodnosti. Ova paradigma je izuzetno pogodna, budući da upozorava na žrtve naroda koji se i dalje većinski posmatra kao bliskoistočni, dakle i vanevropski, te zgodno pokazuje zastrašujuće učinke Drugog svetskog rata ne napominjući neposredno da je to prvenstveno bio rat u kome je današnja Ujedinjena Evropa sama sebe zubima trgala u paramparčad. Istovremeno, osnovni faktor ujedinjenja Evrope, i dalje, uprkos svemu, ostaje neprijateljstvo , isprva neprijateljstvo prema spoljašnjoj pretnji od SSSR, a danas od niza faktora, uključujući rusku, američku i kinesku ekonomsku hegemoniju, ali i plimu emigranata iz Trećeg sveta čija kultura odbija da se povinuje evropskim kulturnim obrascima.

Evropska otadžbinska vojna

Evropski odnos prema Drugom svetskom ratu stoga je duboko ambivalentan, i suštinski nesposoban za iskrenu naivnost sa kojom Rusi (Belorusi, Ukrajinci i dr.) slave svoju pobedu u Velikom otadžbinskom ratu, pobedu koja slavi ne izvojevanu slobodu, već opstanak naroda koji se suočio sa vlastitim potpunim uništenjem i koji je od istoga uspeo da se spase potpuno sopstvenim snagama. Za Evropu je Drugi svetski rat temeljni istorijski događaj, budući da se iz njega izrodilo evropsko jedinstvo, ali je on istovremeno najveće krvoproliće u istoriji čovečanstva, proisteklo iz samih nedara evropske kulture i civilizacije. Evropljanin se stoga tog vremena sreća bojažljivo i oprezno, uz mnogo autocenzure. Pamti se samo zlo fašizma, ali retko i njegovo ishodište u sebičnim interesima zapadnog imperijalizma, gloženju oko obespravljenih i uniženih kolonija širom sveta, unutrašnja bespoštedna klasna borba i razorno delovanje različitih centara moći. Za razliku od Rusije, Evropa nikada neće moći biti samo žrtvom fašizma, već uvek i njegovom kolevkom i savremeni događaji to više nego živopisno ilustruju. Stoga se konstitutivni značaj antifašizima za Evropu znatno modifikuje. Njegovim simbolom postaju šest miliona mrtvih Jevreja, ali nikada dvadeset i sedam miliona građana SSSR. Štaviše, „novopečeni“ Evropljani poput Poljaka i baltičkih naroda, pozivajući se na „boljševičku neman“, ističu da su, ideološki i moralno, fašisti i komunisti bili na istoj ravni i njihove žrtve nikako ne mogu biti nevine, niti se mogu kvalitativno i kvantitativno porediti sa žrtvama „stvarnih antifašista“. Ova interpretacija samo ide u prilog tvrdnji da se u Evropi i nije vodila nikakva titanomahija između slobode i fašizma, već jedan brutalan i prljav građanski rat u kome je svako ratovao sa svakim. Najbolji primer za to je (kao i obično) upravo tadašnja rasparčana Srbija, u kojoj su najveće žrtve pale upravo u međusobnoj borbi „saveznika“ - Londonu podređenih četnika i Moskvi podređenih partizana.

U Evropi je tako, nedugo nakon kraja rata, zlo „pokojnog“ fašizma relativizovano pred zlom komunizma. „Hitler i Staljin“ postali su prirodna sintagma, znatno češće izgovarana nego, npr. „Hitler i Musolini“. Razlika između ovih dvaju bila je, čini se, ipak u tome što je drugo postalo faktor ujedinjenja zapadne Evrope, a prvo samo nekakva „mrlja u dosijeu“ koja se ispira kroz ritualne demonstracije „griže savesti“ i stalno „upozoravanje na opasnost od fašizma“. Dok je drugo uglavnom ušlo u temelje evropske politkorektnosti i „govora tolerancije“, prvo je postalo stvarnim principom delovanja i osnovom realpolitičkog svrstavanja. Fašizam je bledio kao „poraženi neprijatelj“, a komunizam-boljševizam opstajao je još decenijama kao realna pretnja, živo prisutna i u samim evropskim zemljama. Prirodno, kada je konačno i drugi neprijatelj poražen, došlo je do kontaminacije i preplitanja dvaju i skoro da ne bi bilo potrebe za njihovim razlikovanjem, da se samo nekako bez Crvene armije, bez gradova-heroja Moskve, Lenjingrada i Staljingrada mogla objasniti današnja evropska sloboda. Uprkos tome, i danas, na Dan pobede, pojmovi su očigledno pomešani i teško se međusobno razlikuju.

