Савремени свет | |||
Чајанка и тријумф неоконзервативаца |
уторак, 19. октобар 2010. | |
(The National Interest, 15.10.2010) Да ли покрет Чајанка има спољну политику? Питер Бејкер је у Foreign Policy недавно тврдио да је одговор резолутно - не. По њему, покрет се одскора нашао у истом оном расколу који по традицији дели интервенционисте од заступника изолационизма на десници. Како Бејкер вели, „Питање на које Покрет треба да одговори је да ли је у стању да одржи своју нелагодну коалицију. Бар за сада би то значило доследно одбијање било каквог изјашњавања о спољној политици. Не треба заборавити да када се скоро пола милиона присталица покрета Чајанка придружило онлајн гласању у циљу дефинисања програма кампање, ниједно од 10 начела о којима су гласали није имало никакве везе са светом ван граница Америке.“ Нисам сасвим сигуран у то. Разлог који ме је подстакао да разматрам Чајанкине згоде и незгоде је то што и Даг Бендоу и Пол Пилар имају текстове на сајту Националног интереса у којима тврде да Америка треба да спроведе рационализацију ресурса (Бендоу) и да је потребна промена режима у Израелу (Пилар). Али сумњам да би, уколико би Чајанка ушла у Конгрес у великом броју, као што то тренутно предвиђа између осталих и Њујорк тајмс, резултати били по вољи било Бендоуу било Пилару. Један од разлога је да је империјализам, да употребим термин који користи Бендоу, или либерални интервенционизам, које бих сам радије употребио (мада сумњам да би се Бендоу сложио да се они преклапају, због чега би прави конзервативци требало да анатемишу неоконсе), био разлог профитирања за GOP (Републиканску партију, Grand Old Party, прим.прев.) Током 1930-их година, у изолационистичком периоду ове партије, није јој ишло баш најбоље. У послератном периоду, демократе су жестоко критиковале GOP да су били преблаги према комунизму, посебно у Азији. Рат против тероризма заменио је комунизам као адут GOP-а (види дебату о џамијама). Дакле, Ранд Пол може да галами око ограничавања војске и повлачења из Авганистана. Али, већина политичара Чајанке ће вероватно следити пут Саре Пејлин – жестоко критиковати међународне организације уз истовремену подршку унилатерализму. У ствари, средњорочни избори би требало да знатно ојачају Пејлинову, која је уско повезана са Вилијамом Кристолом и другим неоконзервативцима. Она се мора посматрати као вероватни фаворит за победу у републиканској номинацији за председничког кандидата. Други разлог је што иако би Пилар можда желео да види смењивање израелског премијера Бењамина Нетањахуа (путем америчког притиска?), десница би жестоко оптуживала Обамину администрацију за било какав сличан покушај. Управо би конзервативни покрет осокољен након средњорочних избора, представљао председника Обаму као издајника националне безбедности и Израела. Чврсти бедем подршке Израелу, барем за текућу политику, не потиче толико од аморфног "лобија", колико од америчке деснице. Такође је чињеница да је Нетањаху и даље једини човек који може да испослује мировни споразум (премда није сасвим јасно да ли Израелци или Палестинци стварно желе такав договор). Све у свему, прелиминарни избори неће узроковати промене у спољној политици, барем не на десници. Неће то бити мање-више исто. Биће то много више од истог. И управо због тога ће неоконзервативци, који су оштроумно подржали покрет Чајанку, очувати своју превласт у Републиканској партији када су у питању инострани послови. (Превод: Василије Д. Мишковић) |