Desno – i pogrešno

(12.05.2009, The National Interest)

Evo dakle, Vašington je slavio svog novog predsednika na večeri Asocijacije dopisnika Bele kuće prošlog vikenda, na kojoj je došlo i do opaski komičarke Vande Sajks na račun Raša Limbaua. Izbegavši proslavu, Dik Čejni je ostao prkosno natmuren, zračeći mrakom što je više mogao. Čejni, koji je pokušao da utera disciplinu u Bušovu administraciju, sada u penziji izgleda kao da se bavi sličnim poslom. Sebe vidi kao savest konzervativizma, određujući ko jeste a ko nije „pravi element“ kada je u pitanju članstvo u Republikanskoj partiji.

Govoreći u emisiji CBS-a Suoči se sa nacijom (Face the Nation), Čejni je obznanio da Kolin Pauel, u stvari, više nije republikanac. Kao i Arlen Spekter, general Pauel je izgleda otpadnik iako on sam nije nagovestio da čak i razmišlja o promeni partije. Pauel je odano služio Džordža W. Buša. Ali Čejni je ukazao da, kada bi se on sam nalazio u političkoj stupci, pored sebe ne bi želeo Pauela, sa kim se godinama prepirao jer je previše blago branio američke nacionalne interese. Umesto njega, preferirao bi Raša Limbaua. „Kada bi morao da izaberem nekog od republikanaca,“ rekao je Čejni, „izabrao bih Raša Limbaua.“ Nema sumnje da Raš bolje razmišlja i da je razboritiji od Pauela, koji se samo borio u Vijetnamu, dostigao rang generala, ispravno upozorio na opasnosti od invazije na Irak i služio pod tri protekla republikanska predsednika. „Nisam znao da je i dalje republikanac,“ Čejni je zaključio o Pauelu.

Pravi izvor Čejnijevog gneva je Barak Obama, koga je Pauel podržao. Čejni nastavlja da prikazuje Obamu kao plašljivu kukavicu, koja nemarno napušta politiku Bušove ere koja je čuvala Ameriku od Al Kaide. Ali kako Talibani napadaju Pakistan, koliko je politika Bušove administracije bila uspešna? Kolosalna greška koju su učinili Buš i Čejni je to da su zaključili da pažnju Talibana mogu skrenuti sa Avganistana na Irak. Ta odluka, više nego bilo koja druga, objašnjava zašto se Al Kaida, daleko od toga da je na izdisaju, na neki način vraća, barem u Pakistanu, koji se trenutno bori - ili se pravi da se bori - protiv Talibana. Kao što je pakistanski predsednik Asif Ali Zardari rekao u emisiji Upoznajte štampu (Meet the Press) na NBC-u, „Vi ste ga (Osamu Bin Ladena) izgubili u Tori Bori – a ne ja.“ U svakom slučaju, Obama u stvari pojačava borbu u Avganistanu, ulažući veće vojne i civilne resurse kako bi porazio Talibane, što se ne slaže sa Čejnijevim prikazom uplašene Amerike.

Temeljni problem Čejnijevog pristupa, zajedno sa pristupima kolega konzervativaca kao što je senator DŽejms Inhof, je taj da on predstavlja karikaturu spoljne politike po pitanju restruktuiranja budžeta odbrane. Sekretar odbrane Robert Gejts se već prikazuje kao neprijatelj američke nacionalne bezbednosti jer pokušava da modernizuje vojne snage ukidajući skupe stavke i fokusirajući se na neregularno ratovanje – drugačije rečeno, vrste ratova koje Amerika sada vodi i verovatno će nastaviti da vodi. Tako, primera radi, u Washington Times-u od 11. maja, penzionisani general-pukovnik ratnog vazduhoplovstva Tomas MekInerdi naziva Gejtsa „najopasnijim sekretarom odbrane koga smo ikada imali“.

To je besmislica. Njemu u prilog, Gejts se, između ostalog, fokusira na smanjenje troškova za programe raketne odbrane. Ovi sistemi su dobri u teoriji, ali su pružili oskudne dokaze tokom decenija istraživanja da mogu da postignu bilo šta drugo osim nove verzije Mažino linije. Drugim rečima, raketna odbrana je beskorisna u zaštiti Amerike od napada isto kao i tortura simuliranim utapanjem osoba za koje se sumnja da su teroristi. Za Čejnija i druge konzervativce, raketna odbana i demoniziranje čitavog sveta su postali sveto pismo.

Rusija će verovatno ostati briga desnice, koja je navikla da na Moskvu gleda kao na stalnog neprijatelja Amerike. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je nedavno posetio Vašington i sastao se sa Obamom i državnim sekretarom Hilari Klinton. Odnosi između Amerike i Rusije se mogu poboljšati.

Međutim, ono što bi moglo da uzdrma konzervativce je prilagođavanje na situaciju u vezi sa Iranom. To što je Iran pustio novinarku Roksanu Sabri, ukazuje na to da je ovaj režim možda spreman na stvarne razgovore sa Obaminom administracijom. Za bilo koji modus vivendi, posebno po pitanju nuklearnog oružja, biće potrebno strpljenje, ali šta ako Obama sledeće godine stigne u Teheran, uz slavlje svetine koja ga gotivi, kao što je Ričard Nikson išao u Kinu? Sa njegovom harizmom i neobičnim mirom, Obama bi možda uznemirio mule koliko i američke konzervativce – da ne spominjemo Bendžamina Netanjahua koji putuje u Egipat pre nego što 18. maja stigne u Vašington, u nadi da će stvoriti anti-iransku alijansu. Ako Obama uspe da obnovi odnose, možda će čak Kolina Pauela imenovati za ambasadora u Iranu.

(DŽejkob Hejbrun je viši urednik u The National Interest)