Prevaziđenu terminologiju odbrane od „crvene nemani“ i „Imperije zla“ u naše vreme polako nasleđuje daleko starija, takođe konstitutivna evropska mitologija o „istočnim varvarima“, ali čak i o „prodoru na istok“, čime se dodatno produbljuje jaz između Evrope i Rusije i otežava zajedničko slavlje zajedničke pobede. U današnje doba možemo se posvedočiti u svojevrsnoj restauraciji fašizma , ako ni u čemu drugom, a ono bar u stalnom isticanju uzvišenog „civilizacionog nivoa“ na kome se nalaze evropski narodi i za čije su dostizanje određeni narodi „tradicionalno i kulturološki“, pa čak „psihološki i sociološki“ nesposobni , ili u histeričnim nastupima nekih novopridošlih članica EU koja upozoravaju na „boljševičku pretnju“ sličnim vokabularom kojim su na nju upozoravali Hitlerovi propagandisti. Najzad, čak se i čuvena sintagma „evropske porodice slobodnih naroda“ nalazila upravo na proslavljenim nemačkim okupacionim plakatima u Srbiji (oblepljeni su posvuda u svim našim partizanskim filmovima – u „Otpisanima“ sa, čini se, mogu čak i čitati) sa naporedo stavljenim srpom i čekićem i kukastim krstom i naslovom „Šta bi bilo da pobedi boljševizam; šta će biti kad pobedi nacional-socijalizam“. Ideologija nametnutog jedinstva pod patronatom „velikih, moćnih i kulturnih“, u koje se mali uteruju kroz unižavanje i prevaspitanje ne podseća ni na šta drugo do na, činilo se, davno preminule koncepte Austrougarske monarhije i Trećeg rajha. Na mogućnost ovakvog poimanja Evropske zajednice upozorio je pre godinu dana u svom autorskom tekstu nemački ambasador Andreas Cobel, upozorivši da Srbi moraju da se odreknu takvog tumačenja i prihvate alternativno (o „zajednici država koje su se u slobodnom samoopredeljenju i sa demokratskom legitimacijom udružile u EU“), ako „zaista žele“ da im se „ne ponove devedesete“.

Genocid kao garant evropskog jedinstva

Savremenoj evropskoj ideologiji, od celokupnog kompleksa istorijskih faktora koji su obeležili Drugi svetski rat, ostaje tako čist, neukaljan i nerelativizovan samo pojam genocida , pošasti koja je poput elementarne nepogode pogodila kontinent, prodirući iz zverskih nagona njegovih nezadovoljnih građana i negirajući sve njegove kulturne i civilizacione vrednosti. Da bi se ove vrednosti, stoga, mogle jednim potezom prikazati i oslikati, dovoljno je ukazati na njihov kontrapozit – genocid. Tradiciju Drugog svetskog rata kao konstitutivnu Evropa, dakle, tumači pre svega tako što neponavljanje i uništenje genocida kao ideološkog koncepta predstavlja najsuštinskiju suštinu, kako njenog postojanja, tako i njenih (para)državnih institucija. Ovaj plemeniti cilj može se tumačiti dobronamerno kao izraz evropske odgovornosti , ili zlonamerno kao izraz njene nečiste savesti , budući da je više nego jasno da su određene istorijske okolnosti na kontinentu dovele do toga da se imperijalni interesi stave ispred prava pojedinaca i celih naroda na opstanak pod kapom nebeskom. Suđenja za ratne zločine koja su organizovana posle rata predstavljala su nemušti pokušaj uspostavljanja pravde u situaciji koja potpuno prevazilazi okvire ljudskog poimanja dobra i zla, ali je istovremeno bila pokušaj spasavanja „obraza Evrope“ i njenog ritualnog prečišćenja od krvi prosute u njeno ime.

Antifašizam tako, kao tačka razdora unutar same Evrope (i to i dan-danas, na šta ukazuju događaji u Letoniji i Estoniji, ali ne samo tamo) postaje nepodoban i štetan, pa se stoga na njemu istrajava samo nominalno . Antiboljševizam (pretočen u rusofobiju) i dalje igra određenu ulogu u evropskom društvu, ali se može protumačiti i kao ideološka redundancija vremena Regana, Tačerove i pape Jovana Pavla II. Međutim, genocid se može opojmoviti u samom centru evropske civilizacije, kao tamna strana njene istorije čija je eliminacija njen eshatološki zadatak, a čije je odbacivanje osnovni uslov svrstavanja u njene redove. Poslednjih dana, ovaj ideološki projekat pokušao se opredmetiti u novoizglasanom jedinstvenom evropskom nacrtu zakona o „govoru mržnje“, dokumentu koji treba bitno da odredi osnove kontinentalne politkorektnosti. Jedan od njegovih središnjih stavova jeste definitivno stavljanje van zakona svakog oblika „negacionizma“ koji dovodi u pitanje paradigmatske slučajeve genocida. Ovakvi zakoni već postoje u nekim zemljama, pa se u Nemačkoj može dobiti do pet godina zatvora za negiranje genocida nad Jevrejima, a u Francuskoj čak i za osporavanje prirode pokolja koji je Turska izvršila nad Jermenima, tj., uslovno govoreći, jedna neevropska država nad jednim neevropskim narodom.

Međutim, kriterijumi genocida ostaju danas sistemski nejasni. Šta jedan zločin kvalifikuje kao genocid? Šta znači „negirati genocid“? Paradigmatski primer, radi koga je navedena reč i iskovana jeste, dakako holokaust – zastrašujući projekat u kome se jedna država latila iskorenjenja i uništenja jednog naroda, gde god se on našao na planeti. Problem je, međutim, što je takvih zločina vrlo malo, budući da je retko kada neko bio u prililici da takav jedan projekat pokrene, sve i da za to ima volje. Pored nemačke „populacione politike“ protiv jevrejskog, ali takođe romskog i slovenskog stanovništva, eventualno se može pomenuti rimsko uništenje Kartagine i mongolska najezda na Persiju. Međutim, ako se uzme u obzir da je DŽingis Kan štedio „sve gradove koji su mu se predavali“, a da su Turci, na primer, Jermene istrebljivali samo u cilju „etničkog čišćenja“ vlastite zemlje, a ne u cilju „zatiranja traga“ tom etnosu kao „planetarnim parazitima“, i ove istorijske situacije teško je okarakterisati kao genocid. Jedini „čisti“ slučajevi jesu ti kada su, uglavnom zapadne, sile koje su raspolagale strašnim tehničkim sredstvima za tu svrhu, zatirale čitave narode, kako što su Konkvistadori učinili sa Actecima, ili Amerikanci sa nekim indijanskim plemenima.

Kako dovesti genocid u dom prosečnog Evropljanina?

Drugi problem, dakako, predstavlja i činjenica da su u pitanju istorijski događaji , o kojima izvori mogu biti neprecizni ili iskrivljeni i vrlo je teško utvrditi da li su se zločinci rukovodili nekakvim „planom sistematskog uništenja jednog naroda“, ili daleko prozaičnijim motivima pljačkanja, grabeži, ili običnog siledžijstva. Naravno, reći će neko, paradigmatski genocidi bitni za evropski identitet nisu ni na koji način sporni, i ne predstavljaju nikakve istorijske činjenice, već našu svakodnevicu. Dok je to već pomalo sporno za pitanje holokausta, ono svakako nije za dva druga paradigmatska slučaja – Ruandu i nezaobilaznu Srebrenicu. Za ove slučajeve stvar je toliko očigledna da u bilo kakvo razmatranje i problematizovanje nije ni potrebno ulaziti. U krajnjoj liniji, nadležni organi, a to je Mađunarodni sud pravde u Hagu, rekli su svoje – u Srebrenici je definitivno počinjen genocid, iako istog nije bilo na teritoriji cele Bosne i Hercegovine.

Primer Srebrenice idealan je za utemeljenje evropskog identiteta. Prvo, u pitanju je blizak događaj koga se svi dobro sećaju. Za razliku od holokausta, gde se mora pozivati na „dosadne“ cifre i pisanu dokumentaciju, uz vrlo ograničen filmski materijal, genocid u Srebrenici predstavlja medijski spektakl koji se bezmalo prenosio uživo, sa posebnim akcentom na žustrom i efikasnom reagovanju međunarodne pravde u liku NATO aviona koji savršeno precizno uništavaju realnu srpsku pretnju po evropsku bezbednost, svodeći ukupne (vojne i civilne) žrtve na tričavu polovinu do sada ekshumiranih tela postradalih srebreničkih muslimana. Dalje, neprijatelj i izvršilac genocida jeste u neku ruku „evropski element“ što daje povoda za manifestovanje „griže savesti“, ali su u pitanju civilizacioni otpadnici i orijentalizovani/balkanizovani varvari sa kojima se Evropa u stvari ne identifikuje, što, za razliku od holokausta, ne pravi rascep po sredini kontinenta, već Zajednicu drži čvrstom i upućenom na samu sebe u svojoj civilizovanosti i zgroženosti nad zločinom. Najzad, žrtve pripadaju kulturi koja je tradicionalno nenaklonjena Zapadu i koja, u XXI veku unekoliko pokreće sveti rat protiv evropskih vrednosti – tako da nema bolje prilike da im se na delu pokaže nadmoćnost evropske antigenocidne kulture.

Naravno, i ovaj idealni primer ima svoje nedostatke. Pre svega, postoji čitava nomenklatura u svetu, a nju ne čine samo Srbi i njihovi „prijatelji i saveznici“, sklona da osporava činjenicu da se to što se zbilo u Srebrenici, uprkos svoj očevidnosti, može okarakterisati kao genocid. To se obrazlaže pozivanjem na (strane) izvore koji potvrđuju da su žene i deca evakuisane iz varoši pre zločina, te da su poginuli uglavnom muškarci „stasali za oružje“, koji su „mogli nositi pušku“. Sami bosanski muslimani sa ponosom govore o povlačenju svoje vojske kroz obruč, kojom prilikom su bili desetkovani srpskom artiljerijom. Najzad, na desetogodišnjicu ovog tragičnog događaja, predstavnici bosanskih vlasti i uleme, u prisustvu mnogobrojnih stranih zvanica, sahranili su nekoliko stotina skoro ekshumiranih muškaraca kao „šehide“, što znači da su oni bili „borci, poginuli u ratu za religiju“. Ako to znači da su svi poginuli u borbi, što pojam „šehid“ podrazumeva, onda se ne može uopšte govoriti o ratnom zločinu, a ako su, kakve su indicije, bili streljani, onda je u pitanju ratni zločin streljanja ratnih zarobljenika, ali nikako genocid, koji podrazumeva plansko zatiranje celog jednog naroda.

To dovodi do drugog, većeg problema srebreničkog genocida. On, naime, može biti genocid samo pod uslovom da je on bio deo srpskog plana da se zatre celokupna muslimansko-bošnjačka nacija, na teritoriji cele BiH, ali i Srbije i Crne Gore gde oni prebivaju. Međutim, iste institucije koje su Srebrenicu proglasile za genocid, konstatovale su da se o istom ne može govoriti na nivou cele BiH, čime su, prema pravilu upotrebe ove reči, obezvredili i svoju prvu tvrdnju. Naravno, zvaničnici Federacije BiH jednostavno prelaze preko ovog problema ističući da se je u stvari celi rat u Bosni bio pokušaj upravo srpskog istrebljenja bošnjačke nacije, što sud u Hagu nije uspeo, ili nije hteo da dokaže. Evropljanima, međutim, ova teza nikako ne odgovara, budući da dovodi u pitanje kredibilitet njihovih institucija – onih istih koje jedine treba da definišu šta jeste, a šta nije genocid, ili uopšte ratni zločin. Kod njih je stoga popularno da se govori o srpskom (svesnom i planiranom) genocidu nad jednom sasvim novom etno-grupacijom, tzv. Srebreničanima (na stranu to što ovaj pojam u standardnom „Be-ha-esu“ označava sve stanovnike grada Srebrnice, uključujući i Srbe izbegle iz grada početkom rata, koje vojska Ratka Mladića definitivno nije nastojala istrebiti), kao što je za potrebe vojne akcije protiv SR Jugoslavije poslužio pokušaj genocida protiv „Kosovara“ (budući da „Miloševićeva vojska i policija“ nikako nije počinjala sa masovnim streljanjima i deportacijama u Albaniji).

Istina i relativizacije

Projekat panevropskog identiteta kao borbe protiv genocida doveo je, tako, do vrlo neobičnih i neočekivanih posledica na Balkanu. Iako je jedan dobar deo stanovništva prihvatio kulturni model u kome biti civilizovan i imati pravo na političko-ekonomsku budućnost znači ograditi se nedvosmisleno od svih ratnih zločina počinjenih u bilo čije ime (a naročito u srpsko), i bez rezervi, zadnjih misli i relativizacija osuditi svaki (a pogotovo srebrenički) genocid, došlo je istovremeno do nedopustivog – do strašne relativizacije samog pojma genocida , te poslednje neukaljane tekovine Drugog svetskog rata. Prvo se, iz dnevnopolitičkih razloga unutarevropskog pomirenja, sa pijadestala paradigme genocida potiskuje sistematsko istrebljenje miliona Jevreja, koji su bukvalno iskorenjeni u celoj centralnoj Evropi (pogotovo u zemljama koje su danas najistaknutiji zagovornici revizije sovjetskog učinka u antifašističkoj borbi), na račun krvavog osvajanja jedne muslimanske enklave u Bosni sa nekoliko hiljada postradalih, a zatim se za nepobitni dokaz istog uzima video snimak streljanja šestorice mladića, ratnih zarobljenika kod Trnova. Kao da nije dovoljno teško objasniti kako je moguć projekat genocida u kome se ne nastoji istrebiti celi genos , već samo jedna njegova enklava, „šest miliona Jevreja“ svodi se na „šest streljanih Srebeničana“, čime se, pored upravljenosti na celinu određenog etnosa, odbacuje i druga ključna karakteristika – masovnost.

Ove interpretacije prirodno stvaraju smutnju. Shodno primenjenim kriterijumima genocidom se može označiti bilo šta , od svakog nama poznatog ratnog zločina (etničkog čišćenja, streljanja zarobljenika itd.) do nedavnog masakra u krugu jednog američkog univerziteta, gde je stradalo četiri puta više Amerikanaca nego što je Srebreničana pobijeno onaj dan kod Trnova. Pa ipak, mediji insistiraju na „genocidu na šestoricom Bošnjaka“, kao da se genocid može instancirati na šest pojedinaca višemilionskog naroda. Ne samo da, kao posledica toga, svi narodi u Bosni neprestano jedni druge optužuju za niz „genocida“ koji su sprovođeni od sela do sela, već se često mogu čuti i takve izjave kao što su „ja sam žrtva genocida“ i „nada mnom je izvršen genocid“, što pokazuje potpuno obsmišljavanje ovog pojma koje je na delu na Balkanu. Protiv ovoga je u par navrata ustajalo izraelsko udruženje „Jad Vašem“ ističući svu opasnost od ovakve relativizacije zločina iz Drugog svetskog rata, istovremeno i amnestiranje zločinaca čije se delovanje beskonačno umanjuje i obeznačava. Ovi apeli do sada nisu imali nikakvog značajnog odjeka i, kako stvari stoje, holokaust i Srebrenica će ostati rame uz rame pred očima evropskih sudova koji će suditi o „govoru mržnje“.

Sa ovim se krug zatvara i konačno se relativizuje sve ono što je u Evropi predstavljalo nasleđe Drugog svetskog rata. Postaje nebitno ko se na čijoj strani borio, nebitno ko je, i po koju cenu, pobedio, a najveći pokolj u istoriji koji je za posledicu imao stvaranje sveta kakvim ga znamo danas stavlja se u kontekst „najvećeg zločina posle toga“, čija je posledica bilo stvaranje BiH kakvu znamo danas. Istovremeno, načisto relativizovani, ovi pojmovi se ozakonjuju i zabranjuje se svaka rasprava o njima. I kao što „antifašizam“ u Letoniji i Estoniji podrazumeva progon i zabranu svih simbola jedinih antifašista koje su te zmelje imale, tako i svaki dobronamerni građanin koji sutra poželi da restaurira značaj holokausta dovodeći u pitanje prirodu događaja u Srebrenici rizikuje plaćanje značajnih novčanih kazni, pa čak i jednu do tri godine zatvora. Istovremeno, isključuje se svaka mogućnost razgovora i razmatranja istorijskih činjenica kao takvih, pa sa time i stvarnog i istinskog razumevanja žrtava, na račun prazih fraza i loše utemeljenih, kontraproduktivnih dogmi. I ne zaboravimo da, ako se u nedemokratskom Iranu može slobodno raspravljati o manipulacijama sa brojem poginulih Jevreja u projektu holakausta, a u demokratskoj Nemačkoj takva rasprava zabranjuje pod pretnjom zatvora, znači da se u Iranu holokaust može dokazati kao činjenica , dok u Nemačkoj on ostaj samo državom podržan mit koji će svaki mladi neonacist sa lakoćom kao takav odbaciti, budući da ga na njegovo prihvatanje ne obavezuje njegov vlastiti razum i obrazovanje, već autoritet države koju ne poštuje.

Šta su posledice ovoga? Evropski identitet, koji je trebalo da postane sinteza svih pozitivnih i konstruktivnih težnji među narodima kontinenta da se zauvek prevaziđu sve podele koje su dovele do Drugog svetskog rata, postaje alibi za stvaranje dubokog nepoverenja u BiH ili na Balkanu, ili paravan za rađanje novog fašizma usmerenog protiv „azijskih hordi“ u Letoniji i Estoniji, ili protiv stranih imigranata u Zapadnoj Evropi. Ponavlja se isti vokabular, podstiču nove podele i otvaraju stare rane, dok su evropske institucije prezauzete prevaspitavanjem Srba, Rusa i Turaka da bi izašle u susret i stale u kraj razornim procesima koji se dešavaju u samoj EU. Evropa tako ne samo da stvara nepoverenje i rezigniranost kod nekih od naroda koji joj kulturno i geografski pripadaju, već suštinski potkopava temelje na kojima počivaju neke od njenih osnovnih vrednosti. To je problematika koja se ukazuje u svetlu ovogodišnjeg Dana pobede, praznika koji je bacio svetlo na dve različite Evrope. Jedna se sa gordošću i strepnjom priseća svojih najtragičnijih trenutaka i sa ponosom slavi sve one koji su imali dovoljno hrabrosti i ljudskosti da vlastitu glavu i interese polože na oltar buduće evropske slobode, mira i jedinstva. Ta Evropa je šarolika i nejednoznačna, ali ponosna i neukaljana. Ona se slavi kada ruski predsednik otkrije u Moskvi spomenik generalu De Golu, ili kada francuski predsednik odlikuje Legijom časti celi avijatičarski puk „Normandija – Neman“, iako se taj puk proslavio leteći u ruskim „Jakovima“, pod upravo onim oznakama koje su u Letoniji zabranjene. Druga Evropa je jedinstvena, homogena i napredna, okrenuta svetloj zajedničkoj budućnosti umesto tmurne zajedničke prošlosti. Ona se možda ne može podičiti herojima, niti pružiti dostojanstvo postradalim žrtvama, ali njene političko-ekonomske perspektive i potencijali u svojim mogućnostima daleko prevazilaze onu prvu. To je Evropa bogatstva i standarda, ali u njoj, očigledno nema mesta niti za sve Evropljane, niti za svu evropsku istoriju. Ona se svim sredstvima bori protiv netolerancije i jezika mržnje, ali njom marširaju Waffen SS trupe. Ona antifašiste optužuje za fašizam, dok joj fašisti slobodno šetaju. Najzad, ona ne slavi Dan pobede, da li zato što nisu sve njene članice pobedile, kao što se to obično smatra, da li zato što u stvari pobede nije ni bilo, već neprijatelj samo čeka pravi trenutak da se ponovo pojavi, sakriven tamo gde se niko ne bi setio da ga traži.