Да ли Турска постаје озбиљан геополитички играч?

"Исламска држава" на Средњем истоку одавно се наметнула као претња читавом региону. Појаву "Исламске државе" не могу да занемаре како државе региона, тако ни САД. Вашингтон је предузео војне и политичке кораке како би неутралисао "Исламску државу". Војни кораци се огледају у непрестаним ваздушним ударима по локацијама које контролише ИСИЛ.

Такође, Сједињене Државе активно помажу курдске борце који се у Сирији боре против џихадиста. Када говоримо о политичким корацима које предузима Вашингтон, свестан чињенице да само ваздушни удари неће уништити "Исламску државу", реч је о усаглашавању политике и покушајима да се направи коалиција која би и копненим трупама напала територију "Исламске Државе". За Американце најважнија карика будуће односно евентуалне коалиције јесте Турска. Американци од Турске, која је пуноважна чланица НАТО пакта и која на својој територији има америчке базе попут ваздухопловне базе Инџирлик на југу земље, траже отворено да се укључи у борбу против "Исламске државе".

Све до данас Анкара је остала имуна на америчке захтеве. Турска не жели да се отворено умеша у сукоб зато што зна да би цена таквог подухвата била висока, али и зато што не жели да помаже Курде који би лако у том случају прешли границу и помешали се са турским Курдима. Дакле Турска има сопствене интересе зашто се не увлачи у сукоб са "Исламском државом" упркос захтевима САД. Турска је у овом случају показала снагу своје дипломатије. Анкара је показала велику зрелост, као и висок ниво аутономности у односу на НАТО пакт и на Сједињене Државе.

Турска успешно одолева америчким притисцима и могућност стварања коалиције виси о концу. Осим што је испољила мишиће на дипломатском плану, она и даље има своје интересе у региону и жели да их оствари. Турска се на неки начин наметнула као незаобилазни фактор на Средњем истоку. Од ње зависи будућност коалиције против "Исламске државе", али и развој ситуације у Сирији. Анкара би желела да види свргнутог Башара ел Асада и уместо њега у Дамаску неки протурски сунитски режим.

Иако су противници по питању Сирије, недавно је Турска постала земља која ће имати користи од новог гасовода пошто су Руси одустали од градње гасовода Јужни ток. Руска Федерација је одлучила да нову трасу гасовода гради баш кроз Турску. Од овог новог гасовода Турска ће стећи делимичну енергетску независност и имаће највише профита од наплаћивања гаса трећим странама. Руси ово не би учинили да у Турској не виде једног снажног партнера. Турски министар енергетике и природних ресурса Танер Јилдиз је изјавио: „ Турска неће правити избор између ЕУ и Русије. Развијамо пројекте уважавајући своје и обостране интересе. Као председник мешовите руско-турске економске комисије могу да кажем да Турска тежи да повећа извоз пољопривредних производа. Русија није за нас само једна од суседних земаља, већ нешто више“, рекао је Јилдиз новинарима у Истанбулу.[1]

То индиректно значи да Турска постепено окреће леђа Европи која не жели да је прими у своје окриље и окреће се Руској Федерацији. Обе земље ће профитирати од овакве сарадње: Турска ће имати и гас и новац од транзита, а Русија ће имати пољопривредне производе. Сарадња Русије и Турске је можда неког изненадила, али то је само природни ток политике ЕУ према Турској.

Турска се лагано враћа својим исламским коренима који леже још у Отоманском царству. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је најпре изјавио да жене никада не могу бити изједначене са мушкарцима и да улога жена треба да буде материнство. Недуго затим председник Турске и његови истомишљеници одлучили су да језик Отоманске империје буде враћен као предмет у школе. Ердоган је том приликом изјавио: „Има оних који не желе да се овај језик подучава. То је веома опасно. Свиђало се то њима или не, отомански језик ће се у овој земљи учити и подучавати. То није страни језик. То је варијанта турског језика која никад неће застарети“[2]

Ердоган својим поступцима када су у питању права жена, као и увођење Османског језика у школе делимично поништава секуларне реформе које корен вуку још од Кемала Ататурка који је желео да Турску приближи Европи и њеним вредносним системом. Ердоган још више удаљава Анкару од Брисела и НАТО пакта, чиме Турска добија на значају као сила која се буди. Руси су то осетили, сада је само потребно да се Американци дефинитивно увере у то да Турска сама прави свој пут у будућност и сама бира пријатеље остајући у НАТО пакту само формално.

Турска има велике војне капацитете и веома развијену привреду у региону Средњег истока не рачунајући Израел тако да је она већ одавно постала регионална сила. Захваљујући географији Турске и тиме што представља мост између Европе и Азије Турска ће све док чува Босфор и Дарданеле бити велики играч на светској сцени.