Da li Turska postaje ozbiljan geopolitički igrač?

"Islamska država" na Srednjem istoku odavno se nametnula kao pretnja čitavom regionu. Pojavu "Islamske države" ne mogu da zanemare kako države regiona, tako ni SAD. Vašington je preduzeo vojne i političke korake kako bi neutralisao "Islamsku državu". Vojni koraci se ogledaju u neprestanim vazdušnim udarima po lokacijama koje kontroliše ISIL.

Takođe, Sjedinjene Države aktivno pomažu kurdske borce koji se u Siriji bore protiv džihadista. Kada govorimo o političkim koracima koje preduzima Vašington, svestan činjenice da samo vazdušni udari neće uništiti "Islamsku državu", reč je o usaglašavanju politike i pokušajima da se napravi koalicija koja bi i kopnenim trupama napala teritoriju "Islamske Države". Za Amerikance najvažnija karika buduće odnosno eventualne koalicije jeste Turska. Amerikanci od Turske, koja je punovažna članica NATO pakta i koja na svojoj teritoriji ima američke baze poput vazduhoplovne baze Indžirlik na jugu zemlje, traže otvoreno da se uključi u borbu protiv "Islamske države".

Sve do danas Ankara je ostala imuna na američke zahteve. Turska ne želi da se otvoreno umeša u sukob zato što zna da bi cena takvog poduhvata bila visoka, ali i zato što ne želi da pomaže Kurde koji bi lako u tom slučaju prešli granicu i pomešali se sa turskim Kurdima. Dakle Turska ima sopstvene interese zašto se ne uvlači u sukob sa "Islamskom državom" uprkos zahtevima SAD. Turska je u ovom slučaju pokazala snagu svoje diplomatije. Ankara je pokazala veliku zrelost, kao i visok nivo autonomnosti u odnosu na NATO pakt i na Sjedinjene Države.

Turska uspešno odoleva američkim pritiscima i mogućnost stvaranja koalicije visi o koncu. Osim što je ispoljila mišiće na diplomatskom planu, ona i dalje ima svoje interese u regionu i želi da ih ostvari. Turska se na neki način nametnula kao nezaobilazni faktor na Srednjem istoku. Od nje zavisi budućnost koalicije protiv "Islamske države", ali i razvoj situacije u Siriji. Ankara bi želela da vidi svrgnutog Bašara el Asada i umesto njega u Damasku neki proturski sunitski režim.

Iako su protivnici po pitanju Sirije, nedavno je Turska postala zemlja koja će imati koristi od novog gasovoda pošto su Rusi odustali od gradnje gasovoda Južni tok. Ruska Federacija je odlučila da novu trasu gasovoda gradi baš kroz Tursku. Od ovog novog gasovoda Turska će steći delimičnu energetsku nezavisnost i imaće najviše profita od naplaćivanja gasa trećim stranama. Rusi ovo ne bi učinili da u Turskoj ne vide jednog snažnog partnera. Turski ministar energetike i prirodnih resursa Taner Jildiz je izjavio: „ Turska neće praviti izbor između EU i Rusije. Razvijamo projekte uvažavajući svoje i obostrane interese. Kao predsednik mešovite rusko-turske ekonomske komisije mogu da kažem da Turska teži da poveća izvoz poljoprivrednih proizvoda. Rusija nije za nas samo jedna od susednih zemalja, već nešto više“, rekao je Jildiz novinarima u Istanbulu.[1]

To indirektno znači da Turska postepeno okreće leđa Evropi koja ne želi da je primi u svoje okrilje i okreće se Ruskoj Federaciji. Obe zemlje će profitirati od ovakve saradnje: Turska će imati i gas i novac od tranzita, a Rusija će imati poljoprivredne proizvode. Saradnja Rusije i Turske je možda nekog iznenadila, ali to je samo prirodni tok politike EU prema Turskoj.

Turska se lagano vraća svojim islamskim korenima koji leže još u Otomanskom carstvu. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je najpre izjavio da žene nikada ne mogu biti izjednačene sa muškarcima i da uloga žena treba da bude materinstvo. Nedugo zatim predsednik Turske i njegovi istomišljenici odlučili su da jezik Otomanske imperije bude vraćen kao predmet u škole. Erdogan je tom prilikom izjavio: „Ima onih koji ne žele da se ovaj jezik podučava. To je veoma opasno. Sviđalo se to njima ili ne, otomanski jezik će se u ovoj zemlji učiti i podučavati. To nije strani jezik. To je varijanta turskog jezika koja nikad neće zastareti“[2]

Erdogan svojim postupcima kada su u pitanju prava žena, kao i uvođenje Osmanskog jezika u škole delimično poništava sekularne reforme koje koren vuku još od Kemala Ataturka koji je želeo da Tursku približi Evropi i njenim vrednosnim sistemom. Erdogan još više udaljava Ankaru od Brisela i NATO pakta, čime Turska dobija na značaju kao sila koja se budi. Rusi su to osetili, sada je samo potrebno da se Amerikanci definitivno uvere u to da Turska sama pravi svoj put u budućnost i sama bira prijatelje ostajući u NATO paktu samo formalno.

Turska ima velike vojne kapacitete i veoma razvijenu privredu u regionu Srednjeg istoka ne računajući Izrael tako da je ona već odavno postala regionalna sila. Zahvaljujući geografiji Turske i time što predstavlja most između Evrope i Azije Turska će sve dok čuva Bosfor i Dardanele biti veliki igrač na svetskoj sceni